Претражи Живе Речи Утехе

Marijana Beneša mnogi, uz čuvenog Mate Parlova, smatraju najboljim bokserom sa prostora bivše Jugoslavije svih vremena. Na evropskom amaterskom prvenstvu 1973. godine u Beogradu osvojio je titulu šampiona Evrope u lako-velter kategoriji, da bi šest godina kasnije to učinio i kao profesionalac. U Jugoslaviji je imao 272 pobede, 16 poraza i 11 remija, a list „Sport“ ga je 1973. godine proglasio najboljim sportistom SFRJ. Iako je bio bokser – i to jedan od najvećih ikada – Beneš je umeo da svira, a pisao je i pesme. Godinama je bio teško bolestan i poslednjih nekoliko meseci proveo je u domu za stare u Banjaluci. Bokser koji svira Rođen je u Beogradu, a zbog oca Josipa, koji je bio nastavnik muzike, naučio je da svira. Ipak, kako kaže, srednju muzičku školu je upisao jer u njoj nije bilo matematika. „Kao klinac sam bio talentovan, završio sam odsek za violinu. Kad sam upisao muzičku klinci su me zezali da sam žensko, da to nije za mene“, izjavio je 2004. u intervjuu za „Nacional“. „Pitali su me kako ću deci u školi držati nastavu muzičkog s modricom na oku. To me je iritiralo i zbunjivalo, pa sam napustio školu, hteo sam da imam neki muški posao. Ali bio sam dobar flautista, nisam bio baš dobar na klaviru, prsti su mi kratki, ali klavir je bio obavezan instrument“. Detinjstvo je proveo u Tuzli, pa je prve bokserske korake napravio u Slobodi. Kako se navodi, kao desetogodišnjak je u ringu pobedio suparnika koji je imao 18 godina. Sa 16 godina potpisao je za Slaviju iz Banjaluke, u kojoj je ostao tokom cele amaterske karijere. Tvrdoglavi šampion Beneš je tokom karijere osvojio devet titula Bosne i četiri Jugoslavije, nakon čega se na krov Evrope kao amater popeo 1973. godine. Ubrzo nakon toga oboleo je od hepatitisa, ali to nije okončalo njegovu karijeru. Tome je sigurno pomoglo i što je bio, kako kaže, izuzetno tvrdoglav. Boje Jugoslavije branio je na Olimpijskim igrama 1976. u Montrealu, gde je ispao posle druge runde takmičenja. U profesionalne vode ušao je 1977, a dve godine kasnije u Banjaluci osvojio je titulu evropskog šampiona u EBU verziji, nokautiravši Žilbera Koena iz Francuske u četvrtoj rundi. Bio je i nadomak svetske titule, ali je 1980. u Danskoj poražen od Ajuba Kalule. Ko je viši, Tito ili Beneš? U jednom intervjuu Beneš je pričao i o susretu sa Titom kojeg je video dva puta. „Tile je bio laf. Kada su me prvi put predstavili Titu, rekao mi je: ‘A ti si onaj mali što onako opasno bije’ Ja sam mu rekao: ‘Niste ni vi druže Tito viši.’ Zagrcnuo se od smeha. „Mogu pisati šta hoće, ali niko nije jeo iz kante za smeće dok je Tito bio živ. Svi su imali platu – i radnik i rudar i čistač ulica i doktor. Sada gospoda jedu iz kante za smeće – i u Zagrebu i u Beogradu i po Banjaluci“. Više puta nakon toga je izjavljivao da su ga loši menadžeri koštali većih uspeha u karijeri, pa i te svetske titule. Četiri puta je uspešno odbranio titulu evropskog šampiona, da bi ga 1981. porazio Luis Akarijes. U profesionalnoj karijeri imao je 39 mečeva, od čega 32 pobede (21 nokautom), šest poraza i jedan nerešen. Iz boksa se povukao 1983. godine, nakon teške povrede oka. „Ni Srbin, ni Hrvat, ni Musliman“ Nakon karijere Beneš je živeo u Banjaluci iz koje je morao da ode tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Otac mu je bio Hrvat, majka Srpkinja, pa je o sebi govorio da „nije ni Srbin, ni Hrvat, ni Musliman“. „Ja sam i Srbin i Hrvat i Musliman. Neopredeljen sam. Pacifista, čovekoljubac. U ringu sam bio borac, ali nikada nikome nisam želeo zlo. Tako ni u ratu“, izjavio je u intervjuu za Nacional. Kada je otišao iz Bosne, neko vreme je živeo u Zagrebu i Medulinu, a u Banjaluku se vratio 1996. godine. U ratu u BiH 1992. ubijen mu je brat. „Tu sam, radim ono što najbolje znam, učim mlade Rome boksu“, izjavio je za Dojče vele 2009. godine. „Nisu me primili za trenera u BK ‘Slavija’, moj nekadašnji klub, jer tamo postoje Srbi i veliki Srbi, Hrvati i veliki Hrvati, a ja nisam ni jedno ni drugo“. Prema njegovim rečima, iz Banjaluke nije otišao već su ga „oterali gadovi i srpski i hrvatski“. Getty Images Beneš je bio na korak od titule svetskog prvaka „Mrzim nacionaliste, čiji god da su. Moja majka je bila Srpkinja, a otac Hrvat. Eto, recite mi šta sam ja? Imam više prijatelja među Srbima i Bošnjacima, nego među Hrvatima“ rekao je Beneš za Dojče vele. „Bilo je važno da si Srbin. Ako nisi, onda nisi dobrodošao. Ja sve ‘velike Srbe’ i ‘velike Hrvate’ nazivam fašistima“. Udarač i pesnik Beneš je bio poznat kao opasan udarač, ali i pesnik. Nakon rata je objavio i knjigu „Druga strana medalje“. „Kada sam boksovao, bilo je nezamislivo da pišem pesme. U ono vreme, boks je bio uglavnom sport radničke klase, a ko je onda od radnika pisao poeziju? Imao sam talenat, jednostavno mi je išlo od ruke. Znao