ЗАШТО СЕ ЉУДИ НЕ ПРИЧЕШЋУЈУ?!

[Princess Bella]

  On 25. 7. 2017. at 17:14, obi-wan рече

I ja drugi. 

Expand  

Ja sam treca.  

 

[Матусал]

  On 25. 7. 2017. at 16:03, Срђан Шијакињић рече

Наравно, форум и није место за давање одговора на конкретне ситуације овог типа, али ипак јесте место за разговор о уопштеном односу Цркве према неким питањима.

Црква има нејасан став о сексуалности. За разлику од скоро свих (ако не и буквално свих) других међуљудских односа, у вези са којима нам је јасно зашто је нешто начелно грех а нешто друго није, код сексуалности никоме није баш јасно (или бар не умеју да објасне онима којима јесте јасно) зашто је нешто погрешно, а нешто исправно. С обзиром да је сексуални нагон један од најјачих људских нагона, с обзиром да живимо у времену у којем је све сексуализовано а секс се посматра првенствено као извор личног задовољства, Црква би требало да се више потруди да објасни своје ставове, тако да буду разумљиви свима, а највише младим људима, које то по природи ствари највише и интересује и који су "најрањивији" на лакомислени утицај "медија", "друштва" итд. "Тако пише ту и ту" приступ не функционише, ако је икад и функционисао. Разумем да свештеници у суштини имају скроз коректан приступ, у смислу да приступају појединачном човеку радије него да се држе по сваку цену неких принципа, али мислим да би у домену мисије Цркве, било добро да се неке ствари и начелно боље објасне.

Expand  

Написано је о томе кроз историју цркве и превише. Код Павла је постављена супротност светост или блуд две неспојиве категорије. Демон блуда је по оцима најнечистији демон а црква нас позива у светост без које нико неће видети Господа. Данашњи човек је изгубљен, биће му је раслабљено а осећања помешана и не уме јасно да разликује љубав и егоизам као угађање себи. Тек када човек задобије благодат Духа и почне да се освећује појачава му се осећај разликовања добра и зла и познавши Господа грех који је некада сматрао за део себе сада осећа као нечистоту и обесвећење. Ми смо позвани у слободу од греха а ниједан грех не поробљава наше биће као што то може учинити блуд, престанеш да будеш господар сопственог тела и уместо ума телесне жеље преузимају кормило твоје душе изграђују своје ставове и погледе и воде те у своме правцу. Да не причамо о томе да блуд не иде без гнева,зависти,среброљубља, сујете, телесни погледа на свет и свих осталих потребних стања и околности како би могао наћи своје испуњење а тада се већ озбиљно супротстављаш духу и путу о којем учи јевањђеље.

[Нифада]

  On 25. 7. 2017. at 7:21, Desiderius Erasmus рече

Наиме, у цркви у коју са донедавно ишао већина народа се причешћивала; међутим, у цркви у коју сам одскора почео да идем много више људи се не причести него што се причести. Па се питам: зашто? Литургија достиже свој врхунац у Причести, зашто онда не учествовати у том врхунцу? Да ли људи можда мисле да треба да посте 40 дана на хлебу и води (по могућству, у пустињи) да би били достојни да се причесте?

Наравно, уколико човек намерно остаје у неком греху, па онда опуштено дође да се причести, мислим да је то оно што апостол каже да 'ко недостојно једе и пије, осуду себи једе и пије'. Али, ако се искрено боримо против греха и, како Литургија каже, 'проводимо време живота нашега у покајању', зашто онда мислимо да смо недостојни? Као да ћемо, уосталом, икада па бити потпуно "достојни" да се причестимо. Христос је дошао грешнике да зове на покајање, а не праведнике!

Expand  

Најчешће се мисли како се они који иду у цркву и посте,не причешћују из разлога личног осећаја недостојности,но није увек тако.

Црква је заједница,односно требало би да је њен најјачи израз пред овим светом управо начин постојања као заједнице.Но,да ли је тако ,заиста данас у пракси.

Из једног периода где је Црква  имала не баш добар статус у друштву,ушли у период масовнијег уласка у Цркву.

