Da li ste se iskreno pokajali?

[Srdjan Kotur]

Gledao sam skoro film u kom, između ostalih, postoji lik momka koji ima veliku potrebu za ispovešću. Potreba je tolika da mu nije bitno da li će iko drugi čuti šta ima da ispovedi, čak ni da li je onaj kome bi trebalo da se ispovedi pravi sveštenik, bitno mu je samo da se ispovedi i olakša dušu.

Da li ljudi zaista imaju svest o svojoj grešnosti, koliko njih se iskreno pokajalo, da li se samo formalno ispovedaju, da li nam se ispovest svodi na dobijanje „ulaznice za Pričešće“?

[Чунга Лунга]

пре 30 минута, Srdjan Kotur рече

Gledao sam skoro film u kom, između ostalih, postoji lik momka koji ima veliku potrebu za ispovešću. Potreba je tolika da mu nije bitno da li će iko drugi čuti šta ima da ispovedi, čak ni da li je onaj kome bi trebalo da se ispovedi pravi sveštenik, bitno mu je samo da se ispovedi i olakša dušu.

Исповедила сам се два пута баш тако како описујеш. Свештеник ме опомињао да причам тише и освртао се око себе. Када је сконтао да не реагујем на то, онда ме повукао за рукав и одвео у неку другу просторију где смо сами и где се не чује ништа. Тако ми је било, јер се накупило нешто ново од грехова, до тада страно мојој души, па није савест издржала, ни марила ко чује, ко исповеда, само је било битно стати пред икону Христа и исказати силно покајање за то.

Иначе, који је то филм? Волела бих погледати.

 

[JESSY]

пре 44 минута, Марина Савковић рече

Иначе, који је то филм? Волела бих погледати.

takodje...

[JESSY]

mislim da jako mali broj ljudi ima pravu svest o svojoj gresnosti i samim tim se ispoveda na pravi nacin...to je stvarno prava retkost...postoji vise faktora koji sprecavaju da do toga dodje...nekad je to odsustvo edukacije, nekad nespremnost licnog usavrsavanja i napredovanja, nekad neiskrenost a ponekad ljudi stvarno veruju da su dobri i da nemaju neke grehove koje bi ispovedili...

takodje se prava ispovest moze smatrati "Bozijim darom"...jer znamo da nista ne mozemo sami...medutim, svi smo se rodili sa savescu koja nam govori sta je dobro a sta lose...znaci, potrebno je da mi napravimo prvi korak, da se potrudimo, a onda ce nam Gospod pomoci..

razvice se u nama vremenom pravo pokajanje a zatim i stanje stalnog kajanja koje ce sigurno dovesti do iskrene i prave ispovesti...

[Anika]

Ne. Sigurno.

Imala sam nalete kada sam dobila takvo poslusanje i bukvalno sam jedno vreme po celu noc citala Sveto Pismo, pa slusala ispovesti pojedinih monahinja koje su me duboko dirnule (pre svega mati Zlate i mati Jovane, mada su razlicite price) i desavalo mi se, narocito dok sam bila u Beogradu da sedim u kancelariji, pokusavam da se koncentrisem na posao i sve vreme razmisljam kako ja samo gubim vreme, a monasi se mole i spasavaju svoju dusu i kako me ne bi usrecilo nikakvo bogatstvo za kojim su moje kolege jurile, vec samo da posedujem Boga u sebi.

