Претражи Живе Речи Утехе

По завршетку рата, 23. октобра 1944, партизани свештенику Алимпију Поповићу предали власт у руке НИКОМЕ није било необично што је Алимпије Поповић (1888-1967), после свршене гимназије и Богословије, обукао свештеничку одору и служио у Алмашкој и Успенској цркви, попут свог претка, са којим су се населили први Новосађани у Алмашки крај, у Подбару. Али, када су му партизани по ослобођењу од окупатора, 23. октобра 1944, у Новом Саду предали власт у руке, е то је већ било за незаборав. Такав догађај и за данашње прилике би био занимљив, а за ондашње, да се и не приповеда. Интересантно је да је свештеничком позиву Поповић био посвећен и док је водио град. По онима који су знали свестраног проту Алимпија, указана част нове власти била је заслужена, јер је било познато да је његов парохијски успенски стан био важна база НОП ратних година, којом је руководила његова ћерка Мара. На тој значајној дужности остао је све до 1949. године. Буран и занимљив живот прота је исписао у својим “Успоменама”, књизи коју је приредила др Гордана Петковић из Музеја Војводине, а објавио новосадски “Прометеј”. – Живот проте Алимпија Поповића може се пратити кроз његове “Успомене” од раног детињства до година после Другог светског рата – наводи др Петковић. – У том периоду од шест деценија променило се неколико државних уређења и држава, од Аустругарске монархије у којој се родио, преко Краљевине СХС, до Титове Југославије, у којој је умро 8. октобра 1967. године, и сахрањен на Алмашком гробљу. Прота је био добар беседник, даровит писац, одличан певач и сликар. Написао је књигу поводом 200-годишњице Успенске цркве (1936). У предратном листу “Дан” неколико година је писао хумористично – сатиричну колумну, често цензурисану, потписујући је као “Мита Крадић-ноћом стражар, дањом књижевник”. Знао је више од хиљаду народних и варошких песама, па је на Радио Београду наступао и као певач под псеудонимом Јоца Подбарац. Није био школован сликар, али је за собом оставио аутопортрет и недовршен портрет сина Живка. Алимпије Поповић (други здесна) са највиђенијим људима НОП на збору у Новом Саду Прота Алимпије је, иначе, био 40. градоначеник Новог Сада, а први после Другог светског рата. Пре њега на том месту био је др Милош Петровић од 1939. до 1941. године, а Поповића је после пет година заменио Душан Иброчкић, и он је био градоначелник од 1949. до 1951. Успенска црква са парохијским домом ПРВИ ПОМЕН ЖРТВАМА РАЦИЈЕ КАО парох Успенске цркве, Алимпије Поповић је покушао да попише суграђане, своје парохијане страдале у новосадској рацији и уопште у Другом светском рату. Први је одржао помен тим жртвама, већ 21. јануара 1943. Љиља Прерадовић, Новости Вероватно је церемонијално крштење једрилице „Врабац” на новосадском војном аеродрому „Југовић” у јесен 1939, последњи друштвени догађај, где су фотографи снимили заједно др Милоша Петровића и пароха Успенске цркве Алимпија Поповића. Фото: Улаз у војни аеродром „Југовићево” Рођени су исте, 1888. били ђаци славне Српске православне велике гимназије (данашња „Змај Јовина”) и деценијама пријатељи. Само неку годину потом идеологија је одредила последњем предратном и првом послератном градоначенику сасвим различите судбине. Петровић је две године права студирао у Будимпешти, као питомац Текелијанума, а докторирао у Коложвару. Током Великог рата заробили су га Руси, а он као добровољац прикључио српској