Српски сликари

Лапис Лазули · Мај 6, 2018

Овде можете постављати радове,странице, сајтове, текстове и тако даље српских сликара који вам се свиђају.

Ја ћу почети са ликом и делом Владимира Дуњића. Сјајне слике, оригиналан стил и израз, изузетна харизма(сликар сам), оставља посебан утисак.

https://www.facebook.com/dunjic.vladimir/

Лапис Лазули · Мај 6, 2018

Милан Туцовић

https://www.facebook.com/Milan-Tucović-222466218527/

Зокупља, интригира, покреће...и дуго се заджава у мислима.

NinaSavic · Мај 6, 2018

JOVAN BIJELIĆ
(zaselak Revenik kod sela Kolunić kod Bosanskog Petrovca, 30.06.1884 — Beograd , 12.03.1964)

Jovan Bijelić, slikar, scenograf, likovni pedagog, jedan od najznačajnijih likovnih stvaralaca u srpskoj umetnosti između dva svetska rata.

* * *

Učio je slikarstvo kod Jana Karela Janevskog u Sarajevu (1906—1908), zatim studirao (1908—1913) na Akademiji u Krakovu (klase Teodora Aksentoviča, Leona Vičulkovskog i Juzefa Pankijeviča). Pohađao je časove na Akademiji Grand Šomijer u Parizu (zima 1912/1913. i leto 1914). Kao državljanin Austro-Ugarske monarhije, izbegao je mobilizaciju odlaskom na usavršavanje kod Vlaha Bukovca na Akademiji u Pragu (1915).

Bio je nastavnik crtanja u Bihaću (1915—1919), potom scenograf u Narodnom pozorištu u Beogradu. Vodio je slikarsku školu u svom ateljeu, kroz koju su prošli Danica Antić, Pavle Vasić, Dušan Vlajić, Nikola Graovac, Miomir Denić, Peđa Milosavljević, Đorđe Popović, Jurica Ribar, Aleksa Čelebonović i drugi, ali nikada nije zapostavio sopstveno stvaralaštvo.

Po popisu u monografiji, za sobom je ostavio devetsto osamdeset jednu sliku (ulje, tempera), sto tri akvarela, pedeset dva pastela, šesto sedamdeset šest crteža (olovka, ugljen, tuš), devetnaest ilustracija za knjige i devedeset četiri pozorišne inscenacije. Pokazalo se da je njegova zaostavština obimnija i da cifre treba uvećati. Sa Veljkom Stanojevićem, uz manju pomoć Dragomira Glišića, Miloša Golubovića i Dragoljuba Pavlovića, izveo je trideset istorijskih kompozicija i portreta članova dinastije Karađorđević u Domu kraljevske garde (1926). Pomalo se bavio književnošću i prevodilaštvom.

Studijski je boravio Berlinu, Drezdenu i Pragu (maj — avgust 1920), kasnije u Italiji i Francuskoj. Jedan je od osnivača i pripadnik umetničkih grupa (Grupa umetnika, Oblik, Slobodni i Nezavisni). Učestvovao je na značajnim zajedničkim izložbama jugoslovenskih umetnika od 1912. i izlagao samostalno od 1919, kod nas i u inostranstvu.

Njegova dela čuvaju i izlažu Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu i ostale muzejsko-galerijske ustanove Srbije, a nalaze se i u privatnim kolekcijama.

Dobio je više značajnih nagrada i priznanja, između ostalih Nagradu Gece Kona (1936), počasnu diplomu na Svetskoj izložbi u Parizu (1937), Orden zasluga za narod I reda (1956), Oktobarsku nagradu Beograda (1957), Nagradu Bihaća (1959) i Sedmojulsku nagradu Srbije za životno delo (1960). Za člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1963. godine.

Izvor: Riznica srpska

NinaSavic · Мај 6, 2018

Стојан Аралица

Лапис Лазули · Мај 6, 2018

Ратко Лалић

Шибље, травке, стабљике...жустре, динамичне, апстраховане, мозаички разбијене форме...Понесу и однесу посматрача у живописни Лалићев екосистем.

https://www.google.rs/search?q=ratko+lalic&rlz=1Y3XIUG_enRS759RS759&prmd=inv&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ved=0ahUKEwiIudnZtPHaAhUGkCwKHdE4AtEQ_AUIESgB&biw=360&bih=559#isa=y

Лапис Лазули · Мај 8, 2018

ТХЕ МИЋА!

http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=182.0

Имала сам то задовољство да рестаурирам једно његово дело. ...тај живот, слобода, енергија...не можеш да га не волиш.

