Претражи Живе Речи Утехе

Богојављење Припремај се Завулоне, украшавај Нефталиме, Јордане ријеко стани и прими, са узигравањем, Владику који долази да се крсти. Весели се Адаме с Праматером. Не кријте себе као некад у рају, јер Онај који вас је некад видио наге, сада се Сам обнажио да се обуче у првобитну одежду; Христос долази сву твар да обнови. Ријечима тропара, који пјевамо пред Богојављење, открива се најдубља тајна наше вјере, тајна да се твар радује Господу који долази. Ријека Јордан остаје у усхићењу знајући да долази Онај који ју је створио, а сва твар пјева очекујући Онога који ће вратити првобитни образ нашој палој природи. Долази Онај који се Сам обнажио ради крштења, да би васпоставио ону првобитну љепоту људског лика на коју је човјек призван и која је његово једино благо. Тај првобитни, непатворени, неоштећени образ, каквим је Бог створио Адама у рају, покварен нашим падом, иако још увијек има своју слику, више није исти и тражи искупљење и враћање у своје првобитно стање. Господ је доласком на Јордан и силаском у воду крштења на себе примио људске гријехе да их очисти. Он који је безгрешан, примио је наше гријехе да би нас ослободио гријеха. Зато се сва твар весели гледајући Господа који долази, јер зна да људска историја има два дијела, један до доласка Христовог на земљу, други од Његовог доласка.Својим силаском у воду Јордана и почетком проповиједи, Христос нам је дао могућност да се вратимо свом првобитном назначењу. Господ није насилник, Он предлаже спасење: Ко хоће за Мном да иде, нека пође – нека се наслађује вјечних добара Мојих, учествујући у Моме лику онако како Ја учествујем у људској природи. Узевши на себе људску природу, Господ нам даје могућност узлажења до Себе, које се никада не завршава и траје у вјечности. Како рече један од дивних православних отаца наших дана: човјеково усавршавање у Христу има један крај, а то је бескрај. Наше усавршавање не престаје ни у вјечности а залог којим улазимо у ту тајну мали је: Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој, и пође за мном. Мали је залог који Бог тражи од нас, а велика су обећања која даје, јер Он зна слабости наше, да је дух срчан а тијело слабо, да је људска природа подложна трулежности и да, у младости, ум човјечји стреми ка злу. Зато предлаже путеве спасења које је Сам створио за све који су у Њему, радујући се, више од нас самих, нашем спасењу. Таква је љубав Господња, такав је Господ – Његова је природа љубав. Господ се, иако необјашњив, ипак може објаснити ријечју Љубав. Господ показуjе колико му је стало до нас, јер нас није створио из било ког другог разлога осим из превелике љубави Своје, која се излила на нас толико да Он све што има дијели са човјеком. Дијели чак и човјечанску природу, у коју улази, да је освешта изнутра и прикаже Богу Оцу непатвореном и чистом у лику Своме. На Богојављење се поздрављамо радосним поздравом: Бог се јави! Ваистину се јави! Ваистину се јави спасоносна благодат послата свим људима – јединородни Син Оца нашег, који сиђе међу нас да понесе гријехе наше, да нас изнутра исцијели примивши крштење од слугу. Они који се крштавају показују да имају господара, а Господ сишавши у људску природу показа да она за господара има Бога, који сишавши међу нас постаде једно са нама. Бог је сишао да би нам омогућио да учествујемо у слави Његовој. Исус долази, бива једно са нама да би нас учинио једнакима Себи, да би сва она дивна, превелика и предрагоцјена обећања нашем роду била дарована кроз отпуштење гријехова и причислење Светом Имену Његовом у тајни Светог крштења. Примајући Свето крштење, примајући на себе печат Христов, дар усиновљења с висине, Бог свима нама који Га признајемо за Бога и Господа свога, омогућава да пођемо путем заповијести Његових. Сишавши у воде Јордана, Бог нам је показао да људско бивствовање није без смисла, и да има за циљ да стигне до свог Творца. Људима на земљи није могуће стићи ни до величина земаљских, а наш Господар, Бог Творац свих свјетова, омогућава нам да стигнемо баш до Њега – не до пролазних земаљских величина већ до Онога који је Творац свјетова, Васкрситељ и Искупитељ наш. Својим силаском, прије двије хиљаде година, у воде Јордана, Господ је учинио да кроз воде јорданске благодат Божија вјечно бруји. На празник Богојављења, Господ сваке године силази на воду коју Му приносимо како бисмо је учинили истовјетном оној води у коју је Превјечни Син Божји сишао. Због тога вршимо Велико водоосвећење, да бисмо још једном призвали благодат Божју да сиђе међу нас и сједини нас све са собом и једне са другима у тајни Великог водоосвећења. Сабор Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Сјутрадан по Богојављењу славимо богогласну трубу, анђела пустиње, крај Старог и почетак Новог завјета, Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који богогласно говори: Покајте се јер се приближи Царство небеско. Приближи се, не само временски, него је ту, скоро на дохват руке, јер у Јордан силази Творац свјетова да прими крштење од слугу, да призна да је људски род слуга и уђе у људску природу. Славимо празник највећег рођеног од жене, за кога и сама нелажна уста Господња посвједочише да на земљи није било већег. Свети Јован је највећи рођени од жене и по томе што предсказује долазак Господа нашег Исуса Христа. Он се удостојио да буде тај, тиме што у плану није имао ништа своје, осим тијела, толико изможденог постом да није ни личило на нормално људско тијело. Живио је у пустињи са анђелима, напајан благодаћу Божјом, и очекујући Онога који ће доћи. Свети Јован није имао својих земаљских планова зато га је, како рече Светитељ наших дана, старац Пајсије, Бог укључио у свој план. Није било ни дјелића његовог срца које није било окренуто Господу и служби Тајне спасења. Предодређен за служење Богу још у утроби матере, он Му је служио свецијелим својим бићем. Претеча Господњи долазак Господа осјетио је још када је Света Јелисавета примила Пресвету Богородицу, а он заиграо од радости у њеној утроби као војник који поздравља свог Војсковођу, као звијезда која поздравља долазак незалазног Сунца. Иако на земљи није било достојнијег човјека за велику и Свету тајну крштења Исусовог, крштавајући Га, Свети Јован сматра себе недостојним да положи руку на Спаситеља. Пророк, Претеча и Крститељ Господњи, громогласна труба која позива на преображај цјелокупног људског бића, својим животом показује да је овај свијет ништа, да многе маске које сакривају нашу Небеску отаџбину падају пред истинским животом и пред доласком истинитог лика човјечјег у лицу Исуса Христа, Богочовјека. У том истинском лику сви се ми огледамо и проналазимо своје мане и слабости, мјеста која треба да поправимо да бисмо се саобразили лику који није за овај свијет већ за непролазне вјекове. Достигавши онај лик, каквим нас Бог хоће, каквим Господ жели да изгледамо, Свети Јован има слободу и смјелост да позива на покајање, преумљење и потпуни преображај људског бића. Да ли покајање значи стално кајање за гријехе нас људи, који смо слабе природе? Ми се кајемо за своје гријехе, али пошто не можемо стално на њих мислити, треба да знамо да је покајање нешто више од тога. Живот у покајању значи живот по заповијестима Господњим, у којем човјек једноставно није пријемчив за гријех. Оно што човјек мрзи и чега се не дотиче, не може ни да овлада њиме. Живот у покајању значи живот далеко од гријеха, његовох узрока и жеље за њим. То је потпуни преображај бића, на који човјека једино сила Христова може да призове. Једино силом Христовом човјек може бити способан да спроведе покајање, да се у њему одржи и засвијетли свјетлошћу будућег вијека, под којом су свјетла овог нашег земаљског живота само обичне блиједе свјетиљке, које се гасе када сине сунце. Свети Јован је показао какав човјек треба да буде, гдје треба да буду његова хтјења и какав треба да буде његов однос према Богу и ближњем. Свети Јован зато каже: Ти треба да растеш а ја да се умањујем – ја сам о Теби проповиједао, а сада када си дошао, ја се склањам у страну као онај пријатељ жеников, који стоји на свадби и радује се гласу женикову, пуштајући ипак да он буде у средишту догађаја. Ријечима да није достојан да одријеши обућу Христову, Свети Јован нам у ствари показује како ми треба да се односимо према Богу. Зато што нијесмо заживјели покајањем, ми мислимо да Христос треба да служи нама а не ми Њему. Није ријеч само о испуњавању наших молби и жеља, већ ми врло често заборављамо, да Богу служимо само ако понесемо Крст који је Он понио на Голготу. Бог нас је створио, даровавши нам велику и неизрециву тајну вјере. Преобразивши Своје биће, Он је помогао спасењу свијета, спроводећи то прво над Собом Самим и оставио нама да благовијестимо и другима о силаску Бога у свијет и могућности Његовог достизања кроз ове велике и свете тајне: покајање, молитву и упијање Бога у себе. Велика је тајна на коју Свети Јован призива. То је тајна покајања, преображаја, преумљења, стављања читавог свог живота у њедра Спасова, да би нас даље Он водио, не дозвољавајући нам да идемо нашим лудим путевима људским. Треба да ходимо ка Богу, да наш пут буде богоусмјерен, Богом вођен, узводећи нас ка Творцу, који нас смјерно, а не насилно, призива: Покајте се, јер се приближило Царство небеско, и не пропустите огромну шансу која вам је дата. Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ Господњи је наша веза са Старим завјетом, он је крај и печат Старог завјета Господњег који је Бог направио са изабраним народом јеврејским. Он је и наша веза са Новим завјетом јер дочекује Оног којем, како сам каже, није достојан ни ремена на обуће да одријеши. Дивне црквене пјесме које пјевамо у ове празничне дане показују ту огромну тајну Богојављења, силаска Бога у тијело, у воде јорданске, Његово крштење, устезање Светог Јована да руку стави на Створитеља свог и очисти Њега коме није било потребно очишћење, али је очишћен ради гријехова људских, да будући један од нас по благоизвољењу и својој огромној љубави прими очишћење крштењем, које свако од нас треба да прими. Имамо изузетну част да је Свети Јован ту са нама, у Цетињском манастиру, да нас његова десна рука благосиља, води и указује на пут ка Царству небеском. Имајући Светог Јована, звијезду пустиње, овдје међу нама у Цетињском манастиру, имамо заиста велики благослов да ближе приђемо Спаситељу нашем и кроз његов примјер, у свом срцу, чујемо позив Господњи за свецијело служење, позив да битно одвојимо од небитног, да спасење наше одвојимо од земаљских страсти и пожуда и видимо да се и у људском тијелу може живјети анђелски. Свети Јован је на иконама представљен са анђелским крилима како би се показало да је његов живот био равноангелски и овдје на земљи. Сваки анђео је сав око, сав ум и сав служење, а такав је био и Свети Јован, Пророк, Претеча и Крститељ Господњи. Његовим молитвама нека се сви ми удостојимо непролазних и умом несазнајних блага која је Господ припремио за оне који Га љубе. Њему нека је слава у Светима Његовим. Амин! Блаженопочивши архимандрит Лука (Анић) https://mitropolija.com/2024/01/18/blazenopocivsi-arhimandrit-luka-anic-vaistinu-se-javi-spasonosna-blagodat-poslata-svim-ljudima/

