Претражи Живе Речи Утехе

Историчар из Ријеке Горан Шарић, чија је објава на „Фејсбуку” узбуркао регион због критике власти у Хрватској и прославе „Олује”, тренутно борави у Београду Аутор: Александар Апостоловскипетак, 10.08.2018. у 22:00 После своје оштре објаве на „Фејсбуку” о „Олуји”, која је узбуркала регион, католички теолог и историчар, критичар актуелних политичких елита у Хрватској и на Балкану Горан Шарић, дошао је у Србију. У међувремену, чланови његове породице и он добили су претње смрћу, али их овај Ријечанин није пријавио полицији. – Ако неко хоће да ме убије, убиће ме, али мислим да је мотив тих претњи да се истресу преко „Фејсбука”. Прете ми у Хрватској, али, нажалост, и у Србији. Претње добијам и од Албанаца. Код највећег броја људи, моји ставови ипак изазивају одушевљење, а мржњу и агресију код мањине – каже за „Политику” Горан Шарић. Он се тренутно налази у једном београдском предграђу, али истиче да се није склонио у Србију због страха за своју безбедност, већ због раније уговорених обавеза. „Шта је тачан повод за славље ‚Олује’? Протеривање 200.000 људи са њихових огњишта? Спаљивање тисуће кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас, кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст”, написао је Шарић, питајући се: ако се слави одлазак Срба, зашто се онда не прославља и одлазак 400.000 Хрвата које је слична политика отерала. Његова објава сада је видљива само пријатељима на „Фејсбуку”, јер је последњих дана добио 2.000 нових захтева за пријатељство. За остале је невидљива. – Већином су то Срби, мада има Хрвата, Македонаца, Бошњака, чак и Словенаца – каже он. Често путује на релацији Хрватска–Србија, јер се проучава прошлост Балкана. Шарић радо парафразира Нелета Карајлића, напомињући да, ако хоћете да схватите комплексне односе на Балкану, морате да се вратите макар у 7. век. Цитира и хрватску поп-звезду Нину Бадрић, која каже да гламур какав има Београд не постоји нигде на Балкану. – Ако вас Београд не прихвати као звезду, ви нисте звезда. Тако је и у поп-култури и у науци. Зато и моји, често политички наступи, морају имати елементе популарне културе, односно шоу бизниса. Популарна култура је оно што је код грчких филозофа представљала митологија – појашњава Шарић утицај свог текста, у којем је написао и следеће: „Очигледно је да хрватске такозване политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Книнској тврђави, не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, ни 23 године од како Срба више нема.” Шарић, међутим, тврди да није југоносталгичар. – Не дај боже. Све што су народи бивше Југославије имали да кажу у заједничкој држави, рекли су од 1941. до 1945. године и од 1991. до 1995. Моја истраживања нису мотивисана тиме да подстичем на стварање нове Југославије и братства и јединства, али бих волео да моја размишљања подстакну људе да се не мрзе и да схвате да су осуђени једни на друге – истиче Шарић. Он сматра да је србофобија једна од кључних одредница хрватског идентитета које политичке елите користе да би преместиле фокус са правих проблема. Ти проблеми су заједнички свима на Балкану: исељавање, демографска катастрофа, сиромаштво… – Чак и да Хрватска позове протеране Србе да се врате, то не би значило ништа, јер ни Хрвати немају где да раде. Нема посла, пропале