Једна лепа јесења прича...***

[JESSY]

Bio je to težak jesenji dan. Jedan od onih sunčanih, ali hladnih i tromih. Koji traže da se vratiš u krevet, pokriješ preko glave i zaboraviš da je svet takav kakav je.

Bio je to dan kad je par godina ranije moja baka odlučila da ode od nas. Zapravo, odlučila je dan pre tog, dok smo mi jurcale po bolnicama i neuspešno tražile nekoga ko bi se pobrinuo za zdravlje stare žene čiji su koraci i danas u parketu pod našim stopalima. Smrt je disala u našoj kući mesecima, sedela u dnevnoj sobi i čekala da je neko posluži. Strpljivo i samopouzdano, kao što smrt to uvek radi. Danas, znam čak i neke takve ljude. Dementori, kako ih zove jedna moja prijateljica. Nekada mi se činilo da je ona prva gora. Sada mislim drugačije. Prvoj ne možeš u toj meri da zameriš.

Ustala sam to jutro u nadi da će dan brzo proći, da me ljudi neće gledati, niti videti i da neće primetiti kako se za sobom vučem. Jer danas mrtvi nisu u modi. Jer je zaborav imperativ svakodnevice. Toga su dana neki ljudi slavili rođendane, drugi su obeležavali neke revolucije. Svakako smo se svi borili protiv vremena, svako na svoj način i iz svoje kože.

Pokušala sam da ga umilostivim da me vrati u dane kad je kuća mirisala na mekike. Kada se čulo šmrcanje iz njene sobe, glasno, ali tiho. Dane kada je krila kolače za nas od odraslih i komšija. U vreme kada su se po kući razvlačili čitko napisani spiskovi za pijacu, koje je pratio detaljan opis, poput: šargarepa kao olovka. Dane kada se njen glas ujutro čuo iz susedne sobe, koji je krišom rođacima pričao naše porodične tajne o koje smo se mi trapavo spoticali, kao o komade nameštaja koje si dobio u nasledstvo, pa nije red da ih bilo kome pokloniš. Dane kada je najmanje šest puta ponavljala sve što kaže kako ne bismo zaboravili, iako smo mi naravno zaboravljali. Obične stvari, kao da je vreme da baciš smeće ili da kupiš novine u povratku. Ne mogu ni da zamislim koliko ju je to bolelo.

Ali vreme je kurva, osim što isto kao i Bog ima sjajan smisao za humor. Mogla sam se samo pokloniti pred njegovim gromkim grohotom iz trbuha, ako me je i čulo u svom gustom rasporedu. Zauzvrat, dobila sam dan krcat nekim za mene nepoznatim svetom, koje viđam svakodnevno, a koji za mene daleki jednako kao i ptice sa Novog Zelanda.

Nešto kasnije, dok sam sedela na klupi u svojim svečanim crnim pantalonama čekajući svoje vreme, jer šta se drugo radi dok sediš na klupi, čula sam kroz svoje misli glas. Nepoznat stariji ženski glas. Pomislila sam da je ipak vreme za farmakoterapiju, a ne za psihoterapiju. Međutim, ispred mene je stajala baka. Možda nečija, svakako ne moja. Upitala me je da li slobodno mesto do mene. Kakvo jezivo pitanje, pomislih. Slobodno je.

Sela je do mene, malo bliže nego što se sedne pored neznanca. Svidele su joj se moje cipele, bio je to kratak uvod koji valjda uvek možeš nesmetano reći ženi na visokim štiklama. Nevešto sam se zahvalila i sklonila cigaretu, jer me je obuzeo stid, kao kad te uhvate da radiš nešto što ne smeš. Sedela sam i slušala je pažljivo. Pričala mi je o tome kako je bole šake, jer je do rata radila kao krojačica u Novitetu. I sada šije ponekad. Posvađala se dan pre toga sa dedom jer je pošao da joj kupi kolica za pijacu, da ne vuče sama, jer je to nekada bio njegov, a sada njen posao, od kada je bolestan i nepokretan.

Ljutila se na njega jer je tvrdoglav i ne razume da ne može. Kaže da je ljut i ljubomoran, jer ona može da cunja, a on sedi u stanu koji je otključan dok ona ide po lekarima. Pravila je ove godine i zimnicu, nije rekla šta, to se svakako uvek krije, malo je dala i komšinicama.

Kada mi je ispričala sve što je mislila da treba da znam, užurbano je ustala i rekla još koju, jer nije red otići tek tako. Na koncu mi je rekla da uživam u mladosti i ljubavi; pomislila sam: „Eh, bako, ne znam čega imam manje”, i lakim korakom otišla niz ulicu. Iako je već došlo moje vreme, ostala sam još koji tren da se zahvalim gore pomenutom, jer mi je podario ovaj susret. Samo da me podseti da je još uvek tu.

 

http://www.psihoverzum.com/tezak-jesenji-dan/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)

[JESSY]

i još lepih jesenjih priča.....