NinaSavic · Мај 9, 2018

ЗБИРКА СРПСКОГ СЛИКАРСТВА 18. И 19. ВЕКА

Првa дела која се данас налазе у Збирци српског сликарства 18. и 19. века, доспелa су у Народни музеј убрзо по његовом оснивању. У почетку су претежно прикупљана дела српских сликара 19. века, међу којима је посебно место имао Димитрије Аврамовић (1815-1855), чијих је тридесет и пет слика одлуком митрополита српског Михаила, 1864. године, поклоњено Народном музеју. Деценију касније, прва призната српска сликарка Катарина Ивановић (1811-1882), завештала је своја значајна дела Народном музеју, дајући при том и знатна новчана средства за њихово одржавање. За даљи развој збирке били су од важности и поклони и легати, а поклонодаваца је било међу самим ауторима, обичним грађанима, као и међу члановима владарских породица Карађорђевић и Обреновић. До Другог светског рата збирка се попуњавала и посредством Уметничког одељења Министарства просвете и црквених дела, а период после Другог светског рата обележен је откупима, новим поклонима и легатима.

У Збирци се налази преко 1.500 дела, великим делом врхунских остварења националног сликарства, која су настајала за потребе Српске православне цркве или утицајних и богатих појединаца, Срба који су живели под аустроугарском влашћу, а у 19. веку и за потребе тек оформљеног грађанског друштва у младој Кнежевини Србији. Поред ретких остварења 18. века, међу којима посебно место имају Теодор Илић Чешљар и Теодор Крачун, у збирци се чувају драгоцени радови уметника 19. века, попут Константина Данила, Николе Алексића, Димитрија Аврамовића, Уроша Кнежевића, Катарине Ивановић, Стевана Тодоровића, Ђуре Јакшића, Ђорђа Крстића. Такође, и оних аутора чији је стваралачки опус започет у 19, а настављен у 20. веку, попут изузетних дела Паје Јовановића или Уроша Предића, представљајући целовит развој српске уметности тог периода.

gavrosaurus · Мај 10, 2018

Илија Башичевић Босиљ (Шид, 18. јул 1895 – 14. мај 1972)

Готово цео свој живот Илија се бавио земљорадњом и сточарством.

Своје прве гвашеве и цртеже урадио је 1957. а од 1958. (дакле у шездесетим годинама свог живота) године почео је да слика уљаним бојама. За живота излаган је широм Западне Европе (Амстердам, Минхен, Милано, Дортмунд, Базел,Цирих, Париз, Рим, Ђенова), у Јапану (Токио, Осака), и Јужној Америци (Мексикко сити). 2006 имао је самосталну изложбу у Њујорку у Gаlerie St. Etienne. А отад је, 2007. и 2008.г. неколико пута излаган са великанима попут Пикаса, Шагала, Клеа, Кандинског и Шилеа. У јануару 2007.г. Лондонски часопис Raw Art Magazine уврстио га је у 50 класика светске арт брут уметности. У 2008.г. репродукција Илијине птице објављена је у The New York Times-у.

Опус Илије Башичевића Босиља може се разврстати у неколико већих тематских целина: најбројније су слике са мотивима из Библије (нарочито Стари завет и Откровење Јованово), потом следи циклус инспирисан српским народним епским песмама, митовима и легендама. Циклус Илијада, назван по уметнику, а не по Хомеровом епу, уметников је обрачун са људском глупошћу, дволичношћу и лицемерјем. Бројан је и циклус са ликовима из животињског света у коме су најбројније птице, нарочито паунови, али и нестварна бића са људским телима и животињским главама и обрнуто.На послетку следи циклус везан за летећа, астролошка бића.

Јахачи Апокалипсе

Пад Вавилона

Радови

Данче* · Мај 10, 2018

Надежда Петровић

https://www.google.rs/search?q=надежда+петровић&client=opera&hs=n4n&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ved=0ahUKEwiu2q3YmvvaAhULr6QKHQiWDc0Q_AUICigB&biw=1366&bih=658#imgrc=H89hwXQHEzMYOM:

NinaSavic · Мај 10, 2018

Моја омиљена српска сликарка - Милена Павловић Барили :-)

Milena Pavlović-Barili rođena je u Požarevcu na samom izmaku prve decenije dvadesetog veka. Od svojih roditelja imala je šta da nauči jer su oni bili akademski muzičari i vrsni umetnici. Otac joj je bio poznati komozitor i slikar Bruno Barili, dok je majka pijanistkinja bila u bliskim rodbinskim vezama sa članovima dinastije Karađorđević. Milena je jedan deo svog detinjstva provela u Italiji, pa se zatim vratila u rodni Požarevac gde je završila osnovnu školu. Imala je punu podršku roditelja da studira slikarsvo, pa zbog toga odlazi u Beograd, a zatim u Minhen na studije, u vreme kada joj je dijagnostikovana tahikardija koja će je mučiti čitavog života.

