Српски Рокфелер из Савамале

[Danijela]

Гледано из данашње перспективе, Лука Ћеловић изгледа више као митска личност него као неко ко је заиста постојао. Дошавши у Београд, почео је ни из чега, а онда је великим талентом, радом и одрицањем направио своју малу империју. Када је то постигао, решио је да то благо подели са другима.“  Драгомир Ацовић

 

Име Луке Ћеловића „Требињца“ није данас у потпуности непознато у Србији. Ипак, разлог због кога је то име на пиједесталу највећих људи које је наша средина изнедрила није толико једноставан нити потпуно познат.

Лукa Ћеловић „Требињац“ (фотографија преузета са интернета)

 

А искључиво из комплексности те величине и трага који је оставио у свом народу велики „Требињац“. Јер, посматрајући живот који је водио, од детињства и младости па до његовог краја, немогуће је не видети да се Лука Ћеловић истакао у неколико поља и да је на сваком оставио грандиозан траг, укључујући и оно због кога је добио историјски публицитет и памћење – добротворству.

 

Лука Ћеловић деловао је на друштвеном, економском, финансијском, националном, патриотском и личном пољу, дајући у сваком сегменту све до себе, беспоштедно, најпре по сопствену личност, да би идеју које се прихватио довео до суштинске и смислене разраде и остварења.

 

Када је крајем 19. века као дечак очевом вољом кренуо из родне Херцеговине на посао у Београд, Лука Ћеловић био је попут хиљада својих тадашњих „исписника“: бескрајно сиромашан, нешколован, без много шанси за било какав успон на друштвеној лествици епохе.

 

Ипак, све препреке које су младом Луки стајале као непремостиве и то на самом почетку живота, биле су савладане упорношћу, марљивошћу и бистрином трговачког помоћника „шегрта“, што је Лука Ћеловић постао по започињању своје пословне и животне каријере у тадашњем Београду.

 

Ангажман у трговачким робним магацинима браће Крсмановић на тадашњем Савском пристаништу био му је ипак накратко прекинут избијањем српско-турских ратова и устанка у родној Херцеговини: бунтовне и родољубиве природе, Лука Ћеловић није могао нити желео да пропусти борбу за ослобођење своје земље од вековне оријенталне окупације. Храбро се борио у бројним биткама током неколико година, био је и рањен, и када се све завршило, вратио се у Београд да настави посао.

 

Тај исти посао почео је у међувремену да се шири јер је од „шегрта“ Лука Ћеловић у једном тренутку кренуо да води сопствену трговину, у чему је имао све више успеха како је време одмицало.

Лука Ћеловић (фотографија преузета са интернета)

 

Круна његовог успеха долази оног тренутка када је нешколовани али изузетно интелигентни и промоћурни Херцеговац схватио да будућност српске националне трговине лежи у формирању задруге, по узору на сеоска домаћинства која су се тако међусобно испомагала, чији би оснивачи и корисници били домаћи трговци и привредници.

 

Лука је рачунао да ће задруга помоћи својим оснивачима и корисницима да добијају повољније кредите и финансијске услуге, чиме би боље и лакше развијали свој посао, што се у веома кратком року показало као потпуно исправна прогноза.

 

Београдска привреда кренула је да расте, посебно на прелазу векова, крајем 19. и почетком 20, а главни „мотори“ тог развоја били су управо из редова „Београдске задруге“ како је Лука Ћеловић назвао своју организацију.

 

Како је и његово богатство кренуло да расте у новим околностима, Лука Ћеловић одлучује да инвестира у изградњу нових велелепних зграда, по узору на европске палате тог доба, и то у најмање развијеном делу Београда – Савамали.

 

Тамо где је деценију раније као гладан младић почео своју каријеру, поред магацина у пристаништу, Лука Ћеловић купује велике парцеле мочварне и блатњаве земље са намером да ту направи центар новог богатог Београда.

 

Данашња Карађорђева улица садржи неке од најрепрезентативнијих објеката из те светле епохе развоја града и читавог друштва, попут хотела „Бристол“, блока зграда код Економског факултета или палате „Београдске задруге“, као најлепшег примерка епохе. Све их је саградио Лука Ћеловић „Требињац“.

(фотографија преузета са интернета)

 

Тим градитељским напором дао је архитектонско-урбанистички естетски печат Београду који траје и данас, и, још више, заиста омогућио тадашњи развој града ка Сави и даље, ван важећих уских урбаних оквира.

 

Ипак, иза свог богатства и зграда крије се један штедљив, опрезан човек, вечни противник расипништва, бахаћења и бесмисленог живота. Остало је записано да је ишао по градским кафанама не би ли видео ко се коцка и опија да би таквим „домаћинима“ сутрадан ускратио право чланства у задрузи и коришћења њених погодности.

 

Водио је бригу о сопственом новцу али и о туђем са неком нарочитом посвећеношћу, свестан да у новим временима само количина богатства може да једном малом народу какав је био његов српски, обезбеди независност и слободу, као и да му донесе још једну ствар, суштински најважнију за опстанак, а чију вредност је визионарски сагледао – знање, односно, образовање.

