Претражи Живе Речи Утехе

Grigorije: Celim bićem sam uz proteste, dolazi oluja – ne vidite, ali je osećate VESTI N1 Autor:Tatjana Aleksić 03. jan. 2022 Izvor: N1 Vladika diseldorfski Grigorije govorio je za N1 o koronavirusu, kako se u pandemiji snašla crkva, o vakcinaciji, eksploataciji litijuma, kao i o ekološkim protestima za koje je rekao da ih je podržao jer su opravdani. "Imao sam prilike da sa nekim od tih ljudi razgovaram, video sam njihovu ogromnu dobronamernost. Duboko sam uveren da kao hrišćanin znam i verujem da nam je ovaj svet poveren i da sa njim živimo i jako je važno da pazimo na to što nam je darovano i da budemo baštinici, a ne da eksploatišemo. Ja sam rođen u rudarskom gradu, život u tim mestima se završava alkoholizmom, gubljenjem te zemlje i strašnim očajem. Ljudi koji su izašli na proteste rade dobru stvar, ima ih raznih ideologija, ali rade bogoudognu stvar i podržavaću ih čitavim svojim bićem", rekao je on. Vladika kaže da od početka koronavirusa nismo imali jasnu svest koliko će on uticati na naš svakodnevni život. „Pokazalo se da ima i svoje najstrašnije efekte – smrt i bolest. Sa druge strane se pokazalo da smo mi imali devijacije, a da nam virus pomaže da ih uvidimo – preterivanje u slavljenjima, neprestano putovanje, nemanje mere. Uvek možemo da izvučemo i dobre pouke, jedna od ozbiljnijih, mislim da je neko već rekao – počeli smo da slavimo slave malo primerenije zahvaljujući ovom virusu“, rekao je. Kaže da crkva nije izdvojena od drugih i da je jednako snalaženje ili nesnalaženje naroda i društva kao i crkve. "Pokazatelj odgovornosti u toku pandemije je kako se ko ponašao i kako je ko shvatio zadatak da se u okviru problema što odgovornije ponašamo. Nije jednako u Diseldorfu, Berlinu, Minhenu, ljudi su nosioci odgovornosti. Gledali smo da ispoštujemo mere, bilo je oscilacija, odmah se ljudi opuste, ali kad brojevi krenu da rastu, onda pazimo. Trebalo je kao hrišćani da budemo primer tako što ćemo paziti na druge. Jedan moj prijatelj je rekao - više volim da se vakcinišem i pazim na druge po cenu da od te vakcine neku štetu doživim, što je mala verovatnoća, nego da neko od mene dobije bolest i, ne daj Bože, umre ili ostane sa posledicama", rekao je vladika. Smatra da nije imao dileme da li da se vakciniše, jer ima poverenje u ono što kažu ozbiljni lekari. "Razlog zašto sam se vakcinisao, ne samo da ne budem bolestan već i da se neko od mene ne razboli. Postoje ljudi koji su protiv toga, ali nisam čuo nijedan ozbiljan argument osim teorija zavera. Kao što mi je rekla jedna gospođa, ona kaže 'kad bi ljudi hteli da uništavaju ljude pomoću hemijskih sredstava, vakcina bi bila jedan od poslednjih načina'. Ljudi koriste slobodu ili pogrešno shvatanje demokratije da bi ostvarivali neke svoje čudne ideje. Ta teorija ne podrazumeva odgovornost. Lakše je izabrati tu teoriju, bilo da imamo ili nemamo argumente. Ogromna je njihova neodgovornost, rekao bih još nešto - ogroman je njihov strah od vakcine, kao da su suviše hrabri pa neće, a u stvari pokazuju strah. O tome što mogu da ubiju druge, o tome uopšte ne razmišljaju", objasnio je vladika diseldorfski. Ocenjuje da je, kako navodi, glupavo te proteste tumačiti kroz politiku. "Neko ko misli da to ima političku konotaciju, onda je to zaslepljenost politikom i ideologijom. Nemam nikakav strah, bavim se politikom u najdubljem smislu - da zaštitimo građane i grad", rekao je Grigorije i dodao da je njegov sastanak sa evroposlanicom Violom fon Kramon bio dobar i koristan, te da je potrajao duže nego što je bilo očekivano. "Bilo je mnogo elemenata koji su bili korisni. Taj razgovor je bio prijateljski. Rekla je da je prijatelj Albanaca, ali ako je neko prijatelj nekome, ne mora da znači da je nama neprijatelj. Iznenađen sam reakcijama