Причешће је израз заједнице и потврда заједнице,али не на начин да бројимо оне који су се причестили или истичемо литре употријебљеног евхаристијског вина за Св.зајну причешћа.Некада ми се учини да  неки и према причешћу имају идеолошки приступ-.причешћујемо се да потврдимо добру теорију о причешивању,односно богословско оправдање истог.

Овде није кључно питање да ли сам достојан .на,а онда кажу а ко је достојан.Питање је зашто се причешћујемо и како се причешћујемо,сами или као део заједнице.Које?Је ли примети неко на Литургији да некога нема,и да ли се запита где је,да ли је добро? Част лепим примерима,али питање је колико их има.

Црква је литургијска зајеница,али и ван храма, Но да ли је?Да ли та заједница представља себе овоме друштву  и као црквено јавно мњење које има став о свим битним питањима,која има став о животу,и која има храбрости да га изнесе,по цену ризика-

 

 

["Tamo daleko"]

  On 25. 7. 2017. at 20:34, Нифада рече

Црква је литургијска зајеница,али и ван храма, Но да ли је?Да ли та заједница представља себе овоме друштву  и као црквено јавно мњење које има став о свим битним питањима,која има став о животу,и која има храбрости да га изнесе,по цену ризика-

Expand  

Sjajna pitanja postavljate, na koja nema univerzalnog odgovora... U dijaspori je ipak drugacije nego u Matici po tom pitanju. Liturgija posle Liturgije, Agape vecere u mnogome zavise of parohijskog svestenika, pa I vladike. Svojim primerom oni podsticu vernike na primenljivost zajednistva I zajednicarenja kao integralnog dela jedne crkvene zajednice. U danasnje, individualisticko I sekularno vreme u Crkvi imamo duznost da se svi suprodstavimo tome kao rak ranu koju treba izbaciti iz organizma.

Ljudi se plase bliskosti sa drugim, jer mu je drugi na teretu koji ne zeli da ponese. Kada smo mlaki u veri, svet dozivljavamo kao glavnog neprijatelja mom licnom spasenju, jer nemam ljubavi da povucem I svog bliznjeg (I njegove "kofere") na Brod Spasenja. Ponekad, pod izgovorom da nemamo prava zadirati u tudju slobodu, izolujemo se upravo od te I takve Zajednice, jer veru dozivljavamo kao licni odnos sa Bogom, a kolektivni odnos smatramo da je dovoljno sto se molimo I blagodarimo Tvorcu na Liturgiji. To bi bilo kao da darujes poklon samo ocu, a majci I sestrama/braci - nista, cak ni mrvicu necega svojeg...

Dok god ima zapitanosti zasto je to tako u nasim parohijama, verujem da ce nas Gospod uputiti jedne na druge, ako uistinu shvatimo ko je nas bliznji...

[Матусал]

  On 25. 7. 2017. at 20:34, Нифада рече

Причешће је израз заједнице и потврда заједнице,али не на начин да бројимо оне који су се причестили или истичемо литре употријебљеног евхаристијског вина за Св.зајну причешћа.Некада ми се учини да  неки и према причешћу имају идеолошки приступ-.причешћујемо се да потврдимо добру теорију о причешивању,односно богословско оправдање истог.

Овде није кључно питање да ли сам достојан .на,а онда кажу а ко је достојан.Питање је зашто се причешћујемо и како се причешћујемо,сами или као део заједнице.Које?Је ли примети неко на Литургији да некога нема,и да ли се запита где је,да ли је добро? Част лепим примерима,али питање је колико их има.

Црква је литургијска зајеница,али и ван храма, Но да ли је?Да ли та заједница представља себе овоме друштву  и као црквено јавно мњење које има став о свим битним питањима,која има став о животу,и која има храбрости да га изнесе,по цену ризика-

 

Expand  

Учешћем у литургији и једући тело господње ми постајемо део једне свете,саборне и апостолске цркве. Ова црква није ограничена ни временом ни простором. Њена граница је тело Христово. Сви који једу од њега постају удови једног тела па тиме и удови једни другима. Причешћујући се постајеш заједничар свих цркава Христових у свим временима и на свакоме месту. Евхаристија се не прекида ни изван храма, макар не ни требало да буде тако, сјединивши се са Господом ми Га носимо у себи и живимо његовим Духом и подражавамо ово сједињење одређеним начином живота сведочећи јевањђеље.

