Епископ др Јован (Пурић): Богословље празника

[Поуке.орг - инфо]

Епископ др Јован (Пурић), Богословље празника, Манастир Рача; Матица српска, Нови Сад - Београд 2018, 515 стр. 24 cm.

Поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, манастир Рача и Матица српска у Новом Саду, кроз заједничку сарадњу и по благослову Епископа Епархије Жичке, објавили су дело активног Епископа Српске Православне Цркве проф. др. Јована (Пурића) Богословље празника. Издавачи дела су: игуман Герман Авакумовић и проф. др. Драган Станић; рецензенти су: проф. др Прибислав Симић, проф. др Мирко Ђ. Томасовић и проф. др Ненад Милошевић; технички уредник је Петар А. Бојковић.

 

Повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, аутор се у делу бави изучавањем Господњих и Богородичиних празника. Методолошки приступ тексту остварен је кроз анализу, а потом и синтезу материјала из хеортологије, химнографије, иконографије и богослужбених текстова. Прожетост историјске анализе и егзегетског приступа теми доприноси системаматичности приказа најважнијих догађаја у животу верујуће Цркве. Аутор приступа теми са циљем да човеку хришћанину представи молитвени однос са Богом, показујући да је богословље не само говор о Богу, већ и разговор са Њим, доживљен у слави празника.

 

Досадашњи Епископов рад на пољу академске теологије је веома специфичан: њега краси најшири методолошки приступ одређеној теми, који готово увек уводи у мултидисциплинарност научног истраживања. Тако је тема празника у богатој ауторовој библиографији оставила велики печат, најшире је обрађивана са аспекта хеортологије, иконографије и химнографије.

 

У делу Богословље празника она чини својеврсни благи заокрет ка истраживању догмата самих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију. Због своје важности књига Богословље празника изнедрила је и приређено издање у комплету од дванаест књига, штампаних са изводима богослужбених текстова као додацима опису празника. Комплет носи назив Венац Господњих и Богородичиних празника, и представља пројекат у коме су још једном заједно учествовали манастир Рача и Матица српска. Молитвени приказ празника, кроз два издавачка подухвата, посвећен је Новом оцу, молитвенику пред Господом патријарху Павлу.

 

Дело Богословље празника чине поглавља: Рођење Матере Божје, Воздвижење Часног Крста, Ваведење Богородице, Рождество Христово, Обрезање Господње, Богојављење, Сретење Господње, Благовести, Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, Страдање Христово на Крсту, Васкрсење Христово, Вазнесење Господње, Силазак Светога Духа на Апостоле – Педесетница, Преображење Господње и Успење Пресвете Богородице; заједно са изворима и литературом; рецензијом Венца празника, и биобиблиографијом.

 

Прослава Рођења Пресвете Богородице отвара годишњи круг празника, па тако и аутор почиње своје дело кроз поетично и историјско сагледавање овог празника. Детаљно је описана икона Маријиног рођења, истакнут је амбијент, фигура Ане, затим фигуре жена, Јоакима и детета. Повезујући представе на икони символичким ишчитавањем, Епископ даје пресек православног иконографског тумачења празника. Тумачење је употпуњено житијним казивањем о Рождеству Маријином, које је сабрао Св. Димитрије Ростовски из светоотачких радова.

 

Догађај Проналаска Часног Крста описан је детаљно у поднаслову Воздвижење Часног Крста, а теолошко тумачење самог догађаја кроз светоотачке мисли описано је у поднаслову Клањање или поштовање Крста. Иконографске представе Крста такође су описане и истакнута је византијска представа иконе. У одељку Зашто Крст истакнуто је да његова четири крака показују да је Онај који је на Крсту испружен Христос, чија снага и промисао прожимају целокупност твари. Богочовек Исус Христос је Цар славе, а Часни Крст је престо Његове славе, тајна Крста  је тајна Страдања, али и тајна вечне љубави Бога према човеку. Два додатка опису празника чине: казивања Св. отаца о Крсту и литургијска беседа о Крсту као једином путу спасења.

