У књижевности постоје ликови којима је дата власт омогућила да потврде зло у себи

[valgenjab]

 

у књижевности постоје ликови којима је дата власт омогућила да потврде зло у себи; те сада обесни, довитљиви и префињени у свом садизму, иживљавају се над другима; и то није редак случај ни у данашњем времену када бисмо говорили о униформисаним лицима. Изгледа да је ово свевременски комплекс људске душе, та охолост у могућности - ''охолост надређеног'' .  

Но, такви ликови су Карађоз из проклете авлије, Стрез из Теодосијевог житија св. Саве, Жербјатњиков из записа из мртвог дома Ф.М. Достојевског. Док се Карађоз поиграва са људским осећањима, толико далеко иде у свом садизму да просто ужива сламајући те већ сломљене душе. Стрез, бугарски престолонаследник који је протеран, и којег је Стефан Првовенчани примио у Србију, давши му мало земље на владање, се погордио. Подигао себи колибу на висини, симболишући његову гордост, и тамо, са те литице бацао ''грешнике'' у воду, говорећи им ''Пази да не поквасиш кожу!''. И последњи пример је Жербјатњиков, који својим подређенима, робијашима, као управник затвора наређује да се моле не би ли их Бог спасио од шиба и батина, те они крећи ''иже јеси на небеси'', међутим управник то прекида речима ''А ти га поднеси'' и шибом најстрашније удара робијаша-молиоца. 

оно што мене инересеује, и у шта сам можда неосновано уверен; је следеће: да се архетим оваквог понашања налази у библијским текстовима, са којима бих ја могао да повежем и тако урадим рад за испит, паралела између библијских ликова и ових јунака, те би ми много било од користи ако би неко могао да ме упути на такве библијске ликове?  Требали би ми конкретни примерци несловесног свевлашћа рецимо, а не нешто као што је Иродијада. 

На крају крајева можда би паралела могла и да се повуће са нечином на који завршавају ти горди властодршци, односно да ће зло у том смислу увек бити кажњено, (чини ми се да тако и Иродијада завршава) те бих могао и тему на томе да базирам, али ми требају конкретно примерци из Библије. Тражих Иродијаду цело јутро, и не нађох, те би било доста корисно да неко већ упућен може да ми каже како,шта и где.

 

о7

[Џуманџи]

  On 23. 3. 2018. at 7:31, valgenjab рече

оно што мене инересеује, и у шта сам можда неосновано уверен; је следеће: да се архетим оваквог понашања налази у библијским текстовима, са којима бих ја могао да повежем и тако урадим рад за испит, паралела између библијских ликова и ових јунака, те би ми много било од користи ако би неко могао да ме упути на такве библијске ликове?  Требали би ми конкретни примерци несловесног свевлашћа рецимо, а не нешто као што је Иродијада. 

На крају крајева можда би паралела могла и да се повуће са нечином на који завршавају ти горди властодршци, односно да ће зло у том смислу увек бити кажњено, (чини ми се да тако и Иродијада завршава) те бих могао и тему на томе да базирам, али ми требају конкретно примерци из Библије

Expand  

Ћаос. Не знам зашто би баш морало из Библије... Тренутно не могу да се сетим баш ниједног примера. Чак је и озлоглашени Навуходоносор имао хепи енд (Књига пророка Данила) јер, у суштини, никад нема говора о свевлашћу...

[valgenjab]

не мора да се тиче конкретно свевлашћа, већ суровог владања?

[Аристарх]

  On 23. 3. 2018. at 7:31, valgenjab рече

у књижевности постоје ликови којима је дата власт омогућила да потврде зло у себи; те сада обесни, довитљиви и префињени у свом садизму, иживљавају се над другима; и то није редак случај ни у данашњем времену када бисмо говорили о униформисаним лицима. Изгледа да је ово свевременски комплекс људске душе, та охолост у могућности - ''охолост надређеног'' .  