Сви људи на Косову и Метохији могу да живе у миру и слози, јер како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, довољно је и неба и земље и воде и поља за све, али поједини људи затворени у своје идеологије, колективне страхове и предрасуде, не виде како да изађу из тог зачараног круга. Зато је важно да дијалогом нађемо пут напред и решавамо проблеме, а не наметањем силе и претњама, јер то води само у даље конфликте. Оно што је важно јесте да верски представници са своје стране не подгревају политичке наративе и конфликте већ да позивају на мир и суживот у међусобном поштовању. Када у другима препознајемо лик Божији и пројављујемо љубав према другима, волећи у њима самог Бога, онда је братска љубав и жртва природан део нашег живота, јер, дајући не губимо, већ се богатимо и добијамо – беседио је Његово преосвештенство епископ Теодосије. Тихо, заштитнички молитвом и љубављу, усмерен ка вечности Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије поручује да је наша нада и наша будућност у Богу, а Божија реч жива, делотворна, вечна, трајна и непромењива. На немирном и узаврелом простору наше јужне покрајине, духовни пастир српског народа позива на мир, љубав, дијалог међу људима и корачање путем који нам је Господ зацртао. Човек је егзистенцијално везан за свог Створитеља. Да ли се свако зло на свету догађа одбацивањем Бога? Бог је створио Човека по Своме лику и подобију и сваки човек носи лик Божији утиснут у дубини свога бића. Као носиоци лика Божијег имамо стални позив од Бога да га пронађемо у себи и кроз еванђелски живот у Христу васпоставимо благодаћу Божијом. Тада се у нама обнавља лик Божији и постајемо нови човек у Христу Господу. Бог није створио зло, али оно се пројављује као одбацивање заједнице са Богом и противљење вољи Божијој, која надилази људски разум. Отуда је зло у човеку последица гордости и самољубља, и следствено томе, људи који су изгубили свест о Божијем позвању и лику Божијем у себи не препознају га ни у другим људима, које виде као своје непријатеље и противнике. Отуда настају: мржња, ратови, нетрпељивост, поделе, и све оно што видимо као пројаву зла у свету. Зло се може победити једино Богом и љубављу и зато нас Господ учи да се „не противимо злу” тј. да на зло не одговарамо злим делима, већ да следујемо нашем Спаситељу који је победио свако зло и смрт. На највећи број људи је примењива народна изрека: „Без невоље нема богомоље”. Шта се то преломи у човеку да у мукама призива Господа, а док је срећан заборавља? Највећи број људи живи у сталном забораву Бога и сећамо га се само у невољама и опасностима. Зато нас апостол Павле позива да се стално молимо, тј. да стално пребивамо у сећању на Бога. То захтева труд и принуђавање наше пале природе која се лако поводи за материјалним вредностима овога света, или посустаје пред разним страховима и невољама. Светитељи нас уче да је тајна живота у Христу, да му се у потпуности предамо. То не значи, неактивност и незаинтересованост, већ чврсту решеност да поред свог труда који улажемо, колико до нас стоји, препуштамо Богу коначан исход свега онога што радимо и чврсто се надамо у промисао Божији, који управља васцелом творевином. Живећи расејано, не сећамо се Бога, не видимо га у другим људима, већ живимо у страху и неизвесности што изазива стални немир и незадовољство, па и агресивност према другима. Човек који се стално сећа Бога обитава у духовном миру без обзира на спољашње околности, као што су здравље и старост, јер се он у свему предаје Богу. У којој мери хришћанство даје интегралну верзију људског бића и шта би уопште био човеков живот без Божијег духа и његове снаге и вере? Христос, као сам оваплоћени предвечни Син Божији, открио нам је Бога и указао својим животом и поукама пут како да у њему поново васпоставимо заједницу са својим Творцем. Разне религије дају различите одговоре на духовна питања, али хришћанство пружа најпотпунију и богооткривену истину о Богу и човеку. Наш народ који се вековима ослањао на своју веру, коју су утврдили богоносиоци и велики просветитељи нашег рода, вером у Христа успевао је да преживи најтежа искушења. Зато увек треба да се враћамо Еванђељу и учењу Светих отаца, како нама не би овладао дух овога света, дух смутње и поделе, дух немира и конфликта. Зато нам Христос и каже: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”. У данашње време превладава тежња ка материјализацији живота на уштрб духовности. Видите ли начин да се врате вредности нематеријалног живота? Вера у Христа нас учи да материја сама по себи није извор зла, јер је сам Бог постао човек да би човека учинио причасником Божијим, да би васцелу твар осветио и узвео у вечно постојање. Проблем настаје када се вежемо за материјалне ствари овога света и претпоставимо их духовним вредностима и Богу. А материјалне, или боље речено, плотске ствари, све су оне које у нашем срцу замењују Бога: богатство, моћ, сила, власт, телесно уживање, разне идеологије итд. Зато духовни живот преображава човека и сву материјалну творевину и уводи у простор вечности, сапостојања у Богу кроз Христа Спаситеља. У којој мери нам помаже преиспитивање о томе: да ли имамо негативног у себи, да ли гајимо предрасуде о другим народима и културама, да ли злопамтимо, да би били достојни вери? Свако ниподаштавање других људи, народа и њихових култура, само зато што су различите од наше, показује да не познајемо Бога ни у себи ни у другима. Христос није дошао ради једног народа, већ ради васцелог света, да га спасе и призове спасењу, то јест, исцељењу и пуноћи постојања. Отуда су хришћански оци и мисионари ширили хришћанску веру преображујући постојеће културе и дајући им нови смисао и значење. Данас је то поготово обавеза нас хришћана у ситуацији где Црква постоји широм света и делује међу разним људима и културама. Бог је у својој љубави према човеку посејао семе истине посвуда, и васцела творевина дише премудрошћу Божијом. Наше је да то препознамо и разумемо у богооткривеној истини коју нам је Господ оставио и коју наша Црква вековима чува. Често се сусрећемо са верским незнањем. Можемо ли бити хришћани, а веровати у реинкарнацију и нешто друго и како најлакше спознати верске истине у правом значењу? Разне културе и народи развили су различите традиције и учења којима су људским умом покушали да протумаче тајну Божију. Отуда су настала и различита веровања и толике многе заблуде. Христос није донео у свет још једну нову религију, већ је сам као „пут, истина и живот” пројавио себе као истинског Бога у телу и открио нам тајну Божију Духом Светим. Бога не можемо разумети телесним чулима и разумом, већ само Духом Светим, када смиримо свој ум и отворимо срце за премудрост Божију у љубави према свима. Отуда данашњи савремени човек, уместо да тражи истину у разним људским учењима, треба да отвори свој ум и срце за премудрост Божију која се даје онима који су своје срце очистили огњем љубави Божије, који следују Христу Богу и Спаситељу и који су се смирили да би примили дарове Божије. Учестали су проблеми са децом и омладином. Колико млади истински живе своју веру, колико вероучитељи могу помоћи да се млади људи изведу на прави пут у духу хришћанства и има ли могућности Црква да редовно нуди младима садржаје који би их приближили Цркви и Богу, а истовремено спасли порока, које носи данашње време ? – Хришћанску веру и нашу традицију морамо делатно да проповедамо у данашње време, а не само речима. Млади људи, који живе у свету бројних лажних вредности, често немају ни времена, ни пажње ни воље да препознају истинске духовне вредности од свега онога што овај свет нуди преко савремених медија и средстава комуникације. Зато хришћанско васпитање треба да почне у самој породици и да се настави кроз школу и образовање уз стално учествовање у животу Цркве и богослужењима и нарочито светотајинском животу. Без тога ширење хришћанства своди се на обичаје и навике, на сујеверје и празноверје, кога је данас толико много на све стране. Млади људи треба да упију истинске духовне вредности од малена, како би могли да препознају све опасности и лажне вредности које им се нуде уз бројне разорне идеологије и учења, посебно о слободи која се данас у свету највише пројављује као потпуна анархија и негирање свега онога што је Бог створио и на чему је наш народ вековима узрастао и сачувао свој идентитет. Колико смо као појединци и друштво удаљени од солидарности, отворености и бриге према другима? – Једна од највећих болести садашњице јесте индивидуализам и себичност. Човек себе види као центар света, а други су му важни само онолико колико му свесно или несвесно служе да оствари своје интересе и задобије пролазне ствари овога света – богатство, славу, моћ, углед. У таквој ситуацији мало има истинске солидарности и отворености за друге. Али, када у другима препознајемо лик Божији и пројављујемо љубав према другима, волећи у њима самог Бога, онда је братска љубав и жртва природан део нашег живота, јер, дајући не губимо, већ се богатимо и добијамо. Албанци континуирано и сурово врше притиске на Србе и њихову имовину на КиМ. Како као Божија бића да сведочимо о Богу а мрзимо комшију зато што је друге вере и има ли начина да Срби и Албанци на КиМ живе у миру једни поред других, ако не могу заједно? – Нажалост, однос већег броја косовских Албанаца према Србима, посебно овдашњих власти, није пријатељски, и односи између Срба и Албанаца годинама нису били тако лоши као сада. Учестали су напади на српску имовину, пљачке, лажне оптужбе, негирања наших имовинских и људских права, па чак и закона Косова. Наравно да сви људи на Косову и Метохији могу да живе у миру и слози, јер како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, довољно је и неба и земље и воде и поља за све, али поједини људи затворени у своје идеологије, колективне страхове и предрасуде, не виде како да изађу из тог зачараног круга. Ми смо у Цркви и пре и за време рата, а и после рата на Косову и Метохији, стално сведочили да се заједнички мора живети и да мора бити поштовања једних према другима. Вековима смо овде заједно, а у оваквој ситуацији нетрпељивости, биће тешко остати на овим просторима и наћи мирну будућност. Зато је важно да дијалогом нађемо пут напред и решавамо проблеме, а не наметањем силе и претњама, јер то води само у даље конфликте. Какви су односи на Косову и Метохији СПЦ са Исламском заједницом и може ли та верска заједница јаче истицати духовну димензију, како би спречила политичке потресе и сталне кризе које изазивају неодговорни појединци из света политике? – Трудимо се са наше стране да са свим другим верским представницима и њиховим заједницама имамо коректне односе. Оно што је важно јесте да верски представници са своје стране не подгревају политичке наративе и конфликте већ да позивају на мир и суживот у међусобном поштовању. Хришћанство са исламом, и поред бројних разлика у схватању Бога, дели и много тога заједничког, и верујемо да се управо неговањем тога што нам је заједничко, пре свега, као људима можемо међусобно приближити и учинити, колико до нас стоји, да сви људи на Косову и Метохији, без обзира на веру, живе мирно. Од стране представника Исламске заједнице нисмо имали, више година, никаквих негативних коментара, али чињеница јесте да нам недостаје више комуникације као комшија и суграђана на локалном нивоу, ван сваког политичког или националног утицаја. Односи и са Римокатоличком црквом су бољи након 2018. године, када смо имали проблема око њиховог служења на темељима цркве Св. Николе у Новом Брду. И став наше Цркве и Ватикана јесте да посебно хришћани не смеју да буду у сукобу, јер нас је бројчано много мање на овим просторима. С наше стране ћемо чинити колико је год у нашој могућности да међуверски односи буду бољи и за сада је добро да политичке несугласице немају било какав верски карактер. Неспорно је да је Српска православна црква кроз векове одржала Србе на КиМ. Колико је данас тешко нашој Цркви у недобронамерном окружењу да нормално функционише и делује на српски народ да не продаје имовину и остане на својим огњиштима? – Услови у којима данас живи наш народ су тешки, јер многи који су хтели да се врате на своја огњишта, нису у могућности, градови, јужно од реке Ибра, готово су остали без српског становништва, млађи људи све теже виде перспективу. Али чињеница јесте да је проблем, који овде имамо, великим делом и одраз проблема са којима се суочавају и многи у свету. Зато наше људе стално храбримо да не продају своју имовину, да остају овде, јер живот у даљини не доноси аутоматски успех и просперитет. Упућујемо их на оне вредности и идеале који су вековима надахњивали наш народ да опстане, у много тежим условима. Црква управо има дужност да повеже људе, да их увери, да смо сви заједно једна породица и да треба да живимо следујући оним вредностима које су нас вековима одржале. Много је оних који су морали да оду, или су отишли тражећи бољи живот и који нису нашли мир. Човек је небоземно биће и земаљски спокој и сигурност нису једино што му је потребно. Овде се, истина, живи скромније и теже, али много је тога другог што овде имамо, живећи на овим светим просторима, који призивају бројне поклонике и људе широм света. Треба и са те стране да сагледамо где живимо, а не само да тежимо пролазним и материјалним вредностима. Идемо у сусрет Божићу и спремамо се за прослављање уз многе обичаје. Да ли смо у опасности да у прославама Божића, због разних обичаја, изгубимо суштину и средиште празника – оваплоћење Божије речи и почетак доласка Бога међу људе? – Божић је велика радост за све нас, јер се сваке године подсећамо тајне над тајнама, оваплоћења Христа Спаситеља који, иако будући предвечни Син Божији, постаје човек, рађа се као детенце у Витлејему од Пресвете Дјеве. То је истовремено и празник повезан са старим обичајима и представља радост посебно за децу, али је и много више од тога. Данас је у свету Божић претворен великим делом у комерцијални догађај, или прилику за дружење и сусрете. Не смемо да заборавимо да је суштина празника управо у томе да прославимо Рађање Бога у телу, Бога који из љубави према човеку улази у нашу историју као човек да би прошао пут крсног страдања, васкрсао и вазнео се на небо. Бог је својим силаском у наш свет у телу показао да човек није одвојен од Бога и да смо сви ми позвани да отворимо своја срца да би се у њима пројавила љубав Божија као дар и подсетник да је наш истински дом у Царству Божијем, а не у пролазности и смртности. Овим тајнама нас уче предивне богослужбене песме које ових дана певамо на предбожићним службама и које указују на тајну која се пре више од 2000 година збила у граду Витлејему. Зато су ово и дани припреме за Божић, да припремимо своја срца да бисмо дочекали Богомладенца Христа у духовној радости и миру, измирени са својим ближњима, очишћени постом и молитвом, и испуњени надом да Бог никада неће оставити свет који је створио. Сви су изгледи да ни предстојећи Божић Срби на Косову и Метохији неће дочекати у миру. Као њихов верни пастир шта им поручујете? – Много пута у историји се дешавало да Срби на Косову и Метохији Божић и велике хришћанске празнике дочекују у тешкој ситуацији и опасностима. Уосталом, и сам Господ родио се у Витлејему где су му од првог дана о глави радили тадашњи властодршци, који су се уплашили од доласка Христа у свет. За њега није било места да се роди у кући, већ се родио у пећини и бива повијен у пелене у јаслама. Од почетка му нису указивали ни част ни поштовање моћници овога света, већ му долазе најпре пастири и мудраци са Истока, који су из древних предања и обавештени од Бога, сазнали да треба пратити звезду која ће се појавити над местом где се имао родити Спаситељ света. Убрзо после рођења, Христос са Богомајком и праведним Јосифом бива избеглица у Египту где су се склонили од мржње цара Ирода. Христово рођење је пратио и сурови покољ витлејемских младенаца, а цео живот на земљи Христос је проживео у свету окупације под римском влашћу, окружен неосетљивошћу тадашњих јеврејских првосвештеника и фарисеја. Као што видимо ни сам Господ, као Цар мира, није дошао у овај свет окружен миром. Али, управо зато, наша нада је већа, јер тамо где се зацари неправда и страдање, тамо се умножава и Божија благодат, тако да ће, у постојећим околностима, и наша прослава Божића бити још духовно силнија и наша нада већа. Користимо ову прилику да свим нашим верницима широм Косова, Метохије, Рашке области, и онима у расејању, пожелимо благословене и мирне Божије празнике, да без обзира на све тешкоће у којима живе, никада не забораве да дочекујемо Бога истинског миротворца и животодавца, и да не губимо наду да следујући једино Њему можемо да постанемо учесници Царства Божијег у коме нема ни туге ни уздисања, већ вечни живот и неизрецива радост. Зато, и ове године, све од срца очински поздрављамо радосним божићним поздравом МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! https://jedinstvo.rs/tamo-gde-se-zacari-nepravda-i-stradanja-tamo-se-umnozava-i-bozija-blagodat/?fbclid=IwAR0iQJzteaC1PJr-kZxCJzRMeabfSmgPuh1gRp1ajyfCkfe9NbcMLJXKe90

Ко је у праву, а ко није? Свако је за нешто крив. Ко воли, а ко мрзи? Ко се заиста понизи, таj воли. Тежак је пут ка познању истине Божије, тежак је и пут у Царство Небеско: грех је заузео људску природу и покварио је. Човек многе ствари доживљава искривљено, пристрасно и површно. Не види суштину и дубину. Али постоји нада за исправљање. Милостиви Господ нас је обдарио способношћу да се преображавамо Божанском благодаћу. Трансформација је највише и најлепше испољавање љубави за коју је човек способан. Ово је одговор осетљиве душе на љубав Створитеља. Потпуно напуштање свог ега и блажено растварање у бесконачном облаку Божије благодати. Неодољива тежња душе да стекне благодат је љубав. Учествујемо у Тајнама, усрдно се молимо, постимо. А све то да би стекли благодат Духа Светога. Али постоји један услов. Благодат неће пребивати у нама ако некога мрзимо. Нема духовних плодова без љубави и смирења. Молитва неће постати утеха, пост неће донети очишћење, Свете Тајне неће испунити душу радошћу. Колико год да је тешко, треба да покушате да избаците бес и мржњу из свог срца. Будимо верни Христу у свему, следимо Савршеног Кормилар до краја, тежимо непоколебљиво да испунимо све Његове заповести! https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-blagodat-netshe-prebivati-u-nama-ako-nekoga-mrzimo

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржао је у уторак, 5. априла 2022. године, у крипти Храма Светог Саве предавање на тему ”А овај род не изгони осим молитвом и постом (Мт 17,21)”. Говорећи о молитви светог Јефрема Сирина патријарх Порфирије је посебно истакао да смо: ”добили таленте да би смо улагали напор, да би смо без страха избегавали сваку врсту неактивности, а нарочито лењост. Добили смо таленте и дарове да би смо, како каже апостол Павле, искупљивали време, то јест да би смо испуњавали нама дато време смислом. Смислом који је резултат дара Божијег који смо добили и нашег напора и труда да сарађујући са благодаћу Божијом тај дар умножавамо дарујући себе или чинећи уздарје Богу и дарујући себе својим ближњима. Дакле, нисмо добили време и таленат да би смо убијали време, да би смо, како то често кажемо ”умирали од досаде”. Активно развијање својих дарова води ка друге две прозбе молитве светог Јефрема Сирина у којима се молимо да избегнемо дух унинија, или депресије и очајавања, и дух властољубља, који се не односи само на некакву политичку власт, рекао је Патријарх истакавши да је униније или очајавање главни узрок сваког нашег духовног пада. Предавању су присуствовали преосвећена господа епископи марчански Сава и умировљени канадски Георгије, ректор Богословије ”Светог Саве”, професори Православног богословског факултета др Ненад Милошевић и јереј др Србољуб Убипариповић, ђакон др Драган Радић, др Драган Каран, директор Патријаршијске управне канцеларије протосинђел Данило, свештенство Архиепископије београдско-карловачке и многобројни верни народ. Звучни запис овог предавања Патријарха Порфирија можете чути 6. априла 2022. године у програму Радија "Слово љубве", у емисији "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве Део предавања Патријарха Порфирија