војсци и преживео страхоте Солунског фронта. По формирању Краљевине СХС је постављен за начелника новосадског среза, али га нису занимале државна намештења, одбио је дужност жупана и од женидбе 1924. по најмодернијим методама почео водити 150 јутара имања на Сајлову, своје супруге Катице. Међутим био је врло активан у политичком и друштвеном животу, нарочито кроз чланство у бројним хуманитарним организацијама, па је чаршија поздравила његово именовање за градоначелника маја 1939. По капитулацији одбио је сарадњу са хортијевским властима и ангажовао се само као потпредседник Српске читаонице и у Црквеној општини, која успела да из мађарског конц логора Шарвар избави око 2800 деце, док је он прихватио две девојчице. Фото: Петровић и Поповић су избегавали државне функције Алимпије Поповић, потомак једне од најстаријих новосадских породица, која се доселила још 1718. након карловачке богословије имао је несрећу да је у пакрачку парохију послат пред сам Велики рат. Није крио своје родољубље и хабзбуршка власт га је држала у кућном притвору пуне четири године. У Нови Сад се вратио 1919. и био агилан у Соколској жупи, управи СНП и „Аероклубу”, те као председник Српске читаонице. У утицајном листу „Дан”, који је основао његов брат Дака, објављивао је врло читане скаске под псеудонимом Мита Крадић. А и име овог боктера и усменог „литерате”, лик популарне представе „Сеоски лола”, згодно му је послужило као асоцијација на корупционашке афере које су потресале краљевину, те је често био на удару цензора. Знао је преко 2000 народних и варошких песама, па су слушаоци Радио Београда упамтили баршунасти баритон „Јоце Подбарца”, јер се није сматрало приличним да се свештеник након тропара бакће лаким нотама. Идеја социјална правда – без обзира на то да ли по Христу или Марксу – ујединила је Поповиће. Одмах по окупацији у порти Алмашке цркве прота и цела породица изведени су на стрељање, али случајно преживели. Два су му сина, ипак, одведена у логор као таоци. Кад је Вермахт напао ШСР хортијевска полиција му је претресла стан, одакле је прешао у илегалу. Трећи дан рације јануара 1942. одведен је у Соколски дом, али опет некако избегао смрт на залеђеном Дунаву. Његов парохијски дом већ је био проверена партизанска база. Тешко је поднео смрт најмлађег сина Живка, који је погинуо 1943. као већ прекаљени комуниста. А имао је тек 23 године. Вероватно добро обавештен како се претходних седмица одвијала по Шумадији и Београд „револуционарна правда”, Поповић је саветовао свог пријатеља Петровића да се склони на неко време из града, што је он одбио сматрајући да се ничим ништа огрешио о свој народ. У процени је погрешио. За зло му је узето што је, да спаси српски живаљ, са још неколико виђених личности потписао апел, да се уздрже од отпора окупатору, па тако обезбеде „своју личну и имовну безбедност”. Но, оптужен је за сарадњу за четничким покретом и са око 250 угледних Новосађана, углавном Срба, стрељан у Рајиној шуми пред крај јесени 1944. Пресуда и смртна казна објављени су у новинама тек 21. јануара 1945. Масовна гробница је откривена 1991. кад је копан канал за водовод. Његовој породици је имање конфисковано, између осталог и два салаша са 302 јутра земље, док је удовица малтретирана и затварана као „црноберзијанка” и „народни непријатељ”. Прота Поповић је, пак, после ослобођења невољно пристао да буде први градоначелник, али је издржао пет