Vladika Andrej Vujisić prešao u rimokatolike!

[Miljan123]

U poslednjih desetak godina, srpski sveštenici u Južnoj i Sjevernoj Americi, Kanadi i Južnoafričkoj Republici, preveli su iz katoličke u srpsku pravoslavnu vjeru na desetine hiljada ljudi. Samo u Gvatemali u pravoslavlje je prešlo na hiljade ljudi. Veliki doprinos tome dao je episkop Andrej Vujisić – stajalo je prije tri godine u saopštenja Sabora pravoslavne crkve Meksika, koja pokriva 22 zemlje sa preko 330 hramova.

No, vladika Andrej je nedavno odlučio da sa čitavom svojom pastvom pređe u katolicizam. Njegovim prelaskom je osnovana prva Istočno-Katolička parohija u Porto Riku. Parohija Svetog Spiridona Porto Rika je primljena u potpuno opštenje sa Papom Franjom, tokom liturgije koju je služio Alberto Morales, vikar Rimokatoličke dijeceze San Huana.

Andrej Vujisić je svojevremeno bio član Mitropolije crnogorsko-primorske. Potiče iz Morače, gde je rođen 1957. godine kao Zoran u porodici Vojislava i Sofije Vujisić. Iz Jugoslavije se odselio 1969. u Njemačku, odakle prelazi u Australiju i SAD. Završio je studije teologije u Ukrajinskoj bogosloviji, diplomirao lingvistiku na Univerzitetu u Finiksu i doktorirao praktičnu teologiju na Univerzitetu Južna Afrika.

Zahvaljujući njegovom misionarstvu u katoličkoj Srednjoj i Južnoj Americi, pravoslavci su postali Gvatemalci i Meksikanci, koji vode porijeklo od Asteka i južnoameričkih Indijanaca, ali i mnogi Crnci iz JAR, Bocvane i Zambije. Kao rektor Pravoslavnog instituta svetog Đorđa Nazarenskog, sproveo je program stipendiranja mladih u 17 zemalja Južne Amerike, koji su potom postali pravoslavci.

Jedan je od najobrazovanijih Srba u dijaspori. Autor je mnogih naučnih studija iz lingvistike, psihologije i teologije. Kao doktor nauka istražuje ulogu ekumenizma u hrišćanskom svijetu, a kao Srbin iz Crne Gore proučava ličnost vladike Rada, Petra Petrovića Njegoša i njegov srpski identitet.

Izvor: Sedmica

[Miljan123]

Kako je i kada bivši arhimandrit Andrej prešao u rimokatolicizam? – (komentar na vest o tome)

9. juna 2018.

 

 

Ovaj tekst je komentar i odgovor na želju više pravoslavnih hrišćana koji su se javili, sablažnjeni činjenicom da je nekada pravoslavni arhimandrit Andrej Vujisić prešao u rimokatolicizam. Tekst koji je objavio ovu vest na srpskom jeziku, iz koje su verujući ljudi i saznali za ovu novost je prilično kratak, nekompletan i ne pruža mnogo informacija. Napisan je više u senzacionalističkom tonu, što nikako ne priliči temi kojom se bavi, pa i ne čudi pitanje ljudi koji su nam se obraćali sa željom da pre svega provere da li je to autentično ili ne.

* Na osnovu novih informacija koje smo dobili, arhimandrit Andrej nije ni bio hirotonisan u pravoslavnog episkopa.*

Jeste, tačno je da je bivši pravoslavni arhimandrit Andrej sada član rimokatoličke zajednice ali to uopšte nije nova vest. To se dogodilo još prošle, 2017. godine, pre tačno godinu dana, početkom juna 2017. godine. I ima još stvari koje nisu tačne u pomenutoj vesti koja se raširila internetom, o tome u tekstu detaljnije.

Drugi razlog zbog kojih želimo da objasnimo i pokažemo zašto se ovo dogodilo jeste primer kako ne treba da se vrši pravoslavna misija. A bivši arh. Andrej je pravi primer kako ne treba da se misionari. Pre nego što nastavite da čitate, želeli bismo da vas obavestimo da činjenice u ovom tekstu znamo direktno od ljudi koji se bave misijom tamo, koji su i sami ispitivali ovu temu još mnogo pre nego što je objavljen onaj senzacionalistički tekst.

Sve je počelo još 90-ih godina prošlog veka. U grčkoj parohiji Svetog Spiridona koja je osnovana na Portoriku su tada služili jeromonah Petar i arhimandrit Andrej. Njihova misija je počela saradnjom sa rimokatolicima, franciskancima, koji su im ustupili mesto za službu. Sve u duhu ljubavi i saradnje, međutim… ‘Ljubav’ se pokazala u trenutku kada su sveštenici Petar i Andrej prisajedinili Pravoslavlju jednu Portorikanku, suprugu pravoslavnog Rumuna. Tada su ih franciskanci izbacili iz hrama (u kome su im ustupili mesto za službu) i ‘ljubazno’ prepustili da služe u hramu pri psihijatrijskoj bolnici u koji niko ne dolazi. Takođe su im zabranili da služe na španskom, ne šire pravoslavnu literaturu na španskom, niti da obraćaju lokalno stanovništvo u Pravoslavlje.