су велике фабрике, продала су се сва предузећа, бродоградилишта се једва држе, ушли су странци и тешко да ће се пробудити икаква нада – тврди наш саговорник. На наше питање зашто Хрватска не баштини вредности Ивана Горана Ковачића, Иво Лоле Рибара или Стјепана Стеве Филиповића, већ Марка Перковића Томпсона и нацистичке покличе „За дом спремни”, Шарић каже да је одговор једноставан. – Тада би се схватило да између Срба и Хрвата не постоје само мржња и сукоби, али то није данашњи наратив Хрватске. Тренутно је, рецимо, „Глас концила” један од најекстремнијих националистичких медија у Хрватској, а тај лист представља званичне ставове хрватских надбискупа. Они не следе политику папе Фрање и ту долази до размимоилажења. Кардинал Бозанић није био екстреман када је постао надбискуп, али је чињеница да је неоусташтво заиста ескалирало уласком Хрватске у ЕУ. Оно је заправо почело да јача одласком Иве Санадера са власти. Санадер је екстремне десничарске групе држао под контролом, даље од мејнстрим медија – појашњава Шарић. Он није оптимиста да ће се Срби и Хрвати икада помирити. Али, бар покушава да скромно допринесе таквој могућности. У коју категорију истраживача сврстати тридесетпетогодишњег Горана Шарића? У ентузијасту или утописту? Политика онлајн http://www.politika.rs/scc/clanak/409011/Prete-mi-smrcu-ali-se-ne-zalim-policiji#.W281BYd99WA.facebook

Феномен такозване Црногорске православне цркве, односно псеудорелигијске заједнице која се појавила у Црној Гори 1993. године, има своје дубље мотиве у политичким тежњама за коренитим променама идентитета Црне Горе, њене историје, културе и националног бића. Иако је и у време појављивања, као и данас, ова НВО регистрована у полицијској станици на Цетињу, нема вернике већ само „чланове“, иде наруку акутелном режиму у његовом настојању да се обрачуна с једном пописном, натполовичном већином у држави коју чине верници Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске. А да је ова „црква“ настала вољом власти сада то нико више не спори у Црној Гори. Човек који је аминовао све потезе НВО „Црногорске православне цркве“, лидер владајуће Демократске партије социјалиста, вишедеценијски премијер и сада по други пут председник Црне Горе, Мило Ђукановић је једном подгоричком порталу изјавио да Србија „води рат против независности црногорске државе“ и да то „није од јуче, јер Црна Гора плаћа цену од трагичог краја Првог светског рата, када јој је Србија анектирала територију и када је укинута црногорска православна црква“ . На Лучиндан 31. октобра 1993. године, припадници тадашњег Либералног савеза и још неких мањих сепаратистичких, прозападних партија, као што су Социјалдемократска партија и Црногорски федералистички покрет, на Цетињу су “ основали“ тзв. Црногорску православну цркву, на чије су чело поставили рашчињеног свештеника Православне цркве у Америци Антонија Абрамовића. Абрамовића је, како се касније испоставило, заговорницима аутокефалне “ црногорске “ цркве, подметнула државна безбедност, која је о некадшњем монаху СПЦ-а (био је игуман Високих Дечана током Другоог светског рата, потом и игуман манастира Савина код Херцег Новог) имала компромитујући садржај због којег је и рашчињен током боравка у Северној Америци, а тиче се педофилије. Абрамовић је преминуо 1996. године, а