година мандата. Ипак, као посланик није пристајао да буде егзотична декорација у мантији, већ републичком парламенту предложио да се у први петогодишњи план унесе и градња Канала Дунав-Тиса, а потом војвођанском да се он продужи на деоницу Тиса-Дунав. Штампа и радио упорно су прећуткивали сва његова залагања, али је остала анегдота илустративна колико је била подозривост нове власти према њему. Кад су град посетили челници највишег републичког ранга приређена је вечера у хотелу „Војводина“, где га је, кад се после више метара шприцера атмосфера раскравила, а један од другова из Београда, без и мало такта упитао: „Па добро, прото, докле ћеш ти са нама?” Правећи се да не примећује жаоку „весело” је одговорио: „До зоре, наравно!” Преминуо је, осим од исписника, заборављен 1967. Млађи, можда, знају да је деда шефа империје „Гранда” Саше Поповића. Синови чувају успомене Ретку фотографију са аеродрома сачували су синови страдалног господина Петровића, научник и дугогодишњи директор новосадског Пастеровог завода Милош (87), који је име није добио по свом оцу, јер то није у српској традицији, већ мајчином, Милошу Мијатовићу, те његов старији брат Душан, неуропсихијатар, који у 94. години још волонтира у београдској Црквеној општини и брине о менталном здрављу, нарочито старих. Мишко Лазовић, Дневник, Видовдан http://vidovdan.org/istorija/gradonacelnik-u-mantiji/

Падобранац у мантији Некадашњи старешина манастира Морачник на Скадарском језеру, а сада епископ пакрачко- -славонски Јован, припадник је чувене падобранске бригаде Војске Србије Аутор: Драгана Јокић-Стаменковићсубота, 06.01.2018. у 09:00 Владика Јован: „Немам неки устаљени обичај пре скокова са неколико хиљада метара јер падобрански скок захтева бистар ум, добро физичко стање, пажљиво опремање и припрему, као и пажњу према колегама који су у ваздуху са мном” (Фотографије приватна архива) Владика Јован: „Немам неки устаљени обичај пре скокова са неколико хиљада метара јер падобрански скок захтева бистар ум, добро физичко стање, пажљиво опремање и припрему, као и пажњу према колегама који су у ваздуху са мном” (Фотографије приватна архива) PreviousNext Сво­је нај­ве­ће па­си­је вла­ди­ка па­крач­ко-сла­вон­ски Јо­ван (Ћу­ли­брк) ве­зу­је за не­бо. По­ред то­га што се пре че­тврт ве­ка окре­нуо не­бе­ским вред­но­сти­ма и у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру жи­вот по­све­тио слу­же­њу Бо­гу, овај све­стра­ни епи­скоп иза­брао је још јед­но опре­де­ље­ње ко­је га и бу­квал­но ве­зу­је за ви­си­не. Не­ка­да­шњи ста­ре­ши­на ма­на­сти­ра Мо­рач­ник на Ска­дар­ском је­зе­ру је­дан је од дво­ји­це епи­ско­па Срп­ске цр­кве ко­ји су при­пад­ни­ци 63. па­до­бран­ске бри­га­де: уз ње­га, то је и вла­ди­ка ти­моч­ки Ила­ри­он. За епи­ско­па Јо­ва­на па­до­бран­ство је „за­ди­вљу­ју­ћи под­виг и не­што чи­ме се ба­ве иза­бра­ни при­пад­ни­ци људ­ског ро­да”. Ка­же да се на овом све­ту још ни­је ро­дио онај ко се не по­но­си сво­јим па­до­бран­ским кри­ли­ма, зна­ком ко­ји до­би­ја сва­ки па­до­бра­нац ка­да оба­ви обу­ку и све пред­ви­ђе­не ско­ко­ве. За ње­га су сви вој­ни па­до­бран­ци све­та јед­но брат­ство и од­ре­да се ди­че том по­себ­но­шћу. Вла­ди­ка ис­ти­че да ни­је обра­зо­ван као спорт­ски, не­го као вој­ни па­до­бра­нац, иако је вре­ме­ном сте­као и спорт­ску па­до­бран­ску до­зво­лу. – Упо­знао сам и вр­хун­ске спорт­ске па­до­бран­це све­та, вред­не