[JESSY]

O LJUBAVI – JESENJE SONATE

09/01/2013 ·JESENJE SONATE

iz knjige NEŠTO LEPO

 

(ženske priče za pričanje)

 

Zar se i vama ne čini kako su se sve one priče o “prvoj ljubavi” (koja, zna se, “zaborava nema” od mnogog, nepotrebnog i dosadnog prepričavanja i dopričavanja, nekako sasvim osušile i ispraznile, kao neke kafanske pesme; kamo sreće da nikad i nisu pričane, nego da su ostale onde gde im je najtoplije, u škrinji najdragocenijih intimnih uspomena. Valjda zbog toga, ljudi retko, nerado, skoro nikad, ne pričaju o “poslednjoj ljubavi”, a ona je – zar ne? – isto tako važna, često i najvažnija ljubav njihovih života.

Rekoh li: “poslednja ljubav”? Pogrešila sam (nikad ne smete reći: nikad!), treba reći: “pretposlednja ljubav”, jer sa poslednjom se umire.

Negde sam pročitala da običan, zdrav čovek – to jest: žena – živi i umire voleći nekog, makar malčice zaljubljen. Zajedno sa nadom, ljubav umire poslednja. Mi do poslednjeg časa nekog volimo, jako i potpuno; a oni, retki, nesposobni za ljubav se računaju u žive leševe.

Mili moji, nije ovo prazna pohvala i uteha čoveku i ženi, nego neki nejasni blagoslov, možda milost Božja. A započeli smo razgovor o onoj “pretposlednjoj” ljubavi, o kojoj se tako nerado i uzdržljivo priča.

Bogami, nije baš tako, ima vrlo razglašenih priča o poslednjim ljubavima, ali – o ljubavima čuvenih muškaraca.

Sve veoma mnogo liče jedna na drugu: starkelja se zaljubi u neku zgodnu mladicu, koja mu, ovako onako, daje neke znake ohrabrenja i nade. On se saplete na “ludi kamen”, preporodi se, zaljubi i malčice pobrljavi … I završeci takvih priča su uvek isti, znate već … Malo tužni, ali fini za pričanje.

Tako se, na primer, učeni Dositej Obradović (najfiniji Srbin od kako je Srba) u šezdeset nekoj – koje nekad behu starije godine, možda zato što ih je ispunjavao bogatiji život – bio zaljubio u jednu mladu tršćansku lepoticu, ženu svog prijatelja i dobrotvora Jovana Teodorovića, Sofiju, i pisao joj strasna pisma. U slavu te ljubavi je – ako se sećate – napravljen onaj naš lepi film “Jastuk groba mog”.

Ili, recimo: Johan Volfgang Gete! Možda najumniji i najsrećniji čovek svog doba, genije svestan svoje genijalnosti, miljenik žena i dvorova, nedoljivi zavodnik, u sedamdeset petoj se zatreskao, kao dečkić, u Urliku fon Levecov, koja je imala samo sedamnaest! Dva, tri leta Gete je progonio curicu po Marijenbadu i Karlovim Varima, onde je ona provodila leta sa majkom i sestrama. Na kraju je i zaprosio – čak je preklinjao i vojvodu Karla Avgusta da se za njega zauzme kod Urlikinih roditelja. Matora mangupčina, već je bio zaludeo devojku; jedva su ga, na okolišan način, odbili. Teško je preboleo tu bol! Napisao je jednu od najlepših ljubavnih pesama, marijenbadsku “Elegiju”.

Kako Gete prepoznaje da mu se ljubav približava?

“Šta li taj susret obećava meni,

taj nerascvetali cvet ovoga dana?

I pakao i raj su otvoreni;

duša se sva koleba uzburkana!”

Imamo i mi u našoj književnosti sličan slučaj: ljubav ostarelog Laze Kostića prema Lenki Dunđerskoj. Imamo i mi našu somborsku “elegiju”, najlepšu ljubavnu ispovest i pesmu na našem jeziku.

Jeste li primetili? – muške ispovesti, elegija do elegije, nigde nijedan primer “jesenje sonate” o poznijoj, zreloj, “poslednjoj” ljubavi neke žene. Nema njene ispovesti, ni njene “elegije”. To je tabu!

Muškarac, i u stoprvoj, može da se zaljubi, i javno pati, svojim pesmama, a ženi je zabranjeno. Čist muški šovinizam i prostakluk! Od žene se traži, po mogućstvu, večita vernost. Penelopa ima da čeka, dvadeset godina!

Ili, kao u onoj nežnoj priči Šalom Alejhma o mlekadžiji Tejviju, koji je sa svojom krotkom i trpljivom Goldi, u teškoj sirotinji, izrodio sedam kćeri, i sve ih poudavao, a stalno dosađivao ženi blesavim i dosadnim pitanjem: “Da li me voliš?”

Pedeset godina mu ona kuva, pere, trpi i podnosi budalu, ugađa mu, izrodila sedam kćeri, a on je još uvek pita: “Goldi, da l me voliš?” “Otkud znam, možda te i volim.”

(Peva poznatu pesmu iz mjuzikla “Violinista na krovu”: “Da l ga volim?”)

Ljubav se ne može zabraniti! Ni narediti. Ljubav je prirodno stanje!