Протођакон Љубомир Ранковић: Чувајмо друге од себе, нас ће чувати Бог!

[JESSY]

                 

 

Дом и породица морају и могу да замене празнична богослужења. Дом је икона храма, породица икона цркве. Апостол Павле у својим посланицама поздравља породицу као „домаћу цркву“

Доносимо разговор са протођаконом др Љубомиром Ранковићем, главним и одговорим уредником „Гласа цркве“, издавачке куће Епархије шабачке.

Црква је важан чинилац српског друштвеног живота и институција са највећим угледом у народу. О пандемији корона вируса која сабласно кружи планетом многи су већ, позвани и непозвани, рекли своју реч. Грађани Србије, међу њима највећи број верника, очекују и реч своје цркве. Имају ли право на то, или су ово питања која спадају искључиво у надлежност „царства овога света“?

– Све појаве и феномени, особито глобалног и општечовечанског карактера, који засецају у судбину света и човечанства, имају поред физичке и своју метафизичку природу и значај. Тумачење метафизичких, односно, духовних димензија и знамења у свакој појави и у свакој епохи, најважније је призивање цркве у овом свету. Верујући народ зато са правом очекује реч цркве. Њен задатак је да буде активни и креативни чинилац историје а не неми посматрач актуелних друштвених процеса. Црква је Логос који пребива у свету, „со живота“ и „светлост свету“ која осветљава путеве свакој епохи.

Можете ли онда, као свештеник, да уобличите ту насушну реч, која се недељама у овој нашој и свепланетарној драми, очекује од цркве?

– „Кад наиђу тешка мутна времена и учестају узбуне међу људима, отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз…“ – овако је славни нобеловац Иво Андрић у књизи „Знакови поред пута“, дао путоказ где наћи одговор у данима узбуне и пометње. Библија је Реч Божја којом Црква одговара на сва питања и изазове људске историје.

[JESSY]

На којим „најтамнијим страницама“ Библије се скривају „древне и познате речи као једини израз“ за којим трага данашњи збуњени и пометени човек?

– „Најтамније стране“ Књиге над књигама, су пророчки текстови Старог и Новог завета који скривају и откривају тајну Божјег Промисла, драму историје и смисао постојања човека и света. „Божја правда се ретко јавља… местимично и на махове. И то је срећа за овај свет… Она је исто што и оркан, катаклизма и трагедија“ – упозорава, истовремено и теши мудри Андрић. А старозаветни пророк опомиње свој народ у данима гњева и искушења: „Хајде народе мој, уђи у клијети своје, и закључај врата своја  за собом, прикриј се зачас, докле прође гњев“ (Исаија 26.20).

Хоћете да кажете да су ово дани гњева увређеног Бога који се свети и кажњава?!

– Не, никако. Нажалост, савремени човек, кроз своју нарав и ћуд, у први мах, тако тумачи ову пошаст која је задесила планету. Бог није гневни осветник. Он је Бог љубави али и правде. У нашој српској националној химни дозивамо га у помоћ као Бога правде. Он брине и бди над целим свемиром. Према човеку, кога је створио по свом лику, показао је љубав и обилату несебичност, учинивши га господарем земље: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њоме. И будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што живи н на земљи“ (1. Мојс. 1, 28). На Божју љубав и несебичност човек је узвратио егоизмом и бруталним односом према своме „животном окружењу“, према природи. Природа је одговорила гњевом.

Ви у име цркве поручујете да је пандемија осветнички гнев природе према човеку и човечанству?

– Тако је! Човек је психофизичко биће. Две мајке подарио је Бог човеку на земљи. Мајку цркву која храни, ону важнију, духовну страну његова бића, и мајку природу која задовољава његове физичке потребе. Кроз протекла два миленијума, не зна се према којој мајци је човек показао више бруталности, бахатости и зле воље. Црква, чија глава је Богочовек Христос, мајка је „луде љубави“ према човеку. Трпи, сноси, прашта и разуме слабост деце своје. Природа нема превише емоција. Дуго трпи али ништа не прашта. Корона вирус је њен гњев и њен одговор на човекову бахатост и егоизам.

