ТРАГЕДИЈА ОРАНКИ МАНАСТИРА ПО ПРИЧИ ОЦА ДИМИТРИЈА БЕЈАНА

[Вукашин]

ТРАГЕДИЈА ОРАНКИ МАНАСТИРА ПО ПРИЧИ ОЦА ДИМИТРИЈА БЕЈАНА

(У Русији постоје милиони мученика, жртава бољшевизма. На пример, по причи оца Димитрија Бејана, постоје посебни докази да је на хиљаде православних било убијено под таквим околностима. Овај румунски свештеник видео је својим очима хиљаде светих моштију које су биле откривене у логору на месту старог манастира Оранки (не знајући детаље у то време) и онда у касним 1940-им упознао је руског монаха Теодота, јединог преживелог сведока масакра 11,000 монаха и свештеника, сведока тог  страшног догађаја који се догодио у том манастиру, недалеко од реке Волге. Године 1918. ови монаси су били затворени од стране комуниста, и дато им је 24 часа да одлуче између комунизма и Господа Исуса Христа. Они су донели одлуку за десет минута. После ове одлуке, током наредних месец дана, ови мученици су копали сами себи гробове, били су убијани један по један, 300 до 500 свакодневно. Њихов владика им је рекао: „Браћо, време је да се ставе венци мучеништва. Да ли сте са сатаном или са Христом?“ Како јака беше њихова вера! Ни један не беше издајник! Али Бог је хтео да само један побегне, да касније сретне оца Димитрија Бејана и да му исприча ову задивљујућу причу. Ово је Његова Божанска воља!

Желим да захвалим Владимиру Протопопеску за обраду овог текста на енглески језик. – ЈС.)

Из књиге:   Bucuriile suferinţei: Evocări din trecut , I (Радост страдања: сећања из прошлости) свештеник  Димитрије Бејан, ФЕП (Типографска централа) Молдавија, Кишињев,  1995.

Ова књига је објављена са серијом снимљених разговора са оцем Бејаном.

Реците нам нешто о логору који је формиран у Оранки манастиру и о монасима који су тамо мученички пострадали од стране комуниста?

Оранки је био манастир руског племства, у центру Русије, поред саме Волге. Године 1918. комунисти укидају манастир претварајући га у логор за монахе, где је интернирано 11,000 монаха из свих манастира у Русији. Било је у њему јеромонаха, свештеника и епископа.

Године 1918. комунистичка војна делегација стигла је из Москве и питала их:

“Да ли сте са нама или не? Имате 24 сата за одговор.”

И владика им је рекао:
“То је веома дуг временски период. Добићете одговор за 10 минута. И окренувши се монасима он их је упитао: “ Браћо, имате могућност да постанете Христови мученици! Да ли желити да се уједините са комунистима или желите да дате своје животе за Христа и да постанете Његови Свети? Не бојте се! Христос је са нама! Христос нас позива Њему!”

И сви су једногласно узвикнули: “Желимо да умремо за Христа!”

И тако су сви били убијени из митраљеза пуцњем у чело, за месец дана, 300 до 500 дневно, а затим бацани у котлину која се налазила на манастирском имању. Неки од њих су сами себи копали ровове, а затим убијени, други су их прекривали земљом и настављали да копају, а затим је долазио и њихов ред, тако су радили док их нису све стрељали. На крају, убили су и владику и сахранили га како седи на малој столици међу стрељаним монасима.

То је био масовни масакр, јединствен у историји савремене цркве, о коме нико није ништа рекао или написао. Ја сам једини правосалвни живи свештеник, очевидац откривања Светих Моштију ових мученика Оранкијских, где сам био војни свештеник-ратни заробљеник између 1942.-1948. године. Написао сам књигу звану Оранки, а која говори о овом феномену. Она је спремна за штампање у Букурешту. (Напомена: књига је објављена у Букурешту 1998. Ни једне речи о монасима! Објављена је након смрти оца Бејана од стране унијата!)