ди­вље­ња. Но, као мно­го ва­жни­ју ствар сма­трам па­до­бран­ска кри­ла ко­ја сам сте­као од ору­жа­них сна­га и је­ди­ни­ца са ко­ји­ма сам ска­као, а то су вој­ске Ру­си­је, Изра­е­ла, Спе­ци­јал­на ан­ти­те­ро­ри­стич­ка је­ди­ни­ца и та­ко да­ље – об­ја­снио је епи­скоп Јо­ван. У па­до­бран­ство је, ка­же, ушао по по­тре­би, ка­да је тре­ба­ло про­ве­ри­ти ка­ко би, по­сле ви­ше­де­це­ниј­ске раз­дво­је­но­сти, функ­ци­о­ни­са­ла ду­хов­нич­ка слу­жба у та­да­шњој Вој­сци Ју­го­сла­ви­је. Пр­ва је­ди­ни­ца ко­ја је 14. ок­то­бра 2002. го­ди­не, упр­кос за­бра­ни, у свом се­ди­шту у Ни­шу про­сла­ви­ла кр­сну сла­ву, би­ла је упра­во 63. па­до­бран­ска бри­га­да. Ло­мље­њем слав­ског ко­ла­ча обе­ле­жи­ли су По­кров Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це и дан ка­да је 1944. го­ди­не на ита­ли­јан­ском аеро­дро­му Ђо­ја дел Ко­ле на­ша На­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ка вој­ска об­но­ви­ла па­до­бран­ску је­ди­ни­цу осно­ва­ну у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји 1940. го­ди­не, пре не­го што су је има­ле Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја и САД. – Ло­мље­ње кр­сног хле­ба про­пра­ти­ле су и му­шке, рат­нич­ке су­зе, а та­да­шњи ко­ман­дант бри­га­де, са­да ге­не­рал Или­ја То­до­ров за­тра­жио је од ми­тро­по­ли­та Ам­фи­ло­хи­ја да оста­нем у је­ди­ни­ци и про­ђем па­до­бран­ску обу­ку. „Ни­је ли ма­ло ма­тор?”, пи­тао је ми­тро­по­лит, на шта је То­до­ров од­го­во­рио: „И од ма­то­ри­јих смо на­пра­ви­ли љу­де!” И та­ко сам остао у Ни­шу. Усле­ди­ла је обу­ка под ру­ко­вод­ством пу­ков­ни­ка Не­на­да Ку­зма­но­ви­ћа, ко­ји је и из­гу­рао це­лу иде­ју. Пре­лом­ни тре­ну­так до­шао је уско­ро: Се­део сам иза пи­ло­та Еде Ха­џи­су­леј­ма­но­ви­ћа и пр­ви пут из ави­о­на по­сма­трао па­до­бран­ски скок. Е, та­да сам по­стао па­до­бра­нац, обу­ка је то са­мо ре­а­ли­зо­ва­ла – се­ћа се вла­ди­ка Јо­ван. Од та­да до да­нас он је оба­вио око 350 па­до­бран­ских ско­ко­ва. Ис­ти­че да је сва­ки скок по­се­бан и да, ка­да се ма­ло за­ду­би, мо­же баш сва­ког да се се­ти. – Ми­ри­са ва­зду­ха, при­зе­мље­ња, бо­је не­ба, ле­те­ли­це, на­чи­на на ко­ји ми се отво­рио па­до­бран, а по­нај­ви­ше љу­ди с ко­ји­ма сам ле­тео ави­о­ну и у ва­зду­ху. Све­га се и да­нас се­ћам, од пр­вог ско­ка. По­себ­но ме­сто у пам­ће­њу има­ју и не­ке ван­ред­не си­ту­а­ци­је, ка­квих увек има и увек ће их би­ти, јер уза сву пре­до­стро­жност, чо­век мо­ра да се сми­ри пред при­ро­дом ко­ја је про­мен­љи­ва, не­пред­ви­ди­ва, ми­ло­срд­на и окрут­на. А ти­ме и пред чи­ње­ни­цом да и вр­хун­ски об­у­че­ни и спо­соб­ни љу­ди са­мо де­ли­мич­но упра­вља­ју сво­јим жи­во­том – на­гла­ша­ва вла­ди­ка па­крач­ко-сла­вон­ски. Ка­же да не­ма ри­ту­ал пре ско­ко­ва са не­ко­ли­ко хи­ља­да ме­та­ра ви­си­не, већ ис­ти­че да су оно што зах­те­ва па­до­бран­ски скок би­стар ум, до­бро фи­зич­ко ста­ње, па­жљи­во опре­ма­ње и при­пре­ма, и па­жња пре­ма ко­ле­га­ма ко­ји су ва­зду­ху са њим. – Не тре­ба­ју ри­ту­а­ли, већ је­ди­ни осе­ћај ко­ји је нео­п­хо­дан у па­до­бран­ству, а то је страх, као знак да смo све­сни да се бавимo не­чим што је не­при­род­но, из­над људ­ске при­ро­де. На­у­че­ни смо да тај страх са­вла­да­ва­мо, да са њим жи­ви­мо и ко­ри­сти­мо га да це­ло сво­је би­ће мо­би­ли­ше­мо на из­вр­ше­ње ско­ка. За­то су за ме­не па­до­бран­ци људ­ска би­ћа ко­ја су