"Русија је за мене светиња"

[JESSY]

Интервју са Џемсом Евансом, православним Британцем

Настављамо да објављујемо материјале из емисије Мој пут ка Богу телевизије Спас, у којој свештеник Георг Максим интервјуише људе који су прешли на православље. Гост данашњег програма је Џемс Еванс, православац из Енглеске. Он ће нам испричати зашто више воли да живи у Русији него у Енглеској, шта добија од певања у православној цркви и како је постао Православац.

Џемс Еванс

Свештеник Георг Максимов: Здраво. Гледате Мој пут ка Богу. Данас имамо госта из Енглеске. Џемс, молим вас, реците нам нешто о себи.

Џемс Еванс: Рођен сам у Лондону у католичкој породици. Касније смо се преселили у Солзбери, који је од Лондона удељен 3 часа. Похађао сам англиканску школу, јер је образовање у тим школама било боље него у католичким. Англиканска служба се не разликује много од католичке. Допадало ми се да певам у школском хору током служби. Међутим, у католичку цркву сам одлазио само на причест.

Све моје баке и деке потичу из Шкотске, Ирске и Велса, тако да сам Келтског порекла. Одрастао сам у Солзберију а у Оксфордсам отишао након што сам дипломирао. Док сам још похађао школу у Солзберију, положио сам испит из латинског језика, а годину дана раније и понудили су ми да одаберем додатни предмет. Изабрао сам информатику, међутим, уписали су ме на часове руског језика. Нисам био одушевљен, али сам невољно започео са учењем. Неколико месеци касније, речено ми је да су те године организовали програм размене студената и указала ми се прилика да одем у Русију. У Русију сам отпутовао сам за летњи распуст 1989. године, када ми је било 16 година. То путовање је променило мој живот, и одредило нови правац у будућности. Када сам се вратио у Енглеску, схватио сам да не могу да живим без Русије. Наговорио сам директора да ми да прилику да посебно учим руски језик и књижевност. Направио је изузетак и доделио ми личне професоре. На Универзитету у Оксфорду, наставио сам студије руског језика. Не зато што сам желео да постанем лингвиста, већ зато што сам осетио да ме Русија зове. Не знам зашто, али имао сам осећај као да за мене нема живота без Русије. Тако је све почело.

[JESSY]

Отац Георг: Дакле, захваљујући студијама руског језика, упознали сте руску културу. Такође сте посетили Русију док је још увек била део Совјетског Савеза и видели какав је тамо свакодневни живот и какви су људи. Да ли је нешто оставило посебан утисак на вас? Није толико на мене оставила утисак руска култура колико сам био одушевљен потпуно другачијим погледом на живот.

Џемс Еванс: Мој први сусрет са руском културом почео је са Љермонтовим. Након што је прошло око годину дана како сам студирао Руски и научио стотинак речи, почео сам да читам од Љермонтова Херој нашег доба. Шта ми је оставило највећи утисак током боравка у Русији? Нисам био толико задивљен културом, музејима и уметношћу итд. колико ми је велики утисак оставио потпуно другачији поглед на живот. У склопу програма размене студената, група из Совјетског Савеза дошла је у Велику Британију. Моја школа постоји већ пет векова. Школу је основао краљ Едвард VI, син Хенриja VIII. Група деце из Совјетског Савеза која је стигла у Енглеску кршила је сва правила те школе. Пио се совјетски шампањац у мојој соби. Један од гостију био је одличан гитариста и свирао је неку мешавину руских песама и Битлса. Мислим да су чак и пушили. То је све било шокантно за оно време. После тога, момци из моје школе су ме некако гледали другачије. Знали су да постоји нешто што нису могли да појме. За мене је боравак у Русији слично као да удишем другачији ваздух. Овде су међуљудски односи другачији. Не знам зашто, али у Енглеској нисам баш проналазио заједнички језик са осталом децом. Међутим, из неког разлога осећао сам заједништво са децом из Русије. Све је било једноставно. Комуникација је била пријатна, сасвим другачија. Тешко је то објаснити. Био је то другачији осећај, другачији начин живота. Нешто се променило у мени након моје прве посете Русији. Међутим, у то време Православље ме није интересовало.

Отац Георг: Како сте сазнали за Православље?