У Оранки кампу било је 14,000 затовреника из Стаљинграда, Румуније, Немачке и осталих европских земаља. Недостајали су нам нужници. Командант је позвао неколико војника да копају ровове изнад котлине. Копајући они су пронашли кости ових монаха. Војници су дошли код мене и рекли ми: “Оче Бејане, пронашли смо ров пун тела монаха, убијених метком у главу, набацаних једне на друге,и у монашким одеждама. Шта да радимо?” Рекао сам им да наставе са копањем и виде шта још мога пронаћи. После неког времена поново су дошли.

“Оче Бејане, пронашли смо старог свештеника, његово тело се није распало, седи на малој столици, међу осталим монасима. Може се добро видети да је био погођен у главу. На врату има ланац са крстом и металну икону Мајке Божије.”

“Браћо,” рекао сам им, “идите команданту и известите га о овоме. То је велико чудо! Сви ти монаси са својим нераспадљивим Епископом су Светитељи, Мученици, убијени од стране комуниста 1918.-20.године. Морамо зауставити градњу нужника на том месту!”

На малој столици седео је Архиепископ, игуман манастира или владика. Одмах сам то знао јер је носио Панагију и Крст.

Крст су украли копачи. Исекли су га на делове и поделили међу собом. Успео сам да спасем Панагију, али је на крају и њу узео командант логора. Извео сам га на место. Упитао ме је: “Зашто он седи на столици? Извади га одатле и сахрани као све нормалне људе.” И дао ми је задатак да то учиним.

Отишао сам у логорску столарску радионицу и они су ми направили солидну храстову столицу. Положио сам га на столицу и причврстио га. Покропио сам га светом водом од главе до пете као и све монахе који су били око њега. Онда сам га сахранио сходно обичају у близини фонтане, у дворишту манастирском.

По свему судећи, он је био светац!

Ова чесма је избук ( на румунском језику извор који повремено избацује воду). Вода долази у зависности од врлина које људи поседују, а који на извор долазе. У лето, на дан Преображења (6. августа), многи стари свештеници, бивши затовреници из Сибира, од којих су многи инвалиди, долазили су да служе Свету Литургију. Ми смо такође учествовали.

По командантовом наређењу, направили смо јак храстов ковчег да бисмо заштитили тело.  И видео сам чудо. Он је био погођен у главу, али када сам га извадио из групе осталих лешева, његово нераспадљиво тело се одједном опустило, као да је тек тада издахнуо.  

Испричао сам ову причу двома младих руских интелектуалаца, један од њих је румунског порекла, и били су дубоко импресионирани. Отишли су у Оранки да се сами у то увере. Али нису могли да приступе, јер место где се некада налазио затворенички логор био је сада женски затвор, и није било дозвољено да ико приђе близу. Они су покушали да добију дозволу за есхумацију тела, али то је била веома велика ствар, да се есхуминира 11 000 лешева и да се сахране како доликује хришћанима. То је посао за цело једно село, шта да кажем, и више од тога. Размисли, 11 000 тела монаха чине целу војску. То је војска Небескога Цара! Светитељи Христови!

Како смо их пронашли, тако смо их вратили назад. Наравно нужници су подигнути на другом месту. И ствар је остала у Божијој милости и знању. Два студента отишла су тамо  и обавили нека копања. Нашли су управо оно што сам им рекао. Нашли су кости, али не и епископа зато што нису копали по мојим упутствима. Имали су дозволу да копају само два метра у дубину. Покрили су све кости. Онда су опет дошли и потврдили моје речи. Они још увек немају неку верску слободу. Комунистички дух је и даље јак.

Када сте пронашли мошти?

Нашао сам их 1942., у јесен. Али они су били убијени 1918. Тада су сви руски монаси и свештеници били питани од стране комуниста: “Да ли сте са нама или не?” Сви су одговорили: “Не, ми остајемо са Христом!” Стрељани су на лицу места, као што сам већ рекао.

То значи да су ове кости мошти светитеља?

Наравно! Правих мученика, као у време римског прогона хришћана. Све скупа 11 000 мученика. Све сами монаси и свештеници са својим Светим Владиком на челу. Ни један политичар. Ни за време римског прогона хришћана није толико мученика убијено као за време комуниста. 

