Реља Рашовић: Скретница западне цивилизације

[александар живаљев]

 

 

Слепило постмодерног човека се можда највише огледа у неразумевању да је Дух највиша инстанца бића и да се он креће у простору слободе и апсолута. Модерни свет који је базиран на позитивистичким наукама и просветитељству, принципа технике и механике, и високог нивоа аналитике, није направио промашај у томе што је увидео вредност тих наука и њихову земаљску снагу, него што их је ставио изнад свега, као апсолутан и једини пут спознаје и разумевања света и себе самог, што неизбежно укида сам смисао живљења, чему сведочи цела западна цивилизација која је базирана искључиво на брутално ефикасним и генијалним принципима „како (урадити нешто)“ али оно „зашто“ и „чему“ временом све више недостаје. Тиме је човек механизовао себе самог и истину је свео само на нешто што је њему мерљиво и разумљиво властитим снагама кроз његове личне мотиве показујући својом слободном вољом да му Бог уопште није ни потребан. Човек често не бивајући довољно свестан тог процеса и својих избора које је направио у исто време је самим тим себе ставио као центар универзума и мерило свега у своме животу и навукао на себе велику пропаст.

Оно што можемо видети је да је човек увек склон да ствара идеологије по његовом палом разуму по којима покушава да живи, функционише, и да уређује друштво, али у историји човечанства врло је очигледно да су те идеологије доживљавале неуспехе јер нису осликавале реалну људску природу по којој човек једино може нормално да функционише, и коју он оваквим исључиво антропоцентричним путем никада заправо не може да спозна.

Не разумевајући да се највише истине откривају у личном односу са Богом, и да је Истина бића и човековог постојања заправо Личност Логоса, обездуховљен човек је свео своју егзистенцију на тотални бесмисао. Та врста негирања духовне реалности је уједно човека одвела у свет тоталне релативности свега јер је он тај који даје и процењује вредност самога себе и целог света у коме се налази. Самим тиме ништа апсолутно и универзално не постоји у свести таквог човека, који обесмишљава тиме и сопствени живот јер светиња његовог живота не може постојати у таквој парадигми, због чега добијамо продукт постмодерног света који се базира на чистој дијалектици лудила и понора у коме се све може газити на најсуровије начине.

У таквим условима човеку је немогуће да очува своју душевност, људскост и здраву емотивну структуру, већ му је дехиманизација неизбежно одредиште. Човек као биће које је створено за јединство (а једино здраво јединство које се може направити је кроз љубав и харомнију) тиме бива осуђен да се мучи као једна одсечена и сама плутајућа честица у свемиру која не може ни да види смисао свог постојања, а камоли неко надахнуће. Тиме своју егзистенцију све више почиње да реализује на начине који су по прилично слични демонолошкој, јер једини мотиви који могу да га покрећу бивају себичност, моћ и хедонизам а у свему томе тај вакум и бесмисао остају као константа.

Све што видимо око нас се дешава у процесима, и сваки избор који направимо ће имати последице у неком смеру. Због тога не могу да се не отмем закључку да човек који је одсекао себе од Духа уједно мора да изгуби и своју душу и ултимативно свој разум, јер не чува у себи оно што је основна структура свега и што је најбитније.

 

Реља Рашовић

Извор: Патриот.рсhttps://patriot.rs/relja-rasovic-skretnica-zapadne-civilizacije/

 

View full Странице

[Filipov i Sarin tata]

Ово је мени изузетно занимљива и широка тема за размишљање и бар ја лично увек дођем до скоро идентичног закључка који је у свари сет питања која ми се намећу... 

Наука, техника, технологија... константно померају своје границе, константно "откривају" и објашњавају ствари које су некада сматране за магију, мађије, враџбине... Испостављало се увек да нешто што су и сами научници сматрали за немогуће, за магију, за мрачне силе, да су у питању најнормалнији природни закони физике, хемије, математике...

Са друге стране,  Бога, духовни свет, све његове "становнике", порекло света по креационизму, моћ Литургије, молитве... све то сматрају за бесмислице, за празноверје...

Да неко научнику од пре пар векова покаже добар део техничких и технолошких достигнућа садашњице, па тај би збрисао главом без обзира због страха од демонских сила...

Долазимо до мојих питања која ми се увек намећу кад размишљам о овим стварима.

• Како то да научници коначно не схвате да наука и духовни свет, односно религија нису ни у каквом антагонистичком положају?!? Чак напротив, надопуњују се...
• Како по логици ствари коначно нико не укапира, да ако наука још увек нешто није објаснила, не значи аутоматски да то не постоји... Па ко би некада давно поверовао да постоји нешто као што су радио таласи, микро таласи и сл. што ће једног дана носити звук, слику, видео итд. кроз ваздух, апсолутно невидљиво и неприметно?!? А данас је то сасвим нормално... 
• Зашто сви заборављамо на, рецимо, Николу Теслу који је озбиљно веровао у Бога, свој рад стално презентовао кроз призму вере у Бога?!? Чак мислим да сам негде прочитао и на који начин је он дефинисао духовни свет - као "место" посебне електромагнетне фреквенције у којој обитавају бића створена само од електромагнетне енергије, светлости, тако нешто... не сећам се више баш најбоље... Значи човек на чијим научним, техничким и технолошким проналасцима почива комплетна модерна цивилизација.... И коме се већина данашњих научника "клања"...

И има још доста сличних питања, на која мислим да ни један модерни научник нема прави одговор... 

["Tamo daleko"]

пре 17 минута, Filipov i Sarin tata рече

Како то да научници коначно не схвате да наука и духовни свет, односно религија нису ни у каквом антагонистичком положају?!? Чак напротив, надопуњују се..

Sva pitanja koja ste naveli su potpuno validna I vekovima se nalaze u coveku; po meni, jedan od primarnih razloga za "neshvatanje" je povezano sa licnom verom tih istih naucnika, sto ste lepo ilustrovali u primeru naseg velikana Tesle! Bilo bi interesantno da se sprovede neka generalna anketa koliki broj naucnika je verujuci u odnosu na neverujuce. Naucna dostignuca se cvrsto drze empirijskih dimenzija, smatrajuci da je to njihov primarni domen, a metafiziku ostavljaju za religijske domete. Takva ogranicenja je postavio sam covek, koji nije svestan svog pravog naznacenja, darom od Boga. Treba govoriti I o naucnickom idolopoklonstvu, jer ono zaslepljuje vidike i ne doseze do Nevidljivog.