НАФОРА, Прича о изгубљеном новцу и украденим колима

[JESSY]

 

Прича коју ћу вам изложити може звучати невероватно, али она је заиста истинита. Било је то почетком децембра 2007. године. Силно су ме секирале свакодневне бриге и нарочито одређена породична посла. Али добро, мислила сам, такав је живот. Али тог јутра ми је све изгледало као да је свему наступио крај! Стари дугови су ме веома мучили. На послу сам из касе узајамне помоћи добила 20 хиљада евра на зајам како бих могла да сведем рачуне са банком. Банка је на добош ставила нашу викендицу и процедура конфискације имовине је већ отпочела. Била сам потиштена јер је та кућа била плод нашег тешког рада. Тамо смо сваког лета са децом проводили одмор. Нисам хтела да изгубим викендицу ни у којем случају, мада је наша финансијска ситуација била тешка, једино на шта смо могли да рачунамо је била плата. Због тога сам и била приморана да на послу узмем зајам, под условом да ми се од плате одбија 250 евра месечно. Чим сам добила готовину одмах сам 6 хиљада евра уплатила мом стрицу, а он је послао ту своту банци као гаранцију како би конфискација била одложена. Преостали новац сам намеравала да уплатим на рачун у банци. Нисам имала код себе број жиро-рачуна, па је требало да обавим телефонски позив и дођем до тог податка.

[JESSY]

Док сам ја све то обављала банка се затворила. Одлучила сам да оставим паре и документе у колима, у џепу од врата са возачеве стране. Свеједно је требало од раног јутра да одем у банку. Никада нисам изгубила ништа што сам оставила у колима. Све паре сам положила у коверат. У таквим ковертима су ми у рачуноводству на послу паковали новац када су нам исплаћивали зараду. Увек сам негодовала због те праксе коју сам сматрала застарелом, али службеници су увек пратили своја правила. Тако су се коверти гомилали и ја сам их користила у разне сврхе. Вероватно вам досађујем наводећи све ове детаље, али ћете како прича буде одмицала схватити зашто то радим.
   Ујутру сам се спремила да однесем паре у банку. Обично паркирам кола око куће, али је неко прошле вечери био заузео моје место, па сам ауто оставила мало даље. Долазим до тог места – кад кола нема. Ноге су ми се одсекле. То је било невероватно. Свега неколико метара од куће. Никада нисам чула да су некоме у нашем мирном крају украли ауто. Била сам близу нервног слома. Нестанак кола је и сам по себи велики проблем. Како их сад наћи, да ли је то уопште и могуће? И друго, како сад да стигнем на посао, како да возим сина у школу скоро свако јутро? Немам новца да купим нова кола, а у украденим ми је остало 14 хиљада евра!! Мој ум није све то могао да разбере! Губим кућу, јер нисам уплатила новац на рачун. Нема ни кола, ни пара. Поврх тога још ће ми од плате одбијати 250 евра док не отплатим кредит. Облио ме је хладан зној и задихала сам се. Када сам се вратила кући осетила сам се обамрло. Шта да радим? Позвала сам полицију.
   «Шта да вам кажем? – одговорио је полицајац. – У Атини се сваки дан деси око 100 крађа аутомобила. Проследићемо ваше податке и ако кола буду пронађена – значи да вам се посрећило. Отиђите у полицијску станицу и напишите званичну изјаву о крађи».
   Пао ми је мрак на очи! Отишла сам у оближњу полицијску станицу, тамо су ми рекли све исто. Један младић, полицајац, ми је донео воде да попијем када је видео у каквом сам стању.
   – Не брините се, можда ће се наћи...

[JESSY]