за новог „поглавара“ је изабран актуелни челник ове НВО Мираш Дедеић. Дедеић је вишеструко занимљива личност. Он је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Почетком деведесетих година покушава да се наметне СПЦ-у, представљајући се као патриота и хуманитарац који скупља помоћ за Србе у ратом захваћеним подручјима. Године 1995. моли Митрополита загребачко- љубљанског Јована да му да парохију у Риму, али му молба није била услишена. Претходно је, још осамдесетих година тадашња Државна безбедност покушавала да га наметне СПЦ-у као викарног епископа, о чему постоје службене забелешке, али је почивши Митрополит цетињски Данило (Дајковић) прозрео „македонски сценарио“ и вешто одолео притисцима из партијског врха и структуре државне безбедности. Наша је новина прва објавила тих година ексклузивни материјал о Мирашу Дедеићу. Током службовања у Риму, као свештеник Цариградске патријаршије, Мираш је био ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о њиховом разводу, те се да закључити да је актеулни црногорски „владика“ и даље званично ожењен, иако „попадија Розана“ не жели да чује за њега више од две деценије. Тада га и Васељенска патријаршија лишава чина, што он у каснијој молби Митрополиту Јовану да га прими на службу тумачи као грчко замерање што је организовао „српску црквену општину у Риму“ и радио за „српску ствар“ као ватрени националиста. Владичански чин је добио од колега Бугара у Софији. Наиме, припадници расколничке групе „патријарха“ Пимена су га „рукоположиле“ у Софији 1998. године. Тек 2000. године тзв. ЦПЦ бива регистрована као невладина организација, што је и њен данашњи правни оквир. Занимљиво је да НВО „ЦПЦ“ ужива наклоност акутелног режима и његову финасијску потпору. У медијима и званичним владиним актима, третира се равноправно са Митрополијом црногорско-приморском, иако се таква „демократичност“ може назвати невиђеном дрскошћу, а у својој суштини нема везе са религиозношћу, већ са чистокрвним атеизмом и похлепном жељом за црквеном имовином која је у Црној Гори велика и прилозима вернога народа који су издашни, посебно они који се остављају острошком или цетињском манастиру. Такође ће бити занимљиво, у контексту најаве великог раскола у православној васељени, збох несхватљиве некаконске и антиправославне тежње цариградског Патријарха да арбитрира на територији Московског патријархата и да томос о независности Украјинске православне цркве. Како ће лавина раскола очигледно да се рефлектује и на апетите македонских и црногорских расколника, биће интересантно видети како ће Патријарх Вартоломеј поступити с истоветним захтевом тзв. ЦПЦ, јер је управо он на челу Светог синода Цариградске патријаршије прво рашчинио, а потом предао проклетству лаика Мираша Дедеића. Тзв. ЦПЦ, осим групице људи, махом атеиста, нема заправо упориште међу православним верницима у Црној Гори и опстајање ове псеудорелигијске заједнице зависи само од тренутних интереса владајуће партије да кроз нови Нацрт закона о верским организацијама покуша да одузме имовину МПЦ-а и да умањи огроман углед и значај Митрополита Амфолохија. Иначе, Мираш Дедеић је најпознатији по скандалима који га прате. Сваке године на Бадњи дан, када се на Цетињу традиционално ложе бадњаци, Мираш организује паралелни „бадњак“ с ефектима на којима би