Саопштење Светог Синода Руске Православне Цркве у вези са посезањем Константинопољског Патријархата на канонску територију Руске Цркве

[Поуке.орг - инфо]

 

Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску.

 

Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије.

 

Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја.

 

Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11).

 

Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња.

 

Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве.

 

Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће.

 

Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан.

 

Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“.

 

У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“.

 

Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став.

 

Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена.

 

Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“.

 

О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4].

 

Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве.

 

Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“.

 

Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања.

 

У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6].

 

Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало.

 

Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој.

 

Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве.

 

Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним  и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини.

 

Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима.

 

Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране.

 

Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима.

 

Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.

 

Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини.

 

Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама.

 

 

Извор: Српска Православна Црква

 

---------------------------------------------------

[1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког,  Београд 2005, стр. 158.

 

[2] Наведено дело, стр. 158.

 

[3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210.

 

[4] Наведено дело, стр. 223.

 

[5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215.

 

[6] Наведено дело, стр. 68.

 

[7] Наведено дело, стр. 58-59.

View full Странице