Ефесцима 4,

3. Старајући се држати јединство Духа у свези мира:

4. Једно тијело, један дух, као што сте и позвани у једном наду звања својега.

5. Један Господ, једна вјера, једно крштење,

6. Један Бог и отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама.

 

[Sinisa&Julija]

  On 25. 7. 2017. at 10:24, Марина Савковић рече

Значи да каже овако:
"Ти, млади човече, живиш са том девојком, не жениш је, она је нечија сестра, нечија ћерка, њено достојанство срозаваш, доведеш је у кућу да преспава, па је онда враћаш њенима док јој отац одвраћа поглед од тебе. Ја те таквог нећу причестити!"

Nije joj on stavio pištolj na čelo i nisu ni ona, ni on nesvesni šta rade. Ne srozava on njeno dostojanstvo, već ona sama, a on srozava svoje dostojanstvo. I u slučaju da ju je silovao, nije joj urušio njeno dostojanstvo, već počinio veliki greh. Svaki odnos van braka se smatra bludom, a tako i odnos para koji ima odnose, bez obzira i ako su verujući ljudi, a još nisu stupili u brak.
Što se tiče ove teme, svako bi trebao da ima duhovnika i da se pričešćuje onako kako mu duhovnik to kaže. Lično, ja se slažem da bi trebalo da se ljudi pričešćuju svake liturgije, ako drže sve postove, a i nije post samo posna hrana. Treba umno, duhovno postiti, suzdržavati se od svakog greha, odnosno truditi se da se u grehove ne upada svesno, prepoznavati ih i odbijati ih. Koliko nam se puta desi u Velikom postu da se prejedomo posnom hranom!??
Ruski Sinod RPC je izdao dobru brošuru, (ima je u većini naših hramova) u kojoj su dosta dobro objasnili ovu temu, ali opet, sve se svodi na to da bi smo trebali imati duhovnika koji će nas voditi kroz život, jer svako je različit.
Mnogi ljudi biraju i traže sebi tzv. stroge ''starce i duhovnike''. Onda ovi na njih, ne poznajući ljude koji im dolaze, natovare toliki teret, da ga ovi ne mogu nositi. Dobijaju epitimije, pa čak bivaju odlučeni i od Pričešća za najbanalnije stvari i sl. Po meni, ''mirski'' sveštenici mogu lakše razumeti mirjane i dati im bolje savete za život ''u svetu'', Mnogi se pogorde jer imaju ''strogog starca'' za duhovnika, pa osuđuju one koji se često pričešćuju. Neki sebi daju za pravo da budu drugima duhovnici itd. i odvraćaju ljude od Pričešća, a ono je najvažnije za naš život, naročito duhovni. Ako se pričešćujemo npr. svake liturgije, onda je i logično da ćemo se i tih par dana između dve liturgije ponašati opreznije, nego ako se npr. pričestimo na Vaskrs, pa sledeći put tek na Petrovdan! Mnogi se tada opuste i rade svašta, svesno upadaju u grehove, jer ''ima vremena do sledećeg pričešća''! Na kraju krajeva, šta je svrha Sv.Liturgije, ako ne sjedinjenje s Hristom?
P.S. Sve što napisah je samo moje mišljenje.

Послато са 9010X користећи Pouke.org мобилну апликацију

[Нифада]

  On 26. 7. 2017. at 14:28, Матусал рече

Учешћем у литургији и једући тело господње ми постајемо део једне свете,саборне и апостолске цркве. Ова црква није ограничена ни временом ни простором. Њена граница је тело Христово. Сви који једу од њега постају удови једног тела па тиме и удови једни другима. Причешћујући се постајеш заједничар свих цркава Христових у свим временима и на свакоме месту. Евхаристија се не прекида ни изван храма, макар не ни требало да буде тако, сјединивши се са Господом ми Га носимо у себи и живимо његовим Духом и подражавамо ово сједињење одређеним начином живота сведочећи јевањђеље.

