Prof. dr. Svetomir Bojanin- znameniti dečiji psihijatar

[Данче*]

Професор Светомир Бојанин, дечји психијатар, познат је широј јавности као аутор књиге Школа као болест у којој је први аргументовано отворио болна питања неприкладног односа савремене школе према менталном здрављу деце и омладине која их похађа. Касније у књизи Тајна школе, као одговор на претходно постављена питања, представља широј јавности модел – школу каква би она требала да буде, као и целовиту анализу стања у савременом, пре свега домаћем, школству. Остао је активан и након завршетка радног века на Београдском универзитету и Институ за ментално здравље у Београду, па је у последњих неколико година објављено више његових књига, а запажени су и његови јавни наступи.

На Аранђеловдан 2016. године, имао сам част да разговарам са професором Бојанином о узорима, идентитету, другарству, учењу, љубави и другим питањима које одрастање поставља деци, као и њиховим родитељима.

• Професоре, како вас је понашање ваших родитеља према вама дефинисало као родитеља?

Док сам дошао до улоге родитеља прошло је 36 година. Био сам сав пометен од свих тих психијатријских теорија које су бесмислене углавном, па сам се једва извукао од свих тих “Фројдова и Јунгова” и требало ми је време, а све је то утицало на мој однос са дететом. Имао сам неки страх да морам стално да учим и радим и да друго ништа не знам… И ја сам штошта учио, али нисам примењивао, живео сам како су моји живели, живео сам по имитацији мог оца и мајке.

Треба се чувати четири ствари: Деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, ништа што она не воле и што не разумеју.

Кад год ме позову да држим предавање и да поучавам неког како се понашати са децом или решавати психијатријске проблеме, увек сам у страху од две велике опасности. Од једне неистине да је живот већ прошао и да када нешто не иде треба погледати књиге староставне да видимо како би то решили. Мало ми је у тим књигама “староставним” о “староистинама”, али и о осталим истинама.

Друга опасност је да се поведем за тим да је ново самим тим што је ново и вредно. Нико не истражује оно што је једино могуће, тј. истину о животу. Истина о животу је оно што смо и причали “Упознај самога себе”. Повремено севну истине о животу, знамо и сретнемо их, али их не користимо. Узмимо на пример Коменског. Он је био значајан владика у Хуситској држави у 17. веку. Хабзбурговци раселе Чехе по Европи. У Холандији су, рецимо, имали велику колонију. И тај владика чешки обилази колонију и види да се деца губе, да се народ губи у свом идентитету у својим основним културолошким обрасцима. И тада покушава да направи тзв. пансофију (свемудрост) којој ће да учи децу чешку, да се деца држе људског у том свом цивилизацијском напредовању. Та књига је написана 1628. године за учитеље Чехе, да спасавају идентитет чешког народа који је у расејању. А онда је то испало толико сјајно да се 1638. преводи на латински и то постане велика дидактика која се и данас студира. Ту имате наравно оптерећење времена, али он је дао неколико фантастичних ствари. Рекао је да деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, да би научили. Ништа што она не воле и што не разумеју. И када неко не зна та правила онда он пада на испиту учитељском, на педагогији… И кад тај педагог данас дође у школу нико га више не пита шта је са тим, немој превише, немој превише, види шта деца воле и види да ли то могу њихове године. То више нико не захтева па сам чак и чуо пре неки дан како неки професор из средње школе каже како је одзвонило Коменском. Не да није одзвонило, него се Коменски још није ни родио! Није то што је ново одмах и добро, него је добро оно што је добро. Истина је то што је истина, било Сократова истина, било истина Коменског.

Упознај самога себе. Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку. Упознати себе, дакле, па онда ући у улогу тате или маме.

[Данче*]

• У данашње време у понуди је на хиљаде праваца родитељства, од којих онима који тек ступају на тај пут, може само да буде лоше. Како да будемо сигурни да поступамо исправно, наравно прво као родитељи, а онда и у осталим сферама живота?

Једног дана, једном човеку, не знамо како и зашто, дошло је да узме у руке длето и чекић, и у камен уреже: “Упознај самог себе”. Упознај самог себе – ја сам доживео као некакакв усклик. И сад има тај разговор са сином, његовим сином. Он није узео прут, па да тог адолесцента учи реду. И није му рекао: “Ја сам твој тата и ја знам како треба живети, мене треба да слушаш”. И није се бавио ауторитетом нити ауторитарношћу, него је једноставно причао са њим о животу. Онда су наишли на тему да причају какви све људи постоје. Има свакојаких људи, али има и добрих људи. Ти добри људи, по чему су они добри? По чему је поштен човек поштен? Па поштен човек је по томе поштен зато што враћа дугове. Оно што дугује он врати на време. Према томе, закључак би био да човек носи у себи врлину која му је дата, могућност врлине, и ако се понаша тако да се његова врлина поклапа са оним што он ради, он је задовољан и срећан. Ако се не поклапа врлина са оним што он ради, ту почиње зло, конфликти, несрећа.

Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку.

И сада имате причу – људи који свако у својој руци држи по камен, блудница коју треба каменовати и Христос, и чекају да се задовољи правда. Он каже да први баци ко је без греха. И они спуштају камење, разишли се, и он остаје са оном женом. А она каже: “Шта сад да радим”. А Он каже: “Иди и не греши више.”

Родитељ се детету увек нуди!

