Iznenada preminuo slikar Milan Tucovic

[Anika]

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:809848-Preminuo-slikar-Milan-Tucovic

Ne mogu da verujem, sta je ovo... 

[Anika]

Milan Tucović: Nedostaje nam osećaj zajedništva

Miljana Kralj | 08. april 2018. 15:02 | Komentara: 1

Milan Tucović, likovni umetnik za "Novosti" o lažnom establišmentu i pravim velikanima, o umetnosti kao utehi

 

Milan Tucović Foto I. Marinković

 

• 

  Preminuo slikar Milan Tucović

• 

  Boži Iliću se nismo odužili

ZA nas koji stvaramo, najkraći put do božanstva je umetnost, jer tako najlakše uspostavljamo vezu sa onim što je iza, ili počiva u ovom svetu. Sve ovo što vidimo i ne vidimo jeste tkivo Boga. Samim tim, i ono što radimo i što ćemo uraditi je u njegovom umu.

 

Ovako, za uskršnji broj "Novosti", slikar Milan Tucović (1965) objašnjava svoju izjavu da je Bog najveći kolekcionar slika. Prisutan duže od tri decenije na našoj likovnoj sceni, poslednji put je u Beogradu samostalno izlagao pre dve godine u jednom alternativnom prostoru, pa se stiče utisak da stvara i opstaje i mimo establišmenta.

- Od samog početka moj ugled je rastao, širio se krug onih koji vole moje radove, i stručnjaka i laika, izložbe su mi posećene, prisutan sam u medijima, napravljeno je devet dokumentarnih filmova o tome kako stvaram, a da nijednog trenutka nisam postao deo nečeg što se kod nas zove establišment - objašnjava naš sagovornik. - Bio bih gorak kada bih počeo da opisujem šta je establišment jedne male ruinirane zemlje, koja nikako da se podigne i uspostavi normalan sistem vrednosti, u kojoj decenijama najveći muzeji nisu radili. Na čudan način je jedna grupa ljudi uzurpirala neka prava, povezala se i čvrsto se drži. Čast izuzecima, ali imam osećaj da neki ljudi ne bi mogli da rade i postoje van te uvezanosti i principa "ja tebi, ti meni".

* Da li je ta vaša pozicija bila lični izbor?

- Uvek sam želeo da ostanem ogoljen, kao bokser koji svakog dana ulazi u ring, a to što je juče nekoga nokautirao, ne znači da danas neće biti na podu. Kad zauzmete poziciju, ako ste lojalni sistemu, garantovano vam je da dugi niz godina nećete pasti. Izabrao sam da mogu da budem nokautiran, jer će to biti korektiv, zdrav odnos prema tome što radim. Vrlo svesno i rano sam se odlučio za ovaj poziv, a ako u njemu hoćete da napravite nešto što će trajati i posle vas, onda to mora da boli, da se sve doživi, preživi i, na kraju krajeva, plati. Tu nema nekih mufte priča, sad ću ja tebi dati nagradu, a sutra ti meni. Ne. Samo ogoljeno.

* Počeli ste kao vajar, ali ste se u Veneciji, zbog starih majstora, okrenuli slici...

- Povuklo me kada sam video Ticijana, ono što je slikao iza figure. Ophrvali su me ti prostori i atmosfera koju daje slika. S druge strane, bio sam siromašan i nisam mogao da naslutim da ću ikada imati novca za sve ono što sam hteo da pravim u skulpturi, a ovde mi je bili potrebno parče drveta ili platna na kojem bojama i četkama mogu da napravim čaroliju. Na mojim slikama i dalje često ima skulpture, pa čak i slobodne u prostoru. Tehnika ne može odrediti umetnost. Da li ćete se izraziti kroz pesmu, balet, sliku, grafiku, zvuk, to su pitanja ličnih afiniteta. Volim i da pišem, diskutujem, crtam, pravim grafike, stružem, brusim... Volim umetnost kao takvu.

Pročitajte još - Poezija je u svakoj umetnosti

* Zašto vam je važna literatura koja je čest motiv u vašim delima?

- Kada vam je život bolan, kada ne možete da razumete odnose među ljudima, velika umetnička dela su vam uteha. Vidite da niste sami. Recimo, kad pročitate roman "Derviš i smrt" shvatite da se Meša Selimović i njegovi likovi bave istim pitanjima koja i vas muče. Vezan sam za književnost, ali pre svega poeziju. Njena forma je kraća, pa dok slikam, uvek pročitam neku pesmu.