У недељу 9. по Духовима, на празник Светог апостола Матије, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање архијерејског заменика Епископа ваљевског, протонамесника Филипа Јаковљевића, и братства саборног храма, као и појање Дечјег црквеног хора „Хаџи Рувим“ под управом Вање Урошевић. У литургијској проповеди Епископ Исихије појаснио је смисао јеванђељског одломка у коме је описан Спаситељев чудесни ход по води (Мт 14, 22-34), а који се смислом надовезује на прошлонедељну причу о умножавању хране. Барка у којој плове Христови ученици нас упућује на Цркву Божју. Она је симбол Цркве, апостоли су у њој и пливају по мору које је несигурно и прети стихијским опасностима, указао је Владика Исихије. Господ одлази на гору и моли се да би нам показао заједништво са Оцем. Није Он ништа тражио, него је хтео да буде са Својим Оцем. То је најчистија молитва – да само помињемо име Божје, желимо Његову милост и благодат. Ништа друго да не тражимо, јер Он боље од нас зна шта је нама потребно – рекао је Владика Исихије. Један од најпознатијих библијских мотива, ход Господа Христа по мору, миран и спокојан као по чврстом тлу, симболизује Његов сигуран ход кроз буре ка циљу – спасењу рода људског. Ученицима се најпре чини да је утвара. Апостол Петар чак тражи и потврду да је то Он. И сам на позив Христов чини кораке по води, али у једном тренутку почиње да тоне, јер му рацио надвладава веру. Господ му пружа руку, спасава га, обојица су у барци на сигурном и бура се стишава. Под утиском чуда које виде, апостоли Га исповедају. Али, пошто нису утврђени Духом Светим, опет се колебају када наступе искушења. Не могу у потпуности да поверују да је пред њима Син Божји и Спаситељ света. Тако и ми у Цркви. Кад смо у благодати и имамо надахнуће, можемо да трпимо невоље. Све нам је јасно и имамо чврстину. Али, када дођу искушења изнутра, подигну се буре у нама. Често изгубимо ту чврстину и постајемо маловерни – указао је Владика Исихије на многима познато осећање, којег нису били лишени ни они са којима је Господ Христос проводио земаљске дане. Апостол Петар се покајао и Господ га је примио Себи. Налик њему, и ми треба да завапимо да нас Господ помилује грешне и добићемо благодат Његову. Наравно, нагласио је Владика Исихије, то не значи да престају искушења и да ће наши животи бити уређени и, по световним мерилима, успешни. То значи да ће наше срце бити утврђено у Господу и да ћемо искушења, која попут буре наилазе, побеђивати Његовом благодаћу и Њиме се спасавати, закључио је ваљевски архијереј, уз молитву да сви спокојно пловимо у лађи – Цркви Божјој, знајући да је Он са нама каква год искушења наилазила. Будући да је у току Госпојински пост, велики број верника, нарочито деце, приступио је Светој тајни причешћа. Извор: Епархија ваљевска

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље

Извор: https://youtu.be/-xjOSdMcdfQ Званична презентација: https://otelders.org Facebook: https://www.facebook.com/otelders Instagram: https://www.instagram.com/otelders

На Педесетницу, 07. јуна 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету архијерејску Литургију у винковачком храму Силаска Светога Духа на Апостоле. Епископу Херувиму саслуживали су јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић и јереј Срђан Лукић, парох винковачки и ђакон Војислав Николић. Овогодишњи кумови храма било је Завичајно удружње Срба Озрена и Посавине из Борова. Епископ Херувим истакао је да данас славимо један од празника из Домостроја спасења. ”Данас се сви облачимо у Светога Духа и задобијамо Дарове вечнога живота. Славимо продужену Педесетницу која стално траје, непрестано се понавља. Свака Литургија и Свето Сабрање јесте продужена Педесетница, продужен онај Догађај из Јерусалима. Благодат Светога Духа нас увек сабира, увек нас позива да будемо једнодушно сабрани у Оцу и Сину и Светоме Духу. То је благодат и љубав Божја која се излила на човечанство да би људи препознали Истину Божју кроз благодат Светога Духа и да разумеју Свето Јеванђеље” рекао је Епископ Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Одломак Светог јеванђеља по Јовану, зачало 27, описује дане уочи доласка Духа Светога, које се, по обећању Оца, збива пошто се Син прослави. Писац на врло интересантан начин приказује атмосферу и односе међу људима и њихово препознавање Христа, односно неповерење у Њега које испољавају фарисеји. Речи Сина Божјег:“Ја сам светлост свету…“ указују нам да управо том светлошћу треба да будемо обасјани да бисмо примили благодат Духа Светога. Та благодат води Цркву Христову у земаљском свету, а светитељи Божји су обасјани светлошћу божанском која их је извела на пут спасења. Благодат Божја нас води спасењу, слобода би нас можда одвела негде где не треба, неке су од поука које је у емисији „Сведочења“ упутио протонамесник Живојин Кнежевић, свештенослужитељ при Храму Ваксрсења Христовог у Ваљеву. Извор: Радио Источник

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, служио је у петак 22. маја, вечерње богослужење у Светониколајевском храму у Змајеву, поводом храмовне славе. Звучни запис беседе Бденијем у навечерје празника почела је прослава храмовне и сеоске славе, Преноса моштију Светог оца Николаја. Бденије је служио протојереј-ставрофор Радован Лазић. На дан славе литургијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Илија Проле, умировљени свештеник из Бачког Јарка, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Беседећи, прота Илија је говорио о животу и раду Божјег угодника Николаја. На светој Литургији су били присутни и ученици веронауке из Основне школе Јован Јовановић Змај, предвођени вероучитељем Лазаром Кисином. Учињен је трократни опход око светог храма, освећено је жито, служен помен свештеницима, ктиторима, приложницима и парохијанима светог храма. Вечерњим богослужењем и благосиљањем славског колача началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење свештеникâ Епархије бачке. Владика Исихије је поучио присутне надахнутом беседом о богоугоднику Николају Мирликијском, а на крају беседе Преосвећени је поздравио свештенослужитеље, кумове, надлежног пароха и присутни благочестиви народ. Учешће у прослави узели су представници полиције, локалне и месне самоуправе. Кум храмовне славе је био господин Игор Пејчић из Змајева, a за следећу годину залог кумства jе примио господин Предраг Кљакић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни. По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Великим освећењем Малог Саборног храма у Нишу отпочела прослава 200 година од његове изградње. У недељу, 10. новембра 2019. године када молитвено прослављамо Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију и чин Великог освећења Старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу, који ове године обележава 200 година постојања. Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрити Рафаило (Голушин), Дамаскин (Грабеж), Серафим (Мишић), протосинђел Мардарије (Ковачевић), протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, из београдско-карловачке Архиепископије, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма у Нишу, протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, из власотиначке парохије, протојереј Протојереј Марко Адамовић, архијерејски намесник први лесковачки, протојереј Дејан Станковић, архијерејски намесник други лесковачки, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, протођакон Стеван Кричка, ђакон Петар Бакајлић из београдско-карловачке Архиепископије и ђакон Ђорђе Филиповић. У току Свете Евхаристије ипођакон Марко Николић рукоположен је у чин ђакона. Након што је велики број верника приступиo Светој Тајни причешћа освећено је и славско кољиво у част Светог Арсенија Сремца, по коме је Владика нишки Арсеније добио име на монашењу у манастиру Студеница 1. августа 2007. године. Његово Преосвештенство Епископ нишки одржао је надахнуту беседу о Старом саборном храму Сабора Светих Архангела у Нишу, на којој су последњи рестаураторски радови завршени дан уочи Великог освећења. Епископ се захвалио Богу што је управо нашој генерацији дато да прослави 200 година постојања овог Светог храма, који је био молитвено уточиште нашем народу у најтежим временима робовања под Турцима, али и свих година након ослобођења. Преосвећени Владика се захвалио свима који су допринели да ова најстарија нишка кућа заблиста пуним сјајем и буде поново после две године отворена за богослужење и молитву. Владика је рекао да ће убудуће једног дана у недељи бити служена Света Литургија у овом храму, док ће се недељна Литургија и даље служити у великом Саборном храму. Владика Арсеније је на крају беседе верном народу и уваженим гостима честитао данашњи дан у коме молитвено прослављамо Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве на трону Наше Цркве, Архиепископа српских и приморских земаља пуних тридесет година, а захваљујући коме је, између осталих, подигнута је и Пећка Патријаршија. Благољепију Свете службе допринело је и појање Нишке црквено певачке дружине "Бранко". Након Свете архијерејске Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне. Чином освећења храма почела је прослава великог јубилеја - 200 година мале Саборне цркве. У недељу, 17. новембра 2019. године биће служена Света архијерејска Литургија у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, коју ће служити Сватјејши Патријарх српски Г. Г. Иринеј у присуству више Архијереја Српске Православне Цркве. Дан уочи ове Свете службе биће приређена и Свечана академија у Светосавском дому у Нишу у част 200 година Малог Саборног храма. Доласком Преосвећеног Владике нишког Арсенија на чело Православне Епархије нишке у августу 2017. године отпочела је комплетна рестаурација ове велике нишке Светиње, а завршена у години када наша Епархија обележава два велика јубилеја - два века ове светиње и 850 година Немањиних задужбина у Куршумлији. Рестауриран је иконостас на коме су иконе старије од храма, постављена је нова Часна Трпеза, урађена је столарија и постављено подно грејање у комплетно новом поду, па ће се убудуће у овој нишкој Светињи богослужити и током зиме. Извор: Радио Глас