Но, такви ликови су Карађоз из проклете авлије, Стрез из Теодосијевог житија св. Саве, Жербјатњиков из записа из мртвог дома Ф.М. Достојевског. Док се Карађоз поиграва са људским осећањима, толико далеко иде у свом садизму да просто ужива сламајући те већ сломљене душе. Стрез, бугарски престолонаследник који је протеран, и којег је Стефан Првовенчани примио у Србију, давши му мало земље на владање, се погордио. Подигао себи колибу на висини, симболишући његову гордост, и тамо, са те литице бацао ''грешнике'' у воду, говорећи им ''Пази да не поквасиш кожу!''. И последњи пример је Жербјатњиков, који својим подређенима, робијашима, као управник затвора наређује да се моле не би ли их Бог спасио од шиба и батина, те они крећи ''иже јеси на небеси'', међутим управник то прекида речима ''А ти га поднеси'' и шибом најстрашније удара робијаша-молиоца. 

оно што мене инересеује, и у шта сам можда неосновано уверен; је следеће: да се архетим оваквог понашања налази у библијским текстовима, са којима бих ја могао да повежем и тако урадим рад за испит, паралела између библијских ликова и ових јунака, те би ми много било од користи ако би неко могао да ме упути на такве библијске ликове?  Требали би ми конкретни примерци несловесног свевлашћа рецимо, а не нешто као што је Иродијада. 

На крају крајева можда би паралела могла и да се повуће са нечином на који завршавају ти горди властодршци, односно да ће зло у том смислу увек бити кажњено, (чини ми се да тако и Иродијада завршава) те бих могао и тему на томе да базирам, али ми требају конкретно примерци из Библије. Тражих Иродијаду цело јутро, и не нађох, те би било доста корисно да неко већ упућен може да ми каже како,шта и где.

Expand  

И мени делује погрешно тражити у Библији оправдање за социопатска дела појединаца. Сем ако не тражите повезаност демонизованости и пада људске природе неких ликова у Библији са овим наведеним садистима из времена после Н.Е.. У Библији постоје примери, верског и рецимо издајничко-сплеткарошког мотивисаног насиље. Јован Крститељ и сам Христ су страдали под одређеним садизмом. Увек је следила осуда Божија због греха, свеједно да ли је грешник био кажњен или помилован после.

Има пример Авраама који је у оружаним сукобима забрањивао пљачкања, и мсм. да никад никога није први напао.

Али по Старом завету, Цар Давид је био другачији од Авраама, он је пљачкао у ратовима. Свом војнику је наместио смрт, да би могао да ожени његову супругу "јер му је иста запала за око". Касније Цару умире дете, са том женом, пророк га посећује и говори му да је изгубио мислост од Бога и да је кажњен због злочина. Па онда има ситуација кад Давид, у рату убије свог сина Авесалома који је предводио војну побуну да би преузео трон. Давид се касније кајао и писао псалме у којима тражи од Бога опрост и критикује лажи које круже о њему код јевреја и код суседних народа...

Библија и Христ осуђују свако лицемерје и неморал, сем Давидових експанзионистичких ратова и оснивања Јерусалима. Парадоксално сам Давид каже да није достојан после свега да испуни пророчанство и подигне Храм Богу, али ипак се тај чин славио и нико га није осуђивао касније, већ супротно.

Препоручујем да прочитате Библију, ипак верски део теме захтева дубље разумевање. Ја сам навео пример Цара Давида, али његов начин размишљања почива на текстовима Библије који су старији од њега или су последице пророштва која је добио...

[Џуманџи]

  On 23. 3. 2018. at 9:34, valgenjab рече

не мора да се тиче конкретно свевлашћа, већ суровог владања?

Expand  

Ок, али болдовала сам и ово "...са нечином на који завршавају ти горди властодршци, односно да ће зло у том смислу увек бити кажњено, " . Не могу да се сетим ниједног примера.

