Занемаривање осећања као друштвено одобрен начин самоубиства

[Натан]

пре 3 часа, Сања Т. рече

...па то и јесте тема.

То и јесте стављено у разматрање.

Шта је прихватљиво, а шта није?

Ето, рецимо, многи рекоше, није прихватљиво показивати емоције...

Људи их потискују и маскирају на све могуће начине...онда бум!

То је то, просто и једноставно.

Рећи ће неко: па био је баш културан и фин...ију, па шта му би?

...па ето, то му би !

Можда је покушао да искаже емоцију, ...или шта год, а онда, веома могуће, био " блокиран" од друштва, као непожељан за слушање.  

Можда је укапирао игру прихватања, научио да је игра и био прихваћен...али његове емоције су још увек биле у њему.

Можда су се увећале, запуштене, необађене....а онда је емоционални коров захватио цело биће, и ето...друштво је одобрило самоубиство , из културног занемаривања осећања.

Тако сам ја схватила ову тему.

Праштајте... 

 

 

Све је то тако, али сами смо криви за своје падове, не можемо да кривимо ''друштво'' (шта год да значи овај апстрактни појам) што не умемо да каналишемо своје емоције, и да кукамо како смо несхваћени. То је само изговор за нашу неактивност.

То исто као кад студент дипломира и одмах цмиздри како му држава крива што нема посао, а у ствари он неспособан за живот.

Можемо да саосећамо са неким ко пукне због потискивања емоција, али нема смисла да за то да кривимо некакво друштво, државу и тако неку заједницу.  

[АлександраВ]

пре 46 минута, todor рече

не можемо да кривимо ''друштво''

možemo

пре 21 часа, АлександраВ рече

Када вас васпитавају да не осећате тада вас присиљавају на негирање својих сопствених искустава. То буквално води у лудило – сам факт да осећате је реалан и стваран, а вама говоре да то не постоји. И што је психа осетљивија то снажнија искуства има. Игнорисање ваше реалности руши вашу самоувереност, а она опет руши ваш осећај личне вредности.

[GeniusAtWork]

Емотивност је левичарска измишљотина! Само знају да цмиздре нон-стоп...није ни чудо да су сузе SJW-оваца најбоље пиће које окрепљује и враћа снагу!

 

[Grizzly Adams]

Ту су фору прве одвалиле феминисткиње, то је само контра.

[Јелена011]

Oh, uh, ih, eh, ah

Recimo da sam ispoljila upravo emocije

Nego, mislim da ste dzabe krecili, i da nije rec o tome da neko sedi opija se, kuka, rida ili skace od srece po ceo dan.

Doduse svaki tip licnosti ce drugacije ispoljiti osecanja, a ti praskavi momenti, tragicni ili komicni su retki.Da li nuzno ispoljavanje tuge znaci - ubijanje od tuge? Da li ispoljavanje srece znaci - skacem po trambolini i vicem uraaa ceo dan?

Malo je to iskarikirano i previse. Nismo svi tipovi koji tako pokazuju osecanja.

No, tema nije to, tema je potiskivanje osecanja i verovali ili ne, nije suprotnost -vikanju na sva zvona i "trubljenju o tome".

Potiskujemo osecanja kada:

- na pitanje kako si dajemo drustveno prihvatljiv odgovor svima pa i najblizim prijateljima i porodici

- sramota nas je da pricamo o tome kako se zaista osecamo jer se brinemo da li cemo biti ismejani, prihvaceni, pogresno interpretirani. Kada se tesko izrazavamo u tom smislu, tesko pronalazimo reci i kao da ne uspevamo drugom da docaramo na adekcvatan nacin ono sto zelimo. Kada "moramo" da umanjujemo ili preuvelicavamo jer u suprotnom ne bismo se osecali adekvatno.

- kada ostanemo sami sa sobom, imamo utisak da nas ljudi uglavnom ne razumeju i ne shvataju

I tako redom.

Glavno nije da mi skrivamo osecanja od drugih, mi ih skrivamo sami od sebe i tu lezi problem. Za nas same prventstveno. Svaka potraga i "zahtev" da neko uvazi nasa osecanja je pre svega vapaj nas samih da mi to ucinimo, jer mozda na povrsini tako ne deluje, ali unutar nas postoji neki nesklad koji nikako da resimo, nesklad izmedju toga kako se osecamo, sta zelimo, sta radimo.

Bolno je kada imamo osecaj da nas ne razumeju i da moramo da foliramo osecanja ali resenje je u nama, drugi su tu samo ogledalo.

Suprotno od potiskivanja osecanja je samosvest o njima i sklad duhovnog, dusevnog i telesnog. Da li ce se to konkretno ispoljiti burno, pa ne nuzno, rekla bih retko ce to biti burno. Opet samosvest o osecanjima ne vodi tome da nas ona -ponesu, da im se prepustimo bez kontrole i sve tome slicno.

Zasto neko potiskuje osecanja je tema za sebe, i licna je za svakog, od vaspitanja, porodice, okolnosti, zivotne istorije.

Ali suprptnost potiskivanju nije ponavljam uzimanje megafona i pricanje svskome na svakom mestu o svemu. Nego samosvest o tome kako se osecamo, zasto. I tek onda moze uslediti onaj razumni deo, koji se opet uci i stice zreloscu. Jer to sto znamo kako se osecamo ne znaci da uvek znamo sta sa tim da radimo, ne znaci i sposobnost da izdrzimo neku emociju. Tu se isto javljaju bezanja jer -tuzan sam, osecam se bespomocno zbog toga, ne znam sta da radim sa tugom hajde da smislim neku aktivnost da ne mislim na tugu. I tako sa svakom emocijom. Karakteristika zrelosti je izdrzavanje u emociji ma koliko "teska" bila.