[JESSY]

Желите да кажете да природа поседује антропоморфна својства – свест, разум, вољу, осећања, гњев…

– Васцела творевина поседује телеолошку димензију, дакле, има своју сврху и свој циљ. Свему је Творац подарио смисао и мудрост. Али нема смисла без Промисла нити мудрости без Премудрости. Свестан сам да човек нашег времена тешко може ово да појми и разуме, кроз своје празно и сухо срце. Нестао је дубоки човек средњег века који је поседовао способност да ломи печате тајни и чита „чрте и резе“, знамења и поруке Божје творевине. Владика Његош, разрешивши својим генијалним умом и поетским даром дубоке мистерије природе, кроз стихове поручује: „Над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује; не пушта се да је зло победи“.

Да ли би се могло рећи да се из „неспоразума“ човековог са Богом изродио његов неспоразум и са природом?

– … Додао бих – и неспоразум са самим собом. Човек је постао биће неспоразума. „Реметилачки фактор“ опште хармоније. Дрски тиранин, бахати егоиста, безобзирни узурпатор и умишљени свезнанац… Насилник над природом. Најгоре од свега је што не схвата докле га је одвео „сушичави рационализам“. Ослободио се „предрасуда“ али је уз то изгубио духовне вредности у веома опасној мери. Распала се његова морална и духовна вертикала и он испашта у збуњености и остављености које га доводе до духовне испражњености и очајања. Све има, а ништа нема.

[JESSY]

Дакле, све ово што нам се данас дешава, Ви сматрате да је последица губитка човекове способности комуникације са природом?

– Управо тако! Карл Густав Јунг, генијални познавалац људске душе, свих духовних трептаја, девијација, тегоба и тескоба савременог човека, брижно и са сетом констатује: „Човек се осећа усамљеним у космосу зато што више није повезан са природом и изгубио је своју емотивну „несвесну истоветност“ са природним појавама. Оне су полако изгубиле своја симболичка значења. Грмљавина више није глас разбеснелог Бога, нити је муња Његово осветничко копље. Ни у једној реци нема духа, ниједно дрво није човеков животни принцип. Ниједна змија, отеловљење мудрости, ниједна планинска пећина, дом великог демона. Човеку више не говоре никакви гласови из камена, биљака и животиња, нити се он обраћа њима, верујући да га они могу чути. Нестао је његов додир са природом, а са њим и дубока емотивна енергија коју је стварала та симболичка повезаност“.

Не чини ли Вам се да се велики психоаналитичар отиснуо у један облик пантеизма?

– Не, никако! И велики светитељи цркве имали су живу везу са природом и васцелом Божјом творевином. Сматрали су сваку твар најближим сродником. У „Речима о Свечовеку“, Владика Николај на дирљив начин назива пшеницу и воду близанкама и сестрама нашим: „Нека је благословена сестра пшеница, наша близанка на земљи, која је дала сој живот, да нас нахрани. Нека су благословени сунчеви зраци, који су ушли у влаће пшенице, из које је овај хлеб; и вода, која је упијена пшеницом; и минерали, којима се пшеница хранила; и земља на којој је овај хлеб растао… Опрости и помози, пшеницо сестро. Уђи у нас и сједини се с нама и помози нам својом лепотом и добротом… И нека су благословени хидроген и оксиген, велики елементи превелике водене стихије на земљи. Нека су благословена сва корита, сви канали, и све артерије, кроз које је ова вода текла хиљаде година… Нека уђе вода у нас,  као у храм Духа Светога, и нека помогне своме и нашем осећању, наша света сестра-близанка, вода многоочита“

[JESSY]

Кад смо већ код односа хришћанина према природи, позната је „Химна Сунцу“ Фрање Асишког?