Ефесцима 4,

3. Старајући се држати јединство Духа у свези мира:

4. Једно тијело, један дух, као што сте и позвани у једном наду звања својега.

5. Један Господ, једна вјера, једно крштење,

6. Један Бог и отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама.

 

Expand  

У теоријским оквирима све изгледа савршено.

[Матусал]

  On 30. 7. 2017. at 15:14, Нифада рече

У теоријским оквирима све изгледа савршено.

Expand  

Pa tu teoriju je postavio neko ko je tako ziveo i tako cinio. Zato je on nazan apostol, prorok, ucitelj i prosvetitelj crkve Hristove. On stoji kao temelj i stub i meri nas njegovim ucenjem. Svi znamo da je ovo pretesko ostvariti i da je skoro pa nemoguce. Ali bas zato postoje blagodatne tajne koje nas stalno ukrepljuju i obnavljaju. Kavasila kaze da buduci da mi ne mozemo svojim delima i snagom iskoreniti zlo iz sebe time nam je jos nuznije cesto pristupanje tajnama. Za ucesce u tajnama je potrebno pokajanje i skrusenost a shvatanje sopstevene nemoci nam omogucuje ovakav pristup dok gordost misli da svijim delima i mocima moze coveka uciniti dostojnim. Po meni jos jedna bitna stvar je da ako ja ne mogu da ostvarim zapovesti necu da se drznem pa da ucim drugacije i da iskrivljujem oce onako kako bi meni najvise odgovaralo.

[Нифада]

  On 30. 7. 2017. at 16:22, Матусал рече

Pa tu teoriju je postavio neko ko je tako ziveo i tako cinio. Zato je on nazan apostol, prorok, ucitelj i prosvetitelj crkve Hristove. On stoji kao temelj i stub i meri nas njegovim ucenjem. Svi znamo da je ovo pretesko ostvariti i da je skoro pa nemoguce. Ali bas zato postoje blagodatne tajne koje nas stalno ukrepljuju i obnavljaju. Kavasila kaze da buduci da mi ne mozemo svojim delima i snagom iskoreniti zlo iz sebe time nam je jos nuznije cesto pristupanje tajnama. Za ucesce u tajnama je potrebno pokajanje i skrusenost a shvatanje sopstevene nemoci nam omogucuje ovakav pristup dok gordost misli da svijim delima i mocima moze coveka uciniti dostojnim. Po meni jos jedna bitna stvar je da ako ja ne mogu da ostvarim zapovesti necu da se drznem pa da ucim drugacije i da iskrivljujem oce onako kako bi meni najvise odgovaralo.

Expand  

Христос је поручивао својим сљедбеницима да буду свјетлост овоме свијету и со овој земљи,но да ли су,односно да ли смо свјетлост овоме свијету?И каже-по томе ће познати да сте моји ученици,ако будете имали љубави међу собом.Јасно је да Христос очекује да хришћани буду препознати у овоме свијету.Како то да  иду у Цркву,причешћују се,а у реалном животу се то ни по чему не види,где се изгуби та благодат на путу од храма до улице,до куће,до зграде,до другог човјека.Понекад заискри неко добро дјело,али незнатно да би обасјало овај свијет.

[Матусал]

  On 30. 7. 2017. at 16:30, Нифада рече

Христос је поручивао својим сљедбеницима да буду свјетлост овоме свијету и со овој земљи,но да ли су,односно да ли смо свјетлост овоме свијету?И каже-по томе ће познати да сте моји ученици,ако будете имали љубави међу собом.Јасно је да Христос очекује да хришћани буду препознати у овоме свијету.Како то да  иду у Цркву,причешћују се,а у реалном животу се то ни по чему не види,где се изгуби та благодат на путу од храма до улице,до куће,до зграде,до другог човјека.Понекад заискри неко добро дјело,али незнатно да би обасјало овај свијет.

Expand  

Danas je takav covek gonjen, klevetan i ocrnjen. Neki izdrze do kraja a neki budu slomljeni ili prihvate da se prilagode vecini.