 

Опис празника Ваведење Пресвете Богородице у првом реду истиче историјску разлику Источне и Западне Цркве у погледу поштовања самог празника. Поднаслов Казивање описује Протојеванђеље Јаковљево из кога се празник изводи, што употпуњује историјски опис самог празника. Иконографија овог празника, која опонаша схему Христовог уношења у Храм – Спасења, врло детаљно је описана са додатним тумачењима самог православног приказа. Посебно су у оквиру иконографије описани Храм и Дјева; Свештеник; Јоаким и Ана; Девојке са светиљкама.

 

Оно што претходи историјском опису настанка Празника Христовог Рођења јесте богословски трактат, у коме се од месијанских пророчанстава до савремених отаца Цркве говори о осведоченом Сину Божјем. Казивање о тајни оваплоћеног Бога Логоса ослоњено је најпре на Свето Писмо, Свето Предање и светоотачке мисли и дела. Прожимање литургијске, догматске и егзегетске садржинр доприноси бољем, суштинском разумевању значаја празника. Химнографска садржина употпуњена богослужбеним, најпре литургијским доживљајем, предочена је кроз поднаслов Идејни садржај богослужења на Рождество Христово. Управо у оваквом приступу се и очитује вредност дела и његов допринос анализи црквених химни и канона знаменитих химнографа Цркве. Литургијски приступ празнику предочен је под насловом Литургијски опис историје Рождества Христовог, док је догматски детаљно описан у више наслова. Сотириолошки значај Христовог Рођења описује значај Христовог доласка за човека. Догматика празника предочена је и у наслову Начин ипостасног сједињења двеју природа у Господу Исусу Христу. Ово тешко теолошко питање аутор је изнео јасним православним речником, који подједнако може да задовољи и клир и лаос. Обожење човечанске природе је још један од наслова где се Рођење Христово описује са догматског аспекта. Описујући тајну оваплоћења, аутор говори о тајни спасења, јер у очовечењу Бога је обожење човека, а у обожењу је спасење. О овоме говори и посебан наслов Тајна богооваплоћења и тајна спасења.

 

Опис Богомајкине личности, кроз химнографски приступ разрађен је у наслову О Пресветој Богомајци Приснодјеви Марији Богородици. Посебан дар аутора у химнографији истакнут је одабиром богослужбених одељака из Акатиста посвећеног Пресветој Богородици; јутарњих и вечерњих служби; канона посвећених Пресветој; повечерја и других црквених богослужења. Историјски приступ празнику кроз поднаслов Празник открива или боље разоткрива, време рођења Сина Божијег и успешно појашњава разлог прославе Божића 7. јануара, односно 25. децембра. У даљем тексту аутор се бави иконографијом празника, а сама икона је сложена композиција природе изображене у позадини многобројних фигура. Детаљно у поднасловима описују се редом: брда (горе); анђели; пастири; пећина; Дјева и дете; Јосиф; облак; звезде и дивљење Творца; пророк Исаија; слушкиња (бабица); Ева и купање детета; као и Света три мудраца.

 

У петом одељку, који је посвећен Обрезању Господњем, Епископ износи кратак историјски осврт на сам догађај и истиче важност испуњавања закона, који истински има задатак да нам покаже да је Његово очовечење било истинито и да је Његово тело било стварно, а не привидно.

 

Говорећи о празнику Богојављење, аутор са посебном пажњом кроз цео опис празника показује његов сотириолошки карактер. Дајући веома детаљан историјски пресек истиче се источно порекло празника, као и нераскидива веза са крштењем Христовим. У наставку аутор се бави именом самог празника, не само етимолошки, већ и богословски, истичући у први план тумачење имена Богојављење од стране Св. Јована Златоуста и Св. Григорија Назијанзина. Посебно место заузима богат опис иконе предочен кроз поднаслове: извор; корен дрвета; Јордан и море; природа; Христос; Анђели.

 

Кроз два засебна списа, који су претходно већ објављивани, што је аутор педантно предочио у фус-ноти, приказује се комплетно хришћанско, православно схватање спасења, чији теолошки корени клијају кроз овај догађај. Називи списа су: Христово крштење у Јордану – почетак проповеди спасења и Тајна спаситељевог крштења и тајна спасења. Посебно је интересантно то што се у првом спису приказује упоредно богословље кроз Погрешна поимања Христовог крштења на Истоку и Западу, и то што се као потврда православног учења предочава Реч отаца и савремених богослова.