Постојао је обичај у Оранки, да сваке године, 6. августа, на празник Преображења, свештеници ветерани, стари и немоћни, бивши политички затвореници у Сибиру, одрже Свету Литургију код фонтане, са свима нама присутнима. То су све свештеници светога живота. У близини фонтане сахранио сам мошти светог владике. Жао ми је што сам заборавио Његово име.

Да ли су власти дозволиле да ова два младића узму бар неку од костију мученика из Оранке?

Не, ништа. Само је утврђено да су тамо, постоје. Власти се претварају да не знају ништа. А и зашто би то њих интересовало?

Слао сам им сведока тамо, не знам да ли је још увек жив. Године 1918., један монах успео је да побегне. Живео је као воденичар у шуми. Имао је свој млин, и људи су ишли њему да мељу своју зоб јер није било кукуруза ни проса. Његово име било је Теодот. Ступио сам у контакт са њим 1944.-45., он ми је дао све податке о масовном стрељању, након што смо пронашли кости. Он је био једини преживели. Како је успео да побегне, не знам. Био је из тог манастира, можда је знао где да се сакрије.

Како сте срели овог монаха Теодота?

Била је хладна зима, одвели су нас у велику шуму, северно од логора, да сечемо дрва за огрев. Док сам ишао кроз шуму наишао сам на малу кућу на обали реке. Закуцао сам на врата и стари, брадати Рус изашао је и упитао ме ко сам и шта желим.

Рекао сам му да сам румунски ратни заробљеник и православни свештеник. Није видео свештеника тридесет година. Било је то у сред шуме. Живео је хришћански врло добро, тамо у том млину. Био сам странац, али убрзо сам стекао његово поверење. Био је обичан монах. Није могао урадити ништа као свештеник, али савршено је добро знао распоред Литургије. Он је имао књигу из које је читао Каноне, у вечерњим часовима, након посла.

Био је веома побожан. Не мислим да је још увек жив. Сваки пут када сам био тамо клечао је и подстицао ме да чиним исто. Заједно смо се молили. Говорио ми је оно чега се сећао. Успели смо да добијемо Часлов из Русије.

Први пут када смо се срели упитао ме је:

“Јеси ли ти православни свештеник?” И почео је да плаче.

“Да,” одговорио сам.

“Онда хајде да вам кажем тајну: Ја сам монах из манастира Оранки. Моје име је Теодот и 1918., када сам био млад, побегао сам да не бих био убијен. Сам сам саградио ову кућу и воденицу у шуми. Нисам видео православног свештеника од како сам побегао из Оранки манастира. ”

Рекао сам му да сам открио ров пун убијених монаха и питао:

“ Шта се тамо догодило. Нашао сам тај ров.”

Рекао ми је плачући:

“Када је дошла атеистичка комунистичка власт заробљено је 11 000 монаха и свештеника из свих манастира и доведено у манастир Оранки. Ја сам био тамо. Једног дана група коњаника дошла је и питали су нас: “Да ли  хоћете да будете са нама?”Међутим, епископ и сви монаси једнодушно су одговорили: “Ми не желимо да идемо са вама, јер сте безбожници! Ми желимо да умремо за Христа!”

Ја сам успео да побегнем. Војници су наредили монасима да копају ровове, стотинама метара у дужину, и током наредних месец дана све су их стрељали, владику су последњег убили. Копали су ровове и уједно покривали тела убијених земљом. Били су пуни вере у Христа, постили су и молили се док нису били сви стрељани.”

Отац Бејан одговара на питања групе родитеља

Која посебна сећања носите из великог војног затвора манастира Оранки?

Није то био војни затвор, већ интернационални логор за ратне заробљенике. У овом логору, смештеном у шумама региона Волге, недалеко од Горког, данас Нижни Новгород, било је интернирано  три кампа од 10 – 15 000 официра из свих европских земаља, чак и из Јапана. Оранки је био мушки манастир, сви монаси из отмених породица  - интелектуалци. Манастир је имао велику библиотеку, топографију, и био је општежиће. Они су штампали веома драгоцене књиге за црквене службе.