* Rusku, pre svih?

- U mladosti su me opčinili Cvetajeva, Ahmatova, Pasternak, Mandeljštam, potom i Harms, a da ne govorim o prozi, Tolstoju, Dostojevskom, Čehovu... To me je vuklo po nekoj bliskoj slovenskoj senzibilnosti, kao kasnije filmovi Tarkovskog i Paradžanova. Zavoleo sam ruski konstruktivizam, tu njihovu ludu strast da se spozna nešto iza. Razvijući svoj unutrašnji poetski svet, otkrio sam poljsku i grčku poeziju. U mnogo čemu to je odredilo moj život i traganja, nekada se vraćalo i u snovima.

* U vašem su ateljeu Tolstoj i Tom Vejts jedan do drugog...

- To je tako sticajem okolnosti, a inače često spajam nespojivo. Logičnije bi bilo da je Vejts pored Visockog, jer su bliski po tom subverzivnom odnosu prema svetu. Samokritički sam se pitao zašto slikam poznate ljude, da to nije puka želja da budem uz njih, ali nije tako. Na licima osoba koje su se duboko pitale nad svetom i beskompromisno tražile odgovore očituje se posebna energija. Neki me smatraju portretnim slikarom, ali ja tragam za ljudima koji mogu poneti uloge u mom ličnom filmu - buntovnicima, snenim ženama, radnicima, tragičnim ili poetski zanesenim figurama. Nalazim ih među prijateljima, poznanicima, a nekada i u svetu literature, filma, muzike...

* Da li je čovek nešto najuzbudljivije na ovom svetu?

- Pripadamo judeo-hrišćanskoj civilizaciji, gde je čovek stvoren po obličju božjem. Ali u Japanu, gde često izlažem i imam bliske prijatelje, čovek nije u središtu, već priroda. Kod njih on u prirodi nije ni manji ni veći nego što jeste, dok je kod nas gospodar koji sve resurse potčinjava sebi. Svojevremeno sam već ostarelom ocu pokušao da objasnim zašto ne bi trebalo da odseče neki hrast koji mu realno nije trebao, ali je lep, kao i to da mi nemamo pravo na njega, niti on na nas. Ništa nije mogao da razume, jer nama drvo služi da izgori u vatri, ili da se od njega naprave vrata, astal...

* Starija ćerka krenula je vašim stopama, porodica se umetnički širi...

- Nisam to ni forsirao, ni priželjkivao, jer smatram da svako mora naći svoj put. Ona je već završila škole, pa smo sada jedno drugom divni sagovornici. Tragedija naše sredine je to što i porodice teško ostvaruju kontinuitet. Pogledajte samo pretke Nikite Mihalkova, tu niko nije bez korena. Moji roditelji su završili četiri razreda osnovne škole i bili su seljaci. Ja sam napravio iskorak, ali nisam imao na koga da se oslonim, nikoga da pitam kada uđem u krizu, jer oni nisu znali o čemu se radi. Dobro je za zemlju da postoje porodice koje će trajati. Ovde nikako da se uspostavi neka nit, kod nas nije bilo ni te plemenite dekadencije.

* Šta je to u našem mentalitetu te nam je dah tako kratak?

- Žao mi je što to govorim za ovaj uskršnji broj, ali ne moramo sebe stalno uzdizati i uljuljkivati na očigledno pogrešnom putu. Postoji nešto u samoj našoj genetici što je uzrok naših kriza. Pravdamo se da smo na razmeđi Istoka i Zapada, a drugi narodi bi iskoristili tu poziciju i bili veliki. Ima nešto na Balkanu defektno i loše. Nije nas država napravila ovakvima, nego smo mi napravili ovakvu državu. Moramo da se suočimo sa tim da ima mnogo ljubomore, zlobe, zavisti. Neki gorki bol godinama osećam zato što ne srećem ljude sklone da guraju zajedno. Uzmimo za primer Đokovića, koji je napravio neviđenu stvar za ovaj narod, a kada se umorio i stao, svako je počeo da ga uz televizor grdi. Poražavajuće je toliko nepoštovanje tuđeg uspeha. Ovde je najveći izazov raskrinkati i oboriti. Sećate se šta su samo radili Danilu Kišu kada je bilo jasno da je napravio nešto što je evropska vrednost.

* Kako doći do pozitivnog zaokreta?