 

Описујући четрдесети дан Исусовог богочовечанског битија, у Цркви прослављаног као Сретење Господње, Епископ приказује сусрет богомладенца Исуса Христа са старцем Симеоном у Соломоновом Храму. Поред овог суштинског приказа, врло занимљиво је предочен однос новозаветних родитеља према старозаветном закону, који није укинут рођењем Христовим, већ њиме употпуњен. Датирајући почетак прославе празника у историји, као и бавећи се етимологијом имена самог празника, дат је научни осврт на значај и величину тог догађаја. Иконологија као незаобилазан елемент празника обрађена је кроз опис пет фигура изображених на икони: Дјеве, Христа, Симеона, Јосифа и пророчице Ане. Детаљи црквено–богослужбеног спомена на празник Сретење Господње, обједињени кроз хеортологију и химнографију, приказани су у наслову Празник Сретења Господњег. Посебно је истакнут химнографски рад Светих константинопољских патријараха Германа и Анатолија, Св. Андреја Критског, Св. Козме Мајумског, преп. Јована Дамаскина и Анреја Пира. Сретење Господње – загрљај Бога и човека је наслов литургијске празничне беседе коју је Епископ изговорио у манастиру Острог као игуман свете православне породице и послушник свеца.

 

Осми део књиге доноси опис празника Благовести. Специфичан стил излагања, препознат као егзегетски метод, који доминира описом целокупног празника посебно се ослања на химнографију празника. Блага, радосна вест је „уводна песма неописиве радости“, Благовести су почетак свих Господњих празника, зато аутор бира да кроз химну, песму коју тумачи представи празник као најрадоснију новост васељене. Кроз светописамску и светопредањску егзегезу, величајући Самоделатеља  тајне Домостроја спасења, Епископ богословски приступа свакој написаној јеванђељској речи. Догматски приступ теми извршен је кроз критизацију римокатоличког учења о непорочном зачећу Свете Дјеве, односно о учењу да је Марија зачета у утроби своје мајке без сенке првородног греха.

 

Зачеће Духом Светим је наслов у коме се описује и појашњава православни став о безгрешном зачећу Христа у утроби Богородице. Такође, предочене су и хеортолошке нејасноће у вези са празновањем празника Благовести, после којих ће читаоцу многе историјске недоумице бити јасне. Приказ иконе предочен је простом схемом, где анђео благовести младој жени, која седећи или стојећи преде пурпур.

 

Благословен Цар који долази у име Господње! (Лк. 19, 38)  – усклик, песма којом је народ дочекао свог Спаситеља у Јерусалиму, заправо је почетак Страдања Христовог. Управо ове две стварности, описујући празник –  Цвети, Епископ истиче дивећи се Исусовој скрушености. Поред историјског описа догађаја, посебна пажња обраћена је на богослужбени поредак и начин прослављања овог празника. Опис иконе детаљно је представљен кроз поднаслове: Домови и магаре; гора и ученици; палма и Христос; деца и народ. Посебан осврт на Лазареву суботу учињен је кроз трактат под називом: Тајна Лазареве суботе и Цвети – свечани дочек Сина Давидовог.

 

Спис Теологија Цвети – Улазак Господњи у Јерусалим је дубљи теолошки израз Епископа као познаваоца сотириологије не само у научном, већ пре свега у духовном погледу. Наглашава се са посебном пажњом да Христос није исцељивао људе, да би га у Јерусалиму дочекали са палминим гранама, већ да би се показала спасоносност Божјег додира. Трагедија света јесте његово стање да прославља Богочовека само ако га схвати као човека, ако га разуме само човечански. На Голготи се показало да то није довољно. Кроз Реч отаца и савремених теолога предочен је текст: Тајна празника протојереја Александра Шмемана, којим је дат увод у тајну страдања.

