Претражи Живе Речи Утехе

https://www.facebook.com/samospoznaja1026/posts/1417933608415866?__tn__=K-R ... Сигурно је, међу писцима, било оних чији су реченични склопови лепши и изражајнији, а дела веће естетске вредности. Међутим, Домановић је већи од свих њих. Зашто? - Због вредности његовог дела пред истином. То је, уједно, и његов највећи грех. Људи не воле да чују истину која се не слаже са њиховим убеђењем, а поготово не ако је изречена на Домановићев начин. Код нашег човека, дефицитарног у погледу критичке свести, ставови се брзо оформљују и срастају уз личност, попут додатних удова. А одсецати сопствене удове није лако... То је и главни разлог што Домановића не читамо у већој мери. Свака његова прича терапија је за наше криво срастање, што би рекао дугокоси песник из Хоутена, а та терапија зна да заболи. Ипак, без тог катарзичног бола, нема изласка са странпутице на прави пут, а нама је изгледа странпутица постала део генетског кода. Вала, мене убише болови. Да је српски патриотизам гомила набацаних општих места, празних речи и пуко замењивање суштинских питања формом, схватио је Домановић још почетком двадесетог века, а ми то данас изнова схватамо (ко жели, наравно). У листу ,,Страдија'' из 1904. године, записао је Домановић причу ,,Патриотизам по наредби'', која говори управо о томе. Предлажем да је прочитате.

"Тигрови" на Светој Гори "Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и нема те речи која ће бити кадра да опева твоја чудеса." И ове године 98. ваздухопловна бригада наставља своја ходочашћа у Светој Гори, на здравље и спасење, напредак у сваком добру, повећање морала и духовности и оперативних способности. Заиста је немогуће човеку описати својим језиком превелику Љубав коју Бог показује ка човеку, којом Га непрестано грли и обасипа, милује и храни. Благодат Свете Горе, освештане Пресветом Богородицом и светим угодницима непрестано се излива на све ходочаснике, учећи их, сваког на посебни, личносни начин, напретку у животу кроз љубав према Богу и ближњима. Војска Србије већ више деценија редовно посећује ово Свето место, јер управо војници на максимални начин могу да осете у својој војничкој служби, шта значи љубав према Богу, отаџбини, сународнику - бивајући спремни да свој живот положе за другога. А исто тако и ми са Војног аеродрома Морава. Ово је био наш пети одлазак на Свету Гору и Хиландар, али са једном новином - охрабрили смо се да покушамо изнети планинарски, молитвени подвиг пењући се на сам врх Свете Горе - Атос. Јула 15. и 16. бивајући укрепљени нашим Хиландаром - тим силовитим бедемом који вековима сведочи о узвишености наше христоликости, наше вере, просветљења, едукације и васпитања, симфоније цркве и државе, па и војске, упутили смо се ка подножју Атоса, тачније ка манастиру Светог Павла. Треба напоменути да је манастир био српски око 4 века - с краја 14. и до половине 18. Српски поглавари су се старали о, тада запустелом манастиру на доличан начин, подједнако као и о Хиландару. Гостопримство данашње братије манастира је било врло великодушно. Сутра ујутро, после Свете Литургије и оброка, мала група припадника 98. вбр, на челу са Командатом пуковником Дејаном Васиљевићем, помоћником команданта за подршку потпуковником Владимиром Караклајићем, затим официрима мј Александром Гајићем и мј Бојаном Пљеваљчићем и другима, се упутила ка прелепом високом врху Свете Горе. На тој крајње некултивисаној стази, оцењеној као планинарском стазом средње тежине, укрепљивали смо се молитвом и примали благослове од светогорских монаха који су са својим мулама носили велики терет пролазивши поред нас. Трудећи се да свој физички терет преточимо у морални и духовни напредак, радо смо се сећали наших војника који су по нужди прелазили оштре врхове албанских планина, у најгорим могућим временским условима. Нас је време