– Хвала Вам на потсећању на великог рапсода западне цркве, који се обраћа Божјој творевини као својим најближима: „Хвалим те, Боже, са свим створењима твојим, господина брата Сунца нарочито… Хвалим те, Боже, због сестре Месечине… Због брата Ветра… сестре Воде… брата Огња… због Земље, наше мајке… због Смрти, сестре наше…“ Све је Бог створио са циљем да служи човеку и хвали свога Творца. „Све што дише нека хвали Господа!“, кличе псалмопевац Давид. Али нико тако није дирљиво и потресно сведочио о лепоти овог Божјег света, и великој тајни његовој, као Достојевски: „Свака травка, свака бубица, мрав, плеча златна, сви они, за дивно чудо, знају пут свој, макар што немају ума; – тајну Божју сведоче, непрестано је сами извршују… Погледај на коња: Животиња велика, човеку најближа; или на вола, који за човека ради и храни га… каква кротост, каква оданост човеку, какво поверење, каква лепота у њиховом лику! Дирљиво је знати, да на њима нема никаква греха, јер је све савршено, све је осим човека безгрешно, и с њима је Христос још пре него са нама.“

Могло би се закључити, по томе, да је човек једини носилац греха, анархиста, рушилац и реметилац у ланцу природе као Божје творевине?

– Управо тако. Бројни еколошки покрети широм света настоје да обнове у човеку свест о потреби поштовања природе. Међутим, све је засновано на помало инвалидном материјалистичком приступу да је природа само украс, мртва ствар, идол… Природа има и своју духовну димензију. Она је животни принцип, живот и извор живота. Природа има душу и она поседује светињу живота која се мора поштовати, уважавати и помагати. Мора човек да успостави хармонију са природом, у истој мери као са својим Творцем и ближњима. Одсуство такве свести изродило је ово мистериозно чудовиште – корона вирус, које, како рекосте, као авет сабласно кружи нашом планетом, сејући страх и смрт.

Проширили сте ову тему на бројне аспекте живота, а са друге стране, црквени људи, епископи, свештеници и теолози, углавном се данас баве питањем причешћа верника. Води се полемика да ли кашичица којим се верници причешћују може пренети вирус и проширити заразу. Како то коментаришете?

– Света Литургија и причешће светим тајнама су идентитет цркве и њен вечни и, већ двомиленијумски, непрекинути континуитет. Литургија је икона цркве. Без Литургије црква не постоји. Зато се црквени људи грчевито боре да се та река вечног живота не заустави, и не пресуши.

[JESSY]

Ипак, кризни штабови и медицинска струка препоручују и дозвољавају да се богослужење обавља у храмовима без присуства верника. Да ли је то по Вашем мишљењу довољно за одржавање „континуитета“ о коме говорите?

– Сматрам да јесте. Ово планетарно „ванредно стање“ хришћани треба да прихвате и разумеју као „орочену“ епитимију. Да прихвате ово време као шансу за своје лично и саборно велико духовно преиспитивање, на свим пољима живота. Ово је прилика за свеопште „ресетовање“ човека у сваком погледу. Прилика је да се човек смири, да се утиша, да одбаци и презре животну размаженост, да ову појаву разуме као знамење, као поруку свога Творца. Није проблем у кашичици и није питање да ли она може пренети заразу. Није она заражена него ми. Ми смо носиоци заразе. Болест је последица греха. Питање свих питања јесте колико смо, овакви какви јесмо, достојни свете тајне причешћа? Истина свето причешће није заслуга него дар. Али можемо ли разумети да Онај који даје дар, има разлог да дар ускрати, да опомене, да пошаље неку поруку… И коначно разумимо: Причешће није „таблета спасења“, која делује као аспирин. Оно може бити на спасење али и на суд или осуду. Ко има уши да чује нека чује. Међутим духовно обневидели и оглувели човек у својој гордости није у довољној мери на таласима нуминозних порука и сигнала. Горди савремени човек хоће све, и одмах. „Смири се горди човече!“ – поручује Достојевски – „Сломи охолост своју. Пронађи самога себе у себи.  Смири се и савладај, па ћеш се пронаћи. И постаћеш слободан, као што никад ниси био!“ Свету је потребно смирење. Ово је прилика да се повучемо у „клијет своју“ у дом свој, у одаје душе своје и да прионемо да обнову себе и на тражење себе у себи.

