Баба Написано Јануар 23, 2018 Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 пре 4 часа, Ведран* рече Зар није да су раније били сваких пар година? Чак не баш ни сваке године. Јесте. Минимум је једном годишње, али кад погледаш уназад то није ни једном годишње. Милан Ракић and Ведран* је реаговао/ла на ово 1 1 Цитат Помени @ Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
"Tamo daleko" Написано Јануар 23, 2018 Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 пре 14 часа, Жељко рече po tebi pomeni Писао сам о томе па ме мрзи да понављам то све сада. Углавном, наша црква је прво најављивала да неће ићи, руска се на то позвала па није отишла, на крају је наша отишла и није ништа испословала него је скрајнута. Затим су неки наши епископи негодовали. Друга ствар је што смо русима такву шамарчину опалили тим поступком да ће нам то памтити наредних 1000 година, а трећа од грчића ништа нисмо добили. Што би рекао народ: Где си био-нигде, шта си радио-ништа а обрукали смо се. П.С. Нисам русофил, за разлику од већине вас овде. Moje pamcenje je malo drugacije (ne tvrdim da je sasvim tacno), ali ako se ne varam sve crkve, osim antiohijske su bile najavile ucesce, da bi se prvo RPC predomislila, potom BPC, pa je izaslo I jedno pismo od Podparola da mozda I mi necemo doci I to u vreme kada je cini mi se Mitropolit Amfilohije vec bio na Kritu u pripremnoj komisiji. Mislim da su u celoj toj stvari braca Rusi opalili samar kako ti kazes, jer I na bratske pozive nasih nisu dosli cak ni da sasluzuju na bogosluzenjima. Bilo kako bilo, radi se o power-struggle I nikome ne sluzi na cast. Ja licno sam ponajmanje rusofil, ali sam za sve-pravoslavlje. ;-) Hattori and Trifke је реаговао/ла на ово 2 Цитат Помени @ Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Милан Ракић Написано Јануар 23, 2018 Аутор Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 пре 5 минута, Жељко рече Јесте. Минимум је једном годишње, али кад погледаш уназад то није ни једном годишње. Oчито да су Поуке синоћ биле читане Grupa vladika traži Sabor SPC o Kosovu i Metohiji Paradoksologija, obi-wan, Баба and 3 осталих је реаговао/ла на ово 1 2 1 1 1 Цитат Помени @ Тко вриједи лети, тко лети вриједи, тко не лети не вриједи... Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Милан Ракић Написано Јануар 23, 2018 Аутор Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 пре 1 минут, "Tamo daleko" рече Moje pamcenje je malo drugacije (ne tvrdim da je sasvim tacno), ali ako se ne varam sve crkve, osim antiohijske su bile najavile ucesce, da bi se prvo RPC predomislila, potom BPC, pa je izaslo I jedno pismo od Podparola da mozda I mi necemo doci I to u vreme kada je cini mi se Mitropolit Amfilohije vec bio na Kritu u pripremnoj komisiji. Mislim da su u celoj toj stvari braca Rusi opalili samar kako ti kazes, jer I na bratske pozive nasih nisu dosli cak ni da sasluzuju na bogosluzenjima. Bilo kako bilo, radi se o power-struggle I nikome ne sluzi na cast. Ja licno sam ponajmanje rusofil, ali sam za sve-pravoslavlje. ;-) Има један Жељков текст о тому. Врло добар. @Жељко ди је? Цитат Помени @ Тко вриједи лети, тко лети вриједи, тко не лети не вриједи... Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Баба Написано Јануар 23, 2018 Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 Blic Цитат Помени @ Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Милан Ракић Написано Јануар 23, 2018 Аутор Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 пре 24 минута, "Tamo daleko" рече Moje pamcenje je malo drugacije (ne tvrdim da je sasvim tacno), ali ako se ne varam sve crkve, osim antiohijske su bile najavile ucesce, da bi se prvo RPC predomislila, potom BPC, pa je izaslo I jedno pismo od Podparola da mozda I mi necemo doci I to u vreme kada je cini mi se Mitropolit Amfilohije vec bio na Kritu u pripremnoj komisiji. Mislim da su u celoj toj stvari braca Rusi opalili samar kako ti kazes, jer I na bratske pozive nasih nisu dosli cak ni da sasluzuju na bogosluzenjima. Bilo kako bilo, radi se o power-struggle I nikome ne sluzi na cast. Ja licno sam ponajmanje rusofil, ali