одлично послужило - није била велика врућина, нити много ниска температура на самом врху током јутарњих часова, пред зору. Те зоре, 18. јула, тачно на дан Светог Атанасија Атонског, оснивача манастира Велика Лавра и слободно можемо рећи, Свете Горе, од како јој препознајемо писану историју, успели смо се на сам врх Атоса, висок 2033 метара, око пола сата пре свитања, када смо се огласили првим црквеним звонима новоподигнуте цркве Светог Преобреажења. Свакако да нам је фасцинантан поглед заокупио пажњу, али јаче од тога, невидљива сила Божија је заиграла у нажим срцима, подетињила нас, утешила, укрепила и продуховила. После кратког молебана и фотографисања, упутили смо се ка Великој Лаври, која је целодневно прослављала совју Славу - Светог Атанасија Атонског, показавиши ка свим поклоницима неизмерно гостољубље. И хвала великом Богу што смо пред крај нашег путешествија успели да се поклонимо и великим светињама у Кареји - икони Млекопитатељници у нашој Типикарници, како и моштима Светог Апостола Андреја у његовом скиту. У повратку ка својој отаџбини, нисмо престали да причамо и описујемо шта смо доживели - колико је то у нашој моћи уопште, са нестрпљењем очекујући да утиске пренесемо својим породицама и колегама, бивајући врло укрепљени за наредне задатке у јединици. Захваљујемо свом водичу господину Радосаву Вукомановићу, својевремено редовном војнику 63. пдбр, који нас провео кроз ово свето ходочашће. Хвала Богу за све!!! поручник Владимир БЛАГОЈЕВИЋ, војни свештеник View full Странице

Песма Евровизије је веома значајан догађај у европској и светској музици. Сваке године представници више од двадесетак земаља међусобно се такмиче за прво место у овом такмичењу. У основи се такмичи млади и мало познати певачи, али понекад звезде популарне музике учествују на Евровизији. Као и свако међународно такмичење, Евровизија никада није радила без скандала или контроверзних питања. Учесници Евровизије су неколико пута певали песме са политичким контекстом, а неке одлуке жирија постављале су питања публици такмичења. Тако су многи били веома изненађени победом Аустријаца Томаса Нојвирта, познатог као Кончита Вурст. Ипак, и даље остаје главни музички догађај у Европи. Украјина уопште и град Лавов посебно су фокусирани на Европу. У Лавову ова ситуација је погоршана прошлим историјским догађајима у Астроугарској, захваљујући којима је у граду формирана велика дијаспора Срба. Чини се да ако Украјина жели да постане део Европе, онда је једноставно обавезана да учествује у такмичењу. Али стварно стање се показало много занимљивијим. Захваљујући народном гласању, певачица Марув је изабрана као представница Украјине. Треба напоменути да је она заиста веома добра певачица, која је победила доста добро. Али онда је добила два услова. Прво, више није морала да одржава концерте у Русије. Друго, певачица неће добити никакву подршку од државе. То јест, она би морала да плати све о свом трошку, почевши од таксе за визу и завршавајући са превозом реквизита. Постављена у тако тешким условима, певачица је одбила да учествује у такмичењу. Три друге групе, које су такође заузеле високе позиције на изборима, одбиле су да је прате. Три друге групе које су заузеле високо место у народном гласању такође су одбили да учествују. Разлог за то је била претерана интервенција политике и економије у процесу избора. Можда је певачица Марув могла да иде на Евровизију о свом трошку и чак да победи, али за то јој је био потребан новац са турнеје. Тако се догодило да Украјина има велику суседу у близини, у којој живи три пута више становника и има прилику да заради више. Али јој је забрањено да одржава концерте за 130 милиона људи у Русији. Истовремено, лишена је државне подршке, што јој може помоћи да дође у Израел. Што је логично, певачица је изабрала турнеју уместо новчаног губитка.