Ono što šokira je što su se oci Petar i Andrej složili sa ovim uslovima rimokatolika?! Normalno, nakon toga se nisu bavili misijom među starosedeocima, već samo služili za strance koji su tu radili, bili na odmoru… Ipak, formirala se zajednica od oko 30-ak ljudi, sastavljena od Grka, malo Rusa, Moldovljana, Bugara. Bilo je malo i Portorikanaca, uglavnom onih koji su se sami obratili.

Sveštenici Petar i Andrej su želeli da izgrade pravoslavni hram, (za razliku od o. Grigorija iz Antiohijske patrijaršije sa kojim naš misionarski centar uspešno sarađuje, koji je krenuo samostalno da se trudi na polju misije, očekujući pomoć od Gospoda srazmerno svom trudu i zalaganju, a koji trenutno služi na drugom spratu svoje kuće), čekali su da im ‘sa vrha’ neko prosto pošalje novac da podignu hram.

Kada su shvatili da im Carigradska patrijaršija neće poslati novac, oni su počeli da mole da budu primljeni u Rusku Crkvu. U Rusku Zagraničnu Crkvu je primljen samo o. Andrej ali je nakon nekoliko godina na zahtev Carigradske patrijaršije i vraćen. Tada su i hteli da mu daju visoki status, da ga postave za glavnog čoveka za Karibe, međutim, arh. Andrej nije želeo. U međuvremenu je njegova saradnja sa rimokatolicima još više snažila, oni su počeli da se aktivno druže i sarađuju sa jednim unijatskim ukrajinskim monahom koji je počeo i da propoveda u njihovoj parohiji, da bi na kraju i prešli u rimokatolicizam sredinom prošle godine.

Druga netačna vest o kojoj piše pomenuti članak na srpskom jeste da su o. Petar i arh. Andrej u rimokatolicizam prešli zajedno sa svojom parohijom. To je netačno, čak su pouzdane informacije da oni nisu ni rekli svojim parohijanima da su prešli u rimokatolicizam, da se oni i dalje izjašnjavaju pred parohijanima da su pravoslavni, ljudi koji dolaze u njihov hram i dalje misle da su oni pravoslavni! To je ono što je tužno i što pokazuje svo licemerje vrlih misionara i lukavstvo rimokatolika. Jedan od parohijana tog hrama je tek sa interneta, tokom svog boravka u SAD saznao šta se dogodilo, i od tada više i ne odlazi tamo. Pritom mu je pre odlaska u Ameriku, o. Petar rekao da bi bilo dobro da njihova parohija ostvari saradnju sa Pravoslavnom Crkvom u Americi… Ono što je takođe vrlo značajno je da i o. Petar i o. Andrej izbegavaju o. Grigorija iz Antiohijske patrijaršije već godinu dana, ne žele da se vide sa njim, što je i razumljivo iz njihovog ugla. Dobra vest u svemu ovome je što je parohijanin koji je saznao preko interneta za pad ovih sveštenika odlučio da obavesti i sve ostale parohijane, tako da su sve šanse da niko od pravoslavnih više i ne odlazi kod ovih ‘vukova u jagnjećoj koži’.

U suštini tragična priča koja još jednom potvrđuje činjenicu u kojoj je ranije pisao o. Georgije Maksimov. Misija je direktna zapovest Gospoda (Mt: 28:19-20) ali ako želiš da se baviš misijom suprotno tome kako je Gospod zapovedio, upropastićeš i svoju dušu i dušu bližnjih. Bivši arh. Andrej je samo jedan od primera.

Ako neko iskreno želi da pomogne misiju na Portoriku (kao i svuda u svetu), neka se priključi našoj listi priložnika, uskoro ćemo ako Bog da, pomoći pravoslavnima tamo sa dva bisera pravoslavne literature koja su pisala dva velika Svetitelja naše Crkve – Serafim Viricki i Nikolaj Žički.

[Milan Nikolic]

Има ли неко одговоран за ову двојицу свештеника?

[Trifke]

Baš zanimljiva vest. Tipična za "braću" Rimokatolike. 

[Вилер Текс]

Мени  позли кад римокатолици крену да нама православним трубе о љубави, плућним крилима или како нас воле...

[Аполоније]

Римокатоличка црква већ скоро хињаду година пеца по белом свету којекакве пробисвете и продане душе. Тако су настале све унијатске скупине, од оних претходно православних, до дохалкидонских и разних других, почев са маронитском. 

У међувремену, и поред наше бедне и неорганизоване мисионарске делатности, православљу прилазе ничим поткупљени теолози, свештеници, монаси и оцрковљени и дубоко верујући лаици.