[Нифада]

  On 30. 7. 2017. at 16:54, ana čarnojević рече

meni su neki sveštenici i arhijereji svetlost.

možda smo mi nekome. na kratko, u kući, na ulici...

ne mora to biti ne znam ni ja šta...jedan gest mira ili ljubavi, bez agresije, u nekom redu, autobusu...

možda ima i većih dela ali  mi ovde ne znamo za njih. nije sve što postoji na televiziji. i ne treba da bude.

 

Expand  

На једну ствар можемо гледати као оптимисти,песимисти или реалисти.Имамо ми пред собом сви неке светле примере,али да ли као заједница показујемо снагу и светлимо снагом заједнице и љубави пред онима који Цркву не разумеју,или је своде у своје преуске оквире,или је пак мрзе.Ниједно стање не мора а да  је готово или коначно стање,ни када је у питању црквени живот,у  смислу квалитета.а ни када су у питању они којима Црква смета.

[Страле]

  On 30. 7. 2017. at 16:37, Матусал рече

Danas je takav covek gonjen, klevetan i ocrnjen. Neki izdrze do kraja a neki budu slomljeni ili prihvate da se prilagode vecini.

Expand  

На жалост, не само данас, кроз читаву историју ће бити тако, наша народна каже ''Добар и будала браћа'', но ми смо лудост оваквом свету тако да не треба да нас то изненађује- 

[Нифада]

  On 30. 7. 2017. at 19:17, ana čarnojević рече

to ne.

ali napadi su takvi da sam primetila da i neke vladike menjaju uobičajeni smireni ton prilikom obraćanja takvima a usput i javnosti.

 

 

Expand  

Сећам се једне репортаже о хиротонији тадашњег викарног епископа дабро-босанског Максима ,из 2004.и тада показаног невероватног ентузијазма народа који је са свих страна дошао у Сарајево и епиксопа који  су баш у тој репортажи говорили да је добро да долазе млађи епископи,наравно уважавајући и старије,"да погурају мало кола узбрдо" (Еп.Григорије )И и "Избор неколико млађих епископа биће полет наше Цркве...од којих се очекује да приближе учење Цркве данашњем човеку." (Еп.Фотије).

Док су неки гурали кола узбрдо,неки су убацивали клипове у точкове.

 

 

 

[Princess Bella]

  On 30. 7. 2017. at 16:54, ana čarnojević рече

meni su neki sveštenici i arhijereji svetlost.

možda smo mi nekome. na kratko, u kući, na ulici...

ne mora to biti ne znam ni ja šta...jedan gest mira ili ljubavi, bez agresije, u nekom redu, autobusu...

možda ima i većih dela ali  mi ovde ne znamo za njih. nije sve što postoji na televiziji. i ne treba da bude.

 

Expand  

Ja sigurno nikome nisam ta svetlost. 

Na televiziji ili u nekim emislijama se pojavljuju zaista cudni ljudi, zeljni nekakve slave i popularnosti. Meni su najdrazi potpuno nepoznati manastiri, veoma skromni monasi koji nikome nisu poznati. 

Nedavno sam na ulici srela jednog monaha. Covek je bio prelep. Zracio je nekom atmosferom. 

[Нифада]

  On 30. 7. 2017. at 19:56, Нифада рече

Сећам се једне репортаже о хиротонији тадашњег викарног епископа дабро-босанског Максима ,из 2004.и тада показаног невероватног ентузијазма народа који је са свих страна дошао у Сарајево и епиксопа који  су баш у тој репортажи говорили да је добро да долазе млађи епископи,наравно уважавајући и старије,"да погурају мало кола узбрдо" (Еп.Григорије )И и "Избор неколико млађих епископа биће полет наше Цркве...од којих се очекује да приближе учење Цркве данашњем човеку." (Еп.Фотије).

Док су неки гурали кола узбрдо,неки су убацивали клипове у точкове.

 

 

 

Expand  

Za one koji su skloni raznim i proizvoljnim tumačenjima,metaforična slika o onima koji guraju kola uzbrdo pokazuje da su samo neki spremni na najteže zadatke,a oni koji ubacuju klipove u točkove,jesu oni koji usporavaju neka dobra  nastojanja.