sam za sve-pravoslavlje. ;-) пре 22 минута, Милан Ракић рече Има један Жељков текст о тому. Врло добар. @Жељко ди је? Ево га Да се подсетимо... Игуману манастира Подмаине код Будве, оцу Рафаилу Бољевићу, се мора признати да има талента за маркетинг. Неколико видео записа на Јутјубу на којима калуђер црногорске митрополије држи беседе, са прегледом од преко 100000 јасно сведоче у прилог томе да игуману Рафаилу не фали талента да изазове пажњу. На страну наши религиозно необразовани новинари, разна атеистичка удружења и остали промотери секуларизма, који су једва дочекали овакве беседе да би критикиовали и омаловажавали Цркву. Проблем ових „антипокемонских“ беседа је што се обраћају сујеверном и секташком менталитету појединаца у цркви, а не целокупној цркви. Можда је игуман Рафаило желео да буде духовит или да привуче пажњу, но последица је јачање параноичног и секташког менталитета обичних верника које после оваквих беседа могу „покемони“ као „демони“ и да плаше. Уместо тога би монаси и свештеници СПЦ морали да лече чланове цркве од претераних и непотребних страхова од којекаквих глупих измишљотина „новог доба“. Нажалост, већи део беседништва СПЦ клирика је или извештачено понављање фраза или пак неспретан покушај да се нешто критикује што би клинци рекли „хејтерски“. Уместо да нагласак буде на афирмацији врлина и вредности које чува и негује наша црква, беседници настоје да добију јефтине поене критикујући неке појаве, често и небитне. Суштина хришћанске беседе је увек била афирмативна, увек позитивна, са јасним одређењем и према оном „негативном“. Но за афирмативно беседништво је потребно евхаристијска и литургијска емоција, емоција битија, како је то говорио православни мислилац Жарко Видовић, по коме, насупрот овој афирмативној емоцији стоји критизерство као одраз кризе духа. „Критика свега постојећег“ као дијалектика и хегелијанство је постала стилско обележје нашег интелектуалног миљеа али и црквених беседа и мишљења. Дух роптања као дух времена кроз став да „ништа не ваља“ се пројављује кроз медије али и кроз црквене беседе. Уместо афирмативне хришћанске беседе по угледу на апостоле и Христа који су из мртвила бесмисла подигли већ умируће Римско царство, добило смо клирике по угледу на западну метафизику и Хегела који рашчлањују и жигошу оно што им није по вољи. Овакве беседе формално личе на беседе хришћанских светитеља у оном делу где су они „разобличавали“ заблуде и погрешне моде, али су суштински другачијег духа – духа који је или равнодушан или критизерски. Апостоли и светитељи су светлели у свом друштву и времену јер су ширили веру, наду и љубав кроз дела и кроз беседе, док данас слушамо механичке и окамењене беседе филоване критиком и критизерством. Такво механичко и критичко беседништво одбија људе и само иде у прилог критике цркве као некакве окамењене и средњовековне институције која не иде у корак „са временом“. Посебна прича је то што ова интерпретација једне мобилне апликације („покемони“) није уопште теолошки исправна.Нинтендове видео игре, а касније и аниме у серијалима су безброј пута мање нападне и агресивне од већине видео игара које савремено човечанство упражњава. Покемони НИСУ демони ма колико калуђеру Рафаилу изгледало да јесу (или пак колико он покушавао да манипулише страхом од њих). То је једна сасвим непотребна мистификација виртуелних ликова и савремене технологије који јесу у суштини неозбиљна разбибрига. Тешко је окарактерисати свештеника Рафаила као неког ко не разуме савремени свет и појаве у њему. Пре ће бити да своје беседе свесно и намерно спушта на ниво приступачан збуњеном и секташком менталитету и на овај начин подилази зилотизму у цркву или што Свето писмо каже: „чеше по ушима“. Што ће рећи да Рафаило свесно и намерно прави спектакл у својим беседама подилазећи онима који се плаше „ђавоимане технологије“ и на тај начин их манипулативном техником на лак начин придобија. То су класичне мангупске форе „заплаши па контролиши“ којима у последње време често прибегавају клирици црногорско-приморске митрополије. Пре неколико дана митрополит и уједно архиепископ црногорски Амфилохије