(фотографија преузета са интернета)

 

Како је био без потомства и породице, Лука Ћеловић одлучио је да целокупно своје богатство, у новцу и некретнинама, поклони Београдском универзитету да би тим средствима учинио школовање студената још бољим и модернијим.

 

Двадесети век је доба фантастичних научних и технолошких пробоја и достигнућа, и патриота какав је био, Лука Ћеловић није могао да остане по страни од чињенице да ће његово богатство након његове смрти једину праву функцију и смисао имати уколико буде на најбољи начин употребљено да Србији и њеној младости омогући да равноправно учествују у светском напретку.

Посвета на згради Београдског универзитета   (фотографија преузета са интернета)

 

Београдски универзитет је са огромном захвалношћу прихватио величанствени поклон Луке Ћеловића: од његове смрти 1929. године па до Другог светског рата 1941. године, главнина свих активности универзитета била је финансирана од прихода које је омогућио Лука Ћеловић.

 

Бум научне, истраживачке и техничке „мисли“ у Београду и читавој земљи, који је школовањем стотина младих стручњака изазвао Београдски универзитет, био је укорењен у оно што је Лука Ћеловић оставио „свом роду“.

 

Када се завршио Други светски рат, променом друштвеног уређења у Србији, односно, тадашњој Југославији, рад универзитета другачије је конципиран, а заоставштина Луке Ћеловића добила је другачији статус.

 

Ипак, и оно релативно кратко време колико је послужила домаћој науци и образовању, било је довољно да Луку Ћеловића упише у бесмртни „строј“ добротвора и великана.

 

Иако се за сличне личности – богаташе који су свој новац подарили науци и образовању – данас у свету нашироко зна, попут Рокфелера или Карнегија, Лука Ћеловић је и од свог рода, коме је свим срцем и душом стремио и волео га, доживео углавном заборав па чак и негацију учињеног.

http://velikiljudi.rs/veliki_ljudi/srpski-rokfeler-iz-savamale/

[Аристарх]

Добар чланак, нисам знао за тог човека до сад. Битно да се грађани организују да Ејми Вајхаус добије споменик на калемегдану, а наше патриоте и личности ко шиша

[Volim_Sina_Bozjeg]

Hvala za tekst.

[Danijela]

Luka Ćelović je najveći dobrotvor Beogradskog univerziteta. Posle njegove smrti, 15. avgusta 1929. pronađen je Testament iz 1911. kao i Osnovno pismo o osnivanju Zadužbine Luke Ćelovića - Trebinjca od 23. decembra 1925. godine. U Osnovnom pismu Luka Ćelović zahvaljuje "Bogu i svim dobrim prijateljima koji mu pomogoše da stekne svoje imanje u Srbiji koja ga je primila za svog građanina, uveren da nauka i privredni rad uz negovanje mladog naraštaja najbolje obezbeđuju kulturnu i političku budućnost naroda". Prema želji ostavioca, ovom zadužbinom će rukovati Odbor sastavljen od rektora, koji je ujedno i predsednik Odbora, prorektora, dekana i prodekana svih fakulteta Beogradskog univerziteta. Zadužbini odmah predaje svoje imanje u Javorskoj ulici br. 7 i 9, po tapiji br. 19431, a ostalo imanje će se priključiti fondu Zadužbine posle ostaviočeve smrti.

Samo čist prihod Zadužbine može da se koristi, troši i upotrebljava za naučne potrebe i ciljeve Univerziteta, a osnovni kapital ne sme ni u kom slučaju da se smanji.

Pravila o rukovanju Zadužbinom i o raspoređivanju čistog prihoda izradio je Univerzitetski savet Beogradskog univerziteta. Ta se pravila mogu menjati samo svake desete godine. Na sve zadužbinske zgrade, na svu opremu, kao i na naučna dostignuća štampana iz ovih fondova treba da se stavi vidna oznaka "Zadužbina Luke Ćelovića - Trebinjca".

Zadužbinu Luke Ćelovića - Trebinjca činili su:

1. jedan plac sa kućom u ul. Javorskoj br. 7 i 9.

2. dvospratna kuća u ul. Kraljevića Marka br. 1 koja ima 4 stana i 4 dućana u parteru.

3. palata na uglu ul. Karađorđeve br. 65 i Zagrebačke br. 1 u kojoj su 24 stana sa 3 lifta i 6 dućana sa 3 teretna lifta.

4. palata duž cele Zagrebačke ulice u koju ulaze brojevi 3, 5, 7 i 9 i Bosanske (danas Gavrila Principa) ul. br. 16. Ova zgrada ima 31 stan i 7 dućana sa 4 teretna lifta.

Ove palate su postale vlasništvo Zadužbine početkom 1930. godine kada je Zadužbina raspolagala velikom sumom novca.

Sav prihod od ovih imanja upravnik Zadužbine je svakog meseca predavao upravi Beogradskog univerziteta. Taj prihod je 1930. mesečno iznosio prosečno oko 260.000 ondašnjih dinara, što je u vreme teške ekonomske krize bila i te kako značajna svota za Univerzitet, ukoliko se ima u vidu da je tada plata redovnog profesora, ministra ili generala iznosila oko 5.000 dinara.

