Пут из раскола (или „може ли се преноћити у расколу, а осванути у Цркви?)

[Драгана Милошевић]

Ни два дана након издавања Саопштења Цариградске патријаршије којим је Фанар одбацио сваки привид „помоћи“, „добре воље“, „неутралности“ и „конструктивности“, остаје много више питања која из њиховог акта произилазе него што је уопште могуће некога убиједити да је поменутим саопштењем било шта ријешено. Да ли ико у Православној Цркви, укључујући и самог патријарха Вартоломеја може да тврди (да не кажем да субјективно осјећа, да загледавши се у „срце“ егзиперијевским или макарије-египатским погледом) види да смо сада, ето, у нераскидивом јединству са људима који су до јуче отимали наше Цркве по Украјини и који још увијек – сада „у јединству“ са нама – и даље се спремају да их отму. Јер, заборавио је Фанар, није знао или, највјероватније, не жели да зна – потреба да се преузме неки од храмова УПЦ од стране расколника неће минути легализацијом раскола. Није људима који су јуришали на цркве циљ био да нешто добију и да са неким дођу у јединство, него да отјерају „москаљске попове“. Али o том коју ријеч касније.

Овај пут ћемо се задржати на питањима која призилазе готово искључиво из става 2. – оног најконтроверзнијег, о „враћању чина“ Денисенку и Малетичу, вођама иначе до тада и међусобно супротстављених УПЦ КП и УАПЦ.

Објашњавање „враћања чина“ Денисенку и Малетичу због тога што су се „у расколу нашли не због догматских разлога“ противрјечи: а) елементарној еклисиологији (учењу о Цркви); б) здравој памети; в) изјавама Цариградског сабора из 1872. (који су организовали сам Цариград и три древне Патријаршије које су у то доба углавном биле експозитуре Фанара) у којима се осуђује етнофилетизам управо као „јерес“ те тиме – догматско застрањење. Као што студенти прве године богословских факултета уче и знају – оно што у данашњој црквеној терминологији разликује „раскол“ од „јереси“ јесте чињеница да расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања са јерахијом и вјерницима помјесне Цркве којој су претходно припадали. Тако је било од древне Цркве до данас. Понекад би се неке од цркава у расколу развиле у праве заједнице са различитом догматиком (нпр. монтанизам) али забиљежени су расколи који су трајали вијековима или деценијама а да се елементарна догматика у суштини није мијењала. Чак и руски црквени раскол (из 17. века) и даље не уноси суштински битне елементе у догматику. Дакле, раскол и јесте раскол зато што не врши дисторзију догматике, али одјељује и то својевољно себе од Тијела Цркве. Када је цар Душан прогласио патријаршију, епископи СПЦ у СР Македонији – аутокефалију МПЦ, а Филарет Денисенко приступио „УПЦ КП“ – сви су свјесно знали да се од тог дана неће више припадати Тијелу Цркве Христове. И сви су од реда рачунали да ће упорношћу, у игри чекања, прије или касније, добити оно што су хтјели. Ипак, начин на који се неко враћа из раскола сигурно није у томе да се пут раскола поистовјети са путем Цркве.

Када смо већ код раскола, јереси и политике – управо је дефиниција етнофилетизма коју су Цариград и источне патријаршије понудиле крајем 19. в. садржала по први пут покушај да се национализам, тачније, искључивост, шовинизам, опишу као јерес као застрањење које уништава не само „поредак“ него и етос Цркве. Иако су све изјаве о опасности од етнофилетизма биле оправдане, а сви ми свјесни њега већ више од вијека, опортуност са којом је у 19. в. осуђиван бугарски (али не и хеленски) етнофилетизам царује и данас, и у суштини онемогућује било какву реалну борбу са њим. Наравно, свако има право да приговори да, ако се држимо принципа националног организовања помјесних Цркава, онда не постоје добри и лоши етнофилетизми и то је у суштини тачно. Али какав год да јесте пут изван етнофилетизма, он сигурно не води у уситњавање постојећих помјесних Цркава. Ако је национални ексклузивизам зло, онда бијег од тог зла сигурно није у додатном подлегању поменутом злу, него у покушају да се бар донекле размисли о мјесту на ком се налазимо. Примјер канонске УПЦ је управо добар примјер. Као што сам већ писао, велики дио клира и највећи број вјерника УПЦ (дакле, канонске Цркве, у вези са РПЦ МП) представљју људи који су и сами Украјинци, штавише, украјинске патриоте (мислим да би се већина Срба изненадила разговором са њима). У ситуацији у којој су морали да бирају између украјинског раскола и „московске“ Цркве они су бирали Цркву. Цариград је погазио можда једину Цркву у којој етнофилетизам није био одлучујући принцип.

С тим у вези бих се само осврнуо на један „аргумент из народа“ који су код нас истицали драги ми пријатељи и умни људи, о. Гојко Перовић и о. Вукашин Милићевић. Отприлике, он гласи: чим су милиони Македонаца или Украјинаца у расколу, Црква мора наћи начина да их из раскола врати. Познајући њих двојицу лично, знам да није у питању лажна него истинска човјекољубивост (о. Гојко има и ону топлу сцену о Македонцима под Острогом). Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ). Међутим, онолико колико је немогуће генерализовати „народ“ код нас, немогуће је и у Скопљу или Трнопољу. Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији (1918. на Цетињу), руског вјековног злостављања Украјине итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи. Неће. Можда помјесне Цркве нису у стању да промијене ове процесе. Али им бар не морају давати легитимитет.