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, у петак, 8. новембра 2019. године, на празник Светог великомученика Димитрија – Митровдан. Владици су саслуживали свештеници при наведеном храму, као и новосадски ђакони. Звучни запис беседе У свом архипастирском обраћању Епископ мохачки је нагласио да нас светитељ Димитрије учи да веру треба да држимо изнад свих осталих вредности. Нема ситуације, нема сталежа, нема географског места где човек не може да буде хришћанин, само је питање његове одважности, његове одлуке да ту свој – на дар задобијену – веру исповеда и да по њој живи, да буде спреман и на страдања и на одрицања за своју веру. Тако и ми, браћо и сестре, у ова времена када секуларизација напада са свих страна и на разне начине – и критиком и омаловажавањем, а негде у свету и реалним прогонима, а пре свега неким изобиљем које се са свих страна излива на вернике – када смо под том огромном стихијом свих могућих лажних вредности које нас одвајају од своје вере, да нас укрепљује благодат Божја и примери великих исповедника вере, а међу њима и великомученика Димитрија, казао је владика Исихије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Зашто се дешава да после одласка из цркве, душу врло брзо напушта благодат, коју је она тамо стекла? Може бити да је то зато што сте отворили прозорче и топлота је изашла - језиком сте млатили и благодат изгубили. Св.Оци говоре да само ако си попреко погледао брата свог, благодат је нестала. А код нас... ма шта „попреко погледао" - кад убодемо оштрим језиком крај самог срца, рана дуго времена крвари. А онда још причамо о благодати! Ма каква је ту благодат?! Треба уложити напор, драга браћо и сестре, да се никада не гневимо, не бунимо, не раздражујемо. А то може да научи само онај човек који је од Бога стекао - СМИРЕЊЕ, почевши СА ПОСЛУШНОШЋУ. И онда ће живот постати растерећен, лак и леп. Али, само од себе се ништа не дешава. Обавезно мора постојати БОРБА. Не чекај да се све само од себе деси. Треба да порадиш на себи, да одбацујеш своју вољу, своје страсти. Никога да НЕ ОСУЂУЈЕШ и да не срдиш. Ми нисмо странци, ми смо сви као једно. Благодат Божија нас обједињује. Ми сви чинимо једно Тело Христово, док смо понаособ ми Његови делови Тела, ћелије у Телу Христовом. Тиме је и богата Црква, чија је глава сам Христос. И то је велика милост Божија да ми и Ви представљамо децу Божију. Јер, Господ је нас, а не Анђеле назвао Својом децом. Замислите какво чудо! Господ је нас позвао на вечни блажени живот, вечну радост. Тако да треба да будемо верни Господу. Он нас води чудесним путем. Колико људи, толико и путева ка Царству Божијем. Архимандрит Амвросије Јурасов Извор: Епархија врањска

У недељу, дана 20. октобра 2019. године, када Црква слави свете мученике Сергија и Вакха, светом Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, умировљени парох и ђакон Војислав Николић. У својој богонадахнутој беседи Владика Херувим обратио се сабраном верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље данашња света Литургија, у Преображењској капели у манастиру у Даљ Планини. Благодат Божја нас је сабрала да узнесемо дарове, да принесемо Жртву и да се на првоме месту помолимо Господу и заблагодаримо за сва добра која нам је дао. Бог нам је дао благодат љубави, благодат наде и благодат мира. Све то је данас испуњено на литургијском сабрању у овој нашој заједници. То је учинила благодат Светога Духа – да будемо сви у једном Духу, у молитви, у заједници, у жртви, у љубави сабрани око Тела и Крви Христове. То је лепота и испуњење заповести које је Господ оставио човеку. Господ је човеку оставио да живи у миру, нади и љубави. Нада је та која изграђује заједницу, која изграђује Цркву Божју, и да стичемо Небеске врлине како бисмо се уврстили у ред светих Божјих угодника. Да ли постоји већа благодат, благодатнија заједница од ове литургијске заједнице? Наравно да не постоји. Ни једна друга заједница, ни једна индивидуална оствареност у свету не може нам дати такве благодатне дарове као што нам може дати литургијска заједница. На светој Литургији видимо савршенство служби Божјих које се врше. Од чтечева, ђакона и свештеника до свих осталих који су ту да служе. Није ни Епископ ту онај који ће бити владар или деспот, него онај који ће служити своме народу, повереноме му стаду. Ту се руши сва индивидуалност која може да изроди различите проблеме и да нас одведе у пакао сопствених мисли. Често се дешава међу нама свештеницима, јер смо и ми људи од крви, да имамо сумњу да ли ме неко погрешно погледао или мислио о мени. На основи таквих премиси ми стварамо судове и улазимо у пакао сопствених мисли и не видимо благодат и светлост. Не видимо тада ни Христа који је Светлост овога света, јер смо заробљени својим мрачним мислима и својом сујетом, заробљеним смо својим унинијем које нас удаљава од заједнице са Богом и са другим човеком. Ако живимо у заједници са другима и ако живимо једни за друге онда смо заиста благословени и присутна је Божја благодат. Нажалост, овај век носи са собом такве последице и сурогате да не можемо схватити и својим умом разумети шта се све то слива у мислима и срцима сваког од нас појединачно. То требамо изграђивати на онај начин који је Господ оставио човеку, то је начин којем нас учи Јеванђеље. Јеванђелска љубав нас учи да не доживљавамо и не гледамо све тако. Требамо гледати једни на друге као браћа, а не као непријатељи или супарници или противници једни другима. Ако тако наступамо и то тако гледамо, онда немамо напретка и не познамо суштину друштвеног живота. Онда нисмо црквени народ, већ смо смутни људи, људи који живе у тами и сенци смрти. Не видимо тада Светлост Васкрсења, не видимо радост која треба да произилази из црквене литургијске заједнице. Заиста, после свете Литургије свако од нас треба да осети радост, растерећење, љубав и благодат, све оне дарове који ће нас држати до наредног литургијског сабрања и поново разбудити и распламсати пламен кандила наше вере. Ако тако буде Христос ће бити наш крајеугаони камен, наш темељ и ослонац у овом свету. Благодат треба да нас испуњава, да надопуњава недостатке и да увек испред себе имамо Христа. Требамо да размишљамо на који начин требамо да поступамо и да служимо Христу. Не да размишљамо на који начин се служи Епископу или било коме другоме у црквеној служби, него како се служи Христу. Господ Христос треба да нам буде први и основни темељ нашег живота и размишљања. Ако тако буде и ако тако живимо и учимо, знаћемо да смо на путу свих дивних светитеља које смо прослављали задњих 800 година, светога Саве и светога Симеона. Нису се они угледали ни на какве идеологије, него су се искључиво угледали на Христа. Христа су ставили испред себе, Он је био огледало пуноће и испуњења живота. Ако заиста будемо тако живели, ако се будемо угледали на то како су они живели, знаћемо да смо у пуноћи у заједници и љубави. Нека је благословен данашњи дан и света Литургија, нека нас благодат Божја увек сабира и да у тој благодати увек живимо, нека љубав надвлада све недостатке и трзавице и све оно што нас удаљава од заједнице љубави Божје. За то смо позвани, за то се требамо кајати. Света тајна покајања јесте управо најлепши цвет овога света, када са сузама перемо своје срце и своју душу да би Христос могао да се усели и буде део нашега живота. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На сам дан празника Воздвижења Часног Крста, у Саборном храму у Крагујевцу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију, а верни народ је био у прилици да по милости и благодати Божијој, а по предању Светих Апостола у оквиру Свете Литургије учествује у Светој тајни рукоположења. Преосвећени Владика Јован је ђакона Мирољуба Блажића, рукоположио у чин презвитера. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики Јовану на Светој Литургији саслуживали су: ректор Богословије “Свети Сава” у Београду протојереј – ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, протојереј – ставрофор Зарије Божовић, протојереј – ставрофор Милован Блажић, протојереј – ставрофор Радован Блажић, протојереј – ставрофор Његослав Јовић, протојереј – ставрофор Миленко Лакић, протојереј Срећко Зечевић, протојереј Дејан Лукић. После прочитаног јеванђелског зачала верни народ је поучио о значају празника у својој беседи протојереј – ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије “Свети Сава” у Београду. Обраћајући се верном народу и презвитеру Мирољубу, Владика Јован је честитао верном народу празник Воздвижења Часног Крста, рекавши: Нека је благословено ово наше сабрање на Светој Литургији, да се поклонимо Часном Крсту. Данас имамо још један дар, рукоположење Мирољуба за свештеника, коме Црква Божија поверава служење у Саранову, Архијерејско намесништво Рачанско. Да се данас помолимо Богу за њега, да благодат коју он данас прима, да га та благодат води, руководи и чува. Ми на сваком богослужењу кажемо: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас Боже благодаћу Својом. Дакле, благодат нас Божија чува, уколико ми благодат чувамо у нама и са нама. Ми смо сви благодат Божију задобили у Светим тајнама, у крштењу, у светим врлинама као и у рукоположењу... Мирољубе, ти данас постајеш свештеник, боље речено постајеш слуга Божији, слуга олтара, и слуга народа Божијег, немој то заборавити, ти си постављен да служиш Богу и народу... Свети апостол Павле, у својим посланицама, моли свештенике, јереје Цркве, да се владају достојно свога чина, свога призива и свога позива. Да се владају вером, дуготрпљењем, смирењем, у љубави према Богу и према народу. Молим те, брате, да вршиш службу своју свештеничку са марношћу, наоружај се овом благодаћу, носи благодат у себи, носи овај призив и позив, тако, да увек имаш на уму да си ти као свештеник, мост, преко кога себе и душе повереног народа приводиш Богу. Извор: Епархија шумадијска

"Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и нема те речи која ће бити кадра да опева твоја чудеса." И ове године 98. ваздухопловна бригада наставља своја ходочашћа у Светој Гори, на здравље и спасење, напредак у сваком добру, повећање морала и духовности и оперативних способности. Заиста је немогуће човеку описати својим језиком превелику Љубав коју Бог показује ка човеку, којом Га непрестано грли и обасипа, милује и храни. Благодат Свете Горе, освештане Пресветом Богородицом и светим угодницима непрестано се излива на све ходочаснике, учећи их, сваког на посебни, личносни начин, напретку у животу кроз љубав према Богу и ближњима. Војска Србије већ више деценија редовно посећује ово Свето место, јер управо војници на максимални начин могу да осете у својој војничкој служби, шта значи љубав према Богу, отаџбини, сународнику - бивајући спремни да свој живот положе за другога. А исто тако и ми са Војног аеродрома Морава. Ово је био наш пети одлазак на Свету Гору и Хиландар, али са једном новином - охрабрили смо се да покушамо изнети планинарски, молитвени подвиг пењући се на сам врх Свете Горе - Атос. Јула 15. и 16. бивајући укрепљени нашим Хиландаром - тим силовитим бедемом који вековима сведочи о узвишености наше христоликости, наше вере, просветљења, едукације и васпитања, симфоније цркве и државе, па и војске, упутили смо се ка подножју Атоса, тачније ка манастиру Светог Павла. Треба напоменути да је манастир био српски око 4 века - с краја 14. и до половине 18. Српски поглавари су се старали о, тада запустелом манастиру на доличан начин, подједнако као и о Хиландару. Гостопримство данашње братије манастира је било врло великодушно. Сутра ујутро, после Свете Литургије и оброка, мала група припадника 98. вбр, на челу са Командатом пуковником Дејаном Васиљевићем, помоћником команданта за подршку потпуковником Владимиром Караклајићем, затим официрима мј Александром Гајићем и мј Бојаном Пљеваљчићем и другима, се упутила ка прелепом високом врху Свете Горе. На тој крајње некултивисаној стази, оцењеној као планинарском стазом средње тежине, укрепљивали смо се молитвом и примали благослове од светогорских монаха који су са својим мулама носили велики терет пролазивши поред нас. Трудећи се да свој физички терет преточимо у морални и духовни напредак, радо смо се сећали наших војника који су по нужди прелазили оштре врхове албанских планина, у најгорим могућим временским условима. Нас је време одлично послужило - није била велика врућина, нити много ниска температура на самом врху током јутарњих часова, пред зору. Те зоре, 18. јула, тачно на дан Светог Атанасија Атонског, оснивача манастира Велика Лавра и слободно можемо рећи, Свете Горе, од како јој препознајемо писану историју, успели смо се на сам врх Атоса, висок 2033 метара, око пола сата пре свитања, када смо се огласили првим црквеним звонима новоподигнуте цркве Светог Преобреажења. Свакако да нам је фасцинантан поглед заокупио пажњу, али јаче од тога, невидљива сила Божија је заиграла у нажим срцима, подетињила нас, утешила, укрепила и продуховила. После кратког молебана и фотографисања, упутили смо се ка Великој Лаври, која је целодневно прослављала совју Славу - Светог Атанасија Атонског, показавиши ка свим поклоницима неизмерно гостољубље. И хвала великом Богу што смо пред крај нашег путешествија успели да се поклонимо и великим светињама у Кареји - икони Млекопитатељници у нашој Типикарници, како и моштима Светог Апостола Андреја у његовом скиту. У повратку ка својој отаџбини, нисмо престали да причамо и описујемо шта смо доживели - колико је то у нашој моћи уопште, са нестрпљењем очекујући да утиске пренесемо својим породицама и колегама, бивајући врло укрепљени за наредне задатке у јединици. Захваљујемо свом водичу господину Радосаву Вукомановићу, својевремено редовном војнику 63. пдбр, који нас провео кроз ово свето ходочашће. Хвала Богу за све!!! поручник Владимир БЛАГОЈЕВИЋ, војни свештеник

Његово Преосвештенство Епископ жички г. др Јустин, служио је на дан преподобне Анастасије српске, 04. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у српској царској лаври манастиру Студеници, која чува мошти ове угоднице Господње, сазнаје Радио "Слово Љубве". http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/04.07.19 episkop Justin Studenica.mp3 Преосвећеном Епископу саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво наше Свете Цркве, које су са пуно љубави дочекали игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић) са братијом и бројним верним народом. "Све што овде данас доживљавамо јесте доживљавање Речи Божије и самога Господа Бога који у светима почива“ рекао је између осталог Епископ Јустин. Давши пример Савла који је од гонитеља Христа постао његов следбеник и учитељ народа, Владика је указао да се "искушења јављају када познамо Господа и живимо по Његовом закону". Извор: Радио Слово љубве

После Вазнесења Господњег апостоли су једнодушно пребивали заједно у молитви. И десетог дана, на дан Педесетнице Свети Дух је видљиво, у обличју огњених језика сишао на њих и Његово посебно дејство се испољило у нарочитом дару, кад су апостоли почели да благовесте Реч Божију с изузетно великом силом и благодаћу на различитим језицима. Људи „из свих народа“, који су се тог дана окупили у Јерусалиму одједном су разумели говор апостола, премда су ови претежно били из Галилеје. Овај догађај је обележио рођење Цркве Божије – заједницу апостола, Христових ученика, испунила је благодат Светог Духа (в.: Дап. 2, 1-6). Целокупна историја Цркве јесте историја деловања Светог Духа. Преподобни, свети оци и учитељи Цркве су полагали цео свој живот како би стекли дарове Светог Духа и Божанску благодат, како би је сачували и спасили од отровних примеса, лажних учења и греховне прљавштине. У то су улагали сав свој живот, као и апостоли. Као што смо и сви ми, који смо се данас окупили у храму Божијем, на то призвани. Божански апостоли су почели да говоре разним језицима и неки људи су то погрешно схватили или су лукаво покушали да их исмеју говорећи се: „Напили су се слатког вина“ (в.: Дап. 2, 13). И овај однос нам је познат; често људи које волимо, који су дуги низ година повезани с нама заједничким животом или радом, чак и добрим делима, одједном почињу да исмевају хришћане кад проговоримо језиком Божанске љубави који је њима непознат. Свети Дух делује у хришћанима, а људи који су лишени ове благодати не могу то ни да схвате, нити да издрже, већ покушавају да исмеју, често због неразумевања. Међутим, Дух Божанске благодати делује и на њих, само што ми треба да покажемо апостолску ревност и да уложимо труд како бисмо ову Божанску благодат носили по целом свету. Свети Дух обједињује, исцељује људе од слепила и дарује им истинску снагу и душевно здравље. Он исцељује све око Себе; а ђавољи дух, напротив, све уништава, разара, скрнави и трује. Видимо како данас пати мала црква, породица. Зашто? Пре свега због недостатка благодати Светог Духа. Благодат Светог Духа напушта наша срца због нашег немара и долази ђаво и сугерише нам разноразне страшне и одвратне мисли и грехове: сумњу, злобу, завист, поквареност и похлепу; све више нас обузима дух блуда и среброљубља. Покушавамо да спојимо у себи благодат Божанског Духа и служење овом свету, али је то немогуће, исто као што је немогуће помешати чисту изворску воду и прегорело машинско уље или мазут, то је безуспешно; извор Божанске благодати се прља и више не тече „жива вода“ из наше утробе, као што је Христос говорио: „Који у Мене верује, из утробе његове потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7, 38). Данас смо то чули у Јеванђељу. Реке Божанске благодати... Својим греховним животом често цементирамо ове реке, засипамо их камењем, као што су то богоборци у совјетско време чинили са светим изворима, засипамо их земљом греха и трулежи и ови извори гасну у нама. На дан Свете Тројице, као и на Божић и Васкрс, у цркви се може видети велико мноштво људи; и многи од њих су, што је сасвим очигледно, људи који нису нарочито уцрквљени. На дан Свете Тројице Божански Дух који још увек живи у овим људима, подиже их из греховног сна и приморава их да дођу, понекад буквално да допузе до цркве. Као рањени војници у пустињи ови људи изранављени својим греховима, у пустињи греха пузе ка извору Божанске благодати како би и свој извор очистили од прљавштине, трулежи, греха и ђавољег отрова. То је веома радосно и Господ нам још једном дарује чудо: и на све нас заједно с апостолима силази Божански Животворни Свети Дух и ми ујединивши се, без обзира на своје грехове „једним срцем и једним устима опевамо Беспочетног Оца и Сабеспочетног Сина и Саприсносушног и Пресветог Духа, Тројицу Једносушну, Животворну и Нераздељиву.“ Извор: Православие.ру

Након окончања овогодишњег мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Епископ Јустин је благоизволео служити недељну Литургију у катедралном Храму Епархије жичке. Осим Архијерејског служења имали смо и ту радосну околност да је данашњи дан у црквеном календару посвећен „Преносу моштију Светога Саве Српског“ јер данас славимо долазак његових Светих моштију у средњевековну српску државу из бугарског града Трнова у коме су оне испрва почивале. Благодарствено и литургијски смо прославили Светитеља чијем спомену је посвећен наш лепи и, а то је већ веома приметно, све лепши Храм. Након прочитане јеванђелске приче о исцељењу болесног човека у бањи Витезди Владика је беседио подстичући нас да попут многострадалног Јова, чији спомен такође данас прослављамо, захвално проходимо кроз овај живот знајући да је овај живот и у ова „предапокалиптична“ времена велики разлог за захвалност према Богу јер се и у овим и у свим временима може служити Господу Богу нашем. Преносимо речи Владикине беседе: „Болестан човек из бање Витезде кога данас славимо је тридесет осам година ишчекивао исцељење али никако није могао стићи да се спусти у бању када је анђео заталасаовао воду. Осим њега прослављамо и многострадалног Јова. Причу о њему вероватно знате, а можда сте је и читали, јер треба читати. Видели сте колико је Јов својом љубављу и вером према Господу Богу трпео. Њему је испрва све било потаман; имао је и кућу и децу и богатство… Али ненавидник рода људскога је из зависти тражио од Бога да му се допусти да он посети Јова и да му направи живот горким па ће се онда видети да Јов нема истинске љубави. А Господ каже: „Ево ти га, само душу његову не дирај.“ И ненавидник учини да Јов много пострада. Изгубио је и имања и куће и сву своју децу и био заражен многим болестима дотле да је на ђубришту живео и да је гној са своје коже скидао црепљикама. Не само то, него су га и његови пријатељи помућивали оптужујући га како му се све то десило зато што је начинио некакав велики грех. Али Јов је увек говорио: „Господ даде, Господ узе. Нека је благословено Име Господње“! А данас у овој јеванђелској причи имамо сличан случај. Овај „раслабљени“ није познавао Господа али му је испричао за своју невољу и како тридесет осам година покушава да се излечи и како му то не полази за руком. И Господ једном речју Својом исцели овога човека. Јевреји су негодовали због овога јер се то десило у суботу, а када је Господ други пут посетио овога човека и обратио му се он је тек тада препознао да је то Господ Исус. Овде на земљи проживимо онолико колико је у Божијем Промислу и онолико колико нам треба да постигнемо заједницу са другима, у својој породици, међу својим ближњима, а самим тим и заједницу са самим собом. Човек је саздан од душе и тела, али неопходна му је и заједница са Богом – неопходно је да задобије Духа Светога како би могао да истински живи. Без Духа Светога нема живота. А Дух Свети обитава у Цркви Божијој. Дакле, ниједан човек није цео човек уколико Дух Свети не осени човека и не уђе у њега. И тада почиње раст „у меру раста висине Христове“. Ето, на то смо ми призвани. „Раслабљени“ би истински био хендикепиран када би остао без заједнице са Богом и без тог узрастања на које смо призвани. Хендикепиран је само онај који у свом животу није хтео да препозна Бога. Физички може бити и усправан и снажан, али не може бити вечан и истински силан. Вечно је само оно што се са Господом Богом сједини и постане једно са Њим. То не значи да вечност неће искусити они који нису живели по вољи Божијој. Али њихова вечност ће бити тама и шкргут зуба а та вечност није истински живот већ смрт, јер вечна мука не може бити живот, то је полуживо или, боље рећи, мртво. Зато, док смо још увек у телу имамо прилику и могућност, да трудом, љубављу, подвигом будемо препознати и признати од стране Бога. Јер ми носимо печат дара Духа Светога и када нас Бог препозна као своје Он нас прима, усваја и оправдава. И бићемо тамо где се Он налази јер је рекао: „Где сам ја, тамо ће бити и слуга мој.“. Нека Васкрсли Господ и нас утврди, укрепи и усмери да у овоме свету живимо вршећи вољу Његову. Јер пролази обличје овога света и долази суд овоме свету. А у овоме свету још има људи који се боре и труде и Антихрист још увек не може да дође. Још имамо времена да дарујемо своје умне и физичке силе да задобијемо Господа да Он буде Бог наш и да са нама обитава. Васкрсли Христос нека је са свима вама. Амин!“ Извор: Епархија жичка