O radu ove ogromne univerzitetske zadužbine podnošen je svake godine izveštaj koji je bio dostupan javnosti. Iz izveštaja koji su sačuvani vidi se da su potporom "Zadužbine Luke Ćelovića - Trebinjca" štampane mnoge naučne studije najeminentnijih naučnika. Nastavni kadar Beogradskog univerziteta koristio je stipendije Zadužbine za mnogobrojne međunarodne susrete, simpozijume i kongrese, kao i za višemesečni rad u arhivama i bibliotekama najpoznatijih univerzitetskih centara.

U izveštaju za 1931. godinu naglašava se da je Odbor održao deset sednica, kao i da su zasedali pododbori koji su povremeno vodili razne poslove Zadužbine. Tako je na sednici od 26. decembra 1931. obavešten Odbor da je završen i primljen rad Bete Vukanović, portret Luke Ćelovića u prirodnoj veličini, i da će biti postavljen u svečanoj sali Univerziteta. Portret je urađen prema slici Riste Vukanovića koja je u ratu oštećena a kasnije nestručno restaurirana.

Tokom 1931. godine obeležene su sve kuće koje su ušle u sastav Zadužbine, te je tada obeležena i kuća u Dobrinjskoj ul. br. 2 (danas Andrićev venac). Te je godine doneta i odluka da se isplate legati prema Testamentu, i to za fondove srpskih osnovnih škola u Trebinju, Banjoj Luci i u manastiru Duži. Ovi legati su, prema Testamentu, ukupno iznosili 180.000 dinara pa je odlučeno da se isplata izvrši uvećana za osam puta.

Prema izveštaju za 1934. godinu izdato je:

1) novčana pomoć za sređivanje i proučavanje velike zbirke mezomojskih korala iz Istočne Srbije u Geološkom institutu Univerziteta,

2) iz prihoda Zadužbine određeno je da se nagradi, sem redovne Svetosavske nagrade, sa po 1.000 dinara po jedan student svakog fakulteta koji je od jedne do druge proslave najuspešnije položio diplomski ispit,

3) Mineraloško metrografskom zavodu suma od 10.000 dinara za nabavku specijalnog mikroskopa za rad u laboratoriji,

4) Zootehničkom institutu Poljoprivredno-šumarskog fakulteta 4.000 dinara za nabavku fotokamere za fotomikroskopska snimanja,

5) Skopskom fakultetu 10.000 dinara za štampanje fakultetskog godišnjaka,

6) 40.000 dinara kao pomoć Univerzitetskoj biblioteci za pretplatu na listove i časopise,

7) 20.000 dinara za nabavku instrumenata Biološkoj stanici Vardarske banovine u Ohridu, s tim da instrumenti ostanu svojina Zadužbine i da se na njima stave vidne oznake "Zadužbine Luke Ćelovića Trebinjca", kao i da su nabavljene iz tih sredstava.

U 1934. godini date su i mnoge druge potpore i pomoći, samo za izdavačku delatnost izdvojena su sredstva u iznosu od 268.050 dinara.

Ovo predstavlja grub izvod iz jedino pristupačnih dokumenata o postojanju i radu "Zadužbine Luke Ćelovića - Trebinjca". Taj rad se do izbijanja Drugog svetskog rata odvijao u smislu Osnovnog pisma kojim je i osnovana Zadužbina. Kroz sve te godine imovina Zadužbine se uvećala tako da još neke zgrade u centru Beograda nose zadužbinske oznake.

Nakon završetka rata zgrada u Zagrebačkoj ulici pretvorena je u studentski dom "Milovan Đilas", koji kasnije dobija naziv "14. decembar".

O postojanju ove Zadužbine čulo se nešto još jednom, ali ne kroz izveštaje o radu i naučnim dostignućima već posredstvom beogradske štampe. Tokom 1969. počeli su pregovori sa preduzećem "Metalservis" da kupi obe palate, vlasništvo Beogradskog univerziteta, pod motivacijom da su nepodesne za studentski dom. I pored opšteg protivljenja tadašnjeg javnog mnjenja, Beogradski univerzitet je zamenio ove nepokretnosti za nekoliko useljivih stanova 1970. ili 1971, nimalo ne hajući za volju ostaviočevu kao ni za pomoć koju su od njih nesumnjivo dobijale nauka i kultura.

Na ovaj događaj nastavnici beogradskog fakulteta nisu sačuvali sećanje iako se manje bitni događaji vezani za Beogradski univerzitet dobro pamte.

Na sva uopštena pitanja o ovom postupku dobija se kakav-takav odgovor ali na konkretna pitanja odgovor se svodi na neodređena mucanja.

I tako ime Luke Ćelovića - Trebinjca, njegov doprinos razvoju naše univerzitetske nauke, kao i sve odredbe njegovog testamenta polako padaju u zaborav.

 

https://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/16.html

[Чунга Лунга]

 

[Danijela]

Kakav covek! Imao toliko novca i da ne poludi kao vecina bogatasa nego je umnozavao, delio, pomagao, gradio...

Gospode pomiluj svog skromnog slugu Luku!