У најкраћем, у Библији нема тзв. "црно-белих" примера, као у осталим приповеткама, народним причама и сл. а које ти тражиш. Можда само Језавеља... Мада ни она нема потпуну власт, него је жена цара Ахава.  (о њој у 1. и 2. Књизи о царевима)

[valgenjab]

ем ако не тражите повезаност демонизованости и пада људске природе неких ликова у Библији са овим наведеним садистима из времена после Н.Е. -------- управо ово тражим. Ствар је што радим дело  за предмет библијске књижевности код Срба, те сам ове ликове архетипски хтео да повежем са неким библијским. Библија је пуна, нарочит Стари Завет, мрачних сцена. Чак штавише Стари Завет је и сам заснован на страху, препун је насиља итд итд... Да није такво, ни Стрезово понашање не би било нако мотивсано, будући да је то лик средњевековне српске књижевности, која је у потпуности подређена Богу, вери, и цркви. Све што се налази у средњевековној књижевности, сваки мотив, тиче се нечег архетипског. Оно што ја траћжим је исто или приближно сагрешење које се спомиње у Библији. 

[obi-wan]

@valgenjab @Џуманџи @Mиљан Л. 

Narode, jedan hint za vas: ova tema je u pdf "Kompjuteri". Znaci, pitanja koja ovde treba da se postavljaju su tehnicke prirode, ne iz Biblije, ili neke druge oblasti.

Za ovo sto sad pisete otvorite novu temu u nekom drugom podforumu, kome takva tema odgovara.

[Vladan :::.]

  On 23. 3. 2018. at 17:59, obi-wan рече

@valgenjab @Џуманџи @Mиљан Л. 

Narode, jedan hint za vas: ova tema je u pdf "Kompjuteri". Znaci, pitanja koja ovde treba da se postavljaju su tehnicke prirode, ne iz Biblije, ili neke druge oblasti.

Za ovo sto sad pisete otvorite novu temu u nekom drugom podforumu, kome takva tema odgovara.

Expand  

На крају ће можда уз помоћ компјутера и да се ишчачка нешто  

[Аристарх]

  On 23. 3. 2018. at 12:35, valgenjab рече

ем ако не тражите повезаност демонизованости и пада људске природе неких ликова у Библији са овим наведеним садистима из времена после Н.Е. -------- управо ово тражим. Ствар је што радим дело  за предмет библијске књижевности код Срба, те сам ове ликове архетипски хтео да повежем са неким библијским. Библија је пуна, нарочит Стари Завет, мрачних сцена. Чак штавише Стари Завет је и сам заснован на страху, препун је насиља итд итд... Да није такво, ни Стрезово понашање не би било нако мотивсано, будући да је то лик средњевековне српске књижевности, која је у потпуности подређена Богу, вери, и цркви. Све што се налази у средњевековној књижевности, сваки мотив, тиче се нечег архетипског. Оно што ја траћжим је исто или приближно сагрешење које се спомиње у Библији. 

Expand  

Ја сам гледајући неке документарце скоро, баш о овоме размишљао... Али нисам нигде у Библији пронашао ширење "страха и ужаса", већ духовно поучавање које даје неки увид кроз примере, да је нестворена природа нужна за живот или исправљање створене природе.

Нови Завет прекида везу која је постојала између Бога и Старозаветних Царева, нпр. Давида, као и тумачење закона по којима су они владали у Старом Завету. Доласком Цара Константина, Јустиниана и осталих владара, стварају се модели управљања који се проналазе и код нас, јер смо ипак поштујући њихове принципе обезбедили себи аутономију.

Треба узет у обзир неписменост и доступност Светог Писма у то време, ретки владари су имали неко детаљније познавање вере. Чак је и сам Цар Константин био паган у време када је успоставио Нови Рим и Хришћанство прогласио за веру Рима. Касније се крстио, како каже Црква. Разболео се и саветници су му предложили да се окупа у крв неке деце, он је то одбио, крстио се и излечио.

мсм. да је РТС у овим новим документарцима добро обрадио историју једног дела Српских владара. Видех негде све документарце у некој теми на форуму..

Мимо њих имаш друге примере, рецимо Његошевог наследника Данила. Који је тражио да му се титула "владике" замени за титулу "кнеза" да би могао да се ожени. Након што се оженио, Данило је убијен у Котору, зато што је са перјаницима (царска гарда) испод манастира Острог правио пијанке, често су у склопу тога Данило и перјаници силовали локалне мештанке, па и једна од бројних које је он силовао (коју је платио главом у Котору касније) се презила Кадић. Династија Петровић је пуна таквих дешавања, па мсм. да имаш и неке познате примере код Династије Косач они су били доста јаки у своје време.