bez ikakvog smislia, ali smo navikli od tabloida i od ljudi koji su počeli da razmišljaju tabloidnom pameću, može čovek svašta da čuje. Nisam se puno potresao, to sam radio u interesu sopstvenog naroda. Ne možemo da očekujemo da neko dođe i zastupa naš interes pre svog interesa. Moramo nekada da imamo i iznad interesa, a to je život. Razgovor sa njom je bio dragocen, međutim kad je videla kako sam napadnut, videla je kako sam ja iskreno zastupnik onoga o čemu govorim - normalizacije života na Balkanu", rekao je vladika Grigorije. Kaže da je njegova ideja da okupi što više mladih ljudi koji su spremni da se žrtvuju za Srbiju kako bi napravili sistem u kome ništa neće zavisiti od jednog čoveka izazvala neverovatne reakcije. "Ideja je bila da trebaju ljudi koji će napraviti sistemsku promenu, što neće biti 'sjase Kurta da uzjaše Murta'. Potrebno je promeniti sisitem, pojavilo se 3.000 ljudi, naša ideja nije da se ponašamo i pravimo ideju od izbora do izbora i da se adaptiramo nego da idemo ka tome da se napravi ozbiljan sistem. Postoji mnogo ljudi, oduševljen sam kakvih ljudi ima u svetu i u Srbiji. Postoji nesto biblijsko, točak koji je pokrenut, i pozicija i opozicija moraju još da se samelju da bi došli ljudi koji razmišljaju na sistemski način, a ne jedan čovek super-pametan, a drugi ga gledaju sa strahom, to nije moguće. Sreo sam ljude od 70-80 godina koji se nude da pomognu, imaju iskustvo i pamet. Ima ljudi koji imaju 30-35 godina pa se ponašaju kao kukavice. Imamo ogroman potencijal, imamo šanse, imamo ljude vani koji su super klasa, potrebno je da na smiren način da dođu do svoje prilike, a to će biti strahota za one koji vladaju, to je neminovnost, stiže kao kada osećate da dolazi oluja ili nevreme - ne vidite to, ali osećate i znate da će biti", rekao je. O svojoj knjizi, koja bi trebalo da izađe ove godine, vladika kaže da je ona njegova "muka". "Opisuje mesec dana pre mog odlaska u manastir, proleće 1992. godine, šta se događa oko mene, a šta u meni. Već duže vremena pišem, dosta me muči, a dosta i raduje, nadam se da ću uspeti da je završim, nadam se da će ta knjiga moći da prikaže moju unutrašnjost i spoljašnjost, koliko je bilo strašno kada se jedna zemlja raspadala, ko su bili akteri i kako su se ljudi ponašali, a i šta se dešava sa dušom mladog čoveka koji odlučuje da ide u manastir i svoj život posveti Bogu", kazao je on. Dodao je da i knjizi "ima nade", ali i pesme o nadi. "Knjiga se završava stihom 'nisam ja samo igrač na žici, pod čudnim šatorom ovog sveta, dok dole gde gledam, sličan sam ptici i nimalo se ne bojim leta'", zaključio je vladika Grigorije.

Na uzrastu između druge i šeste godine roditelji mogu da primete kako deca ponavljaju početni glas, slog ili cele reči i ono što prvo pomisle je da dete muca. S obzirom da se to događa tokom ranog razvoja i da je odraz stanja na misaono-verbalnom planu deteta, takvo mucanje nazivamo razvojnim. Ono je najčešće samo prolazna faza koja je u vezi sa intenzivnim razvojem govora u tom periodu, iako simptomatski liči na pravo mucanje. Da pojasnimo. Deca na uzrastu od dve godine počinju da spajaju dve ili tri reči u rečenicu. Tempo govora je spor, izgovor nepravilan. Nešto kasnije, rečenice postaju duže a deca brže govore, imaju sve više toga da kažu. Rečnik je bogatiji iz dana u dan. U govoru može doći do oklevanja i moguće pojave „prvih poštapalica“ mmm…pa…kao…ovaj….onaj. Neka deca počinju da ponavljaju glasove ili slogove najčešće na početku rečenice, jer njihov govorni aparat nije spreman za takvu produkciju. Ova ponavljanja u ranom uzrastu smatraju se normalnim ukoliko se ne ponavljaju prečesto. Na tečnost govora utiču zrelost govornih mehanizama koji su neophodni za pravilan izgovor i bogatstvo reči potrebno za taj uzrast.