 

Страдање Христово на Крсту је историјски догађај који се дешава због спасења људског рода, али и којег Ап. Павле назива ,,устројство тајне од вечности сакривене у Богу“. Теологија страдања је веома комплексна. Аутор се труди да читаоцу систематично кроз развој догађаја представи Христову жртву, као приказ љубави Бога према човеку. Незаобилазна историјска анализа, прожета егзегезом православног богословља кроз седам текстова посвећених сећању на догађаје страдања, чини целокупан опис празника.

 

Први од њих је Теологија Великог Четвртка – установљење тајне Тела и Крви Христове, који носи литургијски и еклисиолошки карактер. Суштински садржај текста везан је за Тајну Благодарења, али Епископ се најпре задржава на новој заповести коју Христос даје ученицима, која је предуслов вршењу Евхаристије, а то је да воле једни друге као што Христос њих воли. Такође у оквиру овог наслова предочено је упоредно богословље о Евхаристији и схватању Спасења на Истоку и Западу. Дат је и прилог тумачењу овог празника кроз реч Отаца и савремених богослова, у првом реду Николе Кавасиле, у виду одломка Значај Свете Евхаристије у нашем животу; Генадија Сколарија: О реалности Тела и Крви Христове и Николаја Афанасјева: Евхаристија и заједница.

 

Други велики наслов носи име Богомајка под Крстом и код Гроба Христовог, у коме се кроз иконографску и химнографску анализу приступа и богословском, теолошком опису тог најтужнијег дана у историји васељене. Опис Богомајке која излива дубину мајчинске туге, део је текста који ће потрести читаоца и навести га на истински вечна питања живота.

 

Четири следећа текста описују богословље празника кроз посебну анализу химнографског истраживања. Наиме, текстови су настали као коментар богослужбених песама, химни посвећених Христовом страдању. Ова четири текста укомпонована су у целину и њихови наслови одређују систематски низ: Тајна Спаситељевог страдања, крсне смрти и тајна спасења; Богочовек скида проклетство са рода људског; Оправдање, очишћење и освећење људске природе крвљу богочовека; Богочовечанска победа над грехом, смрћу и ђаволом.

 

На самом крају, седми по реду и најважнији по догматском карактеру јесте Теологија Великог Петка, смисао Христовог страдања и жртве. Описујући трагику Крста, драму у којој човек суди Христу Сину Божијем, као највећу драму свих векова, Епископ заправо описује љубав Божју према човеку. Сотириолошки и еклисиолошки карактери православне вере дати су управо кроз ту љубав и потврђени на Крсту. Упоредно богословље изложено је кроз анализу Крста на Западу, где је у току средњег века теологија Крста однела превагу над теологијом Васкрсења. Православно учење није кренуло тим путем, управо због одмереног односа између Распећа и Васкрсења у богословљу и богослужењу Цркве. Такође, предочена је реч Отаца кроз Беседу о Крсту Господњем, коју је изговорио Св, Јован Златоуст; као и одломак из синаксара на Велики Петак.

 

Говорећи о Васкрсењу Христовом, као о догађају којим су решени сви људски проблеми, Владика се бави и символичком позадином празника. Прелазак из смрти у живот – Васкрсење Богочовека, царица свих празника, догодио се првог дана у седмици, у Недељу. Анализа библијског сведочанства тог дана правилно је распоређена и чини увод у анализу богослужења. Предочени историјски опис комбинован је дубоком химнографском традицијом Цркве и предањским ауторитетом Светих отаца. Са великом пажњом описана је иконографија празника са посебним освртом на византијску традицију, и то кроз поднаслове: Ад; меница (грехова); Христос и Адам; Праведници.

 

У наредним текстовима Епископ се осврће на тему празника кроз молитвено богословље, где сваки од три текста носи један суштински карактер теолошке науке. Тако је у наслову Тајна Спаситељевог силаска у ад и тајна спасења изражено учење Православне Цркве о теологији Великог Петка и Велике Суботе. У овом тексту епископ Јован се ослања на велико богословско, молитвено предање Св. Јустина Ћелијског, цитирајући многобројне песме црквених књига које се односе на догађај Христовог Васкрсења.