Zbog toga je bila primorana da ode u Francusku na lečenje. Tamo se susreće sa modom, dalekim svetom o kome je samo maštala kao mala Požarevljanka i ubrzo se posvećuje ilustrovanju modnih magazina, u čemu je bila veoma uspešna i kasnije kada je otišla u SAD. Nakon završenih studija vraća se u Beograd gde pravi svoju prvu samostalnu izložbu. Nekako u to vreme oboljeva od trbušnog tifusa, dok je sa majkom bila na putovanju po Španiji. Kao i ranije što se zbog bolesti zadržala u Francuskoj, tako je i sada zbog operacije morala da se zadrži u Granadi. Španiju je veoma zavolela i do kraja života gajila veliku strast prema odevanju španskih žena, pogotovo prema njihovim karakterističnim velovima.

Milena Pavlović-Barili "Autoportret" 1929. (foto: http://riznicasrpska.net)

Dalji put je odveo u London u kome nakon jedne uspele izložbe odlučuje da prekine svaku vezu sa konvencionalnim slikarstvom i razvije svoj stil koji je bio prepun imaginacije i fantazmagorije. Da bi to postigla odlazi u raj za slobodne umetnike – Pariz. Tamo ulazi u visoke umetničke krugove, stupa u strasnu ljubavnu vezu sa jednim kubanskim pijanistom i zarađuje od portretisanja pripadnika pariskog visokog društva. Na mapi Evrope njena sledeća odrednica bio je Rim. Tamo pravi izložbu kojoj se oduševio Musolini. Zbog njenog italijanskog porekla ponuđeno joj je italijansko državljanstvo, ali ona to odbija i vraća se u Požarevac. U tom period nastaju njene najpoznatije slike sa sveprisutnim motivom lampekoji je toliko volela.

Nažalost, u Požarevcu nije dugo izdržala jer je bila neshvaćena pa se nakon Rima i Osla vraća u Pariz gde dobija status modernističke ikone. Ipak, i pored tog uspeha Milena je bez novca i emotivno slomljena zbog raskida sa svojim obožavanim kubanskim pijanistom. Želeći da napravi veliki rez u svom životu odlučuje da napusti Evropu, i u samo predvečerje Drugog svetskog rata odlazi u Njujork. Njujork je odmah prepoznao veliki Milenin talenat i ona doživljava veliki uspeh, priređuje izložbe i slika veoma uspešne ilustracije za čuveni modni magazine Vogue.

Milena Pavlović-Barili naslovna strana časopisa Vogue, 1940.

Izgledalo je da sreći nema kraja kada se 1943. godine udala za vazduhoplovnog oficira iz Čikaga koji je desetak godina bio mlađi od nje. Prve mesece zajedničkog života provode u velikoj idili na farmi konja u blizini Njujorka. Milena se tamo potpuno posvećuje jahanju. Nažalost, ova strast koštala je skupo kada je nakon pada ostala nepokretna nekoliko meseci. Kada se oporavila prva slika koju je naslikala bila je kaluđerica sa raširenim rukama koja ima ramena od eksera i srce koje gori. Umrla je tiho, sasvim neočekivano i u snu, početkom marta 1945. godine. U zvaničnom izveštaju pisalo je da je smrt usledila zbog dve pilule za spavanje i čaše šampanjca.

Bilo je i onih koji su tvrdili da je bila u braku sa devijantnom osobom i da je umrla pod misterioznim okolnostima. Telo Milene Pavlović-Barili balsamovano je i zatim kremirano. Njeno ime i njena dela dugo su u posleratnoj Jugoslaviji bila pod zabranom, budući da je pred samu smrt naslikala portret svog rođaka, kralja Petra II Karađorđevića. Nepravda je ispravljena 1962. godine kada je u Požarevcu otvorena galerija koja čuva sećanje na nju i njeno delo.

Milena Pavlović-Barili (foto: Pinterest)

Neko je jednom rekao da je nateže biti priznat u svom selu. Takva sudbina zadesila je i veliku slikarku Milenu Pavlović Barili. No, ona je to svoje “selo” uvek nosila sa sobom, i kao da nikada nije uspela da se oslobodi njegovog usuda.