Tako sam jednom, naravno cela porodica je skocila na mene, kao bez glave napustila posao i odjurila za Ostrog, kamo srece da sam mogla duze da ostanem. Podelila sam svu svoju garderobu nekim ljudima koje sam srela ili koje sam znala, dinara nisam uzela i odjurila, ni krst na vratu tada nisam imala, ali ja sam imala neopisivu potrebu da idem tamo. Kakva zlatna vremena. Dolazim, u sobi par devojaka i jedna zena cija je cerka zamonasena. Posle par dana cujem da ta zena sa jednom devojkom prica o meni, ne bih o detaljima. Ta devojka je posle bila sama jedno vreme u sobi sa mnom. Moram da kazem da sam ja tada bila gotovo nepokretna, bio je zimski period i nisu mi nista trazili da radim, ja sam skoro po celu noc bila budna, odmotavao mi se ceo zivot u glavi, sve vreme sam trazila Boga i svako jutro prva ustajala i ne znam ni sama kako, uvek sam peske stizala u 6 sati u gornji manastir na jutarnje sluzbe. Posle par dana videla se velika promena na licu, tada je bilo dosta mladih ljudi tu. Iguman je bio o.Pavle. A jedan drugi monah koga sam srela i nisam znala ni ko je ni sta je, niti cu ga sad pominjati po imenu me je jednom zaustavio iako sam se ja uplasila i htela da pobegnem od njega i ispricao mi vrlo blago i nenametljivo ceo moj zivot i isto tako blago i nenametljivo mi je davao neka uputstva. Prvi put me je video i to mu je sam Sveti Duh otkrio. Svih tih dana sam osecala da sam sve prethodne godine provela kao u nekoj pustinji i samo mi je bilo bitno da sto cesce idem do kivota. Bila su to zlatna vremena, zato sto je tada bilo dosta nekih neverovatnih monaha, koji su dezurali kod kivota ili koje sam sretala na onoj stazi i svi kao da su hteli nesto da mi prenesu, deo svoje blagodati. Meni se koza bukvalno preporadjala.

Jedno vece i jedno iskusenje i jedna pogresno izgovorena rec me je jako kostala, zapravo me je zabolelo sto me je ta devojka s kojom sam bila u sobi vratila svojom pricom na nesto sto sam ja htela da precrtam i da zaboravim. Nisam vise mogla da ostanem. Imala sam srecu sto me je i na povratku povezao jedan divan monah i bas je zeleo da provedem jedno vreme u nekom zenskom manastiru, ali ja sam se vec vratila u Beograd.

O daljim desavanjima sada ne bih, ali ko jednom oseti to, a ceo zivot je bio bez te blagodati i desi mu se da izgubi, jako tesko podnosi, bar ja.

Za sve to vreme sam vidjala puno stranaca koji su tako prilazili svetitelju kako niko skoro od nasih nije.

I imala sam priliku da upoznam oca Arsenija i da porazgovaram s njim, poklonio mi je i drugi deo svoje knjige.

Inace, citala sam zitije svete Marije Gatcinske, ponovo sam se juce vracala na taj deo, svetiteljka koja je bolovala od klinicke depresije i mnogo pomagala ljudima. Lepo kaze da se takav krst, borba sa depresijom daje, izmedju ostalog, i ljudima koji ne umeju da se pokaju ili koji nakon ispovedjenih i naizgled pokajanih grehova ponovo rade isto...

Tako da zbog toga verujem da se nisam pokajala.

A ne zelim da odem na onaj svet nepokajana.

[AnaLaz]

пре 56 минута, Марина Савковић рече

Исповедила сам се два пута баш тако како описујеш. Свештеник ме опомињао да причам тише и освртао се око себе.

Такође, први пут кад сам се исповедала.(не рачунам оне исповести како код нас у селу, кад за време литургије свештеник само пита "је л' се кајеш?" и ти, кажеш"кајем се" и то је то) Исто ме је опомињао да будем тиша. 

[AnaLaz]

пре 2 минута, AnaLaz рече

Такође, први пут кад сам се исповедала.(не рачунам оне исповести како код нас у селу, кад за време литургије свештеник само пита "је л' се кајеш?" и ти, кажеш"кајем се" и то је то) Исто ме је опомињао да будем тиша. 

Нажалост, само још можда два пута сам осетила тако јаку потребу да се исповедим. Једном се десило да сам се са мојим оцем баш свађала, али не и посвађала. Било ми је много тешко, ја сам се већ сутрадан покајала због свих речи које сам изговорила. Пре свега тога сам испланирала и уплатила одлазак на Егину и размишљала сам, да л је могуће да желим на Егину а према рођеном оцу сам тако поступила. Све ме то поново у цркви на вечерњем стрефило да сам морала да се исповедим. Штета што су такви моменти ретки. 

