Jump to content

Препоручена порука

Поменуо је скоро владика Давид, да нас је непослушање избацило из раја, а владика Атанасије је говорио о испраним мозговима. Послушање Господу, Цркви, владици, свештенику, ближњем (који је такође Христос) је неопходно, са друге стране Црква није само заједница слободних него и у слободи прекаљених и освећених.

Дешава се да се послушање које ослобађа извргне у поробљавање, у повлашћивање, у утицај. Дешава се да духовници говоре за кога гласати.

Често хришћанин не смоје да свједочи оно чему га учи савјест, или оно што мисли из страха да би могао да претрпи санкције, дође у немилост и слично, па је и то један од разлога са псеудониме.

Утицај не мора да буде лош, он је често и природан, професори, ментори, старци, али се понекад окрене у групашење, фратријашење, парацрквене организације у којима се не очувава увјек канонска кичма цркве. Мјешају се инославни утицаји и људи смо грешни.

Тако умјесто вјерности Господу ми бивамо вјерни групи и једина заповјест је вјерност групи, а једини грјех грјех против заједнице, а што се успут читав контекст изгубио то нема везе.

То некад дође до тога да се у интересу групе лаже.... дакле у интересу "Цркве" заборављамо Господа, а добијају се и нови "чинови":

По милости Божијој бот

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ана, са муком сам се трудио да разаберем какве овај текст има везе са темом, осим ако Вам није нешто подсвјесно искочило.

Дакле није тема ко су кетмани а ко ботови, па да се тај садржај изручује овде.

Него како да се прави разлика између послушања и слугарења, јер прво је достојно дивљења, а друго презира.

Изгледа да је тема тешка и болна, али и актуелна, па Вас молим да је не ометате.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

 

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Цитат

Dalje je govorio o posebnom značaju duhovnog rukovođenja, istaknuvši: „Danas Ruska crkva ima više od 800 manastira, ali daleko od toga da se svaki od njih može pohvaliti da ima duhovno iskusnog nastavnika“. I to je zakonomerno: duhovni nastavnici mogu da se „razviju“ samo unutar monaške tradicije, koja je u Rusiji bila prekinuta više decenija. Vezano za to, mitropolit predlaže sledeći izlaz: „Samo osnivanje manastira mora biti praćeno postojanjem duhovno iskusnog duhovnika“, a uopšte ne „postojanjem zidova“, koje treba naseliti i oživeti. Pored toga, neophodno je ispravno shvatati ulogu starca: ne sme se na njega prebacivati odgovornost za sopstveni život. „Sve odgovorne odluke čovek mora da donese sam, a starac samo blagosilja već donete odluke“, - ocenio je mitropolit Ilarion.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

„Sve odgovorne odluke čovek mora da donese sam, a starac samo blagosilja već donete odluke"

 

У првом цитату се види да постоји неки начин, ваљда је тај начин ово из другог цитата - да се применити на аутора, али видимо да је тај начин послушности споран.

Јер и ако Старац и благослови може заједница (Сабор) да не благослови и шта онда, да се одлучилац наљути?

 

Занимљиво је и то што сте поред обиља монашке литературе, монашког завјета, свештеничке заклетве, за образац послушности изабрали баш горњи.

 

Иначе чак из Зизијуласове теологије би горњи цитат био споран, јер одлука би била плод дијалога предвођеног старцем.

 

 

 

 

 

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...