KARDINAL SE PROSVIJETLIO U Hrvatskoj se dogodilo čudo ravno onim biblijskim: Bozanić je rekao kako veličanje ustaštva nije kršćanski. U šoku smo

[Trifke]

https://100posto.hr/news/u-hrvatskoj-se-dogodilo-cudo-ravno-onim-biblijskim-bozanic-je-rekao-kako-ljubitelji-ndh-ne-mogu-biti-krscani-jos-uvijek-smo-u-soku?fbclid=IwAR2mTOdKho_qG7ZkLo9m2Bw2hHSwYQBtvawQYPpUr7kIdVhFhcSXFmZBTyQ

 

Napokon malo dobrih vijesti s Kaptola. U aktivno obilježavanje Dana sjećanja na holokaust ove se godina uključila i hrvatska katolička crkva. U četvrtak je preko južnog tornja zagrebačke katedrale spušten ogroman natpis na hrvatskom i hebrejskom, dugačak 50, a širok 8 metara na kojem uz natpis Dan sjećanja na žrtve holokausta stoje i riječi iz Knjige proroka Izaije (56,5).

“Podići ću im u kući svojoj i među svojim zidovima spomenik i ime… dat ću im vječno ime koje neće biti iskorijenjeno."

'Pročišćenje istinom'

Prošle su 74 godine od završetka Drugog svjetskog rata, no ovakav iskorak katoličke crkve povijest ne pamti. Dodatno je hrvatsku javnost zabezeknuo (u pozitivnom smislu) i presedanski istup zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića. U govoru povodom obilježavanja Dana sjećanja na holokaust koje je u četvrtak organizirala katolička crkva, Bozanić je po prvi puta jasno osudio ustaške zločine i ogradio se od veličanja ustaštva. Štoviše, kazao je da veličanje NDH nije kršćanski. U govoru je jasno istaknuo Jasenovac kao jedno od 'stratišta nevinih ljudi' te kazao kako moramo biti 'svjesni snage zla', a osvrnuo se i na potomke počinitelja zločina NDH kojima, kaže, treba 'pročišćenje istinom'.

“Ne možemo isključiti iz ovoga spomena ni djecu i unučad počinitelja, čiji su životi obilježeni zločinima otaca i djedova, te im je potrebno pročišćenje istinom. Na tome je tragu neprihvatljivo dopustiti da se danas ponovno budi bilo koji oblik antisemitizma. Nama kršćanima sasvim je jasno – kako je rekao i papa Franjo – da kršćanin ne može biti antisemit. Kršćanstvo i bilo koji oblik mržnje prema čovjeku i drugom narodu, jedno drugo isključuju”, kazao je u svom za promjenu dirljivom i na neki način povijesnom govoru.

Ovakav zaokret u katoličkoj crkvi koja je još jesenas odobravala svetu misu zadušnicu za '35 hrvatskih mučenika, visokih časnika, generala i pukovnika Hrvatske vojske NDH' među kojima ima i odgovornih za velike pokolje nehrvatskog stanovništva tijekom Drugog svjetskog rata, još nije zabilježen. Znakovito, lani nije bilo ni tradicionalne mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića povodom godišnjice njegove smrti 28. prosinca.

Izgleda da je vhuška domaćeg klera ozbiljno shvatila znakove nezadovoljstva takvim ponašanjem koji su dolazili iz Vatikana i govorkanja da zbog toga papa Franjo razmišlja da ih smijeni pa su promijenili ponašanje. Neka samo tako nastave, bilo je i vrijeme.

Na stranici gde se nalazi ovaj tekst ima jos nekih zanimljivih stvari. 

[Ромејац]

Тај скуп, говор (и уопште цела представа), искључиво је намењена јеврејима. И у том духу је и Бозанићев говор. 

 

Говор кардинала Бозанића:

Драги бискупи и свећеници,

цијењена господо представници жидовске вјерске заједнице,

поштовани Предсједниче Хрватскога сабора,

поштовани изасланици Предсједнице Републике Хрватске и

Предсједника Владе Републике Хрватске,

поштовани Градоначелниче

Ваше екселенције Велепосланици,

поштована представнице Свјетског жидовског конгреса,

цијењени припадници жидовскога народа,

поштоване обитељи преживјелих жртава Холокауста,

драге студентице, студенти и богослови,

браћо и сестре,

мир вам од Господина – Шалóм!

1. Драго ми је што вас могу поздравити, окупљене у заједништву на овоме знаковитом мјесту испред наше загребачке првостолнице, дијелећи спомен који је повезан понајприје са жидовским народом, али се тиче свакога човјека и цијелога човјечанства.

Спомен и у жидовству и у кршћанству на жив начин повезује прошлост и садашњост, јер, док се спомињемо жртава нељудскога поступања и покушаја да се уништи жидовски народ, сусрећемо се с тајном зла, али га не гледамо само у оквирима прошлости, него смо га свјесни и у садашњости.

Идеологија расизма, усмјерена против Бога и човјека, настала је на неистини о човјеку и о жидовском народу, ширила се мржњом, до неизрециве мјере патње, коју ни ријечи ни слике не могу изразити.