Логици самој противрјечно је и позивање на право Цариграда да прима молбе, захтијеве јерарха и клирика других аутокефалних Цркава. Сад можемо да оставимо по страни иначе врло битно питање, откуда сад Цариград може да прихвата било који захтијев и молбу било ког клирика било које аутокефалне цркве (што неодољиво подсјећа на „Петрову службу“ првог Рима). Опет: од када су то припадници расколничних скупина – аутокефалне Цркве? Ако су аутокефалне – зашто им враћати чин и писати томосе? Ако нису… ах, да, у саопштењу пише да јесу. Онда ништа.

Занимљиво је још једно питање: оно о враћању чина. Како Митрополит запорошки Лука добро примјећује у свом тумачењу одлуке Фанара, поставља се питање да ли је Денисенко „враћен“ у чин митрополита или „патријарха“ – за шта га је „бирао“ већ расколнички „сабор“, те „нада ли се Фанар да ће Денисенко скинути своју бијелу пану?“ Дакле, да ли је Филарет Денисенко тренутно „патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ или „митрополит кијевски“ (поред живог и здравог Митрополита Онуфрија)? Ако јесте ово прво – онда је томос о аутокефалији потпуно излишан, јер легализована УПЦ КП већ јесте „помјесна Црква“ по мјери Фанара и оних који га у ову авантуру гурају (и то, опет, заједно са УАПЦ – Цариград је одлуком, дакле, легализовао чак двије „украјинске аутокефалне помјесне Цркве“!). Ако, пак, није, било би фино да Цариград обавјести и Денисенка да није паријарх. То што је било којим од тих одлука Митрополиту Онуфрију и цијелој УПЦ рекао да не постоје – није, нажалост, ништа ново.

Јутрос, када сам се пробудио и помолио за све предстојатеље помјесних Цркава, међу њиховим именима није било Филарета Денисенка и Макарија Малетича. Искрено, није било још једног имена.

Дарко Р. Ђого

 

http://teologija.net/put-iz-raskola/

View full Странице

[Срђан К.]

Задња реченица злата вреди...

 

[milos50]

Три питања за великог експерта:

1. „...Расколници углавном по дефницији немају битне догматске или литургијске разлике у односу на канонске помјесне Цркве, али су се од Тијела Христовог одијелили било због организацијског, личног, политичког неслагања...“ Ко су сада „расколници“ и ко је сад изван Тијела Христовог? Цариград или Москва?  

2. „Свакако да међу људима који се налазе у расколу, јерархијом и вјерницима, има дивних људи (лично познајем неколико сјајних свештеника МПЦ)“. Има неко ко је и ОК... То би требало да значи да је већина олош и багра? 

3. „Оно што, ипак, не смијемо губити из вида јесте да је огромна већина Македонаца и Украјинаца у расколу не зато што их је завела „зла јерархија“, него зато што су и они и јерархија таоци историјских наратива који су им већ саставни дио идентитета: наратива о српским злочинима 1912. по Македонији ... итд. Ignorantia nocet. А овдје незнање није само непознавање основа црквене вјере и етоса, него и незнање реалне историје унутар које односи међу народима нису само црно-бијели, а поготово не они којима вас бомбардују чувари и пројектанти историјских наратива. Отуда, можда је поменути народ помућеног ума када је у питању историјска и идентитетска самосвијест, али то не значи да ће му се подилажењем помоћи.“ То значи да је народ доле „помућеног ума“, све су то будале који су заборавили своју српску самосвјест и да је сада света дужност српске цркве да их преко своје канонске јурисдикције освести и освети. Зато је Христос дошао, претрпео крст, основао Цркву, да се преко ње спроводе ваква света дела само за свете изабране народе који имају свету историју. Остало је Бог створио да буде робље, поготово ако се ради о народима „помућеног ума“. Чему би иначе служила Црква?

[Рисбо]

Брате, нисам никакав експерт, али сам текст уваженог г. Дарка схватио на сасвим други начин.

1. Они који су ставили политику, нацију или било шта друго овоземаљско испред Цркве су и расколу. По мени овде је јасно (иако нисам експерт) Цариград је напао отворено и лудачки.

2.Дарко није рекао да већина нису добри људи него да он лично зна дивне људе што не имплицира да већина нису дивни.

3.Многи јесу помућеног ума (укључујући многе моје Србе, Србе православце). Помућеност ума је по мом мишљењу рецимо када неко мисли да су сви Македонци у ствари Срби, или када мисли да су сви Македонци Бугари, или рецимо да су Срби били окупатори Црне Горе или да су Црногорци у ствари Шиптари или да су Украјинци били вечито малтретирани од Руса или да у ствари Црногорци и Срби немају никакве везе као ни Руси и Украјинци да су то сасвим супротни и увек непријатељски народи итд. Некад ми се чини да је помућеност више правило него изузетак, па и овај твој коментар на добар чланак г. Дарка. А вероватно је и моја оволика реакција на твој коментар такође нека врста помућености.