Џемс Еванс: Био сам у другом програму размене студената. Мој пријатељ Филип је такође био у том програму. На крају, уз благослов епископа Антонија Сурошког, Филип је постао отац Филип. Једном смо Филип и ја отишли у Православну цркву у Лондону. Нисмо ни знали да је епископ Антоније тамо. У тишини је ходао у цркви, а онда нам је пришао и отпочео разговор са нама. Филипу је требало око минута да схвати ко је човек који је разговарао с нама, и није могао да верује. Ја баш и нисам схватио ко је то. Када сам дошао у Русију, Филип, који је већ био чтец у цркви, увек ме је позивао на службе. Стајао бих у цркви усправно, пошто сам се осећао необично и нисам хтео да чиним поклоне. Људи у Русији вероватно неће ово разумети, али у Енглеској и уопште на Западу људи не воле да показују да су религиозни. Они не воле да се прекрсте, не зато што не поштују крст, већ зато што не желе да скрећу пажњу на своја скривена осећања. Они су исувише стидљиви у показивању осећања. Пошто и сам потичем из таквог миљеа, непријатно сам се осећао у Православној цркви, али пошто ме је Филип стално позивао да дођем, нисам одбијао. Долазио бих и стајао у цркви око 2 часа; леђа би ми се укочила и болела. Служба је била величанствена и лепа, али ми је тешко падало стајање и имао сам осећај да то није мој свет, и много тога ми је било чудно. Ипак, то је био први корак.

Једном ме је свештеник позвао у олтар. То је била велика част. Стајао сам са страхопоштовањем, широм отворених очију, и осећао да је то од неописивог значаја. Свештеник је вероватно предвидео да ћу касније прећи на Православље и можда ме је зато и позвао. Било је незаборавно.

[JESSY]

Отац Георг: Како сте прешли на Православље? Да ли вас је нешто дотакло у срцу или је реаговао разум? Шта је одиграло главну улогу?

Џемс Еванс: Мој духовни пут је повезан с певањем. Као што сам рекао, певао сам у детињству, међутим када сам мало порастао престао сам. Када боравим у Енглеској не певам нешто много. Тамо не осећам потребу за певањем. Са друге стране, овде у Русији сам почео да певам, не знам зашто. Као да сам потпуно други човек када сам овде. Оља, супруга мог пријатеља из прве размене студената, учила ме је певању у школи оперског певања. На испиту су били неки гости, а међу њима је био и Василиј Петрович, хоровођа цркве у коју сада идем. На крају испита, дошао је до мене и позвао ме да певам у цркви Св. Тројице у области Листи. Сећам се да сам у срцу имао осећај као да се смеши. Као нежни али дефинитивно прави правцати осмех. Као да ми је само срце рекло да изговорим „Да“. Не сећам се шта сам тачно одговорио хоровођи. Вероватно сам рекао да ћу доћи. Међутим, знао сам засигурно да ћу отићи на ту службу. Тако да сам следеће недеље отишао и почео да певам. То је било од прилике пре 12 година почетком Великог поста. Људи у хору су знали да сам католик, али су ми ипак дозволили да певам. У том тренутку нисам размишљао ни о чему посебно, једноставно сам знао да ми је било лепо док певам на служби. Не сећам се како се то тачно одиграло, али пред завршетак Великог поста Василије Петрович и ја смо већ разговарали о мом преласку на Православље. Отац Амвросије ме је миропомазао на Велику Суботу, а на Васкршњи дан сам већ био Православни хришћанин. То је био само почетак, наравно. Неки људи улазе у веру кроз разум, а ја сам у веру ушао кроз песму. Не могу да објасним зашто, али певање ми је било важно.

Сећам се, размишљао сам: „Појање је овде одлично, али само два пута недељно, највише три пута“. То ми није било довољно, тако да сам и другим данима одлазио у другу цркву где је служба почињала раније. Неколико месеци касније нашој цркви је додељен нови свештеник и он се одлучио за свакодневне службе. Опет сам се осмехнуо у срцу, као да сам знао да ће се то догодити. Чим су почели са свакодневном службом, почео сам да појем у цркви свако јутро. Тако је отпочињао сваки дан: тешко сам устајао, али да није било појања, уопште не бих ни устао. Појање ме је терало да устанем и идем на службу. Дакле, мој духовни развој био је у тесној вези са певањем сваког дана у цркви. Постепено сам почео да се погружавам у атмосферу божанских служби.