Ни грмљавине, ни смрти, ни партијске казне, ништа од зла које ми сваки дан видимо у нашим надмудривањима и пословима. Шта се ту догађа, шта је то с тим: иди без греха. Он нама говори у ствари да ми треба да смо стално на осматрачници. Да ли ово што ја вама говорим иде из моје неке сујете, да се покажем паметним, или из тога да се нађемо некако у договору о животу о оном што причамо. Да ли ми разговарамо са другима да би нешто чули што не знамо или нисмо знали, да ли ми идемо у дијалог из равнотеже и да ту равнотежу подигнемо на виши ниво, или идемо да му докажемо да сам ја у праву.

И остало је то да упознамо себе, да спознамо шта осећамо, шта смо, и ако из те позиције будемо маме и тате онда је све у реду.

• На камповима које правимо, ми избегавамо сувишну причу и бирамо такве активности да деца једноставно што више материје сама “покупе” из понашања одраслих. Шта можете да нам кажете о васпитању примером?

То што ви радите са вашим камповима то је јако лепо. Јако лепо и због тога што сада имате једну другу врсту проблема. Ми знамо да дете није проходало из радне навике, није проговорило из радне навике, него од себе јер се трудило, отимало. Сећам се себе када сам гледао своју децу они су увек радила оно што не могу и таман савладају то нешто, а онда крећу опет нешто што не могу. Дакле дете има потребу да буде као ми, оно има потребу да говори као ми, њега подиже имитација нас одраслих ако нас воли.

Е сад и тај тата и та мама морају знати да када су са дететом они се увек детету нуде и да није само време забаве и ваљања по тепиху то кад ми васпитавамо децу, него васпитавамо децу и када седимо испред телевизора и онда када ви као тата поправите чесму, а оно мало од две године уз вас, па му кажете додај ми онај шраф или чекић, па му кажете “Одличан си”. Или маме… знам једну малу Милену, она стане поред мајке док ова пере судове, и као и она пере, више смета и нешто брља. И мајци кажу “склони је да ти не смета”, а ова каже “Нека је. Нек’ се учи”. Треба их пустити да се уче. Дакле имитација на нижем узрасту је основно педагошко и васпитно средство. Мама каже детету иди спреми играчке, оно неће, а кад она каже детету за брлог од играчака “Идем ја да покупим велике играчке, а ти мале”, дете одмах креће да јој помогне.

Наш је циљ не да буде ред, него да дете зна за ред.

А ми смо лукави па кажемо хајде да се играмо, да игром дођемо дао циља и да тако подижемо нашу децу. То је идентификација, па уместо да мама каже “Иди направи ред”, треба да каже “Хајде заједно ћемо да направимо ред.”

Деци до десете године не треба рећи иди среди него хајдемо да средимо, не да учи, већ хајдемо да учимо.

[Данче*]

Кад нешто није добро у школи онда хајде да видимо шта то није добро и допустити детету да води у тражењу грешке. Марија Монтесори то феноменално је казала још пре 100 година (а ми за то као да никад чули нисмо). Или дете има писмени, па добије јединицу, значи идемо у класификовање. Не класификовање, не ордење ни унапређивање, већ живот и откривање тајне. Кад дете открије да се ту и ту забунило, и да није добило због тога ни шамар ни јединицу, него су поправили он и учитељица или родитељ заједно то, па ће сутра друго, па треће. И кад иде из тога “хајдемо заједно” да научимо, да урадимо, да направимо, то је онај позив који прати симбиозу родитеља и детета, а онда се та симбиоза постепено разграђује па постајемо ја, Пера, Стева, Мира и свако има неку своју индивидуалност. Тако се и та симбиоза разграђује, али се здраво и постепено разграђује, не пуца, а ми се здраво развијамо.

Оно што су ваши скупови, то ми се од прве свиђа зато што деца гледају како тате раде. И како раде у кући, али то сада да тате не раде у кући, а да само маме раде у кући, то је један мит. Ако су добри другови, тата и мама, то се неће догодити.

• Делује да данас у школи нема другарства као некад, и да се то некако тенденциозно намеће такмичарским менталитетом.

Другарство и пријатељство је постало смешно међу децом, не добија се за то ни оцена ни награда, него спрдња, ”Ено онај помаже оној будали, биће исти ко он”. Значи основни проблем, да би тате и маме били добри пријатељи и добри другови, је да се другарство и пријатељство негују у школи. Ми идемо на сексуално васпитање и правимо од тога један скандал. Нико то сексуално васпитање не одбацује и не негира, али шта је сексуално васпитање за девојчице или дечаке? Па то да дечаци играју фудбал, а девојчице балет. То је разлика, а то је исто и зашто се девојчице до неких година не би дружиле са дечацима и биле другови са њима, и причали о другарству и сви били пожртвовани једно за друго. Да заједно решавају неке проблеме, а после кад они сами испуне капацитете и ћелије другарством, онда ће доћи и та полна зрелост око једанаесте дванаесте године. И онда полако и постепено идемо у сексуално васпитање. И ту се пријатељи и другови сексуално васпитавају, а не непријатељи и противници и ко ће кога од првог или нултог дана. У томе је велики проблем. Још је Јунг говорио да је врло опасно у невреме било шта учити децу. Не можете дете у 5 години да учите да држи пиштољ или учити сексуалности – као у овом филму који сам гледао недавно о једном школском излету на Млаву, где су учили децу како се љуби у уста, и то децу са 7 година, то је первезно и одвратно.

Први задатак оца је да маму учини сигурном у љубав која је један од стубова тога малог живота.

• Да ли се разликује улога мајке и оца у животима деце?

