Црна Гора: Овим побеђуј!

[АлександраВ]

Данас смо удостојени да будемо генерација која је сведок рађања чуда Божијег (како се нашироко побуна у Црној Гори назива) и буђењу једне нације која „сном мртвијем спава“. Наредне редове, посветили бисмо догађајима који су обележили први месец борбе.

Званично све је почело на седници скупштине Црне Горе у ноћи 26/27. децембра када су посланици одрођени од свог народа и Цркве изгласали срамотни закон по којем се суштински СПЦ у Црној Гори одузима сва имовина до 1918. године. Сву осталу имовину, Црква би по принципу 'фискалног рачуна' морала да доказује. Иронично, држава је исту ствар и са муслиманима и са римокатолицима већ регулисала без претензија на њихово власништво. Наравно, овде се не ради о атаку на Цркву јер је православна, већ због оног префиска што је Српска. Најцрњој Црној Гори остало је још једино у домену Цркве да се разрачуна сама са собом. Било како било, ми православци увек извучемо најдбељи крај. Изгледа да нам је то као Христовима, у 'опису посла'.

Но... Управо те вечери, посланици ДФ-а, групно су похапшени због изражавања својег незадовољства и неслагања са законом којег су њихове колеге изгласале (који су се по саопштењу Епископског савета само-искључили и анатемисали из Цркве до сопственог покајања). Ваљда је то била порука коју су властодржци требали да упуте народу: овако ће проћи сви они који се не буду слагали са одредбама султана. Јер ако овако пролазе људи са посланичким имунитетом, како би требао да прође обични грађанин. Ипак застрашивања нису упалила, као што никада и нису кроз историју прогњене Цркве Христове, када су се на њу надвијале многе моћније империје, почевши од Римске па до оне потоње бољшевичке.

 

Народ предвођен својим свештенством и монаштвом већ следеће јутро креће да се организује. Почело је солидарно блокирањем саобраћаја у градовима широм Црне Горе, а убрзо је народно незадовољство преливено у ненасилне литије и искоришћено на најбољи могући начин. Нажалост, сцене у којима се владика Јоаникије рукује са припадником службе за разбијање демонстрација нису преовладале. Безумље властодржаца морало је да се испуни по сваку цену те је повреде међу окупљеним народом у првим данима задобио и владика Методије код моста на Ђурђевића Тари. Такве методе, незапамћене су чак и за време фашистичког окупатора у Црној Гори. Но да не буде све тако црно, постоје људи који су на првом месту хришћани па тек онда државни службеници. Милоје Шћепановић, бивши припадник полиције у Никшићу, раздужио се јер није желео да учествује у пребијању својих суграђана. Митрополит Амфилохије одликовао га је у препуном подгоричком храму орденом Светог Петра II Ловећенског Тајновидца, на одушевљење свих присутних. Његов пример следили су и барски ватрогасци (предвођени Рукавином и браћом Ђурановић), где је скоро цела станица написмено одбила да асистира полицији у разбијању протеста. У случају брата Милоја, исти посао понудила му је општинска власт у Херцег Новом и Требињу, док је изгледа број барских ватрогасаца био превелики за отпуштање. Управо су они истински хероји, и представници свих оних чији се глас међу десетинама хиљадама људи на улици неће чути, а чија је улога свака понаособ једнако важна.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Никада у Црној Гори нису виђена толика окупљања. Храмови никада нису били мањи да приме све оне који се сабирају за спасење своје Цркве. Реке људи нису могле да не изненаде ни највећег оптимисту. Ни прослава Нове године, ни температуре до -20, ни застрашивања нису умириле његошевски и спартански дух народа. Да бисмо потпуно разумели његову снагу, Црна Гора броји нешто више од 600 хиљада људи, док се по проценама чак петина становништва налази на улицама свакога дана [са сталном тенденцијом раста]! Такве пропорције ретко се виђају на било којим протестима широм света. Још је фасцинантније ако знамо да је Црна Гора пре само 40так година немо ћутала на рушење Његошеве заветне цркве на Ловћену.

Како на то не додати и последње акције у којима црногорски младићи четкама и фарбом улепшавају свој комшилук.  Кречење тробојке „надлежних“ у Доњој Горици (која је исте вечери и поправљена), изазвало је талас  диверзантских акција широм зидова Црне Горе против окупатора. Власт још увек није нашла адекватну казну, ваљда са жалом констатују да је време набијања на колац или „један зид за 100 цивила“ одавно прошло.