не­ке од сво­јих ка­па­ци­те­та раз­ви­ли до са­мих гра­ни­ца до ко­јих чо­век мо­же да до­пре – об­ја­шња­ва вла­ди­ка Јо­ван и до­да­је да у Ру­си­ји астро­на­у­те, пи­ло­те и па­до­бран­це сма­тра­ју на­ци­о­нал­ним ју­на­ци­ма. Ни­ка­да за­то не­ће за­бо­ра­ви­ти ка­да су при­ли­ком по­се­те Бе­о­гра­ду са мно­го сим­па­ти­је у ње­га упи­ра­ли пр­стом и уз­ви­ки­ва­ли „де­сант­ник!” вла­ди­ке и све­ште­ни­ци из прат­ње ру­ског па­три­јар­ха Ки­ри­ла. На пи­та­ње ка­ко у се­би ми­ри па­до­бран­ца Јо­ва­на Ћу­ли­бр­ка и вла­ди­ку па­крач­ко-сла­вон­ског, го­спо­ди­на Јо­ва­на, од­го­ва­ра да не ви­ди да они тре­ба да се ми­ре. – Пре ми се чи­ни да се, по­не­кад и на не­пред­ви­ди­ве на­чи­не, до­пу­њу­ју – искрен је срп­ски епи­скоп с па­до­бран­ским кри­ли­ма јед­не од нај­ја­чих свет­ских вој­них је­ди­ни­ца. Књи­жев­ност, му­зи­ка, но­ви­нар­ство, ди­пло­ма­ти­ја… Ли­ста ин­те­ре­со­ва­ња вла­ди­ке Јо­ва­на, ван бри­ге о епи­ско­пи­ји, го­то­во да не­ма кра­ја. Овај Кра­ји­шник, по­ред Те­о­ло­шког фа­кул­те­та, за­вр­шио је и ју­жно­сло­вен­ске је­зи­ке и књи­жев­ност, а ди­плом­ски рад о Ми­ло­шу Цр­њан­ском, ко­ји је бра­нио на Ка­те­дри за сти­ли­сти­ку у За­гре­бу, овен­чан је Бран­ко­вом на­гра­дом Ма­ти­це срп­ске 1991. го­ди­не и да­нас се ко­ри­сти на пост­ди­плом­ским сту­ди­ја­ма у ви­ду књи­ге „Цр­но сун­це, и око ње­га круг”. Вла­ди­ка го­во­ри ен­гле­ски, ру­ски и хе­бреј­ски је­зик, слу­жи се не­мач­ким, грч­ким и са не­ко­ли­ко сло­вен­ских је­зи­ка и члан је Ко­ми­си­је Све­тог ар­хи­је­реј­ског си­но­да за пре­вод Ста­рог за­ве­та. Струч­њак је за про­у­ча­ва­ње хо­ло­ка­у­ста и на ту те­му од­бра­нио је ма­ги­стар­ски рад у Је­ру­са­ли­му, где је бо­ра­вио осам го­ди­на. Об­ја­вио је и низ ра­до­ва о са­вре­ме­ној му­зи­ци и кул­ту­ри, те­о­ри­ји и прак­си са­вре­ме­них ме­ди­ја, је­дан је од тво­ра­ца пр­ве ра­дио-ста­ни­це у СПЦ, Ра­дио Све­ти­го­ре, а био је и уред­ник исто­и­ме­ног ма­га­зи­на. View full Странице

Говорећи у емисији "Жива истина", 22.04. лидер ДПС јеназвао митрополита Амфилохија ополитичарем у мантији и запријетио да ће ускоро СПЦ у Црној Гори добити своју "нишу". Интервјуоом у данашњем дневнику ДАН, митрополит му поручује да одговара једино Светом Петру Цетињском, а не шефовима НАТО, као г. Ђукановић. Amfilohije političar u mantiji Komentarišući izjavu poglavara SPC Amfilohija da se mora baviti politikom, sve dok Crnu Goru vode izdajnici, Đukanović je kazao da uopšte nije iznenađen. ''To je zapravo samo priznanje mitropolita da se on bavi politikom u mantiji. To prvo. Drugo, nije on usamljen u naporima da zaustavi Crnu Goru, prije svega da ostane nezavisna država, a ni u naporima da Crnu Goru odvrati od puta usvajanja evropskog sistema vrijednosti. Danas se to pokazuje otvoreno i bahatije, jer iza njega stoji jedan moćan sistem kakava je ruska država'', kazao je Đukanović i dodao da se Crna Gora ne da impresionirati ni porukama mitropolita ni porukama iiz Kremlja. Saopštio je da je započet posao sistemskog uređenja odnosa države i crkve. ''Kroz donošenje zakona, crkvi će se dati ona niša u crnogorskom društvu koja je sleduje, i baviće se onim poslovima koji se pretpostavljaju za tu nišu, da ne bi, poput mitropolita, pomislili kako je njihova niša čitava Crna Gora i da treba da rade posao koji im ne pripada. Ja vjerujem da ćemo imati uskoro taj Zakon u Parlamentu, jer je to