То све зависи од личности мајке и оца. Имате и мушке мајке, имате и нежне тате. Све у свему, онај класични принцип је да естетика иде из мајке, а етика, храброст, снага, иде од тате. Е сад пошто смо ми у цивилизацији када нема толико разлике између ловца и куварице, тај ниво идентификације је можда сад ту мање важан, али у својој суштини дете има потребу да буде привржено, до треће четврте године иде уз вас. Ту је мама та која је важнија, оно је из њених руку израсло и оно се враћа у њене руке. То нема никакве везе са сексуалношћу и са полом то су глупости, већ је оно изашло из тела мајке. То тело је било дететов загрљај и онда је глас мајке био ту, а онда полако улази неко други. То је отац и његов први задатак је да маму учини сигурном у ту љубав која је један од стубова тога малог живота. То је задатак родитеља јер сви ми и мушки и женски имамо потребу да будемо у сигурном, и свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.

• Али једног дана вршњаци постану утицајнији него родитељи?

Да, вршњачка група је касније важнија за дете него родитељ.

До треће године је важнија породица. Идентитети су веома важна ствар. Један Мирко и Милена, он пет година, она нешто млађа, дошли су код нас да спавају, да би се њихов тата одморио јер ноћу требају путовати на море. Увече их моја супруга води да спавају, а мали Мирко иде са њом па јој каже “Али ми нисмо ваши, ми смо мамини и татини”. Детету је битно да се идентификује са породицом. Све иде из породице – осмеси, погледи, физиономија и остало што иде уз то.

Свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.

Али после треће године дете се интересује за ванпородичну средину, другове… и учи се дружењу и игри са другарима. У парку бака изведе малог од четири године и он се увек потуче са децом, али једва чека да поново изађе, јер он воли децу. Он би их загрлио кад се ономе другом не грли и треба времена док се не науче како се то воли, како се то дружи.

Са четири године дете се идентификује са средином око себе и ту оно бира. Ја мислим да је врло битно да дете зна шта је лепо, а шта ружно, у петој, шестој години да зна да је мушко или женско, и да се воле јер су другови, нису муж и жена (оно како се деца играју муж и жена мачка печена) него другови. Из тога се ми полако идентификујемо са себи сродним па ћемо и са татом и са мамом. Ако су мама и тата сродни, важно је да деца буду са мамом и татом да се не би сродили са дадиљом, цртаћима, у моје време каубојима и индијанцима ако тата није био довољно јуначки тип…важно је да дете зна шта је ружно, а шта је лепо, шта је добро, шта није добро, шта је пријатно, шта је непријатно пец пец, шта се може јести и волети, а шта се може волети на други начин. И када смо дефинисали шта је добро, а шта лоше, у шестој седмој година се јавља логичко мишљење и све се ставља на своје место. То се дешава мимо нас, и у џунгли, и у школи и на факултету… Што смо ми пре испратили ту идентификацију и диференцијацију емоција и детета на дете, и човека на човека, то ћемо бити зрелији у својим понашањима и сексуалним и социјалним и свим осталим.

[Данче*]

 

Увек је битно имати мушки идентификациони узор, да може дете уз њега да се усплете.

• Какво је било ваше детињство и однос са вашим оцем?

Мој отац је био трговац. Младост је провео у аустроугарској војсци, па се после бавио политиком. Деловао је некако хладно, али кад сам болестан знао је да буде врло топао. Када смо ишли на море или негде ја сам волео ићи свугда поред њега, и то му није сметало, него је и причао о томе. Имао сам неку дистанцу, али сам му се издалека дивио. Он је увек био нешто важан за околину. Имали смо неку нежност која није била свакодневна него кад треба. Са друге стране имао сам једног рођака којем је мати умрла на порођају, он је просто обожавао тату.

• Можемо да приметимо да очеви више одсуствују због посла од куће. Како тај недостатак делује на дечаке и девојчице?

Увек делује као недостатак, али очекује се да увек постоји неки ујак, стриц, неки деда који је чврст и увек је битно да имамо тај мушки идентификациони узор. Да може дете уз њега да се усплете. Може и уз комшију ако је неки добар сусед са нама. Ми смо имали у породици једног чика Ацу, који је био јак и крупан, диван један човек, и кад дође чика Аца сва деца су уз њега, он је био ауторитет. Треба имати тај ауторитет, јер ми смо заједно и у свечаним приликама и у пиџами и у највећој приватности. Заједно смо и у нашим нерасположењима, па и ми смо људи, нисмо ми никакви васпитачи. А тај наш пријатељ коме се ми сви дивимо, њему се природно и деца диве. И то дође увек како треба. Тако да је важно је да се породице друже, да постоје тате које ће повести петоро-шесторо деце у природу и маме које се играју са пет-шест девојчица, да постоје идентификациони узори који привлаче дете. И наравно да их нећемо гурати ни у једном ни у другом смеру, али их нећемо ни ометати.

• Хвала вам пуно.

Ма хвала вама.

• Много ми је жао што нисмо овако причали пре него што сам постао родитељ, сигурно бих био много бољи.

А немојте то. Немојте бити најбољи! Немојте бити вуковци и немојте бити најбољи, већ будите то што јесте. Ви имате квалитете. Дозволите да не будете апсолутно праведни. И немојте бити најбољи родитељ, будите човек нормалан.

За портал Први пут с оцем, Мирко Митровић

© Први пут с оцем 2017.

http://prviputsocem.com/светомир-бојанин-будите/

[JESSY]

sjajan tekst...jos kada bi ga sto vise roditelja procitalo.....

[Ненад Р.]

Одличан текст. Деца која добивају превише, углавном скрену са доброг пута.

[JESSY]

mala nadogradnja....