sam da deci u školi napišem 10-15 sastava na jednu temu za vrlo kratko vreme. Mnogo se bolje izražavam na papiru“. Nakon rata živeo je u veoma lošim uslovima, a najviše mu je finansijski pomagala sestra Ljiljana. „Nedavno mi je izašla i prva knjiga, u njoj ima nekoliko mojih biografskih pesama i tu sam knjigu posvetio sestri, a vezana je za sport“. „Htoo sam preko pesama deci približiti sport, jer je sport najbolji odgojitelj. U duši sam sportista. Ali znam kako izgleda i druga strana medalje. Jedna strana je od zlata, a druga od govana“, izjavio je Beneš za „Nacional“. Jedno vreme je u Banjaluci imao kafić u kojem se, kako kaže, tukao po pet puta dnevno. „Ljudi su dolazili iz cele zemlje da bi se sa mnom potukli. Jednog dana sam se tukao 15 puta. Naučio sam što znači biti šerif na Divljem zapadu. Kući sam dolazio sav krvav. Ali s obzirom na to da sam emotivan čovek, zabrinuo bih se što je s tim ljudima u bolnici, jesam li ih jako povredio. I onda mi je prekipelo, bilo mi je dosta tog lokala“. Dokumentarac i mrvice Dokumentarni film „Bio jednom jedan šampion“ o Benešu snimljen je 2004, pa je zbog njega bivši šampion išao na turneju po bivšim republikama. Ipak, na pitanje da li je boks plemenita veština, u jednom intervjuu je izjavio: „Boks nikada nije bio plemenita veština. Ljudi mnogo greše kada govore o boksu kao plemenitoj veštini. Mnogi kao ja nose posledice od boksa. Izgubio sam jedno oko, vidite da teško govorim. Boks je samo biznis u kojem mnogi uzmu pare, a bokserima najčešće padnu samo mrvice“.

Srpski pesnik koga citiraju svi na društvenim mrežama, a on je umro kao beskućnik: Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu Nemam ja više ljudi. Mene nema više ko da traži. Mene više niko ne sme da nađe. Može da me traži koliko hoće. Pričao mi jedan pričac. Bajagina priča U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbeglica koja nigde nije prispela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu. A kad padne noć, gde da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. Ali, seti se naš junak da ima nekakvog rođaka na železnici i potraži ga. Rođak izbeglici “obezbedi” smeštaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigde ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu. Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigde. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku udžericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao. I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVEK Duško Trifunović. Šta bi dao da si na njegovom mestu? -Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vreme spavao u vozu. Nisam imao gde drugo. Kao izbeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo da radi, po noći, a ne moguu da spavam u parku. A, nisam ni neki noćni čovek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hleba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u “Prometejevu” knjižaru, gde sam se najčešće grejao i gde sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: “Gde si bio?” Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo. Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bedne priče kako nemam gde spavati, gde se okupati i gde držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio “Brankovu nagradu” u Novom Sadu i ja sam tu obeležen kao pesnik – istakao je Trifunović. Ovako je govorio Duško Trifunović u svom poslednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u. Priča o paketiću germe i poklonu za dete Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čoveku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta deca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji…Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slepih kod očiju. Negde na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dve tegle džema i dve Frutekove kašice (od krompira). Čovek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao. Taj isti čovek sačekao je da žena i devojčica izađu iz prodavnice i obratio im se rečima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?” Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za devojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović. Po njemu se ništa nije dostojno zvati Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živeo je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživeo i preživeo Duško. A, znate li da je pre rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigde nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas. Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pesnik. Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogrešili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove. Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: “Ja odlazim, hvala vam lepo. Vi se snađite, ako možete.” A ne možemo! IZVOR: BUKA