jednostavno jedan od sistemskih zakona koji ova država mora donijeti'', saopštio je lider DPS-a. Đukanović je govorio i o Vladi Duška Markovića, hapšenju istaknutih članova DPS-a, izborima u Podgorici i mogućim partnerima, privatizaciji luke Bar, mogućnosti da se kandiduje za predsjednika Crne Gore. Митрополит Амфилохије: Ја одговарам Светом Петру, а Мило НАТО пакту Од Дан -27 априла, 2017 Митрополит црногорско приморски Амфилохије казао је, у интевјуу за „Дан“, да он одговара Светом Петру Цетињском, а бивши премијер Мило Ђукановић шефовима НАТО пакта. Митрополит је сугерисао политичарима власти да прије доношења одлуке о НАТО пакту приупитају Светог Петра Цетињског да ли то подржавају сви грађани Црне Горе. Одговарајући на поруке Ђукановића да ће Митрополија црногорско-приморска добити своју нишу, митрополит је оцијенио да предсједник ДПС-а не зна шта говори и да нема појма о цркви. Како коментаришете оптужбе дугогодишњег премијера и предсједника ДПС-а Мила Ђукановпћа да сте политичар у мантији? -Господин Ђукановић је био главна личност у свим историјским збивањима у Црној Гори од деведесетих година прошлог вијека. Између осталог, њега називају и Мило краљ. И заиста, очигледно се он и понаша тако, као краљ. Да ли му је ствојствен онај апсолутизам краља Николе првог Петровића, то није моје да судим. Међутим, постоји једна суштинска разлика између нашег црногорског краља и краља Николе. Краљ Никола је био крштен човјек, човјек цркве и у његово вријеме Митрополија црногорско приморска је била државна вјера. Наш нови краљ био је овдје и код Ћивота Светог Петра. Морам да признам није умио да се понаша. То му не замјерам, таква му је била школа кумровачко брозовачка. Пришао је ћивоту и климнуо главом, као што сада климају у џамији, тако некако. Онда је после чак и ложио бадњаке. Међутим, нијесу Цетињани заборавили да је Мило наопако наложио бадњаке. Ја сам у међуврему схватио да то није било из поштовања према цркви и из вјере, него из чисто политичких разлога. Он је искористио Цркву да би утврдио власт и да би остварио своје политичке циљеве. У том духу, ево и сада у најновије вријеме он наставља ту причу, коју је радикализовао 1997. године када је почео другачије да се понаша према цркви и почео да подржава такозвану ЦПЦ. Ђукановић ме је оптужио да сам политичар у мантији и најавио да ће закон о вјерским заједницама бити донијет у догледно вријеме, а да ће црква, односно Митрополија добити своју „нишу“. Не знам шта подразумијева под тим.. Он смјешта Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког у нишу?! Није свјестан шта говори, а опрашта му се јер у Бога не вјерује, па може да каже и нешто што је дјетињасто и неразумно. Он хоће сву историју да смјести у нишу. Очевидно је да Римокатоличка црква није добила нишу, с њом је склопљен темељни уговор, а тако је учињено и с Исламском заједницом и с јеврејском заједницом. Све је то за поштовање, али не знам колико је за поштовање да МЦП на крају свега тога заслужи неку нишу, док су друге заједнице добиле сва своја права. Ђукановић очигледно има харизму као политичар, али с друге стране појма нема о цркви. Он не зна каква је улога Цркве. С обзиром да Црква није увијек у сагласности с његовом политиком и његовим начином остваривања циљева, онда он једноставно сматра да Цркву треба елиминисати. Ја све људе доживљам као пријатеља, па и Ђукановића. Но и поред тога, његово схватање је