ЗАУВЕК У САМОМ СРЦУ БЕСЛАНА Разговор с мајком хероја Русије Дмитрија Разумовског, Валентином Александровном Разумовском Херој Руске Федерације потпуковник Дмитриј Разумовски, начелник одељења специјалних јединица «Вимпел». Погинуо је приликом ослобађања талаца у Беслану «Заувек сте у самом срцу Беслана – момци, који сте срцем заклонили децу,» - гласи натпис на споменику припадницима специјалних јединица у Беслану. Терористи су се крили иза «живог штита» - деце и жена. Чланови јуришне групе морали су да жртвују свој живот како би спасили таоце. У операцији је погинуло десет специјалаца. Ово је интервју с Валентином Александровном Разумовском – мамом хероја Русије Дмитрија Александровича Разумовског – начелника одељења Управе «В». Дмитриј је погинуо за време операције ослобађања талаца 3. септембра 2004. године. О детињству, књигама и младићким сновима – Ваш син је од детињства желео да постане војник. Шта мислите, одакле код њега таква љубав према војсци? И таква жеља да се нађе тамо где се пуца, где је заиста тешко? – Мислим да је то призвање. То је било оно што је желео. Као прво, књиге о рату. Читали смо их од дечјег узраста. Док још није знао да говори његова омиљена песма је била «Од чега почиње домовина». Одрасли су се добро сећали рата, ишли су да полажу цвеће на споменик 9. маја. Наш деда је погинуо на фронту. То је било заједничко патриотско васпитање. – Какве књиге је читао ваш син? – Његова омиљена књига је била «Живи и мртви». «Василија Тјоркина» је знао напамет. Од корица до корица. «У августу четрдесет четврте». Тамо се у једној од сцена љуља клатно. И Дима је смислио своју технику избегавања метака. И примењивао ју је у пракси, кад је радио с потчињенима. Човека би с мале удаљености гађали тениским лоптицама и требало је да их избегне. То је био један од тренинга. Потпуковник Дмитриј Разумовски у Беслану. Један од последњих Дмитријевих снимака из филмске хронике – После школовања у Московској граничрској школи Дмитриј је отпутовао у најнемирнији регион Совјетског Савеза – Таџикистан. – У то време је још увек владао мир. Имао је право да бира и рекао је: док сам млад идем на границу. Осим тога, сањао је да ступи у «Алфу». То је његов младићки сан. А да би постао њен члан требало је да прво служи негде. О рату, «баштама у цвату» и мајчиној молитви – Да ли се живот ваше породице променио кад сте сазнали да ће син служити «на првој борбеној линији»? – Муж и ја смо то нормално прихватили. Тада тамо још увек није било ратних дејстава. Заправо, дуго нисмо знали шта се тамо дешава. Дима је био врло пажљив и увек нас је умиривао. Говорио је: «Код нас овде су баште у цвату, дивно је. Не верујте ономе што пишу новине. Ја сам на службеном путу.» А шта значи «на службеном путу» - нисмо знали. Просто смо мислили да је заиста на службеном путу, као што и ми, цивили, идемо на службени пут. У нашој породици уопште нема војних лица. И случајно смо сазнали. Видели смо га на телевизији. Дванаеста граничарска караула Саригори после неравноправне борбе с терористима – Видели сте свог сина на Централној телевизији? – Отац и ја смо се бавили својим послом. Телевизор је радио, али га нисмо гледали. Подигла сам поглед и на екрану угледала свог сина: зараслог у браду, у маскирној униформи. И прича како су управо у планини пробили обруч и освојили трофеј. И да нису изгубили ниједног човека. Тада смо схватили о каквом службеном путу се ради. Отац и ја смо седели и плакали... – По сећањима, за време службе у Таџикистану група вашег сина је практично сваки дан учествовала у борбама и њен апсолутни «рекорд» је био шест борби у једном дану. И још један врло важан детаљ: за све време колико је ваш син служио у Таџикистану, није изгубио ниједног потчињеног. Постоји пословица: мајчина молитва ће и са дна мора извадити дете. –Чим сам сазнала истину, све време сам