 

 

Dete mora da nas upija kroz život

Za Detinjarije, profesor Bojanin govori o nekim večitim roditeljskim temama – o tome šta je suština vaspitanja, kako biti dobar uzor svome detetu i kako postići da ono uči i radi sa radošću i interesovanjem.

Prof. dr. Svetomir Bojanin je čuveni dečji psihijatar i jedan od utemeljivača neuropsihologije razvojnog perioda. Autor je knjiga “Gordijev čvor mladosti”, “Pod drvetom saznanja dobra i zla”, “Škola kao bolest” i “Tajna škole”. Od osnivanja je saradnik Pravoslavnog pastirsko-savetodavnog centra u Beogradu.
Za Detinjarije, profesor Bojanin govori o nekim večitim roditeljskim temama – o tome šta je suština vaspitanja, kako biti dobar uzor svome detetu i kako postići da ono uči i radi sa radošću i interesovanjem:

 

Šta je vaspitanje? Postoji toliko “modela” vaspitanja koji nam se nude, da smo kao roditelji često zbunjeni i zabrinuti da nismo odabrali pravi način?

Nema naučnog vaspitanja i nema nikakve nauke o vaspitanju, to su obmane. Vaspitanje je naš normalan, emocionalni i spontani odnos sa našom decom. Veliki nemački filozof Gadamer, koji je umro pre nekoliko meseci, kad su ga pitali kako da najbolje vaspitamo decu, rekao je da je najbolje da vaspitavate sebe, pa ćete znati kako da vaspitavate i dete. A kad su ga pitali – kako da podižu decu da budu obrazovana, onda je rekao – obrazujte sebe i vaša deca će biti obrazovana! To je velika istina i meni vrlo smeta kada se daju recepti za vaspitavanje. Vaspitni proces je u stvari naš život. Kad nešto škripi, kad se ne osećamo dobro, onda se naravno, možemo savetovati i sa stručnjacima.

 

Šta znači posvetiti se detetu? Koja je prava mera te posvećenosti – kako da znamo da nismo preterali, i “polegli” po detetu, a da ga nismo ni previše zanemarili?

Mi kažemo da volimo našu decu, ali to se ne pokazuje na način što ćemo im nametati neke naše recepte i koncepte u vaspitanju. Kad volimo decu onda se igramo sa njima kad su mali. Kad imaju 3-4 godine, tražimo da nam pomognu u kući, da nam dodaju krpu, da nešto urade, donesu, odnesu. To je jedno igranje za dete, a za nas je posao. Dete mora da nas upija kroz život. Niko još nije vaspitavao svoju decu uputstvima. Nijedan roditelj nije rekao svojoj deci da kradu, da se biju po utakmicama, a deca to sve rade. Prema tome, reč je o jednom drugom kvaru u vaspitnom procesu. Ako se tata i mama svađaju, a onda kažu detetu da bude učtivo i da se ne svađa i da bude pristojno, to je besmisleno! Problem je u tome što se deca vaspitavaju gledanjem. Tu negde, do 10-11 godine, reči su vrlo malo prisutne u vaspitnom procesu. Dete gleda šta mi radimo. Gleda kako se nešto sagnemo da dohvatimo, kako sednemo, kako se osmehujemo, kako kažemo “dobar dan” kad dođemo kući ili ne kažemo. Gledajte kako vas imitiraju. Videćete mnoge stvari koje vam neće biti prijatne.
Ako se tata i mama svađaju, a onda kažu detetu da bude učtivo i da se ne svađa i da bude pristojno, to je besmisleno!

Ako nam je dete drago i ako ga volimo, onda se volimo i s njim igrati. Ono nam pomaže, to je za njega igra, i to je vaspitni proces. Kako su dečaci i devojčice stariji, tako su i ozbiljnija njihova učestvovanja u pranju poda, u velikom spremanju, u spremanju ručka, u životu. Kad imate nekog ko stalno sedi za stolom i stalno uči ili nešto radi, i samo pomiluje decu kad prođu pored njega, neće biti da taj baš vaspitava svoju decu kako bi želeo.. Kad smo stalno van kuće, na poslu, na službenom putu, van vidnog polja deteta, onda ga ne vaspitavamo.

Šta znači “civilizovati” dete?

Dete mora da uđe u neku civilizaciju – naučiti kako se i kad peru ruke, kad su naši porodični praznici, znati kad se sedi za stolom ili ne sedi za stolom, mora ući u ono što mi jesmo. Ne možemo mi dete učiti nekakvoj civilizaciji izvan koje smo. Jer ako im vi niste u vidnom polju, biće im u vidnom polju likovi sa televizije. A tamo smo mi nekada gledali kaubojske filmove, gde se tačno znalo ko je razbojnik a ko je dobar, koga treba voleti, koga ne treba voleti. A dete voli pokret, voli akciju. Voli pravdu. Međutim, u našim tv-serijama koje se prikazuju svake večeri, ne zna se više ko je razbojnik a ko nije. Ti razbojnici su nekad vrlo šarmantni, i deca se identifikuju sa onim koga gledaju. Prikazivati na primer fudbalske utakmice, pa kako se tuku navijači! Šta će nama sad da mi gledamo taj incident? Pa nek gleda policija, a ne tata sa detetom koji navija za Zvezdu, na primer.

Da li roditelji danas decu suviše guraju na razne aktivnosti, nekad i zbog krivice zbog toga što puno rade i malo im se posvećuju?