му позавидјеле звезде турбо-фолка, како би испровоцирао вернике СПЦ-а. Захваљујући томе, више је полицијских кордона ових година излазило на улицу него због свих вишедеценијских ломова и трзавица којима обилује социјално-економски живот Црне Горе. Такође, Мираш с групицом насилника, с благонаклоношћу власти и полиције, често упада у храмове СПЦ-а, настојећи да их „врне“. Тако је више пута долазило до тешких инцидената. На странице домаће и светске штампе је доспео и пре две године, када је у Котору ударио старицу, о чему сведочи видео-снимак с милионским прегледима на „Јутјубу“. После расправе о Нацрту закона о верским организацијама, којој је уз верске организације присуствовао и он, наишао је на грађане који су му упућивали погрде. Он је тада отвореном шаком ударио старицу у лице, после чега је она изјавила да је дотакао „сами ђаво“. Недавно су и расколници имали раскол када је становити Лав Лајовић, некадашњи директор у дневном листу „Побједа“ и челник НВО “ Хришћанске цркве“ преобучен у мантију НВО „ЦПЦ“ покушао да детронизује Мираша, али безуспешно. Међу свештенством „ЦПЦ-а“ је и чувени Жика Смедеревац, некадашњи свештеник у Смедереву, који се нашао у Подгорици с парама црквене касе, због чега је против њега покренут поступак пред судовима Србије. Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Налазач има право на четвртину вредности драгоцености и само на трећину ако је власник земље где је пронађено Аутор: Александра Петровић недеља, 18.02.2018. у 22:00 На­ђе­но бла­го по­ста­је сво­ји­на Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. На­ла­зач има пра­во на на­гра­ду у ви­си­ни од 25 од­сто од вред­но­сти бла­га, а исти про­це­нат при­па­да и вла­сни­ку зе­мље у ко­јој је про­на­ђен злат­ни ћуп. Та­ко др­жа­ви оста­је по­ло­ви­на. Ме­ђу­тим, ако је вла­сник зе­мље ујед­но и на­ла­зач злат­ног ћу­па, он­да ње­му при­па­да 33 од­сто. Та­ко про­пи­су­је бу­ду­ћи гра­ђан­ски за­ко­ник у одељ­ку о сти­ца­њу пра­ва сво­ји­не. „Злат­на гро­зни­ца” већ де­це­ни­ја­ма тре­се ју­жну и ис­точ­ну Ср­би­ју, а при­че о за­ко­па­ном бла­гу ни­су без осно­ва. На не­ким ло­ка­ли­те­ти­ма спро­ве­де­не су и ор­га­ни­зо­ва­не по­тра­ге, а по­сто­је­ћи За­кон о кул­тур­ним до­бри­ма ни­је до­вољ­но пре­ци­зно од­ре­дио шта се де­ша­ва ка­да не­ко про­на­ђе бла­го. Пи­сци бу­ду­ћег гра­ђан­ског за­ко­ни­ка де­фи­ни­шу шта се сма­тра бла­гом и ко­је су оба­ве­зе на­ла­за­ча. „Као скри­ве­но бла­го сма­тра­ју се: но­вац, зла­то, сре­бро, на­кит, дра­го ка­ме­ње, ства­ри из­ра­ђе­не од пле­ме­ни­тих ме­та­ла или дра­гог ка­ме­ња и дру­ге дра­го­це­но­сти и ства­ри од вред­но­сти ко­је су скри­ве­не ле­жа­ле та­ко ду­го да се ви­ше не мо­же по­у­зда­но утвр­ди­ти ко им је соп­стве­ник”, на­во­ди се у чла­ну 1792 на­цр­та гра­ђан­ског за­ко­ни­ка. На­ла­зач бла­га је „осо­ба ко­ја скри­ве­но бла­го от­кри­је слу­чај­но или тра­га­ју­ћи за њим”, а то мо­же би­ти и онај „ко­ји је бла­го пр­ви опа­зио иако га је дру­ги пре до­хва­тио”. „Осо­бе ко­је на осно­ву уго­во­ра, слу­жбе­ног или рад­ног од­но­са има­ју оба­ве­зу да уче­ству­ју у тра­га­њу за бла­гом, не­ма­ју пра­во на на­ла­зач­ку на­гра­ду”, пи­ше у на­цр­ту за­ко­ни­ка, али ов­де по­сто­ји и је­дан из­у­зе­так. На­и­ме, на­ла­за­чем се сма­тра рад­ник ко­ји оба­вља не­ки