је оштро и нападно критиковао НАТО и Бајдена. Неупућени би рекли „глас српске савести“ је као некада старозаветни пророци грмећи проговорио кроз митрополита и осудио опако натовско зло. Прво што упада у очи да док је Црна гора била у процесу уласка у НАТО није било таквих „анатема“ а сад када је очигледно прекасно оне се испаљују са нападном жестином. Но довољно је сетити се грчког сабора на Криту који се одиграо пре неколико месеци када је тај исти митрополит Афилохије потрчао пре свих да оде на Крит јер се уплашио да постоји могућност да СПЦ ипак одбије присуство на овом чудноватом сабору. Тако је практично ставио СПЦ у незгодан положај јер се он као један од архијереја већ отиснуо на сабор док су остали још увек разматали да ли да иду или не. Још жешћа његова мангупарија је његов наводни телефонски позив свим патријарсима православних цркава које су одбиле учешће на сабору на Криту. Да би оправдао присуство СПЦ на сабору митрополит Амфилохије је изигравајући посредника телефоном звао патријархе цркава које нису дошле и које су донеле одлуку да неће доћи. Ово наводно телефонирање није имало никакве везе са реалношћујер су Руска, Бугарска, Грузијска и Сиријска црква већ на својим највишим црквеним телима јасно и гласно рекли да не могу доћи под тим условима. То је било мангупско замазивање очију српској јавности да не види суштину – да је Амфилохије обичан грчки или натовски лобиста који ломи СПЦ која је већ пре тога донела одлуку да јој је тај и такав сабор неприхватљив. Он није био никакав посредник међу црквама јер је то било немогуће а и њега нико озбиљно није схватио. Само потпуно неупућени су могли помислити да ће он телефоном убедити неког патријарха да промени одлуку. Када се узме у обзир које су све структуре утицале на припрему и одржавање сабора на Криту и да не мањка ни пара ни лобирања из НАТО структура поставља се питање чему то од пре неки дан привидно агресивно а у суштини лицемерно критизерство НАТО-а и Бајдена? Не би нас чудило на наредних дана из митрополије Црногорско-приморске дођу жестоке критике и анатеме геј параде или нечег таквога. Све да би се замаскирала срамота одласка на критски сабор којим је „ударен Русима нож у леђа“ са једне стране, али и срозан углед наше цркве у очима свих православаца оданих традицији којих има много и у Грчкој.Митрополит може у свом медијском манипулисању да анатемише и натовце и гејеве и покемоне, али ће срамота због понашања око „Крита“ ипак остати. Жељко Ињац, Видовдан Цитат Помени @ Тко вриједи лети, тко лети вриједи, тко не лети не вриједи... Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Милан Ракић Написано Јануар 23, 2018 Аутор Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 Жељко Ињац: Свеправославни раскол! 16. јуна 2016. 0 Подели на Фејсбуку Твитни на твитеру Васељенски патријарх Вартоломеј I Седам Васељенских сабора православне цркве одиграли су се у периоду од IV до VIII века, у време када је Византија била у пуној снази. Саборе су сазивали византијски цареви и потписивали саборска акта, али нису пресудно утицали на одлуке Сабора. На Саборима су епископи тадашњих патријаршија одлучивали о кључним питањима хришћанске вере и трасирали пут којим и данас иду и западни и источни хришћани. Практично, без тих Сабора хришћанство каквим га данас познајемо не би постојало. Византија је већим делом обухватала тадашње хришћане, тако да је њен утицај био пресудан на одржавање Васељенских сабора. Ауторитет царева Василеоса и њихов углед у хришћанском свету био је неприкосновен. Тек сада, са ове дистанце, јасно је колико су заправо византијски цареви помогли одржавању не само ових 7 великих сабора, него уопште, саборности тадашњих хришћана. Ма колико је то савременим православним хришћанима страна идеја, ипак одсуство оваквог ауторитета данас се манифестује и у комликацијама поводом одржавања осмог Васељенског сабора. Васељенска патријаршија ово одсуство ауторитета или арбитра, који је негда представљао византијски цар, покушава да преузме на себе, постављајући се као наследница византијске државе. Стога је Свеправославни Сабор заказан за јун 2016. сазвао