Toga je bilo uvek, i toga imate i tamo gde majke ne rade. Bitno je da to, što hoćemo da im damo – damo sa našim učestvovanjem i našim zadovoljstvom. Mi da ih vodimo na treninge, časove. Mi, kao roditelji, imamo neku našu koncepciju kako ga vaspitavati. A kada roditelji rade, onda postoji neka baka, postoji neko. A i kad ne postoji niko drugi osim tate i mame, ako tata i mama to vreme, koje provode sa decom – provode kvalitetno, neće biti ni problema. To znači – ako idu jedanput nedeljno negde zajedno, ako žive u harmoničnim odnosima, ako dete učestvuje u svemu, ima svoje zadatke kao i mama i tata… Problem je ako vreme sa decom ne provode stvarno sa decom. Neki kažu „Imamo sad i kuću, i deca svoju sobu i televizor, i neće da uče!?“ Pa neće da uče zato što ni tata ni mama ništa ne uče. Ne čitaju ni novine!

Imao sam jednog kolegu koji se razočarao puno u sebe. Preturajući sa ćerkom po njenoj biblioteci iz detinjstva, primetio je: „Au, šta si sve ti dobila za rođendan, a nikad nisi ni otvorila te knjige!“ „Pa i nisam,“ kaže ona „Kad sam ja dobijala od tebe na poklon za rođendan sve te knjige, ja sam uvek mislila da ćeš mi ti to čitati. A ti si uvek čitao samo nešto tvoje, nisi mene ni pogledao!“ To se tako ne radi. Možemo i da zamolimo dete da nama nešto pročita: „Mama je umorna, baš bih volela da mi pročitaš“ – naravno, uzmite knjigu koja je detetu interesantna.

 

Govorili ste jednom prilikom o tome da je deci potreban autoritet časnog i estetskog ponašanja. Šta je estetsko ponašanje?

Svaka porodica, svaki kraj grada ima svoju estetiku. To je princip. Da mama uvek bude uredna i čista. Ili da se tačno, taksativno zna šta se očekuje od članova porodice. Problem je, da li mi našem detetu dovoljno imponujemo kao ljudi, da bi oni nas imitirali? Ili smo mi za njih neki tata i mama, a ono imitira neke druge, koji su bili upadljiviji, bliži, primetljiviji? Estetika je uzajamno poštovanje, da dete od malih nogu vaspitavamo da poštuje druge. Imate porodice gde se vikend provodi uz novine i televizor. A imate i one gde se svaki vikend provodi na nekom drugom izletištu. Kako se ponašamo, kako izgledamo, tome vaspitavamo. Da li mi peremo zube, ili samo zahtevamo da dete pere zube? Da li mi peremo ruke pre i posle jela, ili to samo zahtevamo od deteta? Ako mi to ne radimo a tražimo od deteta, onda smo u konfliktu, i niti ono veruje nama, niti mi njemu verujemo. Dete već tu negde, kad krene u školu, a i ranije, želi da bude neko, onima koji su njemu neko. Ako ga naučimo da bude neko na etički način, ne sprdajući se nekom što ima velik nos ili je debeo, ako podižemo decu da poštuju drugoga i ako vide da mi poštujemo drugoga, neće biti problema.

 

Da li danas roditelji decu previše štite, zabrinuti zbog raznih opasnosti o kojima se stalno govori, i kako to utiče na mlade?

Imao sam poznanika, kupio je svojoj ćerki od 12 godina bicikl. Ja sam zabrinuto zapitao, nije li opasno da vozi po Beogradu, ipak je prometno? On mi je odgovorio „E moj doktore, najopasnije je živeti.“ Imam utisak da sam od toga nešto naučio. Sigurno da treba, kad je dete malo, braniti da dira struju. Nema tu objašnjavanja – ne smeš, i tačka! Kako dete postaje pametnije i zrelije, tako mu više puštaš, više se oslanjaš njega, na njegovu samozaštitu i samouvid. I ta zabrana onoga što dete hoće, a ne razume – nema šta da se objašnjava. Briga oko dece mora biti aktivna i mi roditelji moramo da sazrevamo sa našim detetom. A rizik preuzimamo koliko možemo. Rizik da se pređe ulica je i za nas odrasle kao i za decu. Moramo znati šta dete može, šta možemo da mu dozvolimo. Sa strepnjom, ali ipak moramo.

Kad da prestanemo da brinemo? Ne možemo da prestanemo. Ali moramo prestati da smetamo detetu da odraste. Što ga više zaštićuješ, manje ga štitiš!
 

Kako se izboriti sa problemima u učenju i večitom dilemom – treba li vršiti pritisak ili će to izazvati još veći otpor?

Mi moramo decu terati da uče. Ali moramo znati i da će deca biti uspešna samo ako to i zavole. Moramo pokušati da deci osladimo učenje, da ona hoće da uče! Nije isto da li mi dete samo “maltretiramo” da uči, ili mi s njim zajedno učimo. Nikada ne treba reći detetu: “idi uči, idi radi!” Od nultog dana, pa do petnaeste godine, moramo da radimo sa njim. Pa kad dete dođe sa lošom ocenom, da kažemo „Hajde da probamo to sad da rešimo, da vidimo kako da rešimo problem!“ Kako se dete polako individualizuje u svemu, tako će se individualizovati i u radu. Ako smo uspeli da ga motivišemo, samo će hteti da radi. Ako nismo uspeli, moramo ga terati. Kaže se „nemoj da zatireš stari bunar dok zidaš novi”. Dok ne budemo našli neke prave modele, ne smemo da zapustimo ono što smo bar dosada imali. S tim što moramo izbaciti kaznu iz svakog problema u učenju. Problem u učenju je ozbiljna stvar i mi ne možemo tražiti od deteta da uči, a pričati istovremeno kako je komšija podigao kuću a nema ni školu, niti radi. Kad pred detetom ogovaramo drugog, ili govorimo da škola ništa ne vredi danas, onda mi zbunjujemo našu decu.