дру­ги по­сао, као што је на при­мер ру­ше­ње оро­ну­ле згра­де, и том при­ли­ком слу­чај­но про­на­ђе скри­ве­но бла­го. Ко год да про­на­ђе дра­го­це­но­сти би­ће у ди­ле­ми да ли ће то чу­ва­ти као тај­ну или ће при­ја­ви­ти. У за­ко­ни­ку се на­во­ди да је на­ла­зач ду­жан да „без од­ла­га­ња при­ја­ви на­лаз бла­га над­ле­жном ор­га­ну, а у од­су­ству та­квог ор­га­на – нај­бли­жој по­ли­циј­ској ста­ни­ци и да пре­да на­ђе­но бла­го или ука­же на на­ла­зи­ште и пре­да га овла­шће­ном ор­га­ну”. Срп­ски гра­ђан­ски за­ко­ник из 1944. го­ди­не про­пи­си­вао је да се на­ђе­но бла­го де­ли на три јед­на­ка де­ла. Тре­ћи­на би при­па­ла др­жа­ви, тре­ћи­на на­ла­за­чу и тре­ћи­на вла­сни­ку зе­мље где је бла­го би­ло за­ко­па­но, а ако је на­ла­зач ујед­но и вла­сник зе­мље, он­да би за­др­жао две тре­ћи­не. Др­жа­ва би са­да, ка­да бу­де усво­јен но­ви гра­ђан­ски за­ко­ник, до­би­ја­ла ви­ше – чак јед­ну по­ло­ви­ну вред­но­сти на­ђе­ног бла­га, или чак 67 од­сто у слу­ча­ју да је на­ла­зач ујед­но и вла­сник зе­мље. Да ли је то по­ште­но, рас­пра­вља­ће се још док текст за­ко­ни­ка не бу­де ко­нач­но усво­јен. Онај ко је бла­го при­та­јио, ни­је имао пра­во на тре­ћи­ну, пре­ма Срп­ском гра­ђан­ском за­ко­ни­ку. Та­ко би би­ло и убу­ду­ће. По­ште­ни на­ла­зач има­ће пра­во на на­гра­ду, а не­по­ште­ни ће по­ку­ша­ти да све за­др­жи за се­бе, ако успе. Та­кав слу­чај био је око­сни­ца по­зна­те до­ма­ће се­ри­је „По­ро­дич­но бла­го”. Ме­ђу­тим, ни­је сва­ко бла­го по­ро­дич­но, већ има и та­квих вред­но­сти ко­је се сма­тра­ју кул­тур­ним до­бром. У том слу­ча­ју на­ла­зач има пра­во на на­гра­ду, чи­ја ви­си­на ни­је пре­ци­зи­ра­на, али не­ма пра­во да за­др­жи про­на­ђе­но кул­тур­но до­бро. Ако су на­ђе­на не­ка кул­тур­на до­бра и ста­ри­не, ко­ја има­ју на­уч­ну, умет­нич­ку, исто­риј­ску, ар­хив­ску или дру­гу слич­ну вред­ност, они би по­ста­ли сво­ји­на Ре­пу­бли­ке Ср­би­је и то је­ди­ни­це ло­кал­не са­мо­у­пра­ве на чи­јој су те­ри­то­ри­ји на­ђе­не, на при­мер оп­шти­не Пи­рот. У том кра­ју има нај­ви­ше ле­ген­ди о за­ко­па­ном бла­гу и при­ча о про­на­ђе­ним злат­ни­ци­ма. Чу­ве­ни Оп­шти имо­вин­ски за­ко­ник за Кња­же­ви­ну Цр­ну Го­ру из 1888. го­ди­не да­вао је све бла­го на­ла­за­чу, уко­ли­ко га је про­на­шао на свом по­се­ду: „Ко на­ђе бла­го и узме га, би­ва са­свим ње­го­во, ако је у сво­ме до­бру на­шао. На­ђе ли у ту­ђе­му, и то по­ште­ним, не­зло­ми­сле­ним на­чи­ном, бла­го се ди­је­ли на два јед­на­ка ди­је­ла”. О скри­ве­ном бла­гу и из­гу­бље­ним ства­ри­ма го­во­ри­ло се не­дав­но на Ко­па­о­нич­кој шко­ли при­род­ног пра­ва. Адво­кат Ђур­ђе Нин­ко­вић из Бе­о­гра­да ука­зао је да мо­гу би­ти про­на­ђе­не и по­ли­се оси­гу­ра­ња и до­ку­мен­та­ци­ја о пра­ву на не­по­крет­ност. Из­гу­бље­на ствар и да­ље при­па­да вла­сни­ку, без об­зи­ра на то што он не зна где се она на­ла­зи, а на­црт Г-З про­пи­су­је де­таљ­ну про­це­ду­ру шта тре­ба ура­ди­ти да би се на­ђе­на ствар вра­ти­ла вла­сни­ку. Бу­ду­ћи гра­ђан­ски за­ко­ник, ка­ко је на­гла­сио, сле­ди тра­ди­ци­ју по­ште­ња и са­ве­сно­сти, ка­кву су има­ли Срп­ски гра­ђан­ски за­ко­ник из 1844. и Оп­шти имо­вин­ски за­ко­ник за кња­же­ви­ну Цр­ну Го­ру. http://www.politika.rs/scc/clanak/398581/Skriveno-blago-odmah-prijaviti-policiji