Tanjug Vigor Majić se na čelu Istraživačke stanice Petnica nalazi od njenog osnivanja 1982. godine. Sa timom bivših i sadašnjih Petničara neumorno je razvijao i razvija ovaj autentičan model vanškolskog obrazovanja, kroz koji su prošle hiljade mladih ljudi, ali i nastavnika. Sa iskustvom od gotovo 40 godina na čelu ovakve institucije, Majić je, sasvim sigurno, osoba koja može sveobuhvatno da sagleda i oceni stanje u obrazovnom sistemu Srbije. A ono je daleko od idealnog. Ono što je obeležilo školsku godinu koja je već pri kraju, svakako je epidemija koronavirusa, ali i prilično brzi odgovor obrazovnog sistema na novonastalu situaciju. I tu je, kako Majić ocenjuje za „Ekspres“, sistem položio ispit, mnogo bolje nego neki drugi sistemi. „Stvari su funkcionisale, više ili manje dobro, no na karantin je odgovoreno na jedini način na koji se moglo odgovoriti u današnje vreme – organizacijom nastave na daljinu. Naravno, može se svašta prigovoriti na kvalitet nastave koju su deca mogla da prate na televiziji ili na način komunikacije sa nastavnicima, no malo je vremena bilo da se sve bolje organizuje. Ipak, nastava na daljinu mora trajati što manje vremena, jer takva krupna strukturalna i funkcionalna promena zahteva pripreme i prilagođavanja na svim nivoima, čak i izvan samog obrazovnog sistema. Na primer, u obezbeđivanju nesmetanog funkcionisanja telekomunikacija, u pripremi roditelja, u osposobljavanju direktora škola da se snađu u novim okolnostima… Da rezimiram, obrazovni sistem je položio ispit, bolje nego drugi sistemi u zemlji, dobio je dobru ocenu, koja je uistinu mogla biti i bolja“, kaže Majić za „Ekspres“. Digitalizacija je reč koja se, verovatno, najčešće čuje kada se u poslednje vreme govori o reformi obrazovanja. Da li je to magična reč koja bi trebalo da otkloni sve nedostatke školstva u Srbiji? „Naravno da nije. Kao i svuda, imate ljude koji razumeju šta znači ta reč (bukvalno: korišćenje prstiju) u savremenom društvu, ali i pojedince koji tu reč upotrebljavaju za sve i svašta. Koliko ja razumem, u našem obrazovanju bi trebalo da ta reč znači veće oslanjanje na računare i računarske mreže, što je, naravno, potpuno razumno imajući u vidu dominantnu poziciju ovih tehnologija. No, nadam se da će se sve strateške odluke donositi oprezno i mudro, imperativno vodeći računa da kvalitet stečenih znanja i veština raste umesto da opada. Obrazovanje je veoma složen sistem i unutar sebe, ali i u mreži zavisnosti od uspešnog funkcionisanja drugih sistema u društvu, pa je nemoguće očekivati da će obrazovanje, čak i uz najpametnija rešenja, moći da bude značajno uspešnije u odnosu na kvalitet zdravstva, nauke, informisanja, lokalne uprave…“ Jednom ste rekli da „imamo školu iz 17. veka i razmišljamo o promenama samo u okviru toga da umesto krede koristimo belu tablu sa flomasterima, ali da nastava bude na isti način“. Da li je posredi ista stvar i sa uvođenjem računara, digitalnih udžbenika… „Obrazovanje je veliki sistem sa stotinu hiljada zaposlenih. Većina tih ljudi nekako je naučena da se prilagodi postojećim formama organizovanja i rada i da razvija sumnju i otpor u svaku najavljenu inovaciju ili promenu, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog iskustava sa čestim promenama političkih prioriteta i kratkoročnog dometa delimičnih reformi koje u poslednjih pedesetak godina nisu trajale duže od mandata pojedinih ministara. U Srbiji ima veoma malo ljudi koji danas razmišljaju o dugoročnim promenama i još manje onih koji žele da pokreću promene, jer su postali pesimisti po pitanju da li će ih iko razumeti i da li će još neko poželeti da vrši promene. Tačno je da je postojeći sistem po svim svojim