Мислим да је у томе главна разлика између Протестаната и Православних. Протестанти су потпуно посвећени разуму. Они доста читају и могу да вам испричају пуно занимљивих ствари. Док у Православљу, једноставно одем на службу, учествујем у светим тајнама и у потпуности сам обухваћен тиме. То је као да се погружаваш у топлу воду. Не разумем се у то у потпуности, али иако не разумем, учествујем, колико год то моје учествовање било незнатно. И знам да се то моје учествовање рачуна, и знам зашто је то толико важно. Певам у цркви, иако нисам нико битан, а и нисам неки појац, али део сам службе у центру Москве. Људи се комешају, журе на посао, возила тутње, а ми овде певамо тихо и спокојно. Тако су се службе одвијале широм Русије стотинама година. И ја сам део тога. То је предивно и баш то ми и треба јер без службе бих се заглавио у сву ту градску гужву и вреву.

[JESSY]

Отац Георг: Током разговорима са разним западњацима који су прешли у Православље, неки од њих су помињали једну посебну фазу у свом путу ка вери. У почетку су, поставши Православни, осећали да су прихватили једну дивну традицију у којој су им многе ствари биле чудне и необичне. Друго, многи од њих су говорили како су касније схватили да им Православље није више толико страно, да је то она иста вера коју су њихови преци у давна времена исповедали када смо припадали истој Цркви, пре него што је Рим одбацио Православље. Схватили су да су древни светитељи из њихових земаља и древна историја њиховог народа у ствари део историје Православне Цркве. Јесте ли и ви осетили нешто слично томе? Или сте првенствено Православље везивали са руским светом?

Џемс Еванс: У мом случају је било обрнуто. Осетио сам да су ми ствари из мог детињства проведеног у Енглеској некако туђе, зато што је католичко богослужење доживело измене. Ви то вероватно знате боље од мене – то се догодило шездесетих година прошлог века, када је служба промењена са латинског на енглески. С једне стране, то је била права ствар јер је вероватно многима помогло што је богослужење било приступачније. Са друге стране, службе су скраћене и сведене на основно. У црквама постоје клупе, у почетку сви седе, онда мора да се мало стоји, па се онда поново седи, а касније се устаје па поново седи. Онда мора да се клечи. Све се то дешава током кратке службе која траје око 40 минута … Ако човек жели у миру да се помоли Богу, то је тешко због свих тих кретњи које одвраћају пажњу. Чак је све то и досадно. Мени није толико сметало, али у срцу сам већ вероватно био спреман за једну спокојнију, дубљу службу, како се она служи у Православним црквама у Русији.

Пошто сам постао Православан кроз Русију, прва фаза је била да упознам Русију. Осетио сам да се нешто променило у мени на физичком нивоу. То је било тек почетак. Друга фаза је почела када ме је Василије Петрович позвао да наставим даље. Тада сам осетио тај унутрашњи осмех као одговор на његове речи, тај осећај задивљености када сам схватио да сам на прагу дубљег духовног круга Русије. Православље повезујем са Русијом. Можда ће неко ово сматрати погрешним, али за мене је Русија света земља. Имам осећај да је мој живот у Русији већ први корак ка спасењу. Не могу да говорим у име других, али ово важи за мене. Због тога, када сам прешао у Православље, нисам се осећао странцем, већ сам осећао да ми је Русија мајка. То не значи да ми се све што видим у Русији допада, али као да ми Русија говори: „Све је уреду, Џемсе, дођи код мене.“ Када сам почео да присуствујем службама, све ми је дошло некако природно. Касније, када сам кренуо да радим у дечјем кампу у манастиру Оптина (тамо певам у хору), као да сам и ту закорачио још дубље у Православље, као да сам стигао до следећег нивоа. Баш као код лутке матројшке – сваким кораком добија се све више.

[JESSY]

Отац Георг: Како су ваши рођаци прихватили ваше пресељење у Русију и то што сте Православни?

Џемс Еванс: Сваком родитељу је тешко када му се дете пресели у другу земљу, али моји родитељи су широка срца. Они знају да ако нешто радим, да то не радим непромишљено.

