Заједничка изјава Српске и Антиохијске Православне Патријаршије

[Драгана Милошевић]

Мирна и званична посетa Његовог Блаженства патријарха Јована X од 11. до 19. октобра 2018. године

Београд, 19. октобар 2018. - Ова историјска посета, прва откако је православни антиохијски патријарх Теодосије VI посетио Београд, остварена је у контексту тешких и болних околности са којима се суочава Православна Антиохијска Црква у Сирији, Либану и на Блиском Истоку, а и с обзиром на кризу с којом се суочава Православна Црква данас, када се убрзано дешавају ствари на начин који узнемирава и који би могао проузроковати трајне штетне последице по свезе општења, мира и јединства између браће.

1. Ова посета је била важна братска прилика да се браћа састану и да Српска и Антиохијска Црква загрле једна другу и проуче разна питања која су заједнички чиниоци у њиховом служењу и сведочењу Цркве у данашњем свету у кризи. Такође, то је била прилика да се обави братска консултација између обеју Цркава о начелним православно-црквеним питањима и о средствима како да се избегне продубљивање расцепа између браће, као и о захтевима потребним да се консолидују усредсређени процеси и задобије консензус међу Православним аутокефалним помесним Црквама.     

2. Разговори између двеју Цркава били су потхрањивани високим степеном духа заједништва, љубави, мира и отворености и на тај начин су почивали на истинским црквеним начелима која треба разлучити од унилатерализма и приступа потхрањиваних интересом, а која чињеница је породила консензус и хармонију између двеју Цркава. Две делегације су размотриле сличне облике живота у историјском опиту сваке, Српске и Антиохијске Цркве, с обзиром на то да би се свака од њих могла сматрати за „сведочећу“ Цркву и мученичку Цркву која и даље, упркос тешкоћама и страдањима, сведочи о Истини и о Христу у свом аутентичном историјском друштву и у свету. Разговори су обухватали међусобне односе између двеју Цркава и начине како да се они развијају и унапређују. Потврђена је важност обнављања међусобних црквених односа, као што су, на пример, погледи на богословско школство, академску и културну сарадњу и друго. Две Цркве су истакле да ће се мирна посета коју ће се Његово Блаженство патријарх Иринеј учинити Антиохијској Патријаршији остварити у времену пред нама.     

3. Две делегације су размотриле сталне напоре која Српска Црква предузима на свим нивоима како би очувала своје историјско, духовно и национално наслеђе, нарочито на Косову и Метохији, које је историјско извориште Српске Цркве. Обе делегације су истакле важност подршке овом напору, сходно начелима о људским правима, мирној коегзистенцији између цивилизација и религија и у складу са међународним законима и поретком, а с озбиром на значај српског наслеђа за историју и егзистенцијалну свест Српске Цркве, њене садашњости и будућности.     

4. Антиохијска и српска делегација размотриле су тешко и болно стање с којим се Антиохијска Православна Црква суочава у Сирији и Либану и у другим државама и друштвима Блиског Истока, која пате од убистава, тероризма, разарања, присилног расељавања становништа, емигрирања и разних облика политичке и друштвене нестабилности, што погађају људе у њиховом достојанству, слободи и у свакодневном животу. Две делегације су поново истакле чињеницу да је хришћанско антиохијско присуство на Истоку аутентично, да иза себе има две хиљаде година постојања и да тамошњи хришћани нису и не могу се сматрати мањином у овом региону него су народ са историјским изворним атрибутима који живи у државама и друштвима и интегрални су део историјског, друштвеног ткива овог региона и антиохијског простора. Они и надаље остају тамо и строго су везани за своју земљу и своје сведочење у овом централном региону света.     

5. Две Цркве су снажно истакле важност подршке Антиохијској Цркви у свему ономе што ће ова апостолска Црква и даље чинити у њеном сведочењу спасења на Блиском Истоку, у томе да народ остане на свом огњишту и буде партнер при изградњи грађанске државе која православне хришћане чини једнакима, са истим правима и обавезама које имају и други грађани. Обе Цркве сматрају да је једино могуће решење да се на миран начин окончају све трагедије држава овог региона, да се остане у дијалогу и у прихватању другога и његове различитости, као и у започињању отвореног дијалога и неговању мирне коегзистенције између свих страна обезбеђивањем једнаких права и обавеза међу грађанима. Више него икада, промовисање мира и уважавање верске различитости јесу два значајна чиниоца за ширење мира широм Блиског Истока.     

6. Обе Цркве жале због трајног и најдубљег ћутања поводом отмице двојице јерараха из Алепа, митрополита Павла Јазигија и митрополита Јована Ибрахима. Већ дуже од пет година свет као да је заборавио овај значајан хуманитарни случај. Обе Цркве упућују апел свим локалним, регионалним и међународним инстанцама и организацијама да хитно предузму даље праћење овог предмета, да открију судбину двојице јерараха и учине све што је могуће да они буду ослобођени и да се врате у своје епархије и међу своје вернике.     