Већина наших верника дочекују велике хришћанске празнике у своме дому. По свој прилици прославићемо и највећи хришћански празник Васкрс у својим кућама. Може ли дом и породица да замене храм и празнична богослужења?

– Морају и могу! Дом је икона храма, породица икона цркве. То су темељи свега. Апостол Павле у својим посланицама поздравља породицу као „домаћу цркву“. Породица је данас у великој кризи. Прилика је да се у овим данима обнови и учврсти. Да се изграде хришћански односи у породици. Да дом постане светиња. Славска икона, кандило пред иконом, свећица у чираку, мирис тамјана и породична молитва, топла породична атмосфера, то је већ храм. Често већи и узвишенији од огромних и гломазних катедрала широм света, које личе на куле вавилонске, знамења човекове гордости и сујете. Свети Владика Николај, сећајући се кућне молитве у дворишту свог дома у Лелићу, са сетом пише: „… У летњим данима, молили смо се увече напољу, у дворишту. Месец је био икона, звезде упаљене свећице, стари ђед свештеник! Када ми данас пада на памет ова молитва, ја осећам више побожности, скрушености и мирноће душевне, него што сам осећао у свим великим и раскошним црквама и катедралама света, у Европи и Америци“.

[JESSY]

Откуда онда таква пометња међу верницима и упорност да се по сваку цену, упркос забрани, дође у храм?

– Рекох, породица се расула. Најближи сродници постали су нам далеки странци. Нико никог не разуме. Нико неће да попусти, да разуме, да се смири, да опрости… Свак тера по своме. Зато смо „дотерали“ довде… Као свештеник, већ скоро пола века, први пут нисам био у храму скоро месец дана. Чезнем, жудим за атмосфером светиње Божје куће. Међутим, волим ту чежњу, то ишчекивање поновног сусрета са иконостасом лица верника у храму на молитви, за ликовима светаца на иконостасу, за тајанством и лепотом мириса храма, богослужбеним песмама и химнама, за сусретом са својим Владиком, браћом свештеницима, са пријатељима и познаницима… То ишчекивање у мојој души јача веру, крепи и зари души… Волим то узбуђење… Волео бих да потраје… „Љубав је лепа само док се чека“ – пева бранковинска вила… Свему једном дође крај… „Хришћанин је сличан испрошеној девојци. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме, тако и хришћанин о Христу. Иако је обручник далеко преко десет брда и планина, свеједно девојка се понаша као да је он непрестано ту, код ње и са њом. Она мисли на њега, пева њему, говори о њему, сања о њему, спрема дарове за њега“ – пише један велики отац цркве. Учинимо душу своју девојком. Чистом, верном, нежном и чежњивом за Христом.

За крај, шта би сте поручили нашим читаоцима и верујућем народу?

– Желим  свима да дане Велике или Страсне седмице проведу ходећи за Христом, у мислима и молитви. Да у себи доживе драму Његовог подвига за нас. Да не осуђују његове судије и мучитеље, говорећи: „да сам ја тамо био, не бих радио тако“. Сви смо криви за све! То је хришћанска максима. Највеће достојанство хришћанина јесте, сматрати себе најнедостојнијим! Желим да у радости дочекају Васкрс, дан опште победе. Желим свима да победе свако зло и сваки грех у себи. Болеснима да победе болест. Да здравље и снага имунитета савлада вирусе короне, а наше духовно смирење да искорени вирусе греха из наше душе и срца! Желим, дакле, свима обиље телесног и духовног здравља. Васкрс је Пасха – Излазак! Желим свима излазак из свега што нас данас поробљава и тлачи. Поручујем свима: Не бојте се. Верујте у Бога и себе! Све је могуће ономе који верује. А свима нама, док трају ови ванредни дани, поручујем:

Чувајмо друге од себе, нас ће чувати Бог!

 

https://iskra.co/srbija/protodjakon-ljubomir-rankovic-cuvajmo-druge-od-sebe-nas-ce-cuvati-bog/?fbclid=IwAR3l8pTq9Kw8XfQ3fWZ-_qZTsnPbXLwRo-xmZ71x_i1AXCyIIUI33K7Ag5o