Совјети су затворили манастир. Монаси и свештеници били су доведени из многих манастира и скитова, и сви су били убијени током 1918.-1920., а тела су им бацана у котлину која се налазила на манастирском имању, и само су била покривана земљом.

Када смо ми Румуни пристигли у Оранки, ставили су нас да копамо  ровове (за изградњу нужника). Пронашли смо мртва тела, дугачки ров пун лешева. Сви су били убијени једним прострелним метком, погођени у главу, јер по укору свога владике, сви су одбили да сарађују са атеистима. У средини лешева, на столици, нераспадљив, седео је владика у својим одеждама, са крстом и Панагијом на прсима. Са дозволом логорског команданта, поново смо прекрили њихова тела, пошто сам их покропио светм водом и благословио. Онда смо извадили  свете владикине мошти из хиљаде костију монаха мученика, ставили смо га у ковчег кога су Румуни направили и сахранили у дворишту манастирском покрај фонтане. Тада сам био сведок једног чуда. Тело светог владике се опустило, као да је тек тада умро.

Могу ли се ови монаси мученици, који су пострадали за Христа, сматрати свецима? И сви други Хришћани који су убијени од стране атеиста у време комунизма, могу ли се сматати светима и мученицима? 

Да, сви масовно! Они су свети мученици, свештеници и монаси из Оранки манастира.  То је зато што су они више желели смрт од власти. И у нашој земљи,  у шумама и гудурама, свештеници су убијани. Они се могу сматрати националним, Хришћанским мученицима.

Скоро, двојица московских научника, самном предвођена,  преузели су истаживања и потврдили су моје речи. Али садашња власт није им дозволила да наставе, јер је некадашњи манастир сада женски затвор. (од 2004. то је поново мушки манастир).

Имам све ове информације од бившег монаха Теодота, који је преживео масакр и који се сакрио у шуму, радећи као млинар када сам га сусрео. Два научника су га такође пронашла живог и потврдили ово моје сведочење.

Која лепе успомене о руском народу још носите у себи а које бисте могли да поделите са нама, И како бисте окарактерисали велики руски православни хришћански народ, који је увек био екстремно мучен?

Руси, у великој већини – и поред свих прогона, остављани без свештеника и цркава – остали су верни Православљу, жене су наставиле традицију ове велике руске Цркве. Тренутно, правослваље доживљава свој препород у Русији, Украјини, Белорусији, Сибиру и на Кавказу. Данас постоји више свештеника, цркве се обнављају, многе се  граде,…но предстоји још дуг пут да црква која је дала највише мученика доживи потпун препород, а ми ћемо бити у стању да тада мирно кажемо: “Правосалвна црква се сасвим препородила, подигла се као феникс из пепела…”У нашој земљи манастири и верне жене сачувале су православну веру. Њима припада сва заслуга.

Отац Бејан говори о крсту из Оранки манастира

Манастир Оранки подигнут је у 18. веку на Волги и био је намењен руском племству. Био је у функцији све до 1918. Тада је претворен у затвор.

Био је затвор за жене. Током II Светског рата (почетком 1942.) коришћен је као логор за ратне заробљенике. Сада је то поново затвор за жене. Крстови са купола су бачени на земљу. Таква два крста сам однео у Румунију. Један од њих сам поклонио манастиру Сихастрија а други ће бити положен на моје груди када умрем.

Надамо се да ће Господ помоћи руском народу да обнове овај, као и многе друге манастире, и да ће монаштво да заживи као и пре 1918. Људи одасвуда нека долазе у Оранки да посете, да се поклоне, да се преобразе пред иконом Васкрсења Христовог, која се налази над иконстасом летње цркве. У ову икону је пуцано од стране бољшевика, метак је заглављен у Христовом челу. Треба да остане тако, икона Христова метком погођена, а Он по други пут убијен у манастиру Оранки, као сведок човековог пада у дивљаштво, и свега онога што ће уследити.  