цариградски патријарх, што је преседан у историји васељенских сабора. Ипак, део помесних цркава је отказао своје учешће на сабору (Руска, Антиохијска, Грузијска, Бугарска). Два су става међусобно супротстављена по питању валидности и одржавања овог сабора. С једне стране Цариградска патријаршија и њој наклоњене грчке цркве (Јерусалимска, Александријска, Грчка, Кипарска) не одустају од одржавања Сабора, сматрајући да одлуке овако крњег Сабора морају бити прихваћене у свим црквама, па и оним које не желе да дођу. С друге стране, Руска црква сматра да одсуство макар једне цркве одузима легитимитет Васељенском сабору. Превише је времена утрошено на припремање сабора да би се он одлагао у недоглед. После више од хиљаду година у савременом свету постоји читав низ проблема на који црква саборно треба да изнађе одговоре. Да су само помесни сабори довољни за решавање ових проблема, не би се ни јављала потреба за једним свеопштим-васељенским сабором. Стога је хитност Сабора неупитна. Ипак, развој догађаја пред сам Сабор (одустајање појединих цркава да дођу на Сабор, крутост цариградске патријаршије да размотри примедбе ових цркава као и начин рада Сабора с којим се добар део цркава не слаже) показује да је хиљаду година можда оставило трајан печат на православну цркву. Однос руске и цариградске патријаршије Са жаљењем се може констатовати да су непомирљиви ставови Руске и Цариградске патријаршије око права првенства у православљу. Мада право части, а не власти, свакако припада Цариграду, као мајки цркви из чијег окриља су се развиле европске православне цркве, ипак бројност руских православаца далеко надилази све остале православце те Руска црква оправдано не жели да препусти примат Цариградској патријаршији која по бројности готово да представља статистичку грешку у матичној турској држави. Губитак положаја Трећег Рима почетком ХХ века, како је себе доживљавала Русија и Руска црква по паду Византије, значајно је утицао на јачање аспирација Цариграда подупртог англосаксонским интересима и геополитичким циљевима. Данас су односи још заоштренији између ове две партијаршије. Слободно се може рећи да су у сукоб руске и грчких цркава умешани и геополитички интереси НАТО пакта. Изузев Русије, све остале православне цркве су на територијама под директном или индиректном контролом НАТО-а (Српска и Сиријска (Антиохијска патријаршија) црква су разапете између НАТО трупа и сталне ратне опасности). Ако су остале цркве средином ХХ века сматрале да нема могућности за одржавање Свеправославног-васељенског сабора, док је Руска црква под влашћу комунизма, сада Руска црква с истим правом може да третира остале цркве које су под утицајем Вашингтона. НАТО и Цариградске аспирације су се поклопиле Свакако да је у интересу једине глобалне војне алијансе да стави под контролу све православце, јер уколико то успе преко Цариграда, а узред, Цариград има исте такве аспирације, продор НАТО-а на исток према Русији је значајно олакшан и то без испаљеног метка. То на дуже стазе значи утицај преко друге најмоћније руске институције после државе, на руски народ. Треба рачунати на прорачунатост Англосаксонаца, јер уколико им не успе стављање руских православаца под контролу Цариграда (а то у догледно време тешко да ће да успе), а тиме индиректно и под своју контролу, ни раскол који би одвојио руске православце од осталих, за НАТО интересе није лоша опција. Дакле, ако би се десио ракол, корист за НАТО алијансу је у томе што би на овај начин била предупређена нека будућа православна солидарност у случају конфликта НАТО-а и Русије. Што реално за НАТО представља озбиљан потенцијални проблем, јер су православне земље чланице НАТО дубоко у позадини. Било какви нереди или „устанци“ у тим православним земљама приликом могуће конфронтације (економске или војне) са Русијом, значајно би умањили ефикасност НАТО акција, аналогно догађајима из Другог светског рата и Источног фронта. Раскол или, пак, озбиљније захлађење односа између Русије и других православних народа, до чега овај Свеправославни сабор лако може довести, значајно би пацификовао НАТО православце. У том светлу треба