ključnim elementima identičan ili veoma sličan školstvu koje smo imali pre sto i više godina. Promene koje su se dešavale tokom poslednjih tridesetak godina najviše su se odrazile na slabljenje samostalnosti škole i nastavnika, na previše kompromisa po pitanju nastavnih sadržaja i na davanju, po meni, prevelikih prava učenicima i roditeljima, a da nismo promenili vrednosni sistem. Tako i dalje imamo ogorčenu borbu roditelja, učenika i studenata da na što lakši način i uz što manje rada i napora dođu ne do znanja, već do ocene, čak i uz pretpostavku da je taj način nepošten ili nezakonit. Većina roditelja nije suštinski zainteresovana da deca nauče što više kvalitetnih znanja, veština, stavova, već samo da deca dobiju neki papir koji će im omogućiti, kako oni to razmišljaju, ugodniji život.“ Profesor Srđan Ognjanović je baš u intervjuu za naš list nedavno rekao kako je sada vreme za mlade nastavnike. Imamo li ljude koji su spremni da odgovore izazovu i da stvaraju kadrove za budućnost? „Ne volim da govorim stvari koje prijaju uhu čitalaca. Niti je vreme za mlade, niti je vreme za stare nastavnike. Mi treba da se nadamo da će što pre doći vreme za kvalitetne nastavnike. Odnos broja mladih i starijih nastavnika trebalo bi da bude uravnotežen. Mladi donose sveže ideje i energiju, a stariji prenose svoja iskustva i tehnike rada u suočavanju sa specifičnim situacijama. Forsiranje mladih nastavnika ide samo naruku fakultetima koji školuju nastavnike, koji žive od broja studenata koje plaća država. Imam osećaj da većina takvih fakulteta nimalo nije zainteresovana za kvalitet znanja i veština tih mladih nastavnika; većina tih fakulteta uopšte ne razmišlja o novim metodama rada i promenama strukture i sadržaja nastavnih programa. Tako, danas sa fakulteta izlaze mladi nastavnici sa problematičnim znanjem i bez dovoljno ideja o inovacijama koje je moguće primeniti, ali i o inovacijama koje bi trebalo razvijati.“ Godinama se priča i o tome da decu moramo da naučimo da misle, ali se, izgleda, sve na kraju svede na prostu reprodukciju onoga što čuju od nastavnika. Vidite li tu pomake? „Ne dovoljno. Jako malo imamo nastavnika koji razumeju šta znači učiti decu da misle. Štaviše, jako malo imamo nastavnika koji žele da uče decu da misle. To je složen zadatak. Naime, decu bi trebalo učiti da koriste mnoge različite tehnike razmišljanja, odnosno rešavanja različitih tipova problema. To podrazumeva neophodnost da se deca suočavaju sa zadacima koji nisu eksplicitno objašnjeni u udžbenicima, koji zahtevaju da postavljaju pitanja, aktivno tragaju za odgovorima na različitim mestima i na različite načine, da budu kritični, da sumnjaju. Većina nastavnika, ali i direktora škola se plaše situacije gde će deca postavljati pitanja u vezi sa životom, različitim zbivanjima u okruženju, temama koje sreću u porodici, u medijima. Postavite sebi pitanje koliko bi nastavnika bilo srećno da im učenici postavljaju pitanja o politici, strankama, ratu, etnički, etički ili politički osetljivim temama. Dakle, mi imamo unutrašnji otpor ideji o razvoju kritičkog i problemskog razmišljanja u školama, pa čak i na fakultetima. Da bi se tu nešto pomaklo, mora se stvarati šira društvena klima da ne postoje tabu teme o kojima se ne može razgovarati, argumentovano i analitički, bez emocija i etiketiranja. Dokle god imamo makar i jednu temu o kojoj ne želimo razgovarati, nemoralno je očekivati da ćemo decu moći da uspešno učimo da budu otvoreni, kritični i kreativni.