POLITIKA.RS: Скривено благо одмах пријавити полицији

[Поуке.орг инфо]

Налазач има право на четвртину вредности драгоцености и само на трећину ако је власник земље где је пронађено

Аутор: Александра Петровић недеља, 18.02.2018. у 22:00

 

 

На­ђе­но бла­го по­ста­је сво­ји­на Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. На­ла­зач има пра­во на на­гра­ду у ви­си­ни од 25 од­сто од вред­но­сти бла­га, а исти про­це­нат при­па­да и вла­сни­ку зе­мље у ко­јој је про­на­ђен злат­ни ћуп. Та­ко др­жа­ви оста­је по­ло­ви­на. Ме­ђу­тим, ако је вла­сник зе­мље ујед­но и на­ла­зач злат­ног ћу­па, он­да ње­му при­па­да 33 од­сто. 

Та­ко про­пи­су­је бу­ду­ћи гра­ђан­ски за­ко­ник у одељ­ку о сти­ца­њу пра­ва сво­ји­не.

„Злат­на гро­зни­ца” већ де­це­ни­ја­ма тре­се ју­жну и ис­точ­ну Ср­би­ју, а при­че о за­ко­па­ном бла­гу ни­су без осно­ва. На не­ким ло­ка­ли­те­ти­ма спро­ве­де­не су и ор­га­ни­зо­ва­не по­тра­ге, а по­сто­је­ћи За­кон о кул­тур­ним до­бри­ма ни­је до­вољ­но пре­ци­зно од­ре­дио шта се де­ша­ва ка­да не­ко про­на­ђе бла­го. 

Пи­сци бу­ду­ћег гра­ђан­ског за­ко­ни­ка де­фи­ни­шу шта се сма­тра бла­гом и ко­је су оба­ве­зе на­ла­за­ча.

„Као скри­ве­но бла­го сма­тра­ју се: но­вац, зла­то, сре­бро, на­кит, дра­го ка­ме­ње, ства­ри из­ра­ђе­не од пле­ме­ни­тих ме­та­ла или дра­гог ка­ме­ња и дру­ге дра­го­це­но­сти и ства­ри од вред­но­сти ко­је су скри­ве­не ле­жа­ле та­ко ду­го да се ви­ше не мо­же по­у­зда­но утвр­ди­ти ко им је соп­стве­ник”, на­во­ди се у чла­ну 1792 на­цр­та гра­ђан­ског за­ко­ни­ка.

На­ла­зач бла­га је „осо­ба ко­ја скри­ве­но бла­го от­кри­је слу­чај­но или тра­га­ју­ћи за њим”, а то мо­же би­ти и онај „ко­ји је бла­го пр­ви опа­зио иако га је дру­ги пре до­хва­тио”.

„Осо­бе ко­је на осно­ву уго­во­ра, слу­жбе­ног или рад­ног од­но­са има­ју оба­ве­зу да уче­ству­ју у тра­га­њу за бла­гом, не­ма­ју пра­во на на­ла­зач­ку на­гра­ду”, пи­ше у на­цр­ту за­ко­ни­ка, али ов­де по­сто­ји и је­дан из­у­зе­так. На­и­ме, на­ла­за­чем се сма­тра рад­ник ко­ји оба­вља не­ки дру­ги по­сао, као што је на при­мер ру­ше­ње оро­ну­ле згра­де, и том при­ли­ком слу­чај­но про­на­ђе скри­ве­но бла­го. 

Ко год да про­на­ђе дра­го­це­но­сти би­ће у ди­ле­ми да ли ће то чу­ва­ти као тај­ну или ће при­ја­ви­ти. У за­ко­ни­ку се на­во­ди да је на­ла­зач ду­жан да „без од­ла­га­ња при­ја­ви на­лаз бла­га над­ле­жном ор­га­ну, а у од­су­ству та­квог ор­га­на – нај­бли­жој по­ли­циј­ској ста­ни­ци и да пре­да на­ђе­но бла­го или ука­же на на­ла­зи­ште и пре­да га овла­шће­ном ор­га­ну”.

Срп­ски гра­ђан­ски за­ко­ник из 1944. го­ди­не про­пи­си­вао је да се на­ђе­но бла­го де­ли на три јед­на­ка де­ла. Тре­ћи­на би при­па­ла др­жа­ви, тре­ћи­на на­ла­за­чу и тре­ћи­на вла­сни­ку зе­мље где је бла­го би­ло за­ко­па­но, а ако је на­ла­зач ујед­но и вла­сник зе­мље, он­да би за­др­жао две тре­ћи­не. 