7. Обе Цркве, Српска и Антиохијска, жале због сукоба између Антиохијске и Јерусалимске Патријаршије услед одлуке ове друге да изабере и хиротонише архиепископа Катара који се налази у историјској канонској црквеној јурисдикцији Антиохијске Патријаршије, а што још није разрешено. Две Цркве изражавају жаљење и због тога што последице овог сукоба по цело Православље нису узимане у обзир на време код свих других Православних Цркава без обзира на ставке у договору постигнутом у разговорима двеју Цркава у јуну 2013. г. у присуству и посредовањем Васељенске Патријаршије и грчког Министарства спољних послова, а који договор је документован код споменутог Министарства и у дописима Васељенске Патријаршије, чиме се признало да постоји договор и његове ставке.     

8. Српска и Антиохијска Црква изражавају велику забринутост због опасности од отуђивања, поделе и издвајања које данас прети помесним Православним аутокефалним Црквама услед једностраних одлука које се тичу основице консензуса и братских односа између ових Цркава и угрожавају њихове свезе јединства и утицај сведочења Православне Цркве у данашњем свету. Две Цркве сматрају да је садашњи историјски тренутак веома тежак и осетљив. Овај тренутак захтева више него икада много мудрости, стрпљења и духовне будности како би се очувао мир Православне Цркве и њено јединство, и спречило да то ескалира, свесно или несвесно, у јаме политичких секира и политичких интереса државâ, а које чињенице ће се одразити на православно сведочење у данашњем свету и ослабити га.

Из овог разлога две Цркве изјављују следеће:

А.  Јединство хришћанског православног света и његов мир предао нам је у наше руке Исус Христос. Стога, две Цркве тврде да је јачање јединства Православне Цркве ствар од велике важности, јер из разлога што је Црква данас изложена разним опасностима и изазовима које јој данашњи свет причињава својим супростављеностима и поделама и својим разним друштвеним и егзистенцијалним утицајима на људе.

Б.  Није могуће спроводити у животу јединство вере, у опипљивој стварности, и ефикасно сведочити пред људима у данашњем свету растрзаном егзистенцијалним и друштвеним тензијама уколико Православна Црква не пројављује свету своје црквено јединство речима и делима, саборношћу, сагласјем и начином доношења одлука који почива на традиционалном канонском поретку Православне Цркве и на консензусу Православних Цркава без обзира на њихову величину. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, а није федерација или конфедерација Цркава које би биле одвојене и независне једна од друге, које би поступале на основу својих интереса и свету давала утисак да је та група Цркава у сукобу, у расправи и у отуђивању једних од других.

В.  У контексту тога да је данас Православна Црква универзално присутна свуда у свету, православно сведочење захтева, данас више него икада, посебну отвореност, разговоре, размену стручног мишљења и опит предањске канонске саборности између свију Православних Цркава како би оне удружиле своје сведочење у данашњем свету. Из овог разлога две Цркве истичу да интерес Православне Цркве и захтеви за очувањем свеза јединства и општења у братству, љубави и миру између Православних Цркава које су удови једнога тела (Тела Христовог), захтева самокритичко разматрање свих једностраних процеса, одлука, али захтева и озбиљно, делотворно и постепено обнављање духа јединства, сагласја, саборности и примену начела консензуса при приступању и одлучивању по заједничким питањима међу Православним Црквама, међу којима су и одлуке које се тичу црквене аутокефалије, на основу начела православне еклисиологије и канонског поретка.

Г.  Једино је православна саборност делотворан начин да се избегне да конфликтна питања између Православних Цркава не пређу у чиниоце отуђења, поделе и издвајања међу њима, чиме би се запретило јединству васколиког православног тела. Једино здрава саборност која почива на првом месту на евхаристијској Чаши истог Причешћа јесте основица и подлога.

Опасно стање у православном свету, настало услед стања у Украјини, не може и даље потрајати, а да не настане стање трајне поделе између свију чланова Православне Цркве, а што је од штете по свезу мира у православној плироми и по њено сведочење у данашњем свету.

Из овога разлога, а с обзиром на хитну потребу да се избегне даља ескалација садашње кризе, српски и антиохијски Патријарх апелују на свога сабрата, Његову Свесветост Васељенског Патријарха, да успостави братски дијалог са Руском Православном Црквом како би се, уз братску подршку и учешће свих других предстојатеља помесних Православних аутокефалних Цркава, разрешио сукоб између Цариградске и Московске Патријаршије и вратила свеза мира у Православној Цркви.

ЗА СРПСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ          ЗА АНТИОХИЈСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ                              ПАТРИЈАРХ ЈОВАН Х

СПЦ

View full Странице