посматрати и долазак на Крит преко 200 ФБИ и ЦИА агената, који ту, наводно, долазе ради заштите црквеног клира. Као и приликом раскола са Римском патријаршијом пре хиљаду година, када су настали Римокатолици, Бугарска црква је опет одиграла битну улогу. Њено изричито одустајање од доласка на Сабор је ланчано повукло и остале патријаршије које су се колебале. Да ли је ово, како су поједини домаћи медији нагласили, „одбрана Православља“, или је и то део плана Англосаксонаца, с обзиром да је и Бугарска чланица НАТО-а, тешко је у овом моменту рећи, а остају само спекулације и теорије завере. Српска црква је до сада важила за „несврстану“ по питању сукоба Цариграда и Москве. Првобитно је и Српска црква најавила могућност одустајања од Сабора на Криту уколико се не изврше одређене измене. На ову српску одлуку се позвала Руска црква приликом недавног ванредног заседања Синода на коме је одлучила да не иде на Крит док се не изврше измене. Међутим, СПЦ је у последњем моменту преломила и одлучила да иде на Крит под изговором да ће се повући са Сабора уколико се не размотре и питања оних цркава које неће присуствовати. Овде се СПЦ опет поставила негде између руских и цариградских интереса, покушавајући да балансира. Незавидан је положај свих мањих помесних цркава у овом сукобу Москве и Цариграда, јер могући раскол би се катастрофално одразио управо на те мање цркве, од којих је наша најосетљивија. Питање је какве ћемо „средине“ моћи да се држимо уколико заиста дође до раскола и шта би уопште могао бити трећи пут у таквој ситуацији, а да не подразумева прекид општења са једном од ове две утицајне патријаршије у Православљу. Тако се незавидна позиција Србије у настојању да балансира између Запада, предвођеног Америком са једне, и Русије са друге стране, прелама и на ризичну позицију СПЦ у сличној ситуацији. Оно што би као примарно питање требало себи да постављају српски архијереји, али и српска политичка елита (која има утицај на СПЦ), јесте да ли то што раде отвара могућност и унутрашњег превирања и раскола. Ми смо мали народ и „мала црква“ те нашим архијерејима не треба да буде прва брига „шта ће бити са Свеправославним сабором“, већ шта ће бити са нама у тим турбулентним појавама и поделама. На нашој цркви је да одговорно делује и да чува, пре свега, унутрашње јединство, које лако може бити угрожено поделама на линији Москве и проамеричких грчких цркава. Лазар Нешић је реаговао/ла на ово 1 Цитат Помени @ Тко вриједи лети, тко лети вриједи, тко не лети не вриједи... Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
"Tamo daleko" Написано Јануар 23, 2018 Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 ... prilicno stroge optuzbe u ovoj analizi, tj. licnom misljenju. Imalo bi vecu tezinu da su se izbegli izrazi kao sto su: "navodni tel.poziv", "izigravajuci posrednika I sl.... a da se autor pozvao na konkretne izvore sa ranijih zasedanja u kojima je odredjeno da Mitropolit bude u pripremnoj komisiji, tako da se ne moze reci, da je on samovoljno pozurio na Krit... ne znam braco, ali ako kritikujemo kritizerstvo u besedama , morali bismo I sami smanjiti takav ton u analizama.... neka nam je Gospod svima na pomoc! Пг је реаговао/ла на ово 1 Цитат Помени @ Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
"Tamo daleko" Написано Јануар 23, 2018 Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 пре 13 минута, Милан Ракић рече пре 19 минута, Милан Ракић рече пре 20 минута, Милан Ракић рече Жељко Ињац: Свеправославни раскол! 16. јуна 2016. 0 Подели на Фејсбуку Твитни на твитеру Васељенски патријарх Вартоломеј I Седам Васељенских сабора православне цркве одиграли су се у периоду од IV до VIII века, у време када је Византија била у пуној снази. Саборе су сазивали византијски цареви и потписивали саборска акта, али нису пресудно утицали на одлуке Сабора. На Саборима су епископи тадашњих патријаршија одлучивали о кључним питањима хришћанске вере и трасирали пут којим и данас иду и западни и источни хришћани. Практично, без тих Сабора хришћанство каквим га данас познајемо не би постојало. Византија је већим делом обухватала тадашње хришћане, тако да је њен утицај био пресудан на одржавање Васељенских сабора. Ауторитет царева Василеоса и њихов углед у хришћанском свету био је неприкосновен. Тек сада, са ове дистанце, јасно је колико су заправо византијски цареви помогли одржавању не само ових 7 великих сабора, него уопште, саборности тадашњих хришћана. Ма колико је то савременим православним хришћанима страна идеја, ипак одсуство оваквог ауторитета данас се манифестује и у комликацијама поводом одржавања осмог Васељенског сабора. Васељенска патријаршија ово одсуство ауторитета или арбитра, који је негда представљао византијски цар, покушава да преузме на себе, постављајући се као наследница византијске државе. Стога је Свеправославни Сабор заказан за јун 2016. сазвао цариградски патријарх, што је преседан у историји васељенских сабора. Ипак, део помесних цркава је отказао своје учешће на сабору (Руска, Антиохијска, Грузијска, Бугарска). Два су става међусобно супротстављена по питању валидности и одржавања овог сабора. С једне стране Цариградска патријаршија и њој наклоњене грчке цркве (Јерусалимска, Александријска, Грчка, Кипарска) не одустају од одржавања Сабора, сматрајући да одлуке овако крњег Сабора морају бити прихваћене у свим црквама, па и оним које не желе да дођу. С друге стране, Руска црква сматра да одсуство макар једне цркве одузима легитимитет Васељенском сабору. Превише је времена утрошено на припремање сабора да би се он одлагао у недоглед. После више од хиљаду година у савременом свету постоји читав низ проблема на који црква саборно треба да изнађе одговоре. Да су само помесни сабори довољни за решавање ових проблема, не би се ни јављала потреба за једним свеопштим-васељенским сабором. Стога је хитност Сабора неупитна. Ипак, развој догађаја пред сам Сабор (одустајање појединих цркава да дођу на Сабор, крутост цариградске патријаршије да размотри примедбе ових цркава као и начин рада Сабора с којим се добар део цркава не слаже) показује да је хиљаду година можда оставило трајан печат на православну цркву. Однос руске и цариградске патријаршије Са жаљењем се може констатовати да су непомирљиви ставови Руске и Цариградске патријаршије око права првенства у православљу. Мада право части, а не власти, свакако припада Цариграду, као мајки цркви из чијег окриља су се развиле европске православне цркве, ипак бројност руских православаца далеко надилази све остале православце те Руска црква оправдано не жели да препусти примат Цариградској патријаршији која по бројности готово да представља статистичку грешку у матичној турској држави. Губитак положаја Трећег Рима почетком ХХ века, како је себе доживљавала Русија и Руска црква по паду Византије, значајно је утицао на јачање аспирација Цариграда подупртог англосаксонским интересима и геополитичким циљевима. Данас су односи још заоштренији између ове две партијаршије. Слободно се може рећи да су у сукоб руске и грчких цркава умешани и геополитички интереси НАТО пакта. Изузев Русије, све остале православне цркве су на територијама под директном или индиректном контролом НАТО-а (Српска и Сиријска (Антиохијска патријаршија) црква су разапете између НАТО трупа и сталне ратне опасности). Ако су остале цркве средином ХХ века сматрале да нема могућности за одржавање Свеправославног-васељенског сабора, док је Руска црква под влашћу комунизма, сада Руска црква с истим правом може да третира остале цркве које су под утицајем Вашингтона. НАТО и Цариградске аспирације су се поклопиле Свакако да је у интересу једине глобалне војне алијансе да стави под контролу све православце, јер уколико то успе преко Цариграда, а узред, Цариград има исте такве аспирације, продор НАТО-а на исток према Русији је значајно олакшан и то без испаљеног метка. То на дуже стазе значи утицај преко друге најмоћније руске институције после државе, на руски народ. Треба рачунати на прорачунатост Англосаксонаца, јер уколико им не успе стављање руских православаца под контролу Цариграда (а то у догледно време тешко да ће да успе), а тиме индиректно и под своју контролу, ни раскол који би одвојио руске православце од осталих, за НАТО интересе није лоша опција. Дакле, ако би се десио ракол, корист за НАТО алијансу је у томе што би на овај начин била предупређена нека будућа православна солидарност у случају конфликта НАТО-а и Русије. Што реално за НАТО представља озбиљан потенцијални проблем, јер су православне земље чланице НАТО дубоко у позадини. Било какви нереди или „устанци“ у тим православним земљама приликом могуће конфронтације (економске или војне) са Русијом, значајно би умањили ефикасност НАТО акција, аналогно догађајима из Другог светског рата и Источног фронта. Раскол или, пак, озбиљније захлађење односа између Русије и других православних народа, до чега овај Свеправославни сабор лако може довести, значајно би пацификовао НАТО православце. У том светлу треба посматрати и долазак на Крит преко 200 ФБИ и ЦИА агената, који ту, наводно, долазе ради заштите црквеног клира. Као и приликом раскола са Римском патријаршијом пре хиљаду година, када су настали Римокатолици, Бугарска црква је опет одиграла битну улогу. Њено изричито одустајање од доласка на Сабор је ланчано повукло и остале патријаршије које су се колебале. Да ли је ово, како су поједини домаћи медији нагласили, „одбрана Православља“, или је и то део плана Англосаксонаца, с обзиром да је и Бугарска чланица НАТО-а, тешко је у овом моменту рећи, а остају само спекулације и теорије завере. Српска црква је до сада важила за „несврстану“ по питању сукоба Цариграда и Москве. Првобитно је и Српска црква најавила могућност одустајања од Сабора на Криту уколико се не изврше одређене измене. На ову српску одлуку се позвала Руска црква приликом недавног ванредног заседања Синода на коме је одлучила да не иде на Крит док се не изврше измене. Међутим, СПЦ је у последњем моменту преломила и одлучила да иде на Крит под изговором да ће се повући са Сабора уколико се не размотре и питања оних цркава које неће присуствовати. Овде се СПЦ опет поставила негде између руских и цариградских интереса, покушавајући да балансира. Незавидан је положај свих мањих помесних цркава у овом сукобу Москве и Цариграда, јер могући раскол би се катастрофално одразио управо на те мање цркве, од којих је наша најосетљивија. Питање је какве ћемо „средине“ моћи да се држимо уколико заиста дође до раскола и шта би уопште могао бити трећи пут у таквој ситуацији, а да не подразумева прекид општења са једном од ове две утицајне патријаршије у Православљу. Тако се незавидна позиција Србије у настојању да балансира између Запада, предвођеног Америком са једне, и Русије са друге стране, прелама и на ризичну позицију СПЦ у сличној ситуацији. Оно што би као примарно питање требало себи да постављају српски архијереји, али и српска политичка елита (која има утицај на СПЦ), јесте да ли то што раде отвара могућност и унутрашњег превирања и раскола. Ми смо мали народ и „мала црква“ те нашим архијерејима не треба да буде прва брига „шта ће бити са Свеправославним сабором“, већ шта ће бити са нама у тим турбулентним појавама и поделама. На нашој цркви је да одговорно делује и да чува, пре свега, унутрашње јединство, које лако може бити угрожено поделама на линији Москве и проамеричких грчких цркава. Ovaj tekst je odlican. пре 16 минута, Милан Ракић рече Мада право части, а не власти, свакако припада Цариграду, као мајки цркви из чијег окриља су се развиле европске православне цркве, ипак бројност руских православаца далеко надилази све остале православце те Руска црква оправдано не жели да препусти примат Цариградској патријаршији која по бројности готово да представља статистичку грешку у матичној турској држави Da li smo sigurni da brojnost vernika RPC opravdava sporovanje oko primata? Da li je to ikada bilo u istoriji Crkve? "Ми смо мали народ и „мала црква“ те нашим архијерејима не треба да буде прва брига „шта ће бити са Свеправославним сабором“, већ шта ће бити са нама у тим турбулентним појавама и поделама. На нашој цркви је да одговорно делује и да чува, пре свега, унутрашње јединство, које лако може бити угрожено поделама на линији Москве и проамеричких грчких цркава. " Ako je Svepravoslavni Sabor izmedju ostalog izraz sabornosti I jedinstva