Затварам очи да бих видео

[Снежана]

 

ZATVARAM OČI DA BIH VIDEO

Život i umetnost Pola Gogena

 

Jedna od najvećih preokupacija intelektualaca dvadesetog veka bilo je proučavanje drevnih istina i traganje za poreklom sveta. Prirodnjaci su pokušavali da otkriju poreklo svemira i da objasne šta je dovelo do nastanka života; psihijatri i psiholozi su pokušavali da proniknu u tajne ljudske duše, a umetnici su se, na svoj način, bavili sličnim problemima.
Mada je većim delom života pripadao devetnaestom veku, Gogenove slike i skulpture odaju njegovu opčinjenost ovim problemima. Još od prvog boravka na Tahitiju (1891), njegova dela pokušavaju da odgovore na značajna pitanja, o čemu svedoči i naziv jedne njegove slike: Šta smo? Odakle smo? Gde smo to krenuli?(Bostonski muzej lepih umetnosti).

 

 

Vizionarski je najavio dolazak novog veka i započeo potragu koju su nastavili potonji umetnici i naučnici.

Bilo je malo verovatno da će takav čovek ostvariti takva dela.
Pol Gogen je bio loš đak i neuspešan student. Jedino je bio dobar u mačevanju. Nije uspeo da položi ispite u Francuskoj mornaričkoj akademiji, te počinje da radi u trgovačkoj mornarici kao običan mornar. Posle poraza Francuske u ratu protiv Pruske (1870–1871), Gogen je otpušten iz mornarice i više se nikad nije vratio moru. Počeo je da studira slikarstvo tek kad je napunio dvadeset i činilo se da mu sudbina nije namenila ništa drugo do da postane slikara na određeno vreme. Morao je da izdržava porodicu i bio je prinuđen da nađe posao koji će mu to i omogućiti. Dobro je zarađivao na berzi u Parizu, ali kad je berza doživela kolaps 1883, ponovo je počeo da se bavi umetnošću. Ovog puta je čvrsto odlučio ne samo da živi od umetnosti, već i da postane veliki slikar.
Uspeo je na neverovatan način. Osamdesetih godina je slikao u Francuskoj i nije bio u prilici da poseti ništa egzotičnije od Britanije, gde su mu pozirali seljaci, oduševljeni što je neko voljan da im za to plati. U takvim je trenucima snevao da će mu se pružiti prilika da ode negde preko mora, negde u daleke i tople predele francuske imperije, gde će pronaći jeftin smeštaj i egzotičnu inspiraciju. Želeo je da doživi neiskvareni svet, svet koji civilizacija nije dotakla i ukaljala. Bio je ponosan na svoje latinoameričko nasleđe – po majci je imao peruanske krvi. Zahvaljujući tome, sebe je smatrao plemenitim divljakom.
Otputovao je krajem osamdesetih godina na Martinik, ali odmah posle toga odlazi na Tahiti, o kojem je čuo posredstvom dela Lotovo venčanje. Odlazi 1891, ostaje šest meseci i stvara Dimno Ogledalo.
Umesto idile koju je zamišljao, otkriva da je francuski kolonijalizam već uspeo da upropasti prirodnu nevinost Tahitija. Mada razočaran, Gogen je ipak uspeo da pronađe inspiraciju za kojom je tragao. Za samo nekoliko meseci stvorio je dala koja predstavljaju spoj onoga što je tamo doživeo, zamislio i onoga što je naučio o različitim umetničkim stilovima. O tome svedoče junopacifičke slike.
Tokom prve posete upoznao je ljude koji su spomenuti u romanu – poručnika Ženoa, Titi, Ananija, Tehuru, Belog Vuka. Sve su to osobe koje su zaista postojale. Sreo je i jednog kineskog trgovca, kod kog je kupovao, i žandarma, koji ga je opominjao da se ne sme kupati nag na javnom mestu. Tehan, Anapa i Lovac izmišljeni su likovi.

 

 

Tajanstvena Totefa

Postojanje Totefe predstavlja misteriju. Posle Gogenove smrti, mnogi su odlazili na Tahiti i Markize da bi razgovarali o umetniku sa onima koji su ga poznavali. Niko od njih nije mogao ništa da kaže o Totefi. Jedino svedočanstvo o njegovom postojanju donosi Gogenov lični dnevnik Noa Noa, kao i pet-šest slika na kojima se pojavljuje. Istoričari umetnosti smatraju da Totefina pojava označava značajna razdoblja u Gogenovom radu, najavljuje nove dubine do kojih je dolazio. Totefe više nema na Gogenovim slikama posle povratka u Francusku 1892. godine.

Smatra se da je Matamoe poslednje platno na kojem je Totefa centralni motiv, ali postoji na još jednoj slici iz kasnijeg perioda. Tu vidimo dve figure – mladića, sa kaubojskim šeširom i na konju, i Gogena. Okrenuti su jedan drugom leđima i čini se da se rastaju. Isti mladić postoji i na Tehurinom portretu, prvom delu na kojem se javlja Totefa.
Vrlo je verovatno da je Totefa plod Gogenove mašte, mada nije isključeno da je to bio neko koga je umetnik video kad je prvi put bio u Mataiei, a koga drugi put više nije pronašao. To nećemo nikad saznati.
Povratak u Francusku bio je kratak i gorak. Postao je poznat u svojoj zemlji, ali su njegova dela slabo prodavana. Nije mogao da vrati i izdržava svoju porodicu. Ponovo odlazi u Francusku Polineziju i posle toga više nikad nije video ženu i decu. Do kraja života je bio u besparici, mada je nekako uspevao da se snađe za platno i boju. Umro je na Markizima u pedeset petoj godini života.
Jedan urođenik, prijatelj, našao ga je mrtvog u postelji 1903. godine. Posetilac se nadneo nad mrtvim telom i, poštujući običaj svog naroda, ujeo ga je za čelo da proveri da li je zaista napustio ovaj svet.
Posle smrti, Gogenova reputacija i slava narasle su poput tahićanskog cveća. Njegova platna dostigla su cenu o kojoj je sanjao, a danas ih možemo videti u muzejima širom Sjedinjenih Američkih Država i Evrope.
Mornar i ambiciozni biznismen postao je jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka.

 

http://www.evoluta.rs/2017/08/30/plemeniti-divljak/