Сви смо ми браћа, јер нас је саздао један Господар и Творац, и у том смислу смо задобили заједничког Оца. Међутим, то опште братство имамо и у односу на бесловесну, па чак и на неживу (не-осетљиву, не-одушевљену) природу. Осим тога, ми смо један другоме браћа и зато што смо сви потекли од једног, земнородног Адама, и зато што смо једино ми створени по образу Божијем. Ово је заједничко и нама и свим народима уопште. Поред тога, ми смо један другоме браћа и тиме што смо истога рода и што живимо у истом месту. Најзад, браћа смо и по богатству да имамо заједничку Мајку – Свету Цркву и благочашће (побожност), којој је Началник и Савршитељ Христос, истински Син Божији, Који не само да је наш Бог, него је благоизволео да нам буде и Брат и Отац, и не само то, него и Глава Која све нас сабира у једно Тело и чини да будемо удови један другом и Њему Самом. Када се после Свог тродневног васкрсења из мртвих јавио женама које су дошле на гроб, Господ је рекао: Идите, те јавите браћи Мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће Ме видети (Мт. 28; 10). Видите ли како нас је удостојио да Се назове нашим братом? Зато и апостол за Њега каже: Не присаједини се ангелима, него се присаједини семену Авраамову: стога је требало да у свему буде подобан браћи (Јевр. 2; 16-17). Међутим, како је Христос и наш Отац Који нас је препородио кроз свето Крштење и Својом божанском благодаћу, Он Своје ученике назива „децом“ и, одлазећи на спасоносно Страдање објављује да их неће оставити као сирочиће. Тако апостол опет каже: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола (Јевр. 2; 14). Павле је уверен да смо сви ми у Христу једно Тело и каже: А ви сте Тело Христово и удови понаособ (1. Кор. 12; 27). И као што је тело једно а има многе удове, тако и удови имају једно тело и, премда су многи, чине (образују) једно тело. Тако је и са Христом, будући да смо у једном Духу сви крштени у једно Тело. 3. За нас је, дакле, браћо, била једна бања препорођења и рођења у Богу: једна вера, једна нада, један Бог над свима, кроз све и у свима нама, Који нас је божанском љубављу сабрао око Себе и учинио да будемо удови један другоме и Њему Самом. Међутим, дејствовањем лукавога наступила је мржња једних према другима и протерала љубав. Тачније речено, то се није догодило само једном, него се она (мржња) више пута понављала, уништавајући наше јединство у љубави једних према другима и према Богу. Она не само да заједничке удове града разлучује једне од других и чини да буду као одузети (парализовани), него те стране (странке, партије) супротставља једне другима и подстиче саплеменике не непомирљиве раздоре, пометње и нереде. Постигавши да саплеменици постану противници и учинивши да град изгледа тако као да су њиме загосподарили непријатељи, подстакла је (та мржња) град да сажаљева самога себе, да према себи самоме постане злонамеран и непријатељски расположен. Будући у том мрском положају, постао је (град) самоме себи загонетка. 4. Ко су ти што пустоше град, што понекад руше куће и отимају оно што је у кућама? Ко су ти што махнито прогоне господаре ових кућа и гаје погубна (смртоносна, убиствена) осећања према њима, немилосрдна и нечовечна? Зар то нису сами житељи овога града?! Ко су они што трпе тако велико безумље и урлике, нападе и насртаје? Зар то нису они исти житељи овога града, од којих се он (град) некада наслађивао толиким добрима? О, какво страдање! Авај, каква велика несрећа! Град војује сам са собом, заратио је са собом самим, гази се својим сопственим ногама, руши се својим сопственим рукама, одзвања својим сопственим узвицима. Оно што је код њега добро бива презрено, док оно што је неплеменито и рђаво злосрећно преовладава. Зар ова болест која вас је задесила није много гора од оне коју су имали одузети (раслабљени, парализовани) описани у Еванђељу? Колико су ова злодела гора и штетнија од њиховог неделања? 5. Ви, међутим, немојте да се срдите што ово чујете. Ја вам то не говорим зато да бих вас кудио, него да бисте, ако сада будете трезвени, познали своју болест. На тај начин ћете потражити разлог због којег сте у њу пали и пожелети оздрављење а затим се побринути и за своје исцељење, да га задобијете и сачувате када вам Бог подари и оснажи то исцељење, као што је учинио и са онима раслабљенима (парализованима, одузетима). Он их, дакле, није само исцелио, него им је дао и снагу, како би сваки од њих устао са одра на којем је лежао и несметано могао да корача. 6. Шта је био узрок болести оних раслабљених које је исцелио? Њих је било двојица: један је лежао поред Силоамске бање у Јерусалиму и други, којег су носила четворица, у Капернауму. Шта је, дакле, било узрок њихове болести (слабости)? Грех. Господ је једном од њих, видевши његову веру и пре телесног исцељења, рекао: Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9, 2). Другоме је, нашавши га после исцељења, рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). И као што је код њих грех и из једног и из другог прогнао здравље а њих учинио одузетима (раслабљенима, парализованима), тако је и код вас заједнички грех прогнао љубав и учинио да један другоме постанете непријатељи. Који је други узрок, ако не грехољубива воља, учинио да буде нарушена ваша узајамна веза, односно, љубав према Богу и (љубав) једних према другима? Зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав мношх, каже Господ у Еванђељу (Мт. 24,12) а када се љубав потпуно охлади, не могу се одржати божанска благодат и брига. 7. Да бих вам кроз пример представио садашње страдање, рећи ћу да је душа свакога од нас слична кандилу, при чему су добра дела уље а љубав фитиљ на којем, као светлост, почива благодат божанског Духа. Када, дакле, понестане тога уља, односно добрих дела, онда нужно пресушује љубав, која као фитиљ постоји у души. Тако се светлост божанске благодати и бриге удаљује од људи који су протерали врлину и учинили да са њом буде протерана и љубав. Када пак међу њима (таквим људима) дође до међусобне пометње, Бог од њих одвраћа Своје лице, о чему пророк Давид каже: Одвратиш лице Своје, и жалосше се (Пс. 104, 29). Тако се услед греха међу нама појављују грађански ратови и нереди, доносећи са собом све видове зла и усељавајући у предводнике побуне и побуњенике началника (кнеза) зла, који их претвара у звери. Неће бити претерано ако се каже да оне у којима се настанио он (кнез таме) припрема да прихвате демонску ћуд. Тако се догађа да онај, који је од почетка човекоубица и човекомрзац, учини да и сам човек постане човекоубица и противник Животодавца Христа, а тим пре непослушан и противан земаљским царевима или духовном оцу, пастиру и учитељу. 8. Обратите се, дакле, на пут Еванђеља Христовог и чврсто га се придржавајте, како би ваше једномислије вечно цветало и било постојано, па ће се и Господ опет обратити ка вама и на вама ће, заједно са миром, отпочинути и благодат божанственог Духа. Онај раслабљени из Јерусалима лежао је поред Силоамске бање која је исцељивала болесне; тако се ни ви никада нисте у потпуности удаљили од Цркве Христове која награђује миром. Међутим, као што онај човек није имао никога ко би му помогао да прими благодат од ове бање, тако ни овде код вас није било пастира који би проповедао мир, сабирао расејане удове и састављао их једне са другима а из Тела Цркве Христове одстрањивао болест и слабост које су се појавиле услед мржње. 9. Сада смо већ ми постављени и са вама смо заједно у Христу, и у Христу вас молимо, као да вас Он Сам моли кроз нас: измирите се са Богом! Познајте своје међусобно сродство, не само по души, него и по телу, које потиче од ваших предака. Сетите се оних пређашњих мирних дана: каквим сте се добрима тада наслађивали, а сада сте их потпуно лишени. Немојте помишљати на зло и немојте пожелети да на зло узвратите злом, него зло побеђујте добром. Пригрлите узајамну љубав, да бисте стекли љубав Божију и да бисте показали своју љубав према Њему, јер они који не воле своју браћу не могу да воле ни Бога, нити могу да, као плод овога (тј. љубави), задобију Његову божанствену благодат и бригу. 10. Браћо, послушајте мене који сам вам сада дошао и који, сагласно заповести Господњој, пре свега свима вама и према свима благовестим мир. Помозите ми у томе и опростите један другом ако је неко некога увредио, као што је и Христос опростио нама, да бисте постали синови мира или, другачије речено, синови Божији. Он и јесте наш Мир који од две стране начинио једну и срушио преграду која нас је раздвајала, победивши непријатељство на Свом Крсту. Он Сам је Својим ученицима рекао – а посредством њих и нама – да, улазећи у неки град или дом, тамо објављујемо мир. У измирењу се и састоји читаво дело Његовог доласка; управо ради тога је, приклонивши небеса, Он сишао на земљу, зато је Давид за Њега и прорекао: Засијаће у дане Његове правда и мноштво мира (Пс. 71; 7); док у другом Псалму опет за Њега каже: Он изриче мир народу Својему и преподобнима Својим, и онима који се обраћају срцем к Њему (Пс. 84; 8). 11. И ангелска химна поводом Његовог Рођења показује да је Он сишао са небеса да би нам донео мир: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). Када је извршио домострој спасења, Он је Својим ученицима у наслеђе оставио мир, говорећи им: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам (Јн. 14; 27), Мир имајте међу собом (Мк. 9; 50) и: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13; 35). Последња молитва коју нам је дао усходећи Своме Оцу такође утврђује узајамну љубав: Дај им, каже, да сви једно буду (Јн. 17; 21). 12. Нека, дакле, не отпаднемо од отачке молитве и нека не будемо одбачени из наследства Небеског Оца, нити лишени печата и знамења припадности Њему, као и усиновљења, благослова и учеништва, како не бисмо отпали од обећаног (вечног) живота и били удаљени од духовне брачне ложнице и стога од Самог Оца, началника (господара) мира, зачули: „Не познајем вас, идите од Мене, јер сте узроковали мржњу, непријатељство и саблазни“. Да нам се не би догодило да тако пострадамо, Он је посредством Својих светих ученика и апостола целом свету послао мир. 13. Због тога су они у својим беседама и посланицама мир ставили пре сваке друге речи, говорећи уместо увода: Благодат вам и мир од Бога. И ми смо, као служитељи у овој служби, објавили мир одмах по доласку к вама и заједно са Павлом говоримо вам: Старајте се да имате мир са свима и светост, без којих нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). Ако без мира са свима нико неће видети Бога, зар ће онда у будућем веку видети Бога онај који није у миру чак ни са својим сународницима? Напротив, неће ли тада чути: Нека се узме безбожник, да не види славу Господњу (Ис. 26,10)?! Нека вам се не догоди да чујете те страшне речи, него се посредством мира, љубави и једномислија измирите и саберите у једно и нека, према Његовом слатком обећању, и Он буде међу вама – наш Господ Исус Христос, Који ће нам олакшати терет садашњег живота, а када дође време, подарити вечни живот, славу и Царство, 14. Којега нека се сви ми удостојимо и нека га задобијемо благодаћу и човекољубљем Дароватеља мира, Бога и Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Друге недеље Великог поста Црква прославља спомен на великог светитеља Григорија Паламу. На човека који је сав свој живот посветио Богопознању, који се много трудио, и стално пребивао у жестокој борби против јеретика и лажних учитеља. Често се учење, које је он проповедао, излагало сумњама, те је морао да читавог свог живота доказује своју исправност, као и то да је пут којим иду он и људи који слушају њега и Христа,­ – истински и спасоносни. То је пут посебних подвига, стражарења над својим срцем и животом. Григорије Палама је много говорио о Божанској благодати, и о томе, без чега не можемо да живимо, без чега свака душа хришћанина, и сваког другог човека, гине, постаје слепа, глува, суши се, једноставно умире, док му се живот претвара у бесмислено гомилање догађаја. Често нас од те Божанске благодати одвраћа управо сујета овог света, која нам се испрва не чини толико грешна: стицање материјалних добара, умиривање своје сујете и гордости, – сада управо то одводи људе од Бога, и од мисли о томе да треба стално да хране своју душу, свој живот. Човек стиче огромна богатства. Читавог живота тежи нечему, и на крају се са сваким од нас дешава исто. Нема човека који живи на земљи, и којег неће стићи смрт. Сви ћемо скончати, сви који овде стоје, стаће пред Господом. Тада ћемо увидети да су живот, све бриге и мисли које испуњавају нашу душу – ништа. И не само ништа…, него управо оно што нам је сметало да се сјединимо са Господом. Али, тада ће бити касно. ”Када сав свет задобијем, у гроб ћу се уселити” – чујемо ове дивне речи у заупокојеном богослужењу. Заиста, човек задобије сав свет, али шта га на крају чека? – полажу га у ковчег и сели се у гроб. Бескућник, цар, роб – сви леже у гробу, ”без даха, и лика, и облика”. Тада људи, који стоје поред гроба, одједном схвате какав је људски живот: покаже се да је све сујета и празнина. Не спомињемо данас без разлога име Григорија Паламе, и није се он без разлога трудио и живео у име Христа, за све нас, већ да би нам оставио спасоносно учење о Божанској благодати, о томе да ће нас управо она исцелити, да она покреће наш живот, спасава и избавља нас од смртоносне сујете. У данашњем Јеванђељу имали смо прилике да чујемо како су Христу довели раслабљеног. Живимо тренутно, користимо своје таленте, способности, положај на којем се налазимо, – и не тражимо Христа. Често, да бисмо управо на Њега положили сву наду и разумели сујету свог живота, Господ нам шаље болест, немоћ и раслабљеност. Григорије Палама расуђује поводом овог читања из Јеванђеља Друге недеље Великог поста, и говори нам о томе, да је овог раслабљеног нада у Христа привела вери. Нада је била све што му је остало, последње на овоме свету: није имао више ни здравља, ни славе, ни снаге, само наду у Христа, која га је и привела спасењу, исцељењу. Исто то се тако често дешава и нама, а ми у љутњи говоримо: зашто, ја све исправно радим, доброг сам владања! Зашто ми се шаљу ове болести, искушења? Искушења и болести се шаљу да би се у наша срца уселила нада у Божанску благодат! Да би се сјединили са Христом они људи који, будући здрави и јаки, не налазе у себи снаге да покоре сујету овог света. Четири човека су довела раслабљеног. Скинули су кров на кући да би га спустили к Христу. И ми, такође, учи нас Григорије Палама, треба да раскрчимо тај цреп свакодневних, непотребних, празних и бесмислених брига, сујете и гордости да бисмо доспели к Христу, да бисмо спустили к Њему нашу несрећну, раслабљену, гладну и изморену душу. Божанска благодат се данас сједињава са сваком душом, и ми се сједињавамо са Богом. Никакво велико богословско знање, ни ученост, премда не смемо ниподаштавати њихов значај, нису способни да делују на људско срце, и душу, као Божанска благодат. Погледајте, колико имамо примера око себе, да људи који су добили највиша образовања, између осталог и богословско, и говоре исправне ствари, а да им притом народ Божији не верује. Они говоре, али то не допире до срца, јер ови људи нису задобили Божанску благодат. Она се, наравно, задобија у свакодневно аскетском подвигу, смирењу, посту и молитви, у љубави и саосећајности према страдању ближњих. Нека би молитвама светог Григорије Паламе, светих новомученика и исповедника Руске Цркве и свих светих Божанска благодат пребивала са свима нама. Амин. Извор: Православие.ру

