,,Nadrndani” muškarci i ,,plačljive” žene

[JESSY]

                                          

 

Jedan od stereotipa koji prati muški pol jeste da je grub, neotesan, jak i nadrndan, a žene bije glas da su slabe, ranjive i plačljive, a kao takve onda i histerične. Prateći društveni kontekst i porodične okolnosti u kojima se žene i muškarci razvijaju, odnose koji postoje i iz kojih uče o svom polu onda to i nije mnogo čudno.

Kada su osećanja u pitanju, pogotovo iskazivanje istih, tradicionalno gledano postoje osećanja koja su društveno poželjna i ona koja to nisu, takođe ona su i nekako polno razdeljena, pa su osećanja koja ,,pokazuju slabost“ muškarcima zabranjena. Jer, gde muškarac sme biti slab? Pod slabostima svakako, u prvom redu podrazumeva se pokazivanje tuge, žaljenja za nečim, suze. ,,Ajde ustaj, šta se tu pekmeziš, nisu ti creva ispala ako si pao.“, ,,Ajde, ajde, šta plačeš, to samo devojčice rade.“, ,,Uuu što si ružan tako dok cmizdriš.“, samo su neki od potencijalnih primera koji ilustruju situacije u kojima se dečacima osporava pravo na plač i na tugu. To podjednako rade i očevi i majke, i dede i babe, strine i stričevi, nezavisno od pola, stereotipno mišljenje je da muškarci ne smeju biti tužni. Muškarci trebaju biti muškarčine, a takvi ne znaju za ,,slabost“ koju tuga predstavlja.

Ono što muškarce čini muškarčinama, a spada u domen osećanja jeste ljutnja. To osećanje je dopušteno, stimulisano i podržavano. Ljutnja je deo muškog sveta, njome se izražava moć, a moć je muška karakteristika, nikako ženska.
S druge strane, ženama je moguće ono što muškarcima nije, pa imaju to pravo da se ipak osećaju ljudski, ranjeno, razneženo, rastuženo. Pravo da tuguju, žale i plaču nije im uskraćeno. Baš naprotiv, to je osećanje koje se smatra sasvim svojstveno ženama, kao neotuđivi deo ženskog identiteta. Na ženske suze tate najčešće padaju, njihove princeze će na taj način uvek prizvati svog snažnog zaštitnika.

[JESSY]

Ali, ne može se sve dobiti. Pravo na ljutnju je nepostojeće. Osim naravno ako se radi o nekoj ,,brkatoj“ ženi. Žene su bića koja treba da budu nežna, krhka, da udovoljavaju. U sliku takve ,,mice“ nikako se ne uklapa lupanje šakom o sto, vikanje, mrštenje i jedno glasno ,,Dosta bre!“. ,,Zabrane“ na ljutnju devojčicama se mnogo češće daju neverbalno, nego verbalno. Zato kada mala devojčica ,,pokaže zube“ može za kaznu biti ignorisana, može dobiti prezriv izraz lica za uzvrat i slično.

Osećanja koja su zabranjena tokom odrastanja neće ni biti pokazivana tokom života, ali ona su dovoljno snažna da će naći neki izlaz. Zato će izaći u obliku onog osećanja koje je bilo dozvoljeno ili stimulisano. Pa će muškarci kada su tužni, kada osete gubitak, kada se osete usamljeno, ostavljeno najčešće besneti, vikati, udarati ili šutirati nešto. Dok će žene plakati i patiti onda kada osete da im je integritet ugrožen, kada im je poštovanje uskraćeno, granica probijena ili potreba neispunjena. Umesto ljutnje, one će plakati.

[JESSY]

Zatvaranje bilo koje emocije, onemogućavanje njihovog ispoljavanja, ima svoju cenu. Osećanja su autentični način izražavanja potreba, želja, intimnih dubina bića. Kako i muškarci i žene jednako imaju potrebe, želje i dubine svog bića, tako je osećanje svih emocija svojstveno i ženama i muškarcima. Ne možemo zatvoriti samo jednu emociju, a očekivati da će ostale neometano ,,teći“. Ako Zatvorimo tugu, nužno ćemo zatvoriti i sreću, jer kako biti srećan ako se ne možemo razvezati od gubitka? Ako zatvorimo ljutnju, isto ćemo zatvoriti osećanje sreće, jer kako osetiti sreću kada se ljutnjom ne zauzimamo za svoje potrebe, stavove, želje?

Odustajanje od svojih sopstvenih autentičnih osećanja, zbog straha da će time ženstvenost ili muškost biti ugrožena, zapravo je vrlo mučno, naporno i obeshrabrujuće. Jer, ako su emocije naše prirodne sile kojima se suočavamo sa životom, koliko je potrebno snage i kontrole da bi se one sputale i ugušile. Iz zakona o očuvanju energije znamo da se energija ne može uništiti, niti iz ničega stvoriti, već da može samo prelaziti iz jednog oblika u drugi. Ako ne damo autentični oblik energiji našim osećanjima, kom ona sama teže, naći će način i put da se izvitopere i okrenu protiv nas samih.

 

https://olicentar.rs/nadrndani-muskarci-i-placljive-zene/

 

[Дуња]

I tako čoveka koji je ''dublji od okeana i širi od svemira'' hoće da ukalupe, osakate, svrstaju u kategoriju, izgrade ideju o tome šta on sme/ne sme, treba/ne treba, daje/ne daje, a zatim počnu da veruju u to i stradaju. Sve se sme, svaki oblik devijacije, samo da se čovek ne nađe u prostoti ili slabosti jer je tada za negativnu kritiku i  izbegavanje, pa i za čuđenje i porugu. Tako ispada svako insistiranje na određenoj ulozi poželjno, a ta uloga je najčešće neki oblik besa, aktivnog ili pasivnog iživljavanja. U tom gušenju prirodnog i zdravog, smirenog, žena ne može izražavati svoju ženstvenost, niti muškarac svoju muževnost. Stupa na scenu nezadovoljstvo koje sa sobom povuče bezbroj zala. 

Ispada gotovo nemoguće voleti čoveka u njegovoj slobodi, odnosno voleti ga uopšte.

 

[Natasa.]

Znate od čega ja poludim? Kad kažu ženi-to ti je od hormona ! Aman ljudi, pa imaju li žene pravo na nezadovoljstvo egzistencijom, bez da im se prebacuje na hormonski status.

Mala mi je plata, a treba da preguram mesec. Pusti...nervozna si od hormona.

Muž me ignoriše, deca me ne slušaju. E hormoni ti rade.

Na poslu su jako loši međuljudski odnosi, to me frustrita. U PMS-u si, proći će.

Kako je to ponižavajuće.