се молила за њега. Иако нисам умела чак ни да се прекрстим како треба, зато што сам раније била комсомолка. А кад сам сазнала да ратује тамо, у мени се појавила потреба да идем у цркву. Станем у ћошак и стојим мало. Мало отплачем, помолим се како умем. Моја мама је веровала у Бога, увек ми је преписивала псалам «Живиј в помошчи». И ја сам му, сећајући се маме, такође преписивала псалам «Живиј в помошчи». И он га је носио... Није хтео да ме увреди, узимао је. Руком преписану молитву. Да, молила сам се. Мислим да га је Господ чувао. Потпуковник Дмитриј Разумовски – Тако сте почели да стичете веру. – Да. О јунаштву и усмерености ка циљу – Ваш син је једном рекао: «Јунаштво и смеоност уопште нису иста ствар. Да би човек погинуо не треба му много памети. Јунаштво треба да буде осмишњено.» Од студента граничарске школе ваш син је постао официр који је, по сећању колега, увек радио, устајао је у пет ујутру, писао је уџбеник за борбу прса у прса... Како, по вашем мишљењу, настају такве делије, које су спремне да дају живот за друге људе? – Знате, мислим да га је формирала средина. Ишао је у школу «В.И.Лењин» у граду Уљановску. Тада су у ову школу долазили људи из целог света. Она је била јединствена у Совјетском Савезу и код нас. У њој се много полагало на патриотско васпитање. Педагози су били изванредни! Једноставно, Богом дати педагози. Књижевност је предавала Људмила Анатолијевна Толстих. Историју – Валентина Михајловна Пучкова. Имали су веоме доброг војног руководиоца. Учили су их да воле своју домовину. Разумете? Тада је била част служити у војсци. И сви су тежили томе. И девојке су хтеле да служе, с великом жељом и ентузијазмом. Школа је била веома добра и педагози су били веома добри. А какви су били филмови! «Државна граница». Дима је прво хтео да служи у десантној јединици. Али је повредио леђа и рекли су му да неће моћи да служи у десантним јединицама. И почео је да тренира бокс. За годину дана је постао кандидат за мајстора спорта у боксу. А после је рекао: «Идем да се упишем у граничарску школу.» Дмитриј Разумовски у планини – У Москви? – У Москви. Прве године се није уписао. Недостајао му је један поен. Увек је мислио да су све приче о томе да неко некоме помаже на испитима и да постоји неправда – измишљотина. Али овде је наишао на очигледну неправду. Педагог га је питао како тако добро зна историју. Дима је одговорио: «Волим историју и професорка је била веома добра.» И дали су му четворку – ето, тај поен му је недостајао. Дима је упитао: «Зашто четири ако сами кажете да добро знам историју?» Педагог је одговорио: «Да, знаш историју, али ниси одговорио за пет.» И кад је дошао кући недељу дана ни са ким није разговарао. Толико га је то погодило. А онда је рекао: «Полагаћу идуће године.» – Опет, у школи за граничаре? – Да, опет тамо. – И уписао се... – И уписао се. О пожртвованости, породици и војсци Беслан – За све мајке је време кад синови служе по уговору или кад иду на «прву борбену линију» - време велике секирације. Да ли сте се бринули? Како сте се борили с тим? – Наравно да сам се бринула. Зато сам и ишла у храм. И молила сам се. Тада много тога нисмо знали, зато што се о томе није причало, да је био рат, да су била ратна дејства. Млађи син и ја смо га чак посетили. Кад је Дима био у Пјанџу. А годину дана касније овај Пјанџ је сравњен са земљом, све је уништено у бомбардовању. Међутим, новине нису писале о томе. – Валентина Александровна, да вам поставим најтеже питање. Не долазе сви у храм као ви и не наилазе на такву утеху. Поделите с нама своје искуство превладавања губитка. – Знате, мислим да је то искључиво помоћ Господа! Зато што сам стекавши веру схватила да је син могао да погине и да о њему ништа не знам: и у саобраћајној несрећи, и на планину је ишао сам – могло се десити да се одатле просто не врати. Али Господ је тако