другачије од мог, као и одговорност. Његова је одговорност привремена и за Црну Гору и народ. Ја одговорам пред Светим Петром Цетињским, а он одговара пред шефовима НАТО пакта. И ту је велика разлика између нас. У петак се организује протест на Цетињу поводом гласања о НАТО пакту? -Што се тиче протеста, који организује ДФ, то је њихов политички скуп, црква нема везе с тим. Црква обавља свој посао вечерас, подстакнута временом када је било бомбардовање Црне Горе. Служићемо за упокојену литиргију и помен у Цетињском манастиру за све оне који су пострадали од тог насиља. Ја сам дужан пред Богом, пред својом савјешћу и ћивотом Светог Петра Цетињског да данас поводом тог насиља и злочина НАТО пакта одржим заупокојену литургију и помен свима пострадалим и у Србији, и у Црној Гори, као и жртвама од Украјине до Азије. Исто то ћемо урадити и 7. маја за око 2.000 побијених у Подгорици. НАТО бомбардовање Црне Горе, Србије и некадашње заједничке државе је директни наставак нацифашистичке тираније из времена Другог свјетског рата. Носилац такве тираније је НАТО пакт. Када би се тај НАТО пакт сада покајао пред Богом и пред људима и обновио оно што је уништио, онда би то било добро. Кад је у питању доношење одлуке власти о НАТО пакту на Цетињу, добро је да се она доноси на Цетињу, јер је то престони град који је био и остао темељ Црне Горе. Међутим, када бих ја био на њиховом мјесту, као што нијесам, онда бих ја дошао код Светог Петра Цетињског да га приупитам како они раде и усмјеравају Црну Гору, је ли то у његовом духу. Приупитао бих ја и Петра другог о томе. Било би добро када доносе ту одлуку да приупитају је ли то из главе цијелог народа или је из главе само једне групе људи, и да ли та група људи има право пред Богом и Светим Петром Цетињским и историјом Црне Горе, да преузима такву одговорност на себе. Бојим се да они користе ту власт и хоће пошто-пото да донесу једну такву одлуку, не питајући народ на референдуму, како је то требало да буде. Ово је први пут да се на такав начин доноси пресудна одлука. Требало би да се запитају каква је будућност такве одлуке. Да ли се тиме та група људи одриче и Светог Петра Цетињског и краља Николе, и Петра другог? Они сада форсирају тзв. западне вриједности. Шта се под њима подразумијева? Вратила се та Европа оном начелу због којег је пропала велика римска империја хљеба и игара. Томе теже ови властодржци. Њима је лијепо. Како су се обогатили, то они знају. Очевидно, је мој став против учлањења Црне Горе у НАТО доспио до њиховог сједишта. Ја се ипак надам да ће и сва ова искушења која носимо проћи и да ће сазрети свијест и сазнање. Не може бити сведена одговорност за будућност Црне Горе на 40-ак људи, које је вријеме избацило, а да се игнорише 650.000 Црногораца, без обзира на то којој они вјери и нацији припадају. Свести рјешевање кључних питања Црне Горе и њене будућности на 40ак људи, мислим да тога никада досад није било у Црној Гори. Митрополија је уградила себе у биће Црне Горе, у непрестаној борби за, како бисмо народски рекли, крст часни и слободу златну, у борби за слободу Цјрне Горе, не само физичку, већ и за слободу прије свега од насиља, тирјанства… Дакле, та борба цркве за слободу није само физичка, него је то свеукупни напредак људског бића, сваког човјека. Да ли држава покушава да дисциплинује цркву? – Сматрам да покушава. Неки чак кажу да је у новије вријеме исфорсирана и ова