И још нешто – ево шта Католици у суштини не разумеју. Они сматрају да су Православци њихова браћа, а да су сви Протестанти јеретици. Католици боље прихватају Православне, него што Православни прихватају Католике. Говорим о обичним људима. Не кажем да правилно разумеју ситуацију, али тако размишљају. Став свештеника је сасвим друга ствар.

Према томе, моја мајка нема проблем са тим. Штавише, она зна да певам. Наравно, лакше јој је што зна да јој је син ближи Богу. То је одувек желела. Некако се моје приближавање Богу није догодило у Енглеској, али је уследило када сам прешао на Православље. Осећај да сам ближи Богу јачи је када живим у Русији и певам у цркви.

Отац Георг: Да ли вас је мајка посетила у Русији? Да ли је присуствовала службама у којима појете?

Џемс Еванс: Не, она је код мене била само једном и то пре него што сам прешао на Православље. Изгледа да се моји родитељи не осећају лепо у Русији. Чудно је због тога што се ја осећам пријатно. Али Русија није за сваког. Једном сам позвао мајку да присуствује грчкој православној служби у Енглеској, у цркви која је била близу њене куће. То је мала заједница, не превише људи. Међутим, она се осећа удобно у својој католичкој цркви и због тога више воли да иде тамо. Мислим да она поштује моју одлуку. Можда код ње постоје незнатна негативна осећања, зато што сам напустио католичанство, али се због тога никада нисмо препирали.

Отац Георг: Џемс, пуно људи је емигрирало из Русије на Запад, а посебно у Енглеску, нарочито деведесетих година у време економске кризе. Многи су одлазили тамо отвореног срца очекујући да виде неку напредну цивилизацију, неку посебно развијену културу. Неки су пронашли то за чим су трагали, неки су били разочарани, а неки се вратили кући. Међутим, дефинитивно је река људи отишла из Русије на Запад. Пошто сте се ви кретали у супротном смеру, желео бих да вас питам: Која је највећа разлика у менталитетима између људи у Енглеској и Русији?

Џемс Еванс: Сећам се једног догађаја из 1989. године када нас је посетила та иста група студената из Совјетског Савеза. У радњама су са одушевљењем у музичке стубове на полицама у једном енглеском градићу на домак главног града. Када сам те исте године стигао у Русију, тамо су полице у продавницама биле празне. Зато сам имао осећај као да долазим из света у коме смо имали све. Мислили смо да све радимо исправно и да смо у предности, не само у смислу економије, већ и у смислу нечег већег. Лако је подлећи оваквом погрешном мишљењу, када ти се чини да је твоја земља успешна. Поврх тога, током деведесетих година, корупција у Русији је достигла невиђене размере. Дакле, у почетку сам сматрао да потичем из демократске земље у којој је све како треба, а овде влада корупција …А онда сам полако почео да гледам ствари другачијег угла и размишљао овако: „Нешто није у реду са Западом. Нешто није баш како треба ни с Енглеском ни САД-ом. Иако и овде у Русији није све сасвим на свом месту, али постоји нешто прелепо. Тешко је дефинисати о чему се ради.“

Рећи ћу вам који ми је најлепши утисак. Радио сам неко време у дечјем кампу и певaо у хору у манастиру Оптина. У Оптини сам јасно увидео разлику: у Енглеској су још увек су напуштени манастири које је Хенри VIII 1540. године затворио под некаквим лажним изговором, побивши све опате и монаштво које није хтело да му се поклони. У Русији је процес духовне обнове отпочео чим се комунистичка епоха завршила. Не знам да ли jе исправно, односно тачно моје мишљење, али примећујем да се тај процес обнове одвија, видим оживљавање духовности. Осећам дух средњег века, не у лошем смислу, већ у смислу непрекинутог предања. То се дешава у Русији, у манастиру Оптина. А шта се дешава у Енглеској? Код њих постоје неке локације, неке мање заједнице и манастири, али уопште узев у Енглеској не постоји духовни препород. Наполеон је називао Енглезе „пиљарима“. Изгледа да Енглезима нешто недостаје, и то се заиста осећа. Зашто Енглеска још увек није у стању да поврати свој духовни живот? Није фер да сви људи живе секуларним животом. Нисам монах и иако водим једноставан живот, живим световним животом, али опет ми је чудно што нико у Енглеској није обновио те манастире. Енглеска се још није суочила с прошлошћу, док је Русија, упркос многим проблемима, успела поново да се повеже са традицијом. То значи да ми у Русији ипак чинимо нешто добро.

