- Три казивања о Крсту (део 3.) -

[Снежана]

- Три казивања о Крсту (део 3.) -

 

 

Крсна истина о савршеном човеку

 

Крст открива истину о савр­шеном човеку – Христу који је оличење хуманости и доброте. Учитељ добра и доброчинитељ. Учитељ праведности и правед­ник. Учитељ истине спреман да жигоше лицемерје и грех, без обзира да ли га чине људи са „друштвене маргине“ или са врха друштвене лествице. Учитељ милосрђа који милостиво прихвата све који му долазе без обзира на прошлост. Христос је оличење врховних вредности хуманости и Ап. Павле га назива сликом (обличјем) Бога Невидљивог (Кол. 1, 15), алудирајући на опис стварања првосазданог човека као слике и обличја Божијег. Христос је човек какав је створен и за шта је створен, чо­век који и у најтежем тренутку када је понижен, израњављен и распет, са Крста изговара ре­чи: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34).

 

Isaac Fanous, Holy Virgin Mary Coptic Orthodox Church in Los Angeles, CA

 

Крсна истина о палом човеку

 

Крст нам открива и истину о човеку који је отпао од идеала за који је створен, о човеку који није само пропустио да испуни своје назначење, већ и чини све да упрља и искриви слику Божију по којој је створен. Човек који мрзи и убија, који чине неправ­ду, зло и бол. Човек који је иритиран идеалом, који га издаје и продаје попут Јуде, који га се одриче попут Петра и бежи од њега попут осталих апостола. Човек који пљује у лице идеалу, који га бичује, крунише трновим вен­цем, распиње и убија. Крст нам открива да је човек често биће које је огрезло у греху и злу, биће које мрзи и уништава добро.

трашан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је – Велики петак за Њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: „Распни Га, Распни!“ Није ли сав живот наш на земљи – незалазни Велики петак за Господа Христа? Сваки грех мој клинац је који забијам у руке Господа кротког, свака страст моја – трн је, све страсти моје – трнов су венац који ја на Главу Христу мећем! У мучењу Бога човек је немилосрднији и од ђавола. Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваше у лице; ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. Господе, зашто ми се уста не огубаше? Не зато ли да би нас трпљењу и кротости научио? Пљуваше оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? Да него сва блаженства, јер је у том кротком лицу све блаженство, сва радост…. Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога – има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога – има ли што сатанскије од тога? Браћо ако нема пакла, требало би га измислити, измислити само за људе.

Св.Јустин Ћелијски

Ово је ужасавајућа, али не и последња истина Крста, јер нам он открива и Бога.

 

Крсна истина о Богу

Христос је, каже о Јустин, Бог који је у потпуности ушао у смрт и њене страхоте, у агонију и ропац, са човеком и ради чове­ка. Зато се у крсној смрти Богочовековој врхуни божанска љубав према роду људском. Христова смрт нам открива да је Бог та­ко заволео свет да је и Сина Свог Јединородног дао да ниједан који верује у њега не умре него да има живот вечни (Јн. 3, 16). Христос, оваплоћени Бог нам на Крсту открива величину Бога који не жели да човека препусти његовом промашају, греху, злу и смрти. Он долази међу људе да открије праву човечност и да омогући њену обнову грлећи, на Крсту прободеним рукама, људе који су му пљунули у лице, који су га бичевали и крунисали трно­вим венцем, који су га распели и убили. То нису учинили само људи који су били под Крстом, већ сваки човек који је икада учинио зло и грех. Једно од знаменитих места Старог Завета је тзв. Исаијина Песма о слузи Господњем (Ис 53). Она се у Новом Завету наводи као пророштво о распећу Христовом, распећу којим Хри­стос на себе узима наша безакоња, грехе и боли. Она је за новозаветне писце била locus clasicus пророштава о смрти Христовој (Дап. 8, 31-35; 1. Пт. 2, 21-25).

Крст је, заиста, најзначајнији путоказ људског живота, и више од тога. Крст није само путоказ, већ и пут човека ка Човеку, и Богу.

Исповедајући Символ вере кажемо да верујемо у Христа који је распет за нас. То значи да верујемо да је сваки наш грех ударац по леђима Господњим, трн у његовом венцу, клин у његовим рукама, али и да верујемо у Бога који толико воли човека да упркос свему жели да га врати своје наручје.

Говорећи о пет рана Христових у својим Мисионарским писмима, Св. Еп. Николај каже да су оне узроковане црним гвожђем и још црњим грехом људским. Прободене су руке које су благосиљале због греха многих руку које су убијале, крале, палиле, грабиле, замке правиле, насиље чиниле да би се свачије руке исцелиле од грешних дела. Прободене ноге које су ходале и водиле једним пра­вим путем, због греха многих ногу које су на зло ходиле, невиност заводиле… светињу прљале… да би се свачије ноге одвратиле од грешних путева. Прободене прси, које су из себе пресипале огањ небеске љубави у охладнеле прси људске због многих окамењених срца… у којима се рађала свака злоба и свако безбожништво… да би се свачије срце опрало од гре­шних жеља и мисли.

Крст нам открива љубав Божију у њеним различитим димензијама. Према Св. Оцима (Св. Григорије Нисијски, Св. Теофилакт, Св. Јован Златоусти, Ориген), Св. Павле говори о Крсту када каже да нам се омогућује да спознамо ширину, и дужину, и висину и дубину љубави Христове (Еф. 3, 18-19).

Крст попут неког космичког кључа сеже у дубину земље до гроба, архетипске тамнице зла у којој је човек самозаточен својим грехом, будући да Христос смрћу смрт уништи.

Ширина крсне љубави показује се универзалношћу која не познаје националне, расне, полне, верске или било које друге границе.

Висина крсне љубави осликана је чињеницом да као космичко дрво сеже до небеса и враћа нас Богу.

Дужина крсне љубави открива се у чињеници да је она део вечног наума Божијег, чији ефекти нису ограничени временом.

Јован Благојевић

 

https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/09/17/kazivanja-o-krstu/

 

[Гагић]

Хвала за леп текст.