 

По речима о. Саве Јањића, дечанског игумана: „СПЦ у Црној Гори је институција са најјачим утицајем у народу. Ниједна политичка група никада није до сада успела да спонатано подстакне оваква окупљања која су мирна и молитвена. Политичари који мисле да могу да манипулишу јавношћу празним обећањима и претњама добро треба да се замисле пред овим чињеницама.“

 

Њихова луча пробудила је не само Црну Гору већ васцело српство. Никада се сложније (макар од 1999.) народ није окупљао широм градова и Србије и Републике Српске. И то не одлазивши из целе земље на централне скупове у Београд или Бања Луку, већ истовремено окупљајући се широм отаџбине у својим местима. И баш као и сваки пут када је народ сабирало свештенство а не псеудо-патриотске организације и самопрокламоване вође, ниједан инцидент или проблем није забележен који би режим могао да искористи за своје потребе. Ипак, овакав вид ненасилног отпора је код појединих изазвао разочарење јер су очекивали радикализацију протеста, рушење владе и томе слично. Међутим, не треба заборавити да су све револуције и промене тог типа завршиле у крви, у којима су само мале групе људи извукле корист, а да нису донеле никакву суштинску промену. Само овакав вид револуције јесте једини прави, последња истинска побуна која доводи до промене духа, до промене свести и преображаја свих учесника. Зато је дух православне револуције, сила Духа Светога, и сабрала толике људе, који чак можда и нису хришћани али су свакако истинољупци и боготражитељи. И ма где живели, сви смо као удови Цркве, благословени да у томе учествујемо!

 

На крају, треба истаћи да на свим молебанима и литијама доминирају млади људи, чему сведоче фотографије које са свакога дана са радошћу ишчекујемо. Још важније је да на тим младим људима остаје и Црква и будућност Црне Горе. Генерација која се отргла од социјалистичко-хедонистичког безбожништва својих родитеља, управо ће у новом црквено-народном духу васпитавати и своје потомке, слободне од свих монтенегринских фалсификата, ма шта званична историја буде учила.

 

Време које долази, ма где живели, зависиће колико после ове борбе будемо сачували тај молитвени огањ. Јер ако храмове не бранимо и не сабирамо се у њима, не заслужујемо ни да их имамо! Попут храмова на западу, који су дати у ренту, или су постали скејт паркови, дискотеке, позоришта, галерије јер немају парохијана.

 

Нека буде борба непрестана! Све за Христа, а Христа ни за шта!

 

Извор: Смрт свету

[Православни Србин]

Ово што се дешава у Црној Гори је Чудо Божје! Доказ да Га има! 

[АлександраВ]

Народ Божији једнодушно - Оче наш. 
Величанствено!

[АлександраВ]

Литије у Црној Гори су феномен у данашњем демократском друштву. С једне стране оне су израз једне дубоке литургијске свести о народу који надилази етнос и пројављује се као народ Божији тј. Црква, али с друге стране у политичком контексту литије се могу упоредити са мирним шетњама великих бораца за људска права као што је Мартин Лутер Кинг и други. Посебно је занимљиво да у литијама учествују припадници разних партија, не само опозиционих већ и владајуће партије, али не као чланови партије са политичком агендом, већ као верници Цркве у којој су крштени, венчани и коју доживљавају као своју. Није ретко да се литијама придружују и они који нису православне вере и они који чак нису ни крштени јер осећају да су оне израз протеста против неправде на један миран и цивилизован начин.

Председник Републике се презриво и арогантно понео према учесницима литија назвавши их лудацима. Тиме се само показало огољено лице тзв. демократије у Црној Гори која почива на дугогодишњој корупцији, непотизму, породичним везама. Једино што је режиму обезбеђивало до сада опстанак јесте вешта игра његових вођа да се под плаштом евро-атлантских интеграција додворе ЕУ и САД и избегну критику, иако је западна штампа већ увелико писала о корупцији у Црној Гори, а њиховим обавештајним круговима познати су сви компромитујући детаљи о функционисању власти, судства, изборном процесу, поткупљивањима и читавом низу злоупотреба. Режим је опстајао захваљујући томе што се представљао Западу као једини чувар евро-атлантских интереса. Али у Црној Гори постоје људи који демократију и европску будућност не виде у анти-српској хистерији и мржњи, већ у регионалној сарадњи и унапређењу међунационалних односа.

Наша Црква стога нема за циљ ни да подржи ни да руши режим јер то није посао Цркве, али и те како има задатак да упорним и све масовнијим литијама и обједињавањем грађана на што широј основи, мирно, уз песму и молитву убрза процес освешћења народа у Црној Гори и повратак друштва у оквире који гарантују владавину права и закона. Свака употреба силе од стране режима или провокације биће јасан показатељ да власти у Подгорици не желе да истина о њима изађе на видело, а литијама и васкрсењем народне слободе, заједништва и ентузијазма управо се то дешава, својеврсни суд светлости над тамом. Сетимо се у том контексту еванђелских речи из Еванђеља по Јовану 3,19-20:

"А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла.

Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла."