Репортажа "Политике" о владици Јовану: Падобранац у мантији

[александар живаљев]

Падобранац у мантији

Некадашњи старешина манастира Морачник на Скадарском језеру, а сада епископ пакрачко- -славонски Јован, припадник је чувене падобранске бригаде Војске Србије

Аутор: Драгана Јокић-Стаменковићсубота, 06.01.2018. у 09:00

Владика Јован: „Немам неки устаљени обичај пре скокова са неколико хиљада метара јер падобрански скок захтева бистар ум, добро физичко стање, пажљиво опремање и припрему, као и пажњу према колегама који су у ваздуху са мном”

(Фотографије приватна архива)

Владика Јован: „Немам неки устаљени обичај пре скокова са неколико хиљада метара јер падобрански скок захтева бистар ум, добро физичко стање, пажљиво опремање и припрему, као и пажњу према колегама који су у ваздуху са мном”

(Фотографије приватна архива)

PreviousNext

Сво­је нај­ве­ће па­си­је вла­ди­ка па­крач­ко-сла­вон­ски Јо­ван (Ћу­ли­брк) ве­зу­је за не­бо. По­ред то­га што се пре че­тврт ве­ка окре­нуо не­бе­ским вред­но­сти­ма и у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру жи­вот по­све­тио слу­же­њу Бо­гу, овај све­стра­ни епи­скоп иза­брао је још јед­но опре­де­ље­ње ко­је га и бу­квал­но ве­зу­је за ви­си­не. Не­ка­да­шњи ста­ре­ши­на ма­на­сти­ра Мо­рач­ник на Ска­дар­ском је­зе­ру је­дан је од дво­ји­це епи­ско­па Срп­ске цр­кве ко­ји су при­пад­ни­ци 63. па­до­бран­ске бри­га­де: уз ње­га, то је и вла­ди­ка ти­моч­ки Ила­ри­он. 

За епи­ско­па Јо­ва­на па­до­бран­ство је „за­ди­вљу­ју­ћи под­виг и не­што чи­ме се ба­ве иза­бра­ни при­пад­ни­ци људ­ског ро­да”. Ка­же да се на овом све­ту још ни­је ро­дио онај ко се не по­но­си сво­јим па­до­бран­ским кри­ли­ма, зна­ком ко­ји до­би­ја сва­ки па­до­бра­нац ка­да оба­ви обу­ку и све пред­ви­ђе­не ско­ко­ве. 

За ње­га су сви вој­ни па­до­бран­ци све­та јед­но брат­ство и од­ре­да се ди­че том по­себ­но­шћу.

Вла­ди­ка ис­ти­че да ни­је обра­зо­ван као спорт­ски, не­го као вој­ни па­до­бра­нац, иако је вре­ме­ном сте­као и спорт­ску па­до­бран­ску до­зво­лу. 

– Упо­знао сам и вр­хун­ске спорт­ске па­до­бран­це све­та, вред­не ди­вље­ња. Но, као мно­го ва­жни­ју ствар сма­трам па­до­бран­ска кри­ла ко­ја сам сте­као од ору­жа­них сна­га и је­ди­ни­ца са ко­ји­ма сам ска­као, а то су вој­ске Ру­си­је, Изра­е­ла, Спе­ци­јал­на ан­ти­те­ро­ри­стич­ка је­ди­ни­ца и та­ко да­ље – об­ја­снио је епи­скоп Јо­ван.

У па­до­бран­ство је, ка­же, ушао по по­тре­би, ка­да је тре­ба­ло про­ве­ри­ти ка­ко би, по­сле ви­ше­де­це­ниј­ске раз­дво­је­но­сти, функ­ци­о­ни­са­ла ду­хов­нич­ка слу­жба у та­да­шњој Вој­сци Ју­го­сла­ви­је.

Пр­ва је­ди­ни­ца ко­ја је 14. ок­то­бра 2002. го­ди­не, упр­кос за­бра­ни, у свом се­ди­шту у Ни­шу про­сла­ви­ла кр­сну сла­ву, би­ла је упра­во 63. па­до­бран­ска бри­га­да. Ло­мље­њем слав­ског ко­ла­ча обе­ле­жи­ли су По­кров Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це и дан ка­да је 1944. го­ди­не на ита­ли­јан­ском аеро­дро­му Ђо­ја дел Ко­ле на­ша На­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ка вој­ска об­но­ви­ла па­до­бран­ску је­ди­ни­цу осно­ва­ну у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји 1940. го­ди­не, пре не­го што су је има­ле Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја и САД.

– Ло­мље­ње кр­сног хле­ба про­пра­ти­ле су и му­шке, рат­нич­ке су­зе, а та­да­шњи ко­ман­дант бри­га­де, са­да ге­не­рал Или­ја То­до­ров за­тра­жио је од ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја да оста­нем у је­ди­ни­ци и про­ђем па­до­бран­ску обу­ку. „Ни­је ли ма­ло ма­тор?”, пи­тао је ми­тро­по­лит, на шта је То­до­ров од­го­во­рио: „И од ма­то­ри­јих смо на­пра­ви­ли љу­де!” И та­ко сам остао у Ни­шу. Усле­ди­ла је обу­ка под ру­ко­вод­ством пу­ков­ни­ка Не­на­да Ку­зма­но­ви­ћа, ко­ји је и из­гу­рао це­лу иде­ју. Пре­лом­ни тре­ну­так до­шао је уско­ро: Се­део сам иза пи­ло­та Еде Ха­џи­су­леј­ма­но­ви­ћа и пр­ви пут из ави­о­на по­сма­трао па­до­бран­ски скок. Е, та­да сам по­стао па­до­бра­нац, обу­ка је то са­мо ре­а­ли­зо­ва­ла – се­ћа се вла­ди­ка Јо­ван. 

Од та­да до да­нас он је оба­вио око 350 па­до­бран­ских ско­ко­ва. Ис­ти­че да је сва­ки скок по­се­бан и да, ка­да се ма­ло за­ду­би, мо­же баш сва­ког да се се­ти.

– Ми­ри­са ва­зду­ха, при­зе­мље­ња, бо­је не­ба, ле­те­ли­це, на­чи­на на ко­ји ми се отво­рио па­до­бран, а по­нај­ви­ше љу­ди с ко­ји­ма сам ле­тео ави­о­ну и у ва­зду­ху. Све­га се и да­нас се­ћам, од пр­вог ско­ка. По­себ­но ме­сто у пам­ће­њу има­ју и не­ке ван­ред­не си­ту­а­ци­је, ка­квих увек има и увек ће их би­ти, јер уза сву пре­до­стро­жност, чо­век мо­ра да се сми­ри пред при­ро­дом ко­ја је про­мен­љи­ва, не­пред­ви­ди­ва, ми­ло­срд­на и окрут­на. А ти­ме и пред чи­ње­ни­цом да и вр­хун­ски об­у­че­ни и спо­соб­ни љу­ди са­мо де­ли­мич­но упра­вља­ју сво­јим жи­во­том – на­гла­ша­ва вла­ди­ка па­крач­ко-сла­вон­ски.

Ка­же да не­ма ри­ту­ал пре ско­ко­ва са не­ко­ли­ко хи­ља­да ме­та­ра ви­си­не, већ ис­ти­че да су оно што зах­те­ва па­до­бран­ски скок би­стар ум, до­бро фи­зич­ко ста­ње, па­жљи­во опре­ма­ње и при­пре­ма, и па­жња пре­ма ко­ле­га­ма ко­ји су ва­зду­ху са њим. 

– Не тре­ба­ју ри­ту­а­ли, већ је­ди­ни осе­ћај ко­ји је нео­п­хо­дан у па­до­бран­ству, а то је страх, као знак да смo све­сни да се бавимo не­чим што је не­при­род­но, из­над људ­ске при­ро­де. На­у­че­ни смо да тај страх са­вла­да­ва­мо, да са њим жи­ви­мо и ко­ри­сти­мо га да це­ло сво­је би­ће мо­би­ли­ше­мо на из­вр­ше­ње ско­ка. За­то су за ме­не па­до­бран­ци људ­ска би­ћа ко­ја су не­ке од сво­јих ка­па­ци­те­та раз­ви­ли до са­мих гра­ни­ца до ко­јих чо­век мо­же да до­пре – об­ја­шња­ва вла­ди­ка Јо­ван и до­да­је да у Ру­си­ји астро­на­у­те, пи­ло­те и па­до­бран­це сма­тра­ју на­ци­о­нал­ним ју­на­ци­ма.

Ни­ка­да за­то не­ће за­бо­ра­ви­ти ка­да су при­ли­ком по­се­те Бе­о­гра­ду са мно­го сим­па­ти­је у ње­га упи­ра­ли пр­стом и уз­ви­ки­ва­ли „де­сант­ник!” вла­ди­ке и све­ште­ни­ци из прат­ње ру­ског па­три­јар­ха Ки­ри­ла. На пи­та­ње ка­ко у се­би ми­ри па­до­бран­ца Јо­ва­на Ћу­ли­бр­ка и вла­ди­ку па­крач­ко-сла­вон­ског, го­спо­ди­на Јо­ва­на, од­го­ва­ра да не ви­ди да они тре­ба да се ми­ре.

– Пре ми се чи­ни да се, по­не­кад и на не­пред­ви­ди­ве на­чи­не, до­пу­њу­ју – искрен је срп­ски епи­скоп с па­до­бран­ским кри­ли­ма јед­не од нај­ја­чих свет­ских вој­них је­ди­ни­ца.

Књи­жев­ност, му­зи­ка, но­ви­нар­ство, ди­пло­ма­ти­ја…

Ли­ста ин­те­ре­со­ва­ња вла­ди­ке Јо­ва­на, ван бри­ге о епи­ско­пи­ји, го­то­во да не­ма кра­ја. Овај Кра­ји­шник, по­ред Те­о­ло­шког фа­кул­те­та, за­вр­шио је и ју­жно­сло­вен­ске је­зи­ке и књи­жев­ност, а ди­плом­ски рад о Ми­ло­шу Цр­њан­ском, ко­ји је бра­нио на Ка­те­дри за сти­ли­сти­ку у За­гре­бу, овен­чан је Бран­ко­вом на­гра­дом Ма­ти­це срп­ске 1991. го­ди­не и да­нас се ко­ри­сти на пост­ди­плом­ским сту­ди­ја­ма у ви­ду књи­ге „Цр­но сун­це, и око ње­га круг”. 

Вла­ди­ка го­во­ри ен­гле­ски, ру­ски и хе­бреј­ски је­зик, слу­жи се не­мач­ким, грч­ким и са не­ко­ли­ко сло­вен­ских је­зи­ка и члан је Ко­ми­си­је Све­тог ар­хи­је­реј­ског си­но­да за пре­вод Ста­рог за­ве­та. Струч­њак је за про­у­ча­ва­ње хо­ло­ка­у­ста и на ту те­му од­бра­нио је ма­ги­стар­ски рад у Је­ру­са­ли­му, где је бо­ра­вио осам го­ди­на. Об­ја­вио је и низ ра­до­ва о са­вре­ме­ној му­зи­ци и кул­ту­ри, те­о­ри­ји и прак­си са­вре­ме­них ме­ди­ја, је­дан је од тво­ра­ца пр­ве ра­дио-ста­ни­це у СПЦ, Ра­дио Све­ти­го­ре, а био је и уред­ник исто­и­ме­ног ма­га­зи­на. 

View full Странице