“ Pročitajte još: Od strategije do tragedije Da li je veći problem tehnička neopremljenost škola ili nespremnost, pa nekad čak i odbojnost nastavnog kadra prema novim trendovima? „Sve je problem. Škole su stare, zapuštene i neopremljene. Ja ne znam nijednu školu u Srbiji koja ima kabinete opremljene makar na nivou propisanih standarda uz uslov da se ta učila aktivno koriste u nastavi. Ja ne znam nijednu školu u Srbiji koja ima savremene i kvalitetne knjige u biblioteci, koja prima makar nekoliko kvalitetnih časopisa koji promovišu nauku i gde deca te knjige i te časopise intenzivno koriste. Dobra škola bi trebalo svake godine da kupi savremenih knjiga i časopisa barem onoliko koliko ima učenika, a da u taj broj ne računamo školske udžbenike i obaveznu lektiru. Dobro je što ministar juri velike pare na svim stranama da rekonstruiše školske zgrade i ugura neku novu opremu u škole, ali to je veoma veliki poduhvat koji zahteva ozbiljno povećanje državnog ulaganja i on u tome mora imati svesnu i direktnu podršku cele Vlade na dugoročnoj osnovi. Neophodna je i promena u odnosu lokalne zajednice prema ulaganjima u škole. Na školstvu se decenijama štedi i to je ostavilo tragične posledice na celo društvo.“ Školstvo se, rekli bismo, nalazi u permanentnoj reformi, bar u poslednjih 20 godina, pa čak i mnogo duže. Imate li utisak da svaki novi ministar počinje sa svojom reformom i šta je rezultat toga? „Da budem iskren, ne znam šta bi bilo ko razuman i dobronameran mogao da učini da se nađe na mestu ministra, a da ne pokrene širok dijapazon promena koje se skupno nazivaju reforma. Dakle, nije problem u pokretanju reformi iznova, već u nespremnosti ključnih političkih aktera u Srbiji da prihvate ideju o potrebi za ozbiljnim i dugoročnim promenama u obrazovanju koje bi se nastavile i nakon izbora. Tek tada bi se mogao okupiti kritičan broj stručnjaka i iskusnih ljudi iz obrazovanja koji bi formulisali listu kratkoročnih i dugoročnih ciljeva i zadataka. Mnogi koji bi to danas možda mogli da učine su od takvog poduhvata unapred odustali, jer ne veruju da postoji iole dovoljna garancija kontinuiteta i istrajnosti, dakle izvesnost ostvarivanja ključnih ciljeva. Jednostavno, ne žele da im se ime vezuje za neuspešan poduhvat, kao što i dan-danas ime Stipe Šuvara vezujemo za jednu neuspešnu reformu, a da i ne znamo tačno šta je u njegovim idejama bilo pogrešno, osim nade da će takav model moći da uspešno zaživi.“ Foto: YouTube screenshot Pre četiri godine ste pesimistično ocenili da srpskom školstvu predstoji sivo vreme i ekspanzija privatnih škola. Vreme Vas, izgleda, ne demantuje? „Nije problem u pojavi privatnih škola. Jedino se među takvim školama može očekivati pojava ozbiljnih inovacija i bitno svežih ideja. Realno je da tu ima i škola čiji je jedini cilj da pokupe pare naivnih roditelja koji se lako upecaju na šarene priče i sopstvenu sujetu, no to je danas jedini prostor gde se vide neke istinske novine. Za mene nije problem u širenju privatnih škola, već u inertnosti među javnim školama, u odsustvu ideja i inicijativa, u nedostatku hrabrosti da se ide napred, da se podiže lestvica dometa. Pitajte slobodno ministra koliko dobija pisama od direktora državnih škola sa idejama i inicijativama za bitne promene u načinu i uslovima rada, za promene u nastavnim programima, za promene u finansiranju škola, za promene u formulama za plate i nagrađivanje nastavnika, njihovo fleksibilnije zapošljavanje, ali i otpuštanje onih koji su neuspešni. Taj broj je mali, zanemarljiv. Nama su strahovito potrebne kvalitetne privatne inicijative u obrazovanju na svim nivoima, uključujući i visoko obrazovanje gde još nemamo beskompromisan privatni univerzitet tehničkih ili medicinskih nauka koji će pratiti vodeće svetske trendove. Na domaćim fakultetima, nažalost, imamo mnogo ljudi kojima tu nije mesto, koji iza svojih titula i pozicija nemaju nikakvo merljivo i međunarodno priznato ostvarenje i, što je veoma važno, nemamo nikakav mehanizam da se tih ljudi rešimo. Takvi ljudi su često glasni, nametljivi i samopromotivni i uspešnije promovišu i šire svoja kvaziznanja i sulude ideje. Oni su nedodirljivi i nepomerljivi. I to je možda najveća prednost koju mogu da iskoriste privatne škole i fakulteti koji bi dovodili svetske stručnjake i uspostavili fleksibilan program koji se stalno menja i prati probleme, izazove i dostignuća svetske nauke.