ПРИРОДА У ВЛАСНИШТВУ ЧОВЕКА (О ЛИЧНОЈ ПРИРОДИ)

[slovoA]

ПРИРОДА У ВЛАСНИШТВУ ЧОВЕКА.docx

ПРИРОДА У ВЛАСНИШТВУ ЧОВЕКА (О ЛИЧНОЈ ПРИРОДИ)

 

Питање природе

Блудни син [Лк 15, 11-32.] примивши од оца имање (природу), мимо очеве воље обогатио је своју личност (дух) грехом, учинивши природу изобилном, те он одлази у далеку земљу препуштајући се изопачењима овога света. То изобиље природе представља страсти, а то богатство духа горде и погрешне одлуке. Будући у далекој земљи, син блудни и заблудели троши своје имање (природу) на разврат и похлепу, не желећи да види како је одступио од благодати и да је творена природа сама по себи подложна трошењу.

Потрошивши једног дана имање (природу) и изгубивши тако богатство своје личности, блудни син се, сиромашан духом и раслабљене природе, покајнички враћа Оцу. Отац га тад прима радосно и спрема небеску гозбу, пригрливши га, јер у њему види сина достојног свог Оца.

Да ли је потрошеност и немоћ природе, дакле, осиромашење духом, услов за задобијање Царства Небеског, као што у првом блаженству проповеда Господ на гори? Да ли је карактер духа условљен природом? Изобиље природе није аутоматски позив на грех. О томе одлучује дух (личност), пошто не греши природа „која јесте“, већ дух, „како то јесте“. Односно, како постоји, тако се човек онда и спашава – по начину постојања што је у домену личности. Боголикост душе условљена је личношћу удостојеном да душу испуњава крепким духом, јер тада она прима благодат и постаје храм Духа Светога, а човек сасудом Тројичног Бога.

Питање прародитељског греха

Бог је творену природу увео из небића у биће. Пре него што ју је учинио онтолошком реалношћу, природа је створена у Божијем присуству [Св. Атанасије Велики]. И не само што је увео у постојање, Бог је и устројио природу, увео је у поредак, јерархију. А удахнувши Адаму дах духа кроз ноздрве, давши му личност, започео је стварање човека облагодаћенога, али не завршенога, оставивши у његовом бићу потенцијал за слободу и уподобљење. Управо је тај потенцијал јасна граница између човека и Бога, која је премошћена искупљењем на крсту на Голготи [„ecce homo“, Јн 19, 5.].

Дакле, шестог дана није завршено стварање човека, већ распећем Христа и искупитељном жртвом. [Флоровски, Источни оци IV века: Св. Атанасије, Догмат искупљења, 8.]

Прародитељски грех се разрешује крштењем у води, што је тајна приношења творевине Тројичном Богу. А Светом тајном причешћа Христос нам раздаје своје властито али не и Њему једносушно тело, чиме се приопштавамо Његовој божанској природи, сада нетварни по благодати [Св. Григорије Палама]. Тако прародитељски грех, заједно са уличњењем природе, остаје у смрти, јер се у бањи крштења, сходно природним својствима човека, не може дисати ничим до Духом Светим, којим смо печаћени у Светој тајни миропомазања и којим се ослобађамо те условљености природом.

Присвајање природе

Адам у Едену истовремено суделује у природи и благодати, без раздвајања. Сваки покрет природе усмерен је ка Богу и заснива се на благодати. Одлуком да преступи заповест, Адам се супротставља том покрету, односно, свом природном познању Божијег бића. Уместо да, по заповести, принесе природу Богу у циљу уподобљења и вечног живота, он, обманут лукавством ђавола, природу себи приноси и тако је чини лично својом, а природна воља постаје слободна индивидуална воља, или, по Светом Максиму, гномична воља. Једном речју, Адам постаје бог по својој твореној суштини, наравно, лажни.

Човек тада постоји у неприродном стању – тело постаје његово тело, душа постаје његова душа, и тако присвајањем природе он прекида благодатну заједницу са Самосуштим Богом. А изгнанством из Едена, те немогућношћу да се храни од дрвета живота, жалац смрти се дубоко забада у човечју природу, која по својој суштини и јесте смртна.

Реализација греха

Иако већ без благодати, Адам је способан да дарованом му слободом прекине реализацију греха, тј. одоли искушењу да окуси плодове с дрвета познања. Међутим, он остаје веран свом греху, јер само тако може приступити плоду познања и кушати га. А у стању такве „богодостојности“, њему као лажном богу и припада да окуси те плодове. Дакле, Адам се одлучио за грех својом личном слободном вољом, а не по промислу Божијем.

Приношењем природе себи и кушањем плодова добра и зла, Адам је одлучио да живи аутономно, независно од Бога, постајући бог поред постојећег, Самосуштог (самовољно). Чињеница да је он злоупотребио слободу поништава теорију и о Божијем предзнању у вези пада (предестинација).

Иако је до тада Адам био природно наг, грехом уличњења природе та нагота постаје његова лична (не-природна), те осетивши стога стид он се скрива пред Богом.

Последице присвајања природе

Адаме, гдје си? Пита Господ у Едену. А Адам не одговара што би било нормално: ево, ту сам. Него каже, чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. Не каже, значи, где је, већ како је ту где јесте.

Удаљен од благодати Божије, Адам природу види споља, није више свештеник творевине. Благодат га мимоилази, само му још остаје да прими кожне хаљине, а далека земља већ је ту.

Природа у власништву човека

Природа наставља да постоји, али измењена је падом. Ми наслеђујемо тело Адамово као слабо и пропадљиво, а кроз то тело и смрт која је наступила.

Код блудног сина ствара се антиномија – суочен са императивом опстанка, он пролази Голготу као последицу пада у грех и одступања од благодати Божије.