Оксфорд 1918. као уточиште богословима избеглицама из Србије

[Поуке.орг - инфо]

Професори и студенти, међу којима је био и Јустин Поповић и 50 богословаца из Богословије Светог Саве у Београду, из током Првог светског рата окупиране земље нашло је прибежиште на колеџима Англиканске цркве у Кадесдону, Дорчестеру и Оксфорду.

У позадини се виде прозори изграђени у неоготском стилу, а испред њих у четири реда поређани српски богослови у оделима с краватама и лептир-машнама, њихови професори, православни свештеници и њихови домаћини: англикански теолози и професори. Година је 1918, а на фотографији су православни богослови који су управо положили матурски испит, што је овековечено снимком испред Кадесдонског теолошког колеџа код Оксфорда, где су избегли током Првог светског рата.

Сто година касније, на истом месту, поново су се окупили и овековечили то снимком, овог пута у боји, православни и англикански теолози, професори, учесници међународне конференције „Теолози избеглице у Оксфорду”, одржане почетком септембра у Пјуси теолошком дому у Оксфорду. Испред колеџа у Кадесдону окупила их је управо успомена на те давне људе с црно-беле фотографије: професоре и богослове Српске православне цркве и Цркве Енглеске које је спојио Први светски рат.

Конференција је одржана с благословом патријарха српског Иринеја и архиепископа кентерберијског Јустина Велбија. Заједнички су је организовали Теолошки факултет у Оксфорду и Православни богословски факултет у Београду, односно организациони одбор на челу с професором Марком Чапманом и професором Богданом Лубардићем, који је уједно иницијатор тог догађаја. На њој се говорило о догађајима и научним сазнањима везаним за 1916. и 1917. годину када је у избеглиштво заједно са својим професорима дошло пет студената и 50 богословаца из Богословије Светог Саве у Београду, на колеџе Англиканске цркве у Кадесдону, Дорчестеру и Оксфорду.

Многа значајна имена Српске православне цркве везана су за овај „енглески период”. На првом месту двојице данашњих светитеља, Николаја Велимировића, који је припремио терен и дочекао богослове у Енглеској, и Јустина Поповића, који је био међу петорицом студената и који је из Русије крајем 1916. дошао у Уједињено Краљевство. У тој петорци био је и потоњи епископ далматински Иринеј (Ђорђевић).

Како се живело и учило на колеџима у Кадесдону, Дорчестеру и Оксфорду, присне везе СПЦ и Англиканске цркве, ставови Николаја Велимировића према рату, однос Јустина Поповића и англиканских теолога…. биле су само неке од тема конференције одржане у Оксфорду. Црква Енглеске и Српска православна црква потврдиле су да не заборављају своје претходнике, нити једна другу, да су спремне и даље да негују однос узајамности и узвратности у вери, каже у разговору за „Политику” професор Богдан Лубардић.

– Успех рада конференције огледа се не само у низу научних открића, која су први пут презентована, већ у отварању врата за наставак билатералне сарадње између два универзитета у будућности – истиче професор Лубардић.

Српски студенти богослови били су смештени у дому колеџа Сејнт Стивенс у центру Оксфорда и били су на посебним дипломским студијама. Њима се 1917. године придружила група од 50 ученика Богословије Светог Саве. Они су наставили школовање по програму Богословије под посредним надзором ректора богословије Добросава Ковачевића и непосредним надзором главног инспектора Министарства просвете за ђаке у Енглеској др Тихомира Ђорђевића.

Међу наставницима су били Николај Велимировић, тада јеромонах, двојица потоњих епископа, Јосиф Цвијовић и Дамаскин Градиначки, јерођакон Демостен Илић и јереји Милан Милутиновић и Војислав Јанић, касније министар вера у Краљевини СХС. Богослови и њихови наставници у Енглеску су дошли захваљујући помоћи и подршци тадашњег кентерберијског архиепископа Рандала Т. Дејвидсона, који је био и председник Потпорног фонда за ученике СПЦ. За српске богослове и њихове професоре, који су у Кадесдон стигли одевени „у стара руха, искидане униформе, чак јагњеће коже (укључујући њихове свештенике и наставнике)”, заинтересовао се и епископ оксфордски Чарлс Гор, који их је редовно посећивао и обилазио. Исцрпљени и изнурени, међутим, неки од српских богослова никада се нису вратили кући.

– Не знамо тачан број ни имена преминулих. Знамо да се више њих упокојило у време боравка у Оксфорду, највероватније од последица ратних исцрпљивања и болести. Захваљујући дуготрајном истраживању, имао сам част да откријем име једног од њих: Душан Трифуновић (1894–1921), као и место где почива. Наша синодско-факултетска делегација је посетила то необележено место: парохијско гробље Цркве Свих светих у Кадесдону – каже професор Лубардић.

Полагање матуре српских богослова организовано је у јесен и зиму 1918, што је званични фотограф Универзитета у Оксфорду и забележио. Тринаест богослова наставило је студије у Оксфорду, али већина њих, по завршетку Првог светског рата, вратила се у Србију.

– Група теолога који су били на дипломским студијама у Оксфорду по повратку у Србију у Сремским Карловцима оснивају утицајан часопис „Хришћански живот”, у коме су редовно објављивани афирмативни извештаји и вести из живота Цркве Енглеске. Један из те групе, епископ далматински Иринеј, вратиће се у Енглеску 1949. и предаваће у Кембриџу. Николај Велимировић је у Енглеској боравио два пута и доживотно ће неговати срдачне односе с Англиканском црквом. Иако су званични односи Срба с англиканском заједницом успостављени још 1862, у време Вилијама Дентона, наша оксфордска епоха у време Првог светског рата утврдила је англиканско-српскоправославне релације, омогућујући низ важних контаката све до данас – истиче професор Лубардић.

 

Извор: Српска Православна Црква

View full Странице