Вратила сам се кући и чекала... Размишљала сам о свему што се десило. Како се то догодило, зашто? Зашто ми је Бог послао такво искушење? Сетила сам се давног разговора са једним старцем. Бринула сам се за децу, о свом животу... Плакала сам, говорила и плакала... Тада ми је он рекао: «Не плачи. Бог нам увек шаље искушења са неким циљем. Он је наш Отац и воли Своју децу, жели нам само добро! Ми треба да имамо поверења у Њега. Не шаље нам Он све то узалуд. Не плачи, грех је то. Тиме показујеш да Му не верујеш... Моли се, и нека све буде по вољи Његовој!»
   Ја сам обичан лаик. Наравно, и ја трагам за духовним стазама, али мала је вера моја. Присетивши се речи старца, покушала сам да сагледам догађаје другим очима. Зашто се све то збива? Ради чега нам Бог шаље искушења. То трагање није дуго потрајало, изнова је мноме овладала безизлазност. И опет сам помислила на речи старца. Одједанпут сам се сетила: он ми је дао једну молитву да је читам и у тузи и у радости. Где ли сам је одложила? Прошло је 8 или 9 година отад. Ипак сам је некако нашла и прочитала много пута. Била је то молитва оптинских стараца:
   «Господе, дај ми да с душевним спокојем претрпим све што доноси дан који је преда мном. Дај ми да се у потпуности предам вољи Твојој. У сваком часу овога дана упути ме и подржи ме. Какве год новости да чујем у току дана, научи ме да их примим мирне душе и са тврдом увереношћу да је све воља Твоја. Руководи свим мојим речима и делима, мислима и осећањима. Пред свим непредвидим случајевима не допусти ми да заборавим да је све то од Тебе. Научи ме да правилно и разумно поступам са сваким чланом моје породице и да никог не тиштим и огорчим. Господе, дај ми снаге да издржим бриге дана који је преда мном и све догађаје који ме очекују. Руководи мојом вољом и научи ме да се молим, верујем, надам, трпим, опраштам и волим. Амин».

[JESSY]

Опет сам позвала полицију. Ништа ново. Позвала сам и станицу – исто. Дошло је подне. Деца су се вратила из школе. Испричала сам им све до детаља и они су се узнемирили. Притисак није сплашњавао, али сам полако почела да мислим да живот треба прихватити таквим какав јесте. Ослонићу се на Бога. Али то се дешавало принудно, јер ништа друго нисам могла да урадим. Па ипак, разговор са старцем ми није излазио из главе... Све се дешава са циљем... Ништа се не догађа узалуд. «Значи, треба размислити зашто се све то догађа?» – говорила сам себи. То је била тактика на коју сам навикла, увек и свуда тражити објашењења. Али неке ствари су изван мог домашаја. Тако је протекао дан. Звала сам, бринула се, поново звала и опет читала молитву.
   Око 23:30 неочекивано је зазвонио телефон.
   – Полицијска станица рејона Като Патисија. Ви сте власник белог аутомобила те и те марке с тим и тим таблицама?
   Само што ми није стало срце.
   – Да, ја сам. Шта се десило?
   – Овде код нас су двојица, возили су се у вашем ауту. Зауставили смо их због провере и нашли вашу возачку дозволу и документе. Хитно дођите.
   Не да сам пошла, већ сам потрчала. То су била два младића, наизглед добри момци. Погледи су им били упрти у земљу.
   – Госпођо, – обратио ми се полицајац, – шта је било у вашим колима, осим докумената?
   – Новац.
   – Колико?
   – 14 хиљада евра.
   – Како сте могли да оставите толику своту у колима?
   Шта сам могла да одговорим, човек је био апсолутно у праву. Извадио је из фиоке стола коверат, управо мој коверат, и рекао: «Пребројте».

[JESSY]

Само што се нисам онесвестила. Па зар тако нешто може бити? Почела сам да бројим. Све паре су биле на месту, све до последњег евра.
   – То не може бити, зар је тако нешто могуће?
   Тада је полицајац питао младиће:
   – Како то да нисте ни такли паре? Нисте их видели, шта ли?
   – Не, – одговорио је један од њих. – То јест, нашли смо коверат и отворили га.
   – Зашто? – упитао је полицајац.
   – Када смо претраживали кола, у касети смо нашли дозволу и документе. А нашли смо и такав исти коверат у коме се налазио комад сувог хлеба из цркве.
   – Нафора, будало, – промрљао је његов друг.
   – Да, нафора. Наставили смо да тражимо и у вратима са стране возача смо нашли идентичан коверат. Помислили смо да је и у њему нафора – ваљда је власница верница, – и нисмо га ни отворили.
   Сви су занемели. Полицајци су стајали у чуду. Нико није прозборио ни реч.

