ЗАШТО СУ ТУЖНИ ЉУДИ који се причешћују?

[Иван Ивковић]

https://www.reddit.com/r/funny/comments/1y8ywa/im_just_trying_to_get_lunch_not_have_an/

 

[Драгана Милошевић]

Хајде, трансформерси, јавите се.

[goranger]

пре 13 часа, gavrosaurus рече

Добро, јесу ли се сви — на здравље вам и спасење — данас озарили том радошћу?

Јесте ли сви одбацили тог старог човека, пишу ли данас на Поукама неки нови људи?

И немојте звучати као new age гуруи или тибетански жреци или као холивудске поп звезде.

1 kor 2:15

[Чунга Лунга]

Када прилазим Чаши, потпуно сам у молитви Исусу Христу да ме Његовим Телом и Крвљу излечи од - ту набројим пар ствари од којих моја душа болује, грехова. И скроз сам у томе, понављам то, молим свим срцем, свим умом, свим бићем, ништа не видим и не чујем, све док не приђем. Пред Светим Причешћем сам у страху или страхопоштовању, без мисли, а после, чим се причестим примећујем осмех код себе, који не могу да контролишем и не знам зашто га имам на лицу кад ми ништа није смешно. Да, можда има и туге при приласку, туге због сопственог пада који отварам тада пред Господом и молим да ме подигне, није то лако.

То је код мене, не знам за друге шта је и како је.

[Ђорђе Р]

Почетком причешћа почиње граја у цркви, поздрављање, ћаскање, честитања, опуштенција. Као да је Литургија завршена, ил да је нека пауза у служби, "полувреме" на утакмици...

Ја прилазим чаши озбиљан, знајући да ће се за неки тренутак десити Чудо над чудима, непоновљив догађај под капом небеском, у ком и сам учествујем. Такав сам током целог причешћа, гледајући док се други причешћују, појући тихо песму "Тјело Христово...", размишљајући о том Догађају. Сваки пут сам зачуђен, задивљен, "шокиран", нит тужан, нит радостан.

Радост наступа са молитвама благодарења: "Видјехом свјет... Да исполњатсја уста наша...". Туга (тихи бес) тада наступа ако се нисам причестио, и кажем себи "Коњу један, следећи пут не пропусти прилику".