Sve-Pravoslavne Crkve, onda bi trebalo da je svim pravoslavnima primarno da ucestvuju, a ne da se dele I projavljuju razjedinjenost. Unutrasnje jedinstvo svake pomesne crkve se upravo reflektuje u nadilazenju podela, kako na mikro planu, tako I na makro. Цитат Помени @ Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Милан Ракић Написано Јануар 23, 2018 Аутор Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 пре 17 минута, "Tamo daleko" рече Da li smo sigurni da brojnost vernika RPC opravdava sporovanje oko primata? Da li je to ikada bilo u istoriji Crkve? На неки начин и јесте. Не a priori у контексту цитираног, али на својеврстан начин, можда и "сартровски" у дефинисању попуњености "празнине", где је нпр. нама, у не тако далекој повијести 19. столећа наметано од стране Цариграда неколико владика, тзв. фанариота, који везе са нама никаве, али никакве нису имали. Чак ни српски језик нису знали. "Tamo daleko" је реаговао/ла на ово 1 Цитат Помени @ Тко вриједи лети, тко лети вриједи, тко не лети не вриједи... Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
"Tamo daleko" Написано Јануар 23, 2018 Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 Lepo rece Zeljko: mi smo mali narod, mala crkva.... ovo sto si Ti naveo nije bilo ganjanje oko primata, vec nametanje grckih vladika, ali bitno je I iz kog razloga? Kakav je nas kadar bio tada u to vreme posle otomana? Милан Ракић је реаговао/ла на ово 1 Цитат Помени @ Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Милан Ракић Написано Јануар 23, 2018 Аутор Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 пре 38 минута, "Tamo daleko" рече Lepo rece Zeljko: mi smo mali narod, mala crkva.... ovo sto si Ti naveo nije bilo ganjanje oko primata, vec nametanje grckih vladika, ali bitno je I iz kog razloga? Kakav je nas kadar bio tada u to vreme posle otomana? Исто к`о и у време збега за време Првог рата. Није просто било кадра на српским територијама. "Ученог", да се тако изразим за сан архипастирски. Али исто тако и оно народа што је остало на српским територијама је тешко могло да оствари комуникацију са епсикопом из веома простог разлога-непознавања језика, а исто тако емпатија греческог свештенства је (претпоставка, премда постоје и доикументи), била на веома ниском нивоу за проблеме раје, где је након "реформи" у самом Цариграду правослвна црква "призната" и мање-више није било проблема у односима са "исламом"; у центру збивања; па се и ту "натезало". Е сад замисли како је било на границама? Замисли на трону шабачког епископа Грка тзв. "фанариота" који никада за Шабац није ни чуо!? "Tamo daleko" је реаговао/ла на ово 1 Цитат Помени @ Тко вриједи лети, тко лети вриједи, тко не лети не вриједи... Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Милан Ракић Написано Јануар 23, 2018 Аутор Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 пре 1 минут, Tanjir рече Logičnije je prihvatiti primat rimskog pape nego moskovskog patrijarha. У праву си. Али постоје оправдане сумње да је римски папа заправо "лизардмен", тј. с`оне стране. И како сад? Цитат Помени @ Тко вриједи лети, тко лети вриједи, тко не лети не вриједи... Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Ведран* Написано Јануар 23, 2018 Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 пре 5 часа, Жељко рече Јесте. Минимум је једном годишње, али кад погледаш уназад то није ни једном годишње. Па Васељенска није одржала Сабор не памти се више од када. Биће да су се угледали на њих. Баба је реаговао/ла на ово 1 Цитат Помени @ "Упути ме на истину Твоју, и научи ме, јер си Ти Бог Спас мој" (Пс. 24.5) https://sozercanje.wordpress.com/ Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Баба Написано Јануар 23, 2018 Пријави Подели Написано Јануар 23, 2018 Ово су ми текстови из 2016. да не буде забуне да сам их малочас писао. А о критизерству, могу само да кажем, данас после свега, жао ми је што нисам био грубљи. Лазар Нешић and Милан Ракић је реаговао/ла на ово 2 Цитат Помени @ Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Препоручена порука
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.