 

Наслов Тајна Спаситељевог Васкрсења и тајна Спасења је својеврсни наставак пређашњег текста, јер се у њему кроз химне васскршњих и недељних богослужења описује дан Васкрсења. Начело бесмртности, које је Васкрсењем Господњим ушло у људску природу, пројављује се као обновљење људске природе и тек у Васкрсењу Његовом људи су познали да је Он Бог Логос, вид свеколикој људској природи. Залазећи у тајну тријадолошке основе богословља у  тексту: Теологија Васкрсења Христовог, Епископ описује Васкрсење као Тројични догађај. Догматски описан православни став употпуњује и синтезира све наведено до сада. Васкрсење је догађај свеопштег, антрополошког значаја, оно обнавља људску природу ипостасним јединством Бога и човека који је био разапет и васкрсао. Антрополошки осврт на опис празника видимо и у тексту упоредног богословља: Васкрсење Христово – саблазан за разумско поимање кроз векове. Реч Отаца дата је кроз Пасхално слово Св. Јована Златоуста.

 

Вазнесење Господње – Спасовдан је следећи описани празник у богословском делу епископа Јована Пурића. Вазнесењем се завршило дело нашег спасења и искупљења, оно је заправо круна Христовог Богочовечаског домостроја спасења. Ослањајући се на антропологију и сотириологију, аутор истиче да је Исус својом човечанском природом изишао на престо и сео са десне стране Оца, тамо где се налазио као Бог пре свог оваплоћења, што значи да и Његово тело учествује у Божанској слави.

 

Етимологија речи Спасовдан као и историја прославе празника предочени су у поднаслову Празник. Иконографија празника, која је почела свој развој још у трећем веку подробно је анализирана кроз следеће поднаслове: Извори; Христос; Природа и анђели; Дјева Марија; Апостоли. Следе потом два списа: Тајна Спаситељевог Вазнесења и тајна Спасења и Теологија Вазнесења, Христово обећање о присуству у Цркви. Први је ослоњен на химнографски материјал о Вазнесењу Господњем, којим се дефинише сотириолошки значај празника за човека и природу. У тексту се види да је на плодног аутора дела посебан утицај извршило учење Српског богослова, теолога и светитеља аве Јустина. Слажући се са овим „украсом православља“ и разрађујући догму о томе да је људска природа саздана са циљем да вечно живи изнад свих небеса са десне стране Оца у ипостасном јединству са вечним Сином Божјим, Епископ чини излагање о есхатолошкој димензији празника. Други текст, обједињујући христологију и сотириологију Вазнесења, чини корак ка апокалиптици – другом Христовом доласку, најављеног од стране два анђела у часу узношења Христовог на небо.

 

Силазак Светог Духа на апостоле описан је као еклисиолошки тренутак у коме се спасење човеково остварује на евхаристијски начин у Цркви Христовој – у Заједници. Упоредни приказ старозаветне Педесетнице која има симболички или предсказањски карактер у односу на Духове заузима посебно место у богословском приказу празника. Изражено позивање аутора на Свето Писмо и православне Оце, као и приступ теми кроз химну и икону, у служби је описа учења Православне Цркве о пневматологији. Иконографији је приступљено кроз опис: Горница и пламени језици; Стари краљ (цар); Дванаесторица Апостола. Следи затим спис: Теологија Педесетнице, којим се читаоцу приближава Црква као одраз тројичног живљења, где Дух Свети делује на обједињујући начин. Дело Духа је превазилажење димензија времена и простора, тако је Црква увек и свуда присутна. Свети Дух, истиче Епископ, оприсутњује две стварности: историјску димензију Христовог спаситељског деловања и Његов Други долазак и есхатолошко стање ствари. Ми живимо између ове две стварности. Свети Дух надилази разликовање две временске перспективе и сада обједињује прошлост и будућност света. Христово обећање да нас неће оставити сиротне, означава да нас неће оставити без свог присуства у Цркви, које нам даје Дух Свети. Темељни догађај Цркве зато је Евхаристија, која је по преимућству догађај оприсутњења Христа. Како Епископ посебно наглашава, Црква живи даровима Духа и Свети Дух стално и непрестано делује у Њој као у Телу Христовом.