уредио да га је узео у најповољнијем тренутку за њега. Кад је дао живот за своје другове. И то ми даје снагу. Дмитријева удовица Ерика Разумовска, његова мама Валентина Александровна и млађи син Алексеј. – Дмитриј је био ожењен. Какву улогу је породица играла у његовом животу? – Веома је волео своју породицу. Ерика је била с њим у Таџикистану. Кад су тамо почела ратна дејства спавала је с пиштољем и гранатом под јастуком. Јер, он је био командир десантно-јуришне групе, бранили су целу границу. Морао је да одлази од куће. Никад му није постављала сувишна питања. Кад дође – дошао је: ако је Дима нешто рекао, то значи да зна шта ради. Имао је добро залеђе. – Шта бисте могли да кажете момцима који тек треба да иду у војску? – Димин старији син Михаил се ове године вратио из војске. Годину дана је био у војсци. Момцима који тек стасавају обично кажем: није важно шта ћете бити: војници или не. Сваки човек треба да буде патриота. Где год да ради. Раније нисмо размишљали о томе: требало је и деца су ишла у војску. Без војске не може да постоји јака држава. Људи треба да служе војску. О рођеном брату, Максиму Разумовском Овог рањеног официра западни новинари ће касније назвти «Руски тенк». Иако је био рањен, неколико пута се враћао у школу по децу. Беслан, 2004. година. У руци борца је видеокамера. Мало је оних који знају да је баш он – рођени брат Дмитрија Разумовског. Максим Разумовски – Ваш син је 3. септембра 2004. године командровао јуришном групом. На самом прилазу школи успео је да убије двојицу терориста која су пуцала у леђа таоцима који су бежали. У овој борби је поред њега био његов рођени брат – ваш млађи син. – Максим је служио у Диминој јединици. О дечјем хероизму Беслан. Портрети погинуле деце – Прошло је већ 11 година од ове трагедије у нашој земљи. – То није трагедија само наше земље – већ је, по мом мишљењу, светска трагедија. Први пут је толико деце било међу таоцима. Одржавам везу са свима онима који су изгубили ближње. Сваког 1. септембра идемо у Беслан и сви заједно тамо проводимо ове дане. Палимо свеће. «Град анђела» у Беслану Не желим да дајем политичку оцену овог догађаја. Али је то за човечанство изузетно велика трагедија. Једноставно се не може заборавити. Кад човек дође на гробље у «Град анђела» у Беслану... Толико га дивних очију гледа са споменика. Кожа му се најежи. Разумете? Убити толико људи... Приморати децу да страдају. Деца су чинила чуда од јунаштва. Понекад су се понашала достојанственије од одраслих. У таквој ситуацији! Такво искушење... То се не сме заборавити и треба уложити све напоре да се такве ствари више не понове. – Да ли су вам познати примери понашања деце у овој ситуацији? – Да. Знате шта су деца радила кад су им забранили да пију? Дозвољавали су им да оду на извор. Вода је текла кроз цев славине. Наквасили би своје кошуљице и крили их испод пазуха, ко је како могао. Доносили су у салу и цедили људима којима је вода била неопходна... Једна мала девојчица је заборавивши да јој је брат унутра већ искочила кроз прозор, али га се сетила и вратила се у овај пакао. И нашла је свог брацу. Остали су живи. Хвала Богу! Разумете, то није само сећање на оне који су погинули већ и данак храбрости људи који су се тамо налазили. Управо талаца. Зато што су наши момци тамо испуњавали своју дужност. А зашто су патила ова сирота деца? И показивала су чудесну храброст!... – Како да не дозволимо да се такав кошмар поново деси? – Треба да будемо будни. И опет, наша земља треба да буде јака. Наша православна вера треба да буде јака. Само уз Божију помоћ можемо то да победимо. Дмитријева супруга Ерика код спомен-плоче на месту где је погинуо њен муж. Беслан, територија школе бр. 1 С Валентином Александровном Разумовском разговарао је Никита Филатов Са руског Марина Тодић 04 / 09 / 2015 http://www.pravoslavie.ru/srpska/81851.htm