Ko je umro na krstu?

[w.a.mozart]

пре 3 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Otac nikada nije napuštao Sina te je Vaskrsenjem sačuvana Druga Ličnost svete Trojice.

 

ok, a kako objašnjavaš "Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?" ("Eli Eli lama sabahtani" )

[ИгорМ]

Везано за "Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?"... Мени је незамисливо да само Божанство страда на крсту. Мислим да се негде говори о тој јереси. Христос је распет на крсту као Бого-човек. А ове речи су колико знам цитирање првог стиха псалма 22 (21) ...и представљају месијанско пророчанство, о страдању Месије за спасење људског рода. Недуго затим опет изговара речи из псалма "Оче, у руке твоје предајем дух свој" (ЛК 23, 46) ... 30. (31.) псалам 6. стих: 

У руке Твоје предајем дух свој;
избавио си ме, Господе Боже истине.

За Христа је Господ Бог Отац. Овде се обраћа првом лицу Свете Тројице да је испунио дато обећање првородном Адаму и сада се враћа Оцу.

Син Божији се оваплотио као човек и умро као човек, телом и душом. Указао нам је да свако људско биће може бити у заједници са Богом ако себе жртвује за друге из љубави. То је зато и за нас пожртвовање у смерности и љубави једна од највећих врлина.

[Bokisd]

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Ипостасно_сједињење

ИПОСТАСНО СЈЕДИЊЕЊЕ (грч: ένοσις). Синтезом новозаветних списа и патристичке теологије на васељенским саборима, формулисано је Православно учење ο две природе у личности Господа Исуса Христа (божанској и човечанској). Исто тако, усвојен је христолошки речник појмова, пре свега ради прецизирања догмата, а и да би се стало на пут јересима. Из тог речника, појам ипостасно сједињење означава начин на који су се сјединиле две природе, божанска и човечанска, као последица Oваплоћења, у једну ипостас (личност) Господа Исуса Христа. Израз ипостасно сједињење не значи просто спајање, него битисање у ипостаси Логоса.

Овај израз прихватио је Пети васељенски сабор (Цариград, 553) и донео појашњења за употребу појма ипостасно сједињење. Господ Исус Христос постао је ипостас тела које је узео од Дјеве Марије. Оваплоћењем је људска природа постала Његова, те је тако Он постао једносуштан с људима. Ипостасним сједињењем човечанска природа нема лично постојање у себи самој, него је уипостасирана, одн. усредиштена у сопственој личности Сина. Исто тако, људска воља нема кретање сама по себи, или према њој самој, него у Богу и према Богу. Ипостасним сједињењем људска природа добија нов поредак у Христу.

Сједињење двеју природа и воља, божанске и човечанске, не мења јединство ипостаси Логоса. Ниједна природа или воља није умањена илн измењена у својим својствима. Коначно, не познаје се тајна односа Логоса с људском природом коју је примио. То је "велика тајна побожности" (1 Тим 3,16).

 

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Уипостазирање

УИПОСТАЗИРАЊЕ (грч. ένυπόστασις, ενυπόστατον - узимање људске природе у ипостас Логоса). Четврти васељенски сабор, који је одржан 451. годне у Халкидону (град у Витинији, близу Цариграда), био је суочен са питањем правилног тумачења христолошког учења пред двема великим јересима: монофизитством и несторијанством.

Несторијанство је христолошки догмат тумачило тако што је сматрало да су у Христу Бог и човек два лица која су само морално спојена у једно јединство. Против овог учења изјаснио се Трећи васељенски сабор (Ефес, 431) и дефинисао учење ο Христу. По том учењу, Христос је само једно, и то божанско лице, које је уз божанску примило и природу човека. Међутим, овај догмат поприма монофизитски карактер и везује се за име цариградског монаха Евтихија који је око 447. године учио да је после ипостасног сједињења, људска природа нестала у божанској као "кап воде у мору", те је у Христу остала само једна природа (божанска). Управо је ово разјаснио Четврти васељенски сабор у Халкидону на следећи начин: у Христу постоји само једно, и то божанско лице које је примило људску природу, али људска природа није нестала у божанској, него обе природе постоје у ипостасном сједињењу, нераздељиво и неразлучно, неизменљиво или непреложно.

Уипостазирање тако постаје једно од најважнијих објашњења које Леонтије Византијски (542) доноси халкидонској христологији. Он доказује (несторијанству и монофизитству који су учили да не постоји природа без ипостаси) да божанска ипостас постоји сама по себи и указује на разлику, а не на противречност. Ипостас (ύπόστασις) означава субјект (лице, личност), а уипостазирање (ενυπόστατον) означава људску природу унутар ипостаси, коју је приликом Оваплоћења примио превечни Логос. Људска природа је уипостазирана, дакле усредиштена у ипостаси Логоса, примљена у Његов субјект, не апсорбујући се.

[w.a.mozart]

On 8.8.2020. at 16:55, ИгорМ рече

Христос је распет на крсту као Бого-човек. А ове речи су колико знам цитирање првог стиха псалма 22 (21) ...и представљају месијанско пророчанство, о страдању Месије за спасење људског рода. Недуго затим опет изговара речи из псалма "Оче, у руке твоје предајем дух свој" (ЛК 23, 46) ... 30. (31.) псалам 6. стих: 

u prevodu, Hristos je ovo izgovorio kao što glumci izgovaraju tekst jer se to od njega očekivalo radi ispunjenja proročanstva?

[w.a.mozart]

пре 22 часа, Bokisd рече

Ипостасним сједињењем човечанска природа нема лично постојање у себи самој, него је уипостасирана, одн. усредиштена у сопственој личности Сина.

vrh

 

пре 22 часа, Bokisd рече

То је "велика тајна побожности" (1 Тим 3,16).

ovo je odgovor na pitanje ko je umro na krstu