За Дан сјећања на жртве Холокауста изабран је 27. сијечња, дан ослобођења Аусцхwитза, симбола страдања шест милијуна Жидова, симбола свих нацистичких и фашистичких логора широм Еуропе, при чему ми требамо дати посебну позорност ономе што се догађало у нашој средини, у Хрватској, без икакве задршке истичући истину о страхотама Јасеновца и других логора, стратишта невиних људи.

2. Управо свјесни снаге зла, у овом спомену стављамо преда се врједноте добра, несебичности и љубави. То је сустав вриједности који ми, кршћани, дијелимо с нашом старијом браћом, Жидовима. Овдје смо у заједништву спомена који говори, што је све човјек способан учинити другоме, своме брату и сестри. Овдје смо да бисмо препознавали зло и говор мржње те му се одупрли. Овдје смо да бисмо заједно градили узајамно поштовање и љубав, на добро нашега хрватског друштва и свега човјечанства.

Спомен-натпис Дана сјећања на жртве Холокауста ставили смо на прочеље загребачке катедрале, на њезин звоник. Звоник је знак повезаности неба и земље, Господина и човјека, пролазности свијета и вјечности. У тој повезаности читамо дар људскога достојанства, осјећамо нама упућен позив и своју обвезу штитити свакога човјека, створена на слику Створитеља. Господин нам је даровао свога Духа, даровао нам је савјест и одговорност да бирамо добро, а не зло.

У одмаку од седамдесет и четири године од завршетка Другога свјетског рата спомињемо се и великога страдања хрватске жидовске заједнице, а посебно загребачких Жидова, дубоко утканих у живот и културу нашега Града, којих је – како говоре податци – од 11.000 преживјело мање од 2000.

3. Ми вјерујемо у Бога, који се објавио као сућутни и милосрдни Бог, те у мислима и молитвама суосјећамо с преживјелим Жидовима који носе терет особнога искуства људске окрутности, с њиховим обитељима и потомцима, као и с цијелим жидовским народом.

Не можемо искључити из овога спомена ни дјецу и унучад починитеља, чији су животи обиљежени злочинима отаца и дједова, те им је потребно прочишћење истином.

На томе је трагу неприхватљиво допустити да се данас поновно буди било који облик антисемитизма. Нама кршћанима сасвим је јасно – како је рекао и папа Фрањо – да кршћанин не може бити антисемит. Кршћанство и било који облик мржње према човјеку и другом народу, једно друго искључују.

Примјер ширења такве мржње упозорење је за сијање и раст било које друге идеологије, каквих ни данас не недостаје, које се развијају на неистинама с разорним плодовима сукоба, нетрпељивости и мржње, с посљедицама трпљења не само појединаца, одређених скупина, него и цијелих народа.

4. Данас су нам драгоцјен узор, компас и путоказ, људи који су се супротставили силама зла, који су изложили себе и своје животе насупрот неправедном и нељудском суставу, да би бранили и чували туђе животе. Нама су посебно знаковити кршћани који су се на разне начине заузимали за Жидове, предајући и своје животе за њих, одговарајући на глас свога Учитеља: »Нитко нема веће љубави од ове да тко живот свој положи за своје пријатеље« (Ив 15, 13).

И ово мјесто на којем се налазимо било је тијеком стољећа свједоком разних превирања, али је чувало и упућивало на истину о достојанству човјека који од Бога долази и Богу припада. Овдје се, свима је познато, и у доба Холокауста чуо јасан глас и видјело живо свједочанство које је устало и против затирања жидовскога народа.

5. Звоник, на којем је спомен-натпис, обнавља се, те нас позива да, обнављајући спомен, допустимо Господину да нас обнови својим Духом, да камено срце преобрази у срце испуњено љубављу (усп. Ез 36, 26) те да будемо једни другима потпора и сигурност.

То је и пут према дару вјечнога имена о којему говори истакнути навод из Књиге пророка Изаије (Из, 56,5), имена које не може бити искоријењено, које није дохватљиво моћницима на земљи који су прихваћајући зло спремни све уништити. Ту вјечност и имена жртава носимо у себи снагом љубави. Недужне жртве су нам потицај да се бринемо за друге, особито у околностима у којима се шири неистина и мржња.

Нека ово заједништво буде и охрабрење на путу, не само разговора и пригодних сусрета католика и жидовских вјерника, него истинске помоћи, сурадње, прихваћања и љубави.

Посебно нам је драго да су с нама наши млади: богослови, студентице и студенти. Њима желимо да науче препознати истинске врједноте, да се увијек залажу за истину и одупиру се сваком злу. А то требају видјети и осјетити понајприје у размишљањима, у говору и понашању нас старијих.

Драги пријатељи, постоје зла пред којима човјек нема ријечи. Остају бол, сузе и шутња. Једнако тако постоје добра која не требају ријечи, него је довољна близина, захвала и благослов.

На нашој првостолници остављамо овај спомен-натпис као слику суза због жртава Холокауста, слику вапаја који уздижемо због гријеха човјека. Остављамо овај натпис и као своју молитву и зазив небескога благослова на животе нас који остајемо јамство и залог да ћемо се заузимати за истину и за свјетло, да се тама и зло не понови.

Амен.