Опроштајно слово протопрезвитера-ставрофора проф. др Драгомира Санда на опелу академика Владете Јеротића

[Поуке.орг - инфо]

„Благо онима који умиру у Господу јер, гле, њихова дела ће сведочећи поћи за њима“ (Отк. 14, 13).

 

Стогодишњи и колосални маслин-засад приклонио се и одазвао најзначајнијем позиву у доташњем постојању. Попут многих старозаветника, „потпуно испуњен и сит живота“ додирнуо је најдоњи животни камен, камен на који је положио све дане свога земаљског живота. Дан у коме су сабрани као у сабирном сочиву сви дани, године и десетлећа, њега - Владете Јеротића, једнога од, како многи кажу, најумнијег човека нашега времена, док ће други засведочити да је најкомплетнија личност – par exsellence, као интелектуалац савременог доба код Срба.

 

Попут старовременог Помпеја који је запловио по узбурканом мору на позив оних којима је био најпотребнији, нововремени корифеј запловио је „воздвизајемим житејским морем“ у пуну извесност свог тихог пристаништа. Земаљска смрт као кожне хаљине привешће данас и овога великана преобразивши га у све ново: потрошно и распадљиво за вечно и трајно, смртно за бесмртно, печал за трајну радост и врлину; речено, написано и саопштено за непотрошив одјек небеског зборишта. Речено светогригоријевским језиком, зато је смрт допуштена њему и свима нама да не би била бесмртна, него да кроз врата смртнога часа буде побеђена сва пролазност.

 

У дубоком смо уверењу да људи попут Владете Јеротића ретко срећу, још ређе има се прилика да се са њим мере и огледају, а исто тако, да се такве личности најређе рађају. Безброј је његових дивних мисли које су биле непосредне и памтљиве, које су биле блиске срцу и једоставне, а са друге стране, препознативе у свима нама. Био је један од најомиљенијих бесеника и предавача на нашим просторима. Теме су му биле животне и животнопромишљајуће.

 

Пун животног нектара дошао је на Православни богословски факултет у Београд као предавач. Иза њега је већ остао плодан научни пут на коме је после завршеног Мединцинског факултета у Београду стицао нова научна искуства на светским универзитетима у Немачкој, Француској и Швајцарској. Већ је постао познат српски психијатар и психотерапеут, али и као начелник на оделењу београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Тада су се среле две части и препознале се: једна част је част Православног богословског факултета у Београду да буде он њен предавач за предмет који би био по његовој мери: Пастирска психологија, а друга част је била лично његова коју је стално напомињао зато што су му врата највише црквенопросветне институције била отворена и поверена.

 

Када је у двадесетогодишњем професорском времену држао предавања, ниједна факултетска училишна просторија није могла да прими не само студенате истог факултета, зато што су долазили и студената са других факултета, али и многи који су имали намеру да утоле своју глад и жеђ за животним питањима која су их се тицала, било радозналошћу, било из других разлога. Предавао је неусиљено, јасно, самоуверено, научно оплемењено, једном речју, најинтересантније што би неко од нас људи могао говорити. Управо онако како је цео потоњи век говорио у свим приликама. Некако умиљато, једноставно, свечано и дикцијски префињено.

 

Слушаоцу је нудио недвосмислено све оне научне насладе од Фројда, Адлера, нарочито Јунга, поредећи их са духовним искуствима Светог Јована Лествичника, Јефрема Сирина, Максима Исповедника... Приближавао је слушаоцу глас Леплеа са новоременима светогорцима: Пајсијем, Порфиријем, Нектаријем Егинским... Достојевског, Толстоја, Берђајева, Кјеркегора доводио је у научни дијалог са оцем Јустином Поповићем и владиком Николајем Велимировићем. Теорију је студиозно мерио праксом у нашим манастирима где је проводио све своје слободне дана  и тада се сретао, али и слушао и учио од смерних учитеља: Оца Јустина Поповића, Митрофана хиландарског, Јустина дечанског, Дионисија липовачког, Теофила и многих других духовника, а. с друге стране, имао је непрестане сусрете и диспуте са најумнијим Србима различитих интелектуалних орјентација. Свака врста уметности била му је својствена, не само са становишта уметничко-естетског, него пре и више са стране познавалаца и конзумента оне озбиљније стране доживљенога. Слагао је сва та искуства никада не доносећи коначан свој суд, а за све друге је имао великог разумевања.

 

Зашто је он посебно велики? Зато што је знао оно што други нису знали или могли, а то је, да је врло смело и разложно, без усиљености, уверљиво  мирио сваку крајност, при том не дозволивши да ниједна од претпоставки не прелази меру и границу Божју нити људску. Љубав према Богу мерила се љубављу и према ближњима. Тако је говорио и тако је учио слушаоце, вернике, подједнако, било које заинтересоване и, на крају, студенте. А такав је био на разним трибинама где се радо одазивао. Много пута је говорио и пред студентима, интелектуалцима и слушаоцима других вероисповести и конфесија. И нико на његовим предавањима није остајао равнодушан.

 

На седницама Наставно-научног веча Богословског факултета учествовао је и говорио само по потреби и после узимања речи, завршавао се сав коментар по питању одређене теме. Уважавали су га све колеге професори нашег Факултета, а он је знао да узврати.  Учествовао је у многим комисијама по разним академским разлозима на Факултету. Представљао је ову институцију на разним скуповима, и то репрезентативно. Зато ми дозволите да у име декана, деканског колегијума, у име професора и сваког запосленог на Богословском факултету, уз осећај необичне туге али и васкршње радости, да драгом професору и великом човеку Владети Јеротићу изразим велику и колегијалну благодарност.

 

Све оно што је ненаметљиво чинио и учинио у Цркви, само је благим и урођеним дискурсом са друге стране потврђено највишим црквеним одликовањима. Био је највећи мисионар без мантије наших дана. Памтиће га Саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке, где су данас највише његовом заслугом и ауторитетом укључени многи лекари нудећи своју помоћ бесплатно свима који им се обрате. Његов изречени и написани труд ићи ће испред њега у сусрет Промислитељу и Створитељу свих нас, али и истовремено ће бити света земаљска и духовна заоставштина, као и наслада за све оне који остају после њега. Задњи његов земаљски ропац поновио је речи апостола Павла: „Смрти, где ти је жалац, аде, зар се још надаш икаквој победи“ (уп. 1Кор 15,55).

 

Вечан покој престављеном у Теби, Господе, брату и учитељу нашем Владети Јеротићу!

 

 

Извор: Српска Православна Црква

 

ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

View full Странице