“ Kako ste doživeli prošlogodišnju predstavu sa navodnom prodajom „Megatrenda“? „Očekivao sam tako nešto. Veoma sam uveren da je taj pompezno nazvani ’Megatrend’ napravljen kao prevara za lakoverne. Nije jedini. Što se tiče privatnih univerziteta, tu imate jednu nadgradnju manipulacija koje imamo u nekim privatnim školama, a to je trgovina akademskim zvanjima. U našem siromašnom i namučenom društvu, u našoj neukosti i primitivizmu, doživotne titule imaju magičnu privlačnost. Mnogi bi ’gaće skinuli’ da se dočepaju neke titule, makar i sumnjive, opskurne. Time maskiraju svoje skromno znanje i primitivizam i imaju osećaj veće važnosti i uspeha. O tome sigurno mnogo više mogu da vam kažu psiholozi i psihijatri. Akademska zvanja i naučne titule su jedini, smešni, ostatak još iz feudalnih vremena upravo zbog svoje neupitnosti i doživotnog trajanja. Vi možete doživeti saobraćajnu nesreću, amneziju, izgubiti sposobnost govora i pisanja, zaboraviti sve što ste učili, ali i dalje ostajete doktor nauka i profesor, mada ste definitivno nesposobni da taj posao obavljate. U svetu biznisa, industrije, trgovine, politike, dakle tamo gde su se desile velike promene i veliki napredak tokom poslednjih stotinu i više godina, takva doživotna zvanja i titule odavno ne postoje. U jednoj godini ste uspešan menadžer, dogodine je vaša kompanija neuspešna i vas će brzo i jednostavno smeniti. Lično sam pristalica radikalne ideje da dokle god vam barem jednom u dve godine radove objavljuju ozbiljni međunarodni časopisi ili dokle god vaše nove projekte prihvataju i primenjuju u industriji ili građevinarstvu, vi zadržavate titulu, recimo, doktora u odgovarajućoj oblasti, a kada prestanete, onda više niste doktor, osim ako ste to zvanje držali recimo 20-25 godina, e onda ono ostaje vama doživotno. Mi danas imamo previše ljudi koji nakon ’odbranjenog’ doktorata nisu publikovali nijedan ozbiljan rad niti dali bilo kakav vredan doprinos u svojoj oblasti. Još veći je problem što oni i dalje imaju prednost u izborima i reizborima i veliku moć odlučivanja o napredovanju mlađih stručnjaka.“ Na kojem nivou školstva primećujete najviše problema, a na kojem najviše spremnosti da se stvari menjaju nabolje – u osnovnom, srednjem ili višem i visokom obrazovanju? „Nemam nikakvu dilemu da zbog prethodno iznetih stvari najviše otpora promenama ima na fakultetima, tj. na univerzitetu, šta god reč ’univerzitet’ kod nas značila. Univerzitet je uspavan, ušuškan u koncept autonomije, što ima smisla samo i jedino ako većinu ljudi čine aktivni kreatori, ljudi prepoznati van granica etniciteta ili države. Pare stižu, manje-više, uredno od države, radili više ili manje, mnogi vam se ulaguju, titule su doživotne i lepo zvuče, čak i kada niste svesni šta znače ili kako se pišu, pa zašto biste išta menjali i rizikovali da se zamerite kolegama kojima je lepo? No, dodao bih, visoko obrazovanje je izvor velikih otpora svim ozbiljnijim promenama u nižim nivoima obrazovanja. U mnogim razvijenim zemljama u svetu se, na primer, decenijama favorizuje školovanje nastavnika da predaje više različitih predmeta ili da se bavi nepredmetnom nastavom (na primer, integralna ili