- Moramo da znamo da Narodni muzej nije mesto gde se samo dovode ekskurzije, nego da su nam muzeji centri duha i nacionalnog bića, da smo to mi. Kada deca tu dođu, ne treba samo da vide Kanaleta, već da znaju da je postojao neko ko ga je kupio, doneo i poklonio svom narodu. Predlagao sam nekim bogatim ljudima da, u susret otvaranju muzeja, kupe i daruju pet slika velikih današnjih evropskih slikara i pet slika savremenih naših umetnika. Jedino tako zajednički se ide napred, ne prave napredak samo slikari, pesnici, pisci, reditelji. Pogledajte šta je sve uradio Kusturica, pa nemojmo pokušavati da ga oborimo, jer tako sebe srozavamo. Izdvajanjem dobrih primera gradimo prave vrednosti. 

NE UMEMO DA PRAVIMO ELITU

DO šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka, Klimta i Šilea su smatrali predstavnicima dekadentne umetnosti carstva koje je propadalo, a secesija je bila nešto dekorativno i nižerazredno. U jednom trenutku Austrijanci su shvatili da su oni zaista veličine, i sada u Beču imate samo "mocart kugle", Klimta i Šilea. Dolaze milioni turista, država ima interes, kao i narod. To je identitet. Kada će ovde Paja Jovanović biti identitet države? Napravićemo mu neku izložbu ili monografiju, ali bagatelišemo njegovu veličinu. Nemamo želju da negujemo te stožere koji vuku narod. Mi ne pamtimo dobročinstva Pupina, ni Vladimira Matijevića, koji je školovao generacije talentovane i siromašne srpske dece u Hrvatskoj. Ne umemo da pravimo elitu. A kada ljudi obore te stubove, nemaju ništa, postaju rulja jedna blatnjava, koja ide bez cilja. Glavinja - kaže Tucović.

LjUBA, MIĆA, GRAOVAC

NAŠ sagovornik bio je među retkim umetnicima koji su otišli u Valjevo da se oproste od Ljube Popovića...

- Smatram ga izuzetnom figurom, ne samo zbog slikarstva, već i onog što je govorio, zbog inteligencije, plemenitosti, rodoljubivog osećanja koje je nekada bilo i umetnički luckasto. Poštujem i ono što je uradio za svoj grad. Mislio je na srpsku provinciju i tražio je da bude sahranjen na mestu odakle je potekao, što nije ni Valjevo, već Brđani. Družio sam se i sa Mićom Popovićem i Nikolom Graovcem i bio srećan zbog toga. Svi smo mi deo jednog neprekinutog lanca, i ništa se mimo njega i ne može napraviti.

BOLjE NAKNADNO U MUZEJ

JOŠ sam kao mlad mislio da će se moji radovi sami zaštiti. Često sam zamišljao situaciju u kojoj me nema, a neko rasprema tavan, podrum, kuću i izbaci moja dela pored kontejnera. Nailazi poštar, ili Ciga, i kaže: "U što je ovo dobro, moram da ponesem ženi." To je veća zaštita rada nego trenutno prisustvo u muzeju. Više volim da me naknadno u muzej ubace nego da me naknadno izbace. Vi danas možete trajati raznim mahinacijama, dok su na sceni njihovi akteri, ali će doći sutra drugi tipovi i nestaće te. Ali ako uspete da za života napravite bar nekoliko dela koja će narod, zajednica, prepoznati kao svoje vrednosti, sačuvani ste.

 

[Zoran Đurović]

Мој пријатељ. Данима сам хтео да га зовем, свако јутро кад сам ишао у продавницу сам га помињао. И знао сам шта да му кажем, али ми се није дало. 

То је један од ретко великих људи. Богат духом јер је делио то богатство. Био је одличан као сликар, али већи као уметник и човек. Сигурно је код Исуса и свих светих. Мени је само жао што се овде нећемо више видети. Поменуо сам попу Жељку да треба да се видимо са њиме на Дунаву, да попијемо неко вино, мада то нисам видео. Вино ћемо горе пити. Радује се, друже!  

[Вукашин]

Auh bre. Sjajan slikar.

[Zoran Đurović]

Урадио сам био Чашица са Туцком

 

[Anika]

Комеморација ће бити 5.августа у Београду.

Иначе, Palace Bar у Ужицу је цео прекривен његовим оригиналним сликама, ако некада будете свраћали. Ја сам дуго мислила да су копије, па када сам упознала Милана, он ми је лично рекао да су то оригинали. 

[Нифада]

Jedna od wegovih slika