Однео сам копију ове иконе у Румунију. Украдена је док сам био у затвору (1949. године отац Бејан, по повратку из логора, био је осуђен због “анти совјетске активности” све до 1964.). Била је то икона Васкрсења са трагом метка на њој. Њен губитак био је страшан ударац за мене и дубока туга за све оне који су знали за ову икону у Оранки. Сви руски цареви пред њом су клечали, као и Димитрије Кантемир, добро познати молдавски војвода, прогнан са свим својим следбеницима у Русију. Овде је живела и кћерка  молдавског кнеза, Марија Кантемирнова, звана “некрунисана царица свих Руса.”

Веома често цареви су долазили у Оранки да прославе Васкрс. Кућа где су одседали и даље стоји. Испред ње био је извор воде и фонтана; ако си добар човек вода би се подигла са дна фонтане. А ако си грешан, извор је остајао “глув и нем” (миран).

Ја сведочим ову истину. Ту, на том извору, молио сам се за кишу заједно са старим руским свештеником, који је изгубио око и руку. Било је присутно на хиљаде правосалвних Руса. У моменту када смо завршили молитву, киша је почела. То се десило 1946. када је суша пустошила Русију и Румунију (вредно је споменути да је отац Бејан крстио на хиљаде Руса).

Тамо у котлини, иза олтара, нашао сам владикине нераспадљиве мошти, са прострелном раном на челу, јер није хтео да буде следбеник атеиста. У Румунији нам је познато око 20 правосалвних свештеника који су убијени, али тамо, у Оранки постоје кости њих 11,000 убијених свештеника и монаха, који су рекли “НЕ” на позив атеистичке власти. 

Сви ови свети монаси, убијени због своје вере у Христа, јесу део великог броја мученика које је дала Руска црква у овом турбулентном веку.

Доле потписани сведочи истину о свему што је овде рекао. И сада, пред крај свог овоземаљског живота, он и сам даје писано сведочанство и потписује га својом руком.

Добри Бог ми је помогао да одем у затвор, да из њега изађем подигнуте главе и просветљен. Амин.

Свештеник Димитрије Бејан – Харлау

И сада добре вести

Године 2006. група ходочасника из западне Румуније (општина Бихор) на челу са оцем Јефтимијем Митрем, игуманом скита Хута, кренули су на поклоничко путовање и у посету манастирима Украјине и Русије. Такође су посетили манастир Оранки и тамо су подигли крст од црног мермера ,који на себи има слику Господа Исуса Христа иза решетака и следећи текст на румунском и руском:

“Aţi suferit, aţi răbdat aţi plîns şi pentru noi, cei care nu am fost închişi...pentru păcatele noastre. Vă mulţumim” (Претрпели сте, издржали  сте, плакали сте за нас који никада нисмо били у затвору…за наше грехе. Захвални смо вам!) Крст је израђен у Бејусу, а поклоници су га транспортовали. Донели су сав материал неопходан за постављање и сами су га подигли. Приликом копања темеља, пронађени су фрагменти људског тела, - рука, ребра и кичму, жућкасте боје, “као свете мошти.” Понели су их са собом. Један део њих чува се у скиту Хута, други су били раздељни различитим манастирима и парохијама, а и споменику Ајуд (у злогласном политичком затвору где је отац Бејан био затворен), а који садржи кости бивших политичких затвореника, који су умрли у затвору и чија тела су бацана у котлину иза затвора. Отац Јефтимије Митре назавао га је “румунским Антиминсом” (четвороугаоно платно са потписом епископа, а у које су обично ушивене мошти светитеља, на Антиминису се савршава Света Евхаристија) парафразирајући Патријарха Алексеја који је рекао да је Соловки “Антиминис Русије.”

Скит Хута је усред правне битке са унијатима Бејуса, који покушавју да пониште скиту право на имовину, другим речима, желе да иселе два монаха. Чврсто верујем да је плачућа икона (литографска копија, веома модерна, Богородице Казанске) потврда да је дар крста Оранки манастиру добро примљен. 

Превод са енглеског проф. Бојана Поповић
4. новембра 2010 године