 

http://www.6yka.com/novost/99984/intervju-dr-svetomir-bojanin-dete-mora-da-nas-upija-kroz-zivot

[Биљана 1234]

Dobar tekst.U ovom trenutku, kad je moje dete odasla mlada osoba. mogu samo reći da rsazmišljamo o trenucima kada nam se nešto dešavalo. Nama. Uspomene su čudo. Kad god smo MI, bude dobro.

[JESSY]

Професор Светомир Бојанин, дечји психијатар, познат је широј јавности као аутор књиге Школа као болест у којој је први аргументовано отворио болна питања неприкладног односа савремене школе према менталном здрављу деце и омладине која их похађа. Касније у књизи Тајна школе, као одговор на претходно постављена питања, представља широј јавности модел – школу каква би она требала да буде, као и целовиту анализу стања у савременом, пре свега домаћем, школству. Остао је активан и након завршетка радног века на Београдском универзитету и Институ за ментално здравље у Београду, па је у последњих неколико година објављено више његових књига, а запажени су и његови јавни наступи.

 

[JESSY]

• Професоре, како вас је понашање ваших родитеља према вама дефинисало као родитеља?

Док сам дошао до улоге родитеља прошло је 36 година. Био сам сав пометен од свих тих психијатријских теорија које су бесмислене углавном, па сам се једва извукао од свих тих “Фројдова и Јунгова” и требало ми је време, а све је то утицало на мој однос са дететом. Имао сам неки страх да морам стално да учим и радим и да друго ништа не знам… И ја сам штошта учио, али нисам примењивао, живео сам како су моји живели, живео сам по имитацији мог оца и мајке.

Треба се чувати четири ствари: Деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, ништа што она не воле и што не разумеју.

Кад год ме позову да држим предавање и да поучавам неког како се понашати са децом или решавати психијатријске проблеме, увек сам у страху од две велике опасности. Од једне неистине да је живот већ прошао и да када нешто не иде треба погледати књиге староставне да видимо како би то решили. Мало ми је у тим књигама “староставним” о “староистинама”, али и о осталим истинама.

Друга опасност је да се поведем за тим да је ново самим тим што је ново и вредно. Нико не истражује оно што је једино могуће, тј. истину о животу. Истина о животу је оно што смо и причали “Упознај самога себе”. Повремено севну истине о животу, знамо и сретнемо их, али их не користимо. Узмимо на пример Коменског. Он је био значајан владика у Хуситској држави у 17. веку. Хабзбурговци раселе Чехе по Европи. У Холандији су, рецимо, имали велику колонију. И тај владика чешки обилази колонију и види да се деца губе, да се народ губи у свом идентитету у својим основним културолошким обрасцима. И тада покушава да направи тзв. пансофију (свемудрост) којој ће да учи децу чешку, да се деца држе људског у том свом цивилизацијском напредовању. Та књига је написана 1628. године за учитеље Чехе, да спасавају идентитет чешког народа који је у расејању. А онда је то испало толико сјајно да се 1638. преводи на латински и то постане велика дидактика која се и данас студира. Ту имате наравно оптерећење времена, али он је дао неколико фантастичних ствари. Рекао је да деци не треба давати ништа превише, нити ништа пребрзо, да би научили. Ништа што она не воле и што не разумеју. И када неко не зна та правила онда он пада на испиту учитељском, на педагогији… И кад тај педагог данас дође у школу нико га више не пита шта је са тим, немој превише, немој превише, види шта деца воле и види да ли то могу њихове године. То више нико не захтева па сам чак и чуо пре неки дан како неки професор из средње школе каже како је одзвонило Коменском. Не да није одзвонило, него се Коменски још није ни родио! Није то што је ново одмах и добро, него је добро оно што је добро. Истина је то што је истина, било Сократова истина, било истина Коменског.

Упознај самога себе. Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку. Упознати себе, дакле, па онда ући у улогу тате или маме.

[JESSY]

• У данашње време у понуди је на хиљаде праваца родитељства, од којих онима који тек ступају на тај пут, може само да буде лоше. Како да будемо сигурни да поступамо исправно, наравно прво као родитељи, а онда и у осталим сферама живота?

Једног дана, једном човеку, не знамо како и зашто, дошло је да узме у руке длето и чекић, и у камен уреже: “Упознај самог себе”. Упознај самог себе – ја сам доживео као некакакв усклик. И сад има тај разговор са сином, његовим сином. Он није узео прут, па да тог адолесцента учи реду. И није му рекао: “Ја сам твој тата и ја знам како треба живети, мене треба да слушаш”. И није се бавио ауторитетом нити ауторитарношћу, него је једноставно причао са њим о животу. Онда су наишли на тему да причају какви све људи постоје. Има свакојаких људи, али има и добрих људи. Ти добри људи, по чему су они добри? По чему је поштен човек поштен? Па поштен човек је по томе поштен зато што враћа дугове. Оно што дугује он врати на време. Према томе, закључак би био да човек носи у себи врлину која му је дата, могућност врлине, и ако се понаша тако да се његова врлина поклапа са оним што он ради, он је задовољан и срећан. Ако се не поклапа врлина са оним што он ради, ту почиње зло, конфликти, несрећа.

Та Сократова тврдња и данас је последња истина коју знамо о човеку.

