Суочавање на Новосадској ТВ: др Борис Кршев и Жељко Ињац (ВИДЕО)

[Поуке.орг инфо]

 

 

[Milan Nikolic]

Nisam mogao sve da gledam. Samo je primetno da je Zeljko postao NATO covek.

Ja sam bas za Kinu. Verujem da ce globalni poredak tek da se pretumba.

[Баба]

Не баш НАТО човек али свакако не верујем у Евроазијску унију, коју нам на крају иако је само на папиру Руси нису ни понудили.

 

[Milan Nikolic]

Rusi nisu jedini nego ravnopravni sa drugim azijskim silama. Njihov pravi pitencijal mislim da niko jos ne sluti.

[Баба]

Evo jedan drugačiji stav, bliži tom rusofilskom ali ne baš previše daleko od mog stava:

 

Бранко Радун: Шта су Руси нама и ми њима

 

13. септембра 2017.

 

 

 

Ново истраживање агенције Демостат је дало очекиване резултате: Русија је доживљена као највећи пријатељ Србије (41%), већина је против војних база, а ако би то “требало” највише је њих за руску војну базу (20%). Са друге стране најпожељније земље за живот или рад су земље ЕУ где одавно постоји значајна српска емиграција. Срећко Михајловић главни истраживач Демостата је то резимирао закључком да је “Србима срце на истоку а новчаник на западу”.

Да покушамо да објаснимо или илуструјемо ове резултате који су блиски резултатима других агенција за истраживање јавног мњења последњих година. Прво желимо рећи да резултати нису “нелогични” јер имамо најмање пар векова дуго искуство европеизације као и бројну дијаспору у западноевропским земљама са једне и најмање три века од Петра Великог повременог политичког окретања и ка Русији. Нарочито кад смо у невољи. Овакви ставови јавног мњења у Србији нису само пресек тренутних ставова већ и последица историјских и културолошких процеса “дугог трајања”.

Поред “великих руских царева” попут Петра, Стаљина или Путина који имају своје фанове у Србији, језичка и верско-црквена блискост два народа је омогућавала трајније и дубље везе. Нарочито у сфери идеја, идеологија и уопште културе. Са друге стране физичка блискост са земљама западноевропске кутлуре (не треба заборавити да је Војводина до 1918. била део Аустроугарске која је “претеча” ЕУ) као и милионска дијаспора на Западу су у области економије и финансија природно окретали нашу земљу ка Западу (Па и руска елита чува новац на западу, школује децу тамо и купује некретнине). Са друге стране Запад предвођен Америком контролише Балкан те стога процес евроинтеграција овог простора није слободан и спонтан.

Ако је наша јавност по симпатијама или склоностима већински проруски, унутар елите је другачије стање. Тамо је већинско опредељење прозападно и проамеричко што се може видети и кроз медије и на универзитету. Илустрација тога је и подела на пронатовску политичку, економску и медијску елиту и антинатовску (или пронеутралну) јавност. Какав је исход те идеолошке и политичке шизоидности? Или ће та и таква елита убедити јавност да нам је добро и корисно ући у НАТО (а није) или ће под притиском јавности прихватити неутралност као реалност. Аутор текста промовише прагматичан приступ без искључивости – а то значи да уколико би нам САД дала гаранције за север Косова и за Републику Српску ми бисмо могли да размишљамо о уласку у НАТО. Но како такве понуде нема, нема потребе ни да “настављамо процес атлантских интеграција” који смо, ако ћемо поштено и довели скоро до краја.

Шта је Русија Србији данас? Русија се показала у неким ситуацијама, наравно када је то и њој у интересу, као савезник Србије (око Косова, резолуције о Сребреници или пак чланства Косова у Унеско) као стратешки извор енергената и осредњи економски партнер. Око односа према Русији једностран и штетан је однос наивних русофила који у Кремљу виде некакву идеалну словенску и православну власт која “воли Србе” па стога промовишу једнострано окретање на Исток али и западњака који Русију “идеализују” али као чисту негативност (диктатура, корупција…) те заговарају окретања леђа Москви. Обе крајности носе велике ризике уколико би превладале јер су засноване су на емоцијама и једностраним идеолошким премисама. Оно што не виде или не желе да виде наивни русофили јесте да је Русија далеко, да смо окружени земљама ЕУ и НАТО (као оно мало галско село у стрипу о Астериксу) а да Русијом владају прагматици и да њену политику, као и других сила, одређује интерес олигархије и енергетског лобија. Са друге стране западњаци не виде да нам је Русија некада давно али и недавно давала помоћ и подршку те да је то било значајно за Србију и да је “одрицање од Русије” пуцање себи у ногу. Ништа са тим не бисмо добили.

Шта је Србија Русији? Мала егзотична балканска земља које је васкрсла после деценија хибернације у двема Југославијама. Србија је мало позната Русима – неки су постали свесни ње тек 1999-те. Постоје симпатије за Србију међу православним и конзервативним Русима којих нема много и нису утицајни у елити. Србија је мало радила на промоцији у Русији (уосталом као и у САД или у ЕУ).

Руска истраживања јавног мњења Левада центра показују да је на листи пријатеља Србија на 12 месту. Неко би помислио да је то врло лош резултат. Но ако са листе скинемо земље које су вековима биле у саставу Русије или пак имају бројно руско или проруско становништва или велике силе попут Кине и Индије са којима Москва има партнерске односе немамо много држава “испред нас”. Ту је Сирија у којој Русија ратује или традиционални савезник попут Кубе. Србија је испред балканских и источноевропских држава које много озбиљније раде на промоцији у Русији од нас. Осцилације у “популарности” Србије говоре да медији и званична политика у значајној мери генеришу нечију (не)популарност. Занимиво би било анализирати на ком смо “месту” Италијанима, Аустријанцима и Немцима где имамо бројну дијаспору и много интензивнију привредну активност но са Русијом.

Закључак се сам намеће. То што је неком Швајцарска или Шведска добро место за живот не значи много у политичком “смислу” јер је она то и за Италијана и Шпанца и Руса а зашто не би била и за Србе. Истраживање Демостата показују реалан пресек не само ставова јавности већ и стања на терену. Економску оријентацију на западноевропске земље и политичке симпатије према Русији. Негде у тим параметрима се и креће спољна политика коју води Вучић покушавајући да балансира не само између великих сила већ и између радикалних позиција “русофила” и “западњака”. То је у овом моменту и једина реална и одржива политика.

 

http://vidovdan.org/2017/09/13/branko-radun-sta-su-rusi-nama-i-mi-njima/