такозвана ЦПЦ да би њоме уцјењивали православну цркву у Црној Гори и да би је дисциплиновали на начелима која су од њих усвојена, док су били скојевци, Титови пионири… И за вријеме комунизма, било је и крштених комуниста, људи који су знали шта је црква и признавали Српску православну цркву. Како данас гледате на дешавања 16. октобра? –Морам да признам да се прибојавам на основу свега што се десило носиоцима „државног удара“ да је то још тужнија прича од оне за вријеме краља Николе о бомбашким аферама. Чини ми се да је ова прича још тужнија, примитивнија, незрелија и нездравија. Прије свега начин на који је спреман наводни државни удар личи на дјетињарију. Друго, је ли се догодио државни удар, је ли се нешто догодило 16. октобра, да ли је некоме фалила длака с главе? Је ли неко напао Ђукановића? Зашто замајавају Црну Гору и ову сиротињу која нема хљеба да једе? Покренут је процес који није увјерљив ни за њих саме, а камоли за народ и Европу. Све чешћа су убиства, насиља… Како то објашњавате? – Не да сам забринут само због тога, већ и тужан. Видим и осјећам да је то најозбиљнији проблем садашње Црне Горе. То је последица обезбожене идеологије, која је све друго сем људскости, поштења, чести, образа и вјере. Идеологија која је подређена дебелом цријеву. Ђукановић и остали требало би да усмјере све снаге на духовни и морални препород и да ме пусте да радим свој посао. Онда нећу да им се бавим оваквом политиком. А с друге стране, нека они не уводе морал или духовност који нијесу никада била својствени Црној Гори, а послије тога мене оптужују што против тога протестујем. Не би ме чудило да ме Стијеповић преда тужиоцу Новорећи о недавној пријави коју је против митроплита поднио градоначелник Главног града Славољуб Стијеповић, митрополит је казао да га не би чудило да га први човјек Подгорице по командној дужности преда јавном тужиоцу. –Ако му је за утјеху, то није први пут. Имао сам три пријаве. Оптужен сам и због цркве на Румији гдје су ме казнили опоменом, а онда зато што смо обновили Горњи манастир у Остругу и нијесмо питали ову модну креаторку (Анастазију Мирановић, директорка Управе за културна добра). Умјесто да нам помогну да сачувамо вриједности , они хоће културу без култа, истакао је митрополит. Он је објаснио да је донесена одлука да се на Конику, гдје је некад била пијаца, гради вјерски објекат и на основу тога је прикупљено 7.000 потписа како би се на тој локацији саградио храм Светог Василија Острошког. -Ми смо на тој локацији ставили крст који су недавно вандали скинули, као и икону Светог Василија. Ти који то раде нека се са Светим Василијем обрачунају, а не самном. Такво скрнављење Светог Василија није запамћено у ових 350 година, од када је Свети Василије својим сузама гријао хладне стијене, додао је митрополит. Одговарало им је кад сам критиковао друге – Политичарима је мјесто у цркви, а не цркви у политици. Када сам свирао у пиштаљке против Милошевића, онда су многи били пресрећни због тога, али када сам после тога довео у питање њихову политику, односно не политику него њихово рјешавање судбинских питања народа, било је другачије. Основно начело Цркве је жртвовање себе за друге, а не жртвовање других за себе. Ако политичари траже од мене да прихватим њихово начело, они онда траже од мене да се одрекнем Христа, Ћивота Светог Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, поручио је митрополит Амфилохије.