И сада имате причу – људи који свако у својој руци држи по камен, блудница коју треба каменовати и Христос, и чекају да се задовољи правда. Он каже да први баци ко је без греха. И они спуштају камење, разишли се, и он остаје са оном женом. А она каже: “Шта сад да радим”. А Он каже: “Иди и не греши више.”

Родитељ се детету увек нуди!

Ни грмљавине, ни смрти, ни партијске казне, ништа од зла које ми сваки дан видимо у нашим надмудривањима и пословима. Шта се ту догађа, шта је то с тим: иди без греха. Он нама говори у ствари да ми треба да смо стално на осматрачници. Да ли ово што ја вама говорим иде из моје неке сујете, да се покажем паметним, или из тога да се нађемо некако у договору о животу о оном што причамо. Да ли ми разговарамо са другима да би нешто чули што не знамо или нисмо знали, да ли ми идемо у дијалог из равнотеже и да ту равнотежу подигнемо на виши ниво, или идемо да му докажемо да сам ја у праву.

И остало је то да упознамо себе, да спознамо шта осећамо, шта смо, и ако из те позиције будемо маме и тате онда је све у реду.

[JESSY]

• На камповима које правимо, ми избегавамо сувишну причу и бирамо такве активности да деца једноставно што више материје сама “покупе” из понашања одраслих. Шта можете да нам кажете о васпитању примером?

То што ви радите са вашим камповима то је јако лепо. Јако лепо и због тога што сада имате једну другу врсту проблема. Ми знамо да дете није проходало из радне навике, није проговорило из радне навике, него од себе јер се трудило, отимало. Сећам се себе када сам гледао своју децу они су увек радила оно што не могу и таман савладају то нешто, а онда крећу опет нешто што не могу. Дакле дете има потребу да буде као ми, оно има потребу да говори као ми, њега подиже имитација нас одраслих ако нас воли.

Е сад и тај тата и та мама морају знати да када су са дететом они се увек детету нуде и да није само време забаве и ваљања по тепиху то кад ми васпитавамо децу, него васпитавамо децу и када седимо испред телевизора и онда када ви као тата поправите чесму, а оно мало од две године уз вас, па му кажете додај ми онај шраф или чекић, па му кажете “Одличан си”. Или маме… знам једну малу Милену, она стане поред мајке док ова пере судове, и као и она пере, више смета и нешто брља. И мајци кажу “склони је да ти не смета”, а ова каже “Нека је. Нек’ се учи”. Треба их пустити да се уче. Дакле имитација на нижем узрасту је основно педагошко и васпитно средство. Мама каже детету иди спреми играчке, оно неће, а кад она каже детету за брлог од играчака “Идем ја да покупим велике играчке, а ти мале”, дете одмах креће да јој помогне.

Наш је циљ не да буде ред, него да дете зна за ред.

А ми смо лукави па кажемо хајде да се играмо, да игром дођемо дао циља и да тако подижемо нашу децу. То је идентификација, па уместо да мама каже “Иди направи ред”, треба да каже “Хајде заједно ћемо да направимо ред.”

Деци до десете године не треба рећи иди среди него хајдемо да средимо, не да учи, већ хајдемо да учимо.

Кад нешто није добро у школи онда хајде да видимо шта то није добро и допустити детету да води у тражењу грешке. Марија Монтесори то феноменално је казала још пре 100 година (а ми за то као да никад чули нисмо). Или дете има писмени, па добије јединицу, значи идемо у класификовање. Не класификовање, не ордење ни унапређивање, већ живот и откривање тајне. Кад дете открије да се ту и ту забунило, и да није добило због тога ни шамар ни јединицу, него су поправили он и учитељица или родитељ заједно то, па ће сутра друго, па треће. И кад иде из тога “хајдемо заједно” да научимо, да урадимо, да направимо, то је онај позив који прати симбиозу родитеља и детета, а онда се та симбиоза постепено разграђује па постајемо ја, Пера, Стева, Мира и свако има неку своју индивидуалност. Тако се и та симбиоза разграђује, али се здраво и постепено разграђује, не пуца, а ми се здраво развијамо.

Оно што су ваши скупови, то ми се од прве свиђа зато што деца гледају како тате раде. И како раде у кући, али то сада да тате не раде у кући, а да само маме раде у кући, то је један мит. Ако су добри другови, тата и мама, то се неће догодити.

[JESSY]

• Делује да данас у школи нема другарства као некад, и да се то некако тенденциозно намеће такмичарским менталитетом.

Другарство и пријатељство је постало смешно међу децом, не добија се за то ни оцена ни награда, него спрдња, ”Ено онај помаже оној будали, биће исти ко он”. Значи основни проблем, да би тате и маме били добри пријатељи и добри другови, је да се другарство и пријатељство негују у школи. Ми идемо на сексуално васпитање и правимо од тога један скандал. Нико то сексуално васпитање не одбацује и не негира, али шта је сексуално васпитање за девојчице или дечаке? Па то да дечаци играју фудбал, а девојчице балет. То је разлика, а то је исто и зашто се девојчице до неких година не би дружиле са дечацима и биле другови са њима, и причали о другарству и сви били пожртвовани једно за друго. Да заједно решавају неке проблеме, а после кад они сами испуне капацитете и ћелије другарством, онда ће доћи и та полна зрелост око једанаесте дванаесте године. И онда полако и постепено идемо у сексуално васпитање. И ту се пријатељи и другови сексуално васпитавају, а не непријатељи и противници и ко ће кога од првог или нултог дана. У томе је велики проблем. Још је Јунг говорио да је врло опасно у невреме било шта учити децу. Не можете дете у 5 години да учите да држи пиштољ или учити сексуалности – као у овом филму који сам гледао недавно о једном школском излету на Млаву, где су учили децу како се љуби у уста, и то децу са 7 година, то је первезно и одвратно.