 

Упоредно богословље испољено је кроз спис под називом: Западно богословље, Владимир Лоски и две икономије спасења. Владика овде истиче да не постоји ниједан догађај из икономије спасења који није уједно и христолошки и пневматолошки и тријадолошки, јер Христос јесте Син Оца, Он увек делује у заједници са Оцем и Духом Светим. У православној теологији и црквеној стварности једностраних подела углавном није било, па овај текст представља поред критике реформације западног хришћанства и критику две икономије Спасења коју је заговарао Владимир Лоски. Реч Отаца као додатак опису празника дата је кроз Беседу на Педесетницу Св. Јована Златоуста.

 

Преображавајући се на Тавору, Господ је открио славу Свога Божанства, која је била сједињена са човечанском природом коју је Он примио на Себе и обожио у утроби Дјевиној. Пратећи ову нит преображењског смисла, аутор  истиче да Исус Христос није примио нешто што није имао, него је због свог човекољубља открио људима оно што има и оно што Он јесте. Комбинујући историјски и егзегетски приступ теми, Епископ је предочио садржину библијског појма „преобразити“ који је и сотириолошки и есхатолошки. Икона Преображења открива принцип по коме се икона не гледа, већ посматра, сазерцава. Више о доживљају Преображења преко иконе и самој иконографској представи празника, предочено је кроз поднаслове: Сазерцање (посматрање); Узлажење; Христос; Мојсије и Илија; Апостоли.

 

Следе потом три текста у којима се тајна преображења посматра кроз тајну христологије, јер је христолошка тема и христолошко–сотириолошко питање. У првом тексту Тајна Спаситељевог Преображења и Тајна Спасења, кроз химнографски материјал приближен је читаоцу циљ и смисао Богочовековог Преображења. Други текст, Тајна Преображења – Христос глава Старог Завета и доносилац благодати, ослоњен је на слово Светога Писма, изворе Светога Предања и светоотачка дела и приказује богословски смисао Христовог Преображења. Реч Отаца и савремених теолога изложена је кроз одломке дела тројице аутора: Беседа на Преображење Св. Јефрема Сирина, О томе да је Таворска светлост нетварна Св. Григорије Паламе и Пролегомена за исихастичку гносеологију еп. Атанасија Јевтића. Трећи и последњи текст Тајна Преображења који описује овај догађај, има обједињујућ карактер свега напред реченог. Та синтеза мисли показује човека, који да би се удостојио виђења Божанске славе, потребно је да има духовне очи.

 

У опису празника Успење Пресвете Богородице доминира химнографски приступ прожет молитвеним богословљем Светих отаца и светописамским и светопредањским изворима. После описа догађаја и историјске анализе прославе празника, Епископ је приступио богатој анализи иконографије. Под поднасловима: Апостоли; Преливање линија; Сион и Гетсиманија; Дјева Богородица; Исус Христос; Покушај понижења; Погреб и Успење; Велики херувим, приказан је не само детаљан уметнички доживљај слике, већ и егзегеза иконе. Наслов Успење Богомајке кроз дидактички приступ расветљава историјске детаље богослужбених успењских молитви. Тако у поднаслову Историјско–литургијски опис Успења Богородице могу да се прочитају прелепи химнографски стихови у којим Богомајчина душа бива свечано узнесена Господом у Светињу Светиња на небесима. Тиме, како истиче аутор, постаје појмљив смисао богослужбених израза о томе да је погребење Божје Матере постало лествица ка Богу, који се налази на њеном врху. Други поднаслов Дидактички елементи у канонима и химнама на празник Успења има за циљ да прикаже шта је све омогућено хришћанину који узима лично учешће у слушању празничног богослужења на Успење.

 

У  православном богослужењу прославом празника посвећеног Успењу Пресвете Богородице затвара се црквени, богослужбени, годишњи круг празника. Епископ Јован Пурић описом Господњих и Богородичиних празника, који чине венац богословља, показао је да је кроз молитвено богословље могуће спојити предањски, светоотачки доживљај празника са савременим приступом црквеним богослужбеним темама. Управо због тога дело Богословље празника има претензију да савременом човеку приближи лепоту свега оног што је православно, али и да покаже да је Православље начин живота у заједници са Богом и са људима.

 

Стефан Сремац

 

Извор: Српска Православна Црква

View full Странице