problemska ili projektna nastava). Kod nas su se takve ideje pojavljivale unazad dobrih 40 godina, ali su snažni otpori uvek dolazili od strane fakulteta. Fakultet za matematiku ne može, na primer, da dopusti da matematiku predaje neko ko je završio neki drugi fakultet, makar se tamo matematika intenzivno uči (na primer, tehnički fakulteti). Isto je sa hemičarima, biolozima, istoričarima… Iskustva drugih zemalja pokazuju da nastavnik osposobljen da predaje više predmeta daleko lakše nalazi posao i u stanju je da poveže teme među različitim predmetima i oblastima znatno bolje nego nastavnici koji su školovani za samo jedan predmet. Jeste, tvrdio sam mnogo puta da je akademska sujeta najveća sujeta na svetu i da zbog toga mnogi sjajni stručnjaci postaju zaslepljeni strasno potcenjujući kolege iz drugih institucija i ne prepoznajući argumente koji su drugima jasno vidljivi.“ Da li i dalje stojite pri oceni da školstvo u Srbiji služi za zapošljavanje u državnoj upravi, a da je Univerzitet ogromna institucija koja postoji sama zbog sebe i neće da se menja? „Tačno, mada nisam baš tako rekao. Mi još posmatramo škole kao prostor gde je stabilno zaposleno oko sto hiljada ljudi. U prilikama kada se razgovara o nekim promenama ili reformama i kada se dotaknu pitanja veće dinamike ili protoka zaposlenih, znači lakšeg otpuštanja manje sposobnih ili manje uspešnih i lakšeg zapošljavanja i provere sposobnosti novih nastavnika, ili kada se potegne pitanje gašenja nekih besmislenih smerova i struka, najčešće se kao ključni argument protiv diranja tih pitanja potegne problem zaposlenih iz ugla apsolutnog prihvatanja koncepta da je zapošljavanje u školi automatski zapošljavanje do kraja života. Pazite, naš administrativni termin ’posao na neodređeno vreme’ uvek se tumači kao ’posao do penzije’ iako to bukvalno ne znači. Sindikati su tu često veoma slepi i zadrti kao da ne shvataju da lakše otpuštanje mora značiti i lakše zapošljavanje i da ako otpustite jednog ili sto loših profesionalaca, vi morate zaposliti isto toliko novih i da zbirnog gubitka nema, imate samo povećavanje motivacije i pokretljivosti, što je valjda poželjno. Argumenti kao što je ’osećanje nesigurnosti’ bez veze su, jer zašto uopšte i treba da postoji ’osećanje apsolutne sigurnosti’? U siromašnom i politički nestabilnom društvu osećanje nesigurnosti je mnogo šire, pa otuda i opasna borba da se neko pošto-poto ugura i zaposli u državnom sektoru gde su plate ’možda male, ali su sigurne’.“ INTERVJU VIGOR MAJIĆ: Otpor promenama dolazi sa univerziteta WWW.EKSPRES.NET Vigor Majić se na čelu Istraživačke stanice Petnica nalazi od njenog osnivanja 1982. godine. Sa timom bivših i sadašnjih Petničara neumorno je razvijao i...

Foto: Tanjug/Freeimages.com, ilustracija BERLIN – Danas se završava velika anketa Evropske unije koja treba da pruži uvid u to šta građani misle o ukidanju sezonskog pomeranja kazaljki. Da će ono biti ukinuto, gotovo je izvesno, piše Dojče vele dodajući da se ne zna kada bi se to dogodilo i da li bi se zadržalo letnje ili zimsko računanje vremena. EU je svoje građane pitala usred vrućeg leta da li žele da zadrže prelaske s letnjeg na zimsko računanje vremena, a ako ne žele, koje računanje žele da zadrže: ono zimsko ili letnje? Mnogi građani EU su ovu ideju prihvatili oberučke. Oko dva miliona njih se uključilo u onlajn raspravu na stranicama Evropske komisije koja je zapocela 4. jula, a završava danas, 16. avgusta. Da li je to početak nove ere?, pita se DW.

Amerika je najhladnije mesto na planeti, hiljade turista zarobljeno je na snagom zavejanim Alpima, dok je Kinu pogodila najteža ledena oluja od 2008. godine u kojoj je poginulo više od 10 osoba.