[JESSY]

Нећу вас замарати са другим подробностима. Кроз неко време су дошли родитељи момака, врло добри људи. Повукла сам изјаву и пошла кући. Деца нису могла да поверују да су кола пронађена и да су остала у једном комаду. И новац приде. Једино није било бензина у резервоару. То је било задивљујуће. Мали комад нафоре је успео да измени след догађаја! Да су нашли паре, све би се другачије завршило. Најчудније је да се нисам сећала како се нафора нашла тамо. Претинац ретко отварам. Највероватније је нафора тамо лежала још од летос. Понекад обилазим света места. Али зашто је нафора била у коверти? Никако не могу да се сетим!
   Оно што је важно јесте да ме је тај догађај натерао да сасвим другачије посматрам живот. С поштовањем и благодарношћу примам све што се дешава. Чак и оно најгоре. Тај случај је оставио траг на многим људима. Под један, утицао је на мене. Под два, на моју децу. Често је међу нама долазило до несугласица, али сада они стално разговарају на духовне теме. А млађи, матурант, је први пут постио ове године.
   У то време сам била на постдипломским студијама и тог дана нисам пошла на предавања, објаснивши притом разлог професору. Следећег дана, он је саслушао наставак моје приче, замишљено климнуо главом и посаветовао ми да се причестим. Причестила сам се на Светог Николу. Сувишно је препричавати колики је утисак то оставило на све у полицијској станици, сви су ме посматрали с чуђењем. Мајка једног од момака који су ми украли кола ме је позвала после Божића и рекла да је њен син одлучио да пости и да се причести. На њега је случај са нафором извршио велики утицај. И што је најважније њихов злочин није имао тешких последица. Он се горко покајао због свега.
   Колеге са посла су сазнале све. Неко је после и све заборавио. Али с некима од њих често разговарам о постојању више силе, која има удела у нашим животима. И још нешто. Тај догађај ме је зближио са пријатељицом, која ми помаже да са више уверености корачам на духовном путу. Она се зове Ангелика. Увек памтим речи старца, речи молитве, када је све добро и када је све лоше. Та молитва ми се урезала у ум и у срце. Често је поновљам у себи, може се рећи свакодневно.
   «Господе... пред свим непредвидим случајима не допусти ми да заборавим да је све то од Тебе... Господе, дај ми снаге да издржим бриге дана који је преда мном и све догађаје који ме очекују... и научи ме да се молим, верујем, надам, трпим, опраштам и волим. Амин».
    Јер у тој свакодневној журби људски ум не може себи да представи шта ће бити и шта се све може сутра догодити.

   Никос Ваксеванидис

https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2018/11/blog-post_0.html

[Нифада]

Баш поучна прича 

Значи,ако оставимо ауто у гаражи када имамо неке недоумице у понашању неких у саобраћају,може да нам се деси да нам неко узме ауто из гараже.Но,немам никада више ни у новчанику од 10 е,или противредност у другој валути,а камоли у ауту,бар сам са те стране растерећена       

 

[dragisa]

pre par godina, skupljamo mi pare ovde na forumu za pomoć jednoj oboleloj sestri, skupi se svota ali fali još 1000 dinara da bi bilo koliko je potrebno, uzmem ja tuđe pare koje su sticajem okolnosti trenutni bile kod mene i krenem u poštu. na putu stalno razmišljam gde ću nabaviti tih hiljadu dinara ali sa verom krenem i reko snaći ću se nekako (tad još nisam zarađivao).

stojim ja u redu od jedno 15 ljudi, red se polako pomera... gledam ja tako i pogledam u pod a ispred mene 1000 dinara, pogledam oko sebe, sve penzioneri.. jad i beda a ispred mene neki lik nervozan ko pas skakuće sa noge na nogu, sav fensi i stalno drnda ultra tanak mobilni telefon. pri tome drži butku para da ti se zavrti u glavi. sagnem se ja uzmem 1000 i gledam: dok dođem na red ako vidim da neko od baba i deda počne da kmeči javljam se jer sigurno je izgubio neko ispred mene (nije moguće iza mene), ako niko ne digne larmu onda znači da je šmele posejao a njega mi neće biti žao pošto verovatno neće ni osetiti nedostatak (usput učiniće i dobro delo ).

dođem ja na red, niko se nije javio, uplatim pare i na putu nazad razmišljam kako je bitno imati poverenja u boga i kako je njegova volja (a mislim da je pomoć drugima uvek njegova volja) čudna. nekada je suprotstavljena čak i "poštenju" ili drugim normama ponašanja ali u svetlu njegove "volje" to sve bledi i dobija potpuno drugi smisao.