[Bokisd]

(samo zene na temi,... da li to nesto govori... )

Ja se ne secam nesto da sam imao bas taj veliki osecaj grehova za pokajanje, trudim se, ali slabo to ide sa mnom...  

(jedino sto pamtim kao bas iskreno pokajanje Bogu jeste kada sam se vracao nocu sa posla u grad, bila kisa, isao sam peske  ka' gradu i stao sam pored puta gde su poginula cetiri mladica zbog brze voznje i tu na tom mestu sam se prekrstio i osetio sam veliku potrebu da se zahvalim Bogu sto sam ziv i da se kajem sto sam vodio takav zivot... posle 1 - 2 godine sam poverovao i usao u crkvu)

[Чунга Лунга]

Мени је ово што сам горе описала био други пут.

Први пут је било тако да сам кренула редом у манастире у Овчарско-кабларској клисури, тражећи неки у коме ће ме неко баш тада одмах на лицу места исповедити. И нађем један где ме у некој књижари поред цркве исповеди један о.Давид (тако су га монахиње ословиле када сам питала за исповест). Када сам завршила, изађем одатле и уђем у цркву по супруга и схватим да су ми остали кључеви у тој књижари на поду. Приђем монаху, који је стајао испред књижаре и кажем да ме ту пре 5мин исповедио о.Давид и да су ми остали кључеви, па бих да их узмем. Он каже: "Ја сам те исповедио."
Ето, од толиког притиска на душу, не знам ни ко ме је исповедио.

"Стандардна" исповест ми је исто уз покајање, али ту има много туге, разочарења и стида што опет и опет и опет и хиљаду пута опет исте грехе исповедам. Тако да ту нема толико "жара", јер срамота покрије то, па причам тихо, ваљда из несвесне тежње да ме Господ не чује да опет једно исто грешим. А и од свештеника ме срамота да стално исто слуша, јер ми сваки пут да смернице како да решим то, а мене опет за два месеца ето са истим гресима. Људи около ме не занимају, слушали, не слушали, свеједно ми.

Иначе, мислим да ваља мало грех износити, не исповедити одмах. Корисно је мало се борити са њим, рвати се неко време, носити на души, легати са њим и устајати са њим. Па кад се добро измучимо и искајемо што смо га учинили, онда на исповест.

[Плаво Небо]

пре 2 часа, Anika рече

Tako da zbog toga verujem da se nisam pokajala.

Не брини, цео живот је покајање.

 

пре 2 часа, Anika рече

A ne zelim da odem na onaj svet nepokajana.

Само да Бог види у нама жељу за покајањем и даће нам благодати. Увек ми је на памети она прича о покајнику који је питао старог монаха, великог подвижника, шта да чини од свог грешног живота. Монах му је рекао: ''Буди као ја''. Грешник је отишао плачући јер му је то било немогуће. После неког времена упокојили су се обојица и један други монах је имао виђење да је грешник заслужио Царство Небеско, а стари монах..

[AnaLaz]

Ја овако видим искрено покајање. 

Мамонов је у овој сцени фантастично одиграо правог покајника. 

 

[JESSY]

пре 29 минута, AnaLaz рече

Мамонов је у овој сцени фантастично одиграо правог покајника. 

tako je...bas je takvo pravo pokajanje...

[Anika]

Imala sam priliku da upoznam u Beogradu coveka koji je nekada bio sef u (i dan danas) uglednoj kompaniji, vazio je za zavodnika, bio sto bi se reklo velika faca i svega toga se odrekao, a pri tom je uspesno uspevao da odoli svim iskusenjima nakon preobrazaja. Jer je poznato da demoni napadaju ljude koji hoce da se pokaju i da nece tek tako lako da ispuste svoju zrtvu, a on to sasvim normalno i prirodno podnosi, sa velikim smirenjem i radoscu. Mislim, stvarno svaka cast tom coveku, toliku velicinu nisam srela ni medju monasima, a jos na sve nacine skriva svoja dobra dela i molitve. Nesto posebno ima u tom coveku. Svaka njegova rec, svaki pokret, svaki potez, sve je tako normalno i prirodno, a ujedno i fascinantno da to samo Bog moze tako da ukrasi.