 

[JESSY]

Отац Георг: Подсетили сте ме на један догађај када сам први пут боравио у једној католичкој земљи. Позвали су ме да учествујем на једној мањој конференцији у Аустрији на којој је требало да Православци изнесу своје православне ставове а Католици да представе католичке. Првог дана наши домаћини су нас одвезли у ресторан који се налазио у згради некадашњег манастира. Шокирао сам се. То је било пре више од десет година, и у то време и код нас постојале су цркве и манастири који нису били враћени Цркви. Преостале су само неке цркве и манастири а на њих смо са болом у срцу сматрали светим местима али оскрнављеним локацијама које још не можемо повратити, нити рестаурирати. Да сам којим случајем имао госте из католичке земље, никада ми не би на памет пало да их одведем на ручак у некадашњу цркву. Те некадашње цркве које су престале да буду то, некадашњи манастири који су данас без живота, постали су симбол смрти, симбол једне националне грешке. Док је за Католике то било сасвим нормално. То је једна од ствари коју имам потешкоћу да разумем у вези западног начина размишљања. Иако нису имали то болно искуство као ми овде у Русији, када су све везе са прошлошћу нагло прекинуте, људи на Западу су изгубили прошлост по сопственој вољи и не маре због тога.

Џемс Еванс: Тако је, у Оксфорду где сам студирао, црква је претворена у бар. Неке мање сеоске цркве претворене су у стамбене куће. Енглеска је изгубила везу са светињом. У Енглеској једино православље одржава ову везу. Православље је само делић духовног живота у Енглеској. Нисам сигуран, можда 1% у смислу броја људи. Али они поштују Енглеске светитеље. Постоји на хиљаде енглеских светитеља. Света места у којима су живели енглески светитељи и места ходочашћа највише посећују Православни. Остали, протестанти и католици, изабрали су другачији пут. Они су одабрали потпуно другачији свет, потпуно другачији поглед на свет. Њима је тешко да схвате како се живи у Русији. Када сам у Енглеској, имам потешкоће с тим, јер су невероватно убеђени у то да је њихова материјалистичка стварност објективна реалност и да само таква реалност постоји и ништа више. Па, они знају да Бог постоји, и ту се све завршава.

У Православљу не постоји ни прошлост ни будућност, на литургији постоји само садашњост. Сам Исус Христос стоји поред нас. Руски народ никада није изгубио сазнање да током молитви на служби сви свеци и мученици Русије учествују у служби. Током службе, нема прошлости ни будућности, постоји само садашњост. Сам Исус Христос стоји поред нас. Ако би човек почео да о томе рационално размишља, био би на потпуно погрешном путу. Човек мора да схвати шта је то Света Тајна. Мислим да је руски народ сасвим природно прихватио Свете Тајне. Не могу да схватим како људи на Западу могу да живе тако како живе. Мислим да они имају неку врсту болести. Надам се да ће се излечити. Сад, Русија вероватно помаже. Она одржава ту везу са прошлошћу коју је Запад изгубио.

[JESSY]

Отац Георг: Дај Боже да и на Западу отпочне духовни препород. Верујем да Бог има план за све народе и надам се да ће и људи на Западу открити какву ризницу Православље поседује за њих, јер Православље поседује благо које није само за Русију, Грчку или Србију, већ је доступно свима који Истину траже.

                                           

 

https://prevodilackaradionica.com/2018/11/13/русија-је-за-мене-светиња/

[свештеник Александар]

Bravo bravo.

[Августин]

Какав отац Георг па ако не знате ни толико руски бар сте могли видети на јутјубу о.Георгија Максимова.Чуди ме да нисте написали Џорџ.

[JESSY]

пре 2 минута, Августин рече

Какав отац Георг

ne mozemo mi menjati izvorni tekst...nemamo prava na to...

a mislim da to toliko nije ni vazno...

[Августин]

Мислим да је веома важно јер је отац Георгиј познати проповедник и не могу да разумем какав је то изворни језик јер облик Георг постоји само у Немачком језику.