Први задатак оца је да маму учини сигурном у љубав која је један од стубова тога малог живота.

• Да ли се разликује улога мајке и оца у животима деце?

То све зависи од личности мајке и оца. Имате и мушке мајке, имате и нежне тате. Све у свему, онај класични принцип је да естетика иде из мајке, а етика, храброст, снага, иде од тате. Е сад пошто смо ми у цивилизацији када нема толико разлике између ловца и куварице, тај ниво идентификације је можда сад ту мање важан, али у својој суштини дете има потребу да буде привржено, до треће четврте године иде уз вас. Ту је мама та која је важнија, оно је из њених руку израсло и оно се враћа у њене руке. То нема никакве везе са сексуалношћу и са полом то су глупости, већ је оно изашло из тела мајке. То тело је било дететов загрљај и онда је глас мајке био ту, а онда полако улази неко други. То је отац и његов први задатак је да маму учини сигурном у ту љубав која је један од стубова тога малог живота. То је задатак родитеља јер сви ми и мушки и женски имамо потребу да будемо у сигурном, и свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.

[JESSY]

• Али једног дана вршњаци постану утицајнији него родитељи?

Да, вршњачка група је касније важнија за дете него родитељ.

До треће године је важнија породица. Идентитети су веома важна ствар. Један Мирко и Милена, он пет година, она нешто млађа, дошли су код нас да спавају, да би се њихов тата одморио јер ноћу требају путовати на море. Увече их моја супруга води да спавају, а мали Мирко иде са њом па јој каже “Али ми нисмо ваши, ми смо мамини и татини”. Детету је битно да се идентификује са породицом. Све иде из породице – осмеси, погледи, физиономија и остало што иде уз то.

Свако дете има потребу да је вољено и да буде неко неком.

Али после треће године дете се интересује за ванпородичну средину, другове… и учи се дружењу и игри са другарима. У парку бака изведе малог од четири године и он се увек потуче са децом, али једва чека да поново изађе, јер он воли децу. Он би их загрлио кад се ономе другом не грли и треба времена док се не науче како се то воли, како се то дружи.

Са четири године дете се идентификује са средином око себе и ту оно бира. Ја мислим да је врло битно да дете зна шта је лепо, а шта ружно, у петој, шестој години да зна да је мушко или женско, и да се воле јер су другови, нису муж и жена (оно како се деца играју муж и жена мачка печена) него другови. Из тога се ми полако идентификујемо са себи сродним па ћемо и са татом и са мамом. Ако су мама и тата сродни, важно је да деца буду са мамом и татом да се не би сродили са дадиљом, цртаћима, у моје време каубојима и индијанцима ако тата није био довољно јуначки тип…важно је да дете зна шта је ружно, а шта је лепо, шта је добро, шта није добро, шта је пријатно, шта је непријатно пец пец, шта се може јести и волети, а шта се може волети на други начин. И када смо дефинисали шта је добро, а шта лоше, у шестој седмој година се јавља логичко мишљење и све се ставља на своје место. То се дешава мимо нас, и у џунгли, и у школи и на факултету… Што смо ми пре испратили ту идентификацију и диференцијацију емоција и детета на дете, и човека на човека, то ћемо бити зрелији у својим понашањима и сексуалним и социјалним и свим осталим.

Увек је битно имати мушки идентификациони узор, да може дете уз њега да се усплете.

[JESSY]

• Какво је било ваше детињство и однос са вашим оцем?

Мој отац је био трговац. Младост је провео у аустроугарској војсци, па се после бавио политиком. Деловао је некако хладно, али кад сам болестан знао је да буде врло топао. Када смо ишли на море или негде ја сам волео ићи свугда поред њега, и то му није сметало, него је и причао о томе. Имао сам неку дистанцу, али сам му се издалека дивио. Он је увек био нешто важан за околину. Имали смо неку нежност која није била свакодневна него кад треба. Са друге стране имао сам једног рођака којем је мати умрла на порођају, он је просто обожавао тату.

• Можемо да приметимо да очеви више одсуствују због посла од куће. Како тај недостатак делује на дечаке и девојчице?

Увек делује као недостатак, али очекује се да увек постоји неки ујак, стриц, неки деда који је чврст и увек је битно да имамо тај мушки идентификациони узор. Да може дете уз њега да се усплете. Може и уз комшију ако је неки добар сусед са нама. Ми смо имали у породици једног чика Ацу, који је био јак и крупан, диван један човек, и кад дође чика Аца сва деца су уз њега, он је био ауторитет. Треба имати тај ауторитет, јер ми смо заједно и у свечаним приликама и у пиџами и у највећој приватности. Заједно смо и у нашим нерасположењима, па и ми смо људи, нисмо ми никакви васпитачи. А тај наш пријатељ коме се ми сви дивимо, њему се природно и деца диве. И то дође увек како треба. Тако да је важно је да се породице друже, да постоје тате које ће повести петоро-шесторо деце у природу и маме које се играју са пет-шест девојчица, да постоје идентификациони узори који привлаче дете. И наравно да их нећемо гурати ни у једном ни у другом смеру, али их нећемо ни ометати.

http://zelenaucionica.com/svetomir-bojanin-sve-ide-iz-porodice-osmesi-pogledi-fizionomija-i-ostalo-sto-ide-uz-to/