Др­жа­ва би са­да, ка­да бу­де усво­јен но­ви гра­ђан­ски за­ко­ник, до­би­ја­ла ви­ше – чак јед­ну по­ло­ви­ну вред­но­сти на­ђе­ног бла­га, или чак 67 од­сто у слу­ча­ју да је на­ла­зач ујед­но и вла­сник зе­мље. Да ли је то по­ште­но, рас­пра­вља­ће се још док текст за­ко­ни­ка не бу­де ко­нач­но усво­јен.

Онај ко је бла­го при­та­јио, ни­је имао пра­во на тре­ћи­ну, пре­ма Срп­ском гра­ђан­ском за­ко­ни­ку. Та­ко би би­ло и убу­ду­ће. По­ште­ни на­ла­зач има­ће пра­во на на­гра­ду, а не­по­ште­ни ће по­ку­ша­ти да све за­др­жи за се­бе, ако успе. Та­кав слу­чај био је око­сни­ца по­зна­те до­ма­ће се­ри­је „По­ро­дич­но бла­го”.

Ме­ђу­тим, ни­је сва­ко бла­го по­ро­дич­но, већ има и та­квих вред­но­сти ко­је се сма­тра­ју кул­тур­ним до­бром. У том слу­ча­ју на­ла­зач има пра­во на на­гра­ду, чи­ја ви­си­на ни­је пре­ци­зи­ра­на, али не­ма пра­во да за­др­жи про­на­ђе­но кул­тур­но до­бро.

Ако су на­ђе­на не­ка кул­тур­на до­бра и ста­ри­не, ко­ја има­ју на­уч­ну, умет­нич­ку, исто­риј­ску, ар­хив­ску или дру­гу слич­ну вред­ност, они би по­ста­ли сво­ји­на Ре­пу­бли­ке Ср­би­је и то је­ди­ни­це ло­кал­не са­мо­у­пра­ве на чи­јој су те­ри­то­ри­ји на­ђе­не, на при­мер оп­шти­не Пи­рот. У том кра­ју има нај­ви­ше ле­ген­ди о за­ко­па­ном бла­гу и при­ча о про­на­ђе­ним злат­ни­ци­ма. 

Чу­ве­ни Оп­шти имо­вин­ски за­ко­ник за Кња­же­ви­ну Цр­ну Го­ру из 1888. го­ди­не да­вао је све бла­го на­ла­за­чу, уко­ли­ко га је про­на­шао на свом по­се­ду: „Ко на­ђе бла­го и узме га, би­ва са­свим ње­го­во, ако је у сво­ме до­бру на­шао. На­ђе ли у ту­ђе­му, и то по­ште­ним, не­зло­ми­сле­ним на­чи­ном, бла­го се ди­је­ли на два јед­на­ка ди­је­ла”.

О скри­ве­ном бла­гу и из­гу­бље­ним ства­ри­ма го­во­ри­ло се не­дав­но на Ко­па­о­нич­кој шко­ли при­род­ног пра­ва. Адво­кат Ђур­ђе Нин­ко­вић из Бе­о­гра­да ука­зао је да мо­гу би­ти про­на­ђе­не и по­ли­се оси­гу­ра­ња и до­ку­мен­та­ци­ја о пра­ву на не­по­крет­ност. 

Из­гу­бље­на ствар и да­ље при­па­да вла­сни­ку, без об­зи­ра на то што он не зна где се она на­ла­зи, а на­црт Г-З про­пи­су­је де­таљ­ну про­це­ду­ру шта тре­ба ура­ди­ти да би се на­ђе­на ствар вра­ти­ла вла­сни­ку. Бу­ду­ћи гра­ђан­ски за­ко­ник, ка­ко је на­гла­сио, сле­ди тра­ди­ци­ју по­ште­ња и са­ве­сно­сти, ка­кву су има­ли Срп­ски гра­ђан­ски за­ко­ник из 1844. и Оп­шти имо­вин­ски за­ко­ник за кња­же­ви­ну Цр­ну Го­ру. 

http://www.politika.rs/scc/clanak/398581/Skriveno-blago-odmah-prijaviti-policiji