Шта је то благодатни трен, како се чува, зашто се губи, како га поново стећи, питали смо данас свештеника Лазара Војводића из параклиса св. Архиђакона Стефана у КБЦ Бежанијска Коса у Београду. "У овом систему света у коме живимо влада самољубље, уместо благодати усељава се неки нечисти дих" каже о. Лазар и напомиње да и самим хришћанима, који треба да буду смирени, није лако да се духовно освесте и смире. Наш гост јасним и свима разумљивим језиком, уз бројне примере из свакодневног живота, говори о разумевању и начину чувања благодати у себи, упућује на Свету Литургију у којој стално призивамо Духа Светога, и напомиње да је "у сваком од нас клица живота и благодати" која разгрће "коров наших мисли". Звучни запис емисије

Са благословом Патријарха српског г. Иринеја, Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Митрополита јарославског и ростовског г. Пантелејмона, из руског Спасојаковљевског манастира у Србију су 11. октобра 2018. године стигле мошти ростовско-јарославских светитеља. Руску делегацију која се налази у Србији поред игумана Августина чине начелник Ростовског рејона Јарославске области г. Алексеј Константинов, градоначелник Ростова г. Велики Андреј Лос, власник фармацеутске компаније „Протек“ и оснивач хуманитарног фонда „Свети Григорије Богослов“ г. Вадим Јакунин, директор фабрике звона „Италмас“ г. Николај Шувалов. Колону аутомобила у којој се се налазиле мошти светитеља са аеродрома до храма допратили су мотоциклисти Ноћни вукови. Уз звук звона, високу делегацију на платоу храма Светог Саве дочекало је братство Светосавског храма са мноштвом благочестивог верног народа. У име домаћина Владике ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве, обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић који је захвалио браћи из Русије на моштима руских светитеља које походе напаћену српску земљу и благослову који су донели. Распоред богослужења у цркви и храму Светог Саве Петак, 12. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, затим ће мошти бити пренесене у велики храм Светог Саве где ће у 17 часова бити служена вечерња служба са акатистом, Субота, 13. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, потом у 10 часова испраћај моштију у Епархију жичку где ће мошти остати до 11. новембра. У кивоту се налазе честице моштију угодника Божјих: Светог благоверног великог кнеза Александара Невског, Преподобног Сергеја игумана радоњешког и све Русије Чудотворца, Преподобног Корнилија Переславског, Преподобног Данила Переславског, Преподобног Никите Столпника Переславског, Благоверног кнеза Василија Јарославског, Благоверног кнеза Андреја Смоленског Переславског Чудотворца, Светог Јакова Епископа ростовског, Благоверног кнеза Романа Углическог, Светог Исаије Епископа ростовског, Светог Игнатија Епископа ростовског, Светог Игнатија Епископа кавкаског Брјанчанинова, Благоверног кнеза Константина Јарославског, Светог мученика Агатангела Митрополита јарославског, Преподобног Аврамија Ростовског Чудотворца, Светог Димитрија Митрополита ростовског Чудотворца, Отрока-страстотерпца Јоне Чеполосова и Благоверних кнежева Феодора Давида и Константина. Кивот са моштима је постављен у малу цркву Светог Саве где је братство служило вечерњу службу са акатистом руским и српским светитељима, док је народ у миру и побожности целивао свете мошти. После акатиста пригодном беседом верном народу се обратио јереј Далибор Стојадиновић Извор: Храм Светог Саве СПЦ