Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[dmsk012]

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Доносимо трактат светог Максима Исповедника "О души", у преводу и са предговором Епископа др Артемија. Тема која већ више година узбуркава црквену јавност у Србији - да ли је душа смртна или бесмртна, у делу светог Максима Исповедника добија прави, јасан, аналитички и предањски одговор. За Цркву, кроз њену двехиљадугодишњу историју, не постоји дилема да ли је душа смртна или бесмртна. Одговор на ово питање увек је био јасан и недвосмислен, заснован на Еванђељу и делима светих Отаца. Свети Максим је у овом трактату само изразио вековно учење Цркве.

У нашој јавности појавили су се у новије време "теолози", који су у вековну праксу и учење Цркве почели да уносе разна новачења, која су у ствари девијације, очигледне заблуде, па и јереси. Једна од заблуда (или јереси) је и учење о смртности душе. Многе младе душе су већ поколебане или затроване овом заблудом. Она се, нажалост, шири и по образовним установама Српске Цркве (факултету и богословијама) од стране предавача, и кроз уџбенике (нпр. Здравко Пено: Катихизис). Иде се толико далеко, да се мењају устаљени богослужбени текстови, како би се оправдали ставови "измишљача нове вере", и како би се онемогућило млађим генерацијама да спознају истину. Ови кругови не либе се ни да проповедају ствари које су у директној супротности са Светим Писмом, тврдећи, рецимо, да је грех последица смрти, и многе друге ствари. Стога сматрамо да ће један овакав текст, са чистог извора светоотачке мудрости, допринети да се разбистри замућена вода теолошке јавности у Србији.

[dmsk012]

О ДУШИ

Преподобног Максима Исповедника

П Р Е Д Г О В О Р

У новије време (крај прошлог и почетак овога века) у животу наше Цркве, како у практичном животу (богослужења, правоживља и др.) тако и у теологији, појавиле су се многе девијације, па и отворене и очигледне заблуде (да не кажемо јереси, иако је то прави назив за многа новачења). Најизразитије, и нешто што је верни и благочестиви народ прво уочио, и против тога се спонтано (и оправдано) побунио било је учење о смртности душе. Велика се прашина дигла око тога. Полемисало се, као у стара времена, како на највишим нивоима (црквене пуноће), међу епископима и свештенством, тако и у обичном народу, по трговима, улицама, пијацама. Свак је у свом мишљењу и веровању упорствовао. Свак је износио доказе и аргументе, како је знао и умео. И, нико никога није успео да убеди у супротно. Стварала се деоба у народу. И продубљивала.

У жељи да допринесемо превазилажењу тог нездравог, и за многе душе пагубног стања, одлучили смо да позовемо у помоћ једног од најпознатијих теолога Свете Цркве Православне, Преподобног Максима Исповедника, који је несумњив и непоречан ауторитет по питањима вере. Стога овде предлажемо читаоцу кратко дело тог Светог Оца: О ДУШИ (трактат), у преводу са грчког оригинала, уверени да ће његова реч затворити уста „измишљачима нове вере“. Ово дело, као и многа друга из пера овог великог Исповедника Цркве Православне написано је пре више од хиљаду и триста година, али ништа није изгубило од јасноће и своје богословске дубине.

Поред овог кратког дела, Преподобни Максим се бавио питањем душе и у два своја писма. Тако у шестом писму Епископу кизичком Јовану (PG 91, 424), он поново и свестрано истражује питање бестелесности душе, док у седмом писму презвитеру Јовану (PG 91, 433), Преподобни истражује питање стања душе после смрти и доказује да душа и после смрти задржава своју разумну енергију и не лишава се ниједне своје природне силе, што такође, непобитно сведочи о бесмртности душе, као што је и овде, у овом трактату, показано и доказано.

Блаженог Максима Монаха

[w.a.mozart]

Na Zemlji trenutno zivi 7 milijardi ljudi, ako ukljucimo sve prosle i buduce generacije i jos uz to svekoliku prirodu, zar to nece biti pretrpan svet  .mislise.? Oprosti na bukvalizmu, nama prirodnjacima sve mora precizno da se objasni  :cheesy:.

http://message.snopes.com/showthread.php?t=51292

mislim da će mesta biti na pretek... osim toga,mi i suviše fizički doživljavamo vaskrsenje-u vaskrsnutim telima moći ćemo da prolazimo kroz materiju-bar je Hristos to radio ili meni tako deluje jer apostoli kažu da se posle vaskrsenja od jednom pojavljivao

[dmsk012]

Најбоље овако:

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9E_%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B8_-_%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8_%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC_%D0%98%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA

[dmsk012]

Да ли је душа бесмртна?

Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.

И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно[5]. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.

И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине – лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

[dmsk012]

За оне са јефтинијим улазницама ово је био Свети Максим Исповедник.

[dmsk012]

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

БЕСЕДЕ

БЕСЕДА НА [СПОМЕН] МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИТЕ[1] И НАСТАВАК

РЕЧЕНОГА У БЕСЕДИ О БЛАГОДАРНОСТИ

9. Према томе, плачите са онима који плачу. Када видиш да брат јадикује због

кајања за грехе, плачи и састрадавај заједно са њим. На тај начин ћеш, поред туђих,

исправити и сопствене страсти. Онај ко је због греха свог ближњег излио топле

сузе, оплакујући брата исцелио је и самога себе. Сличан је био и онај ко је рекао:

Жалост ме обузе због грешника који остављају закон твој (Пс.118,53). Изливај

сузе због греха, који је душевна болест и смрт бесмртне душе. Грех је достојан

плача и непрекидних јецаја. Нека се због греха изливају све сузе и нека се не

зауставе уздаси који долазе из дубине срца. И Павле је плакао због непријатеља

крста Христовог (уп. Фил.3,18). Плакао је и Јеремија због народа који пропада.

Како му је понестало природних суза, он је искао извор суза и последње уточиште.

Он говори: И сешћу и оплакиваћу народ овај који гине много дана (уп. Јер.9,12).

Такав плач и такве сузе Реч [Божија] назива блаженима (уп. Мт.5,4), а не склоност

да се препустимо свакој жалости и спремност да плачемо било којим поводом.

Виђао сам извесне сластољупце који су се, услед прекомерне склоности према

наслађивању, изговарали жалошћу да би се окренули пијанкама и пијанчењу,

покушавајући да своје неуздржање оправдају Соломоновим речима: Подајте...

вино онима који су у тузи (Прич.31,6). Међутим, пословицом се не допушта

опијање, него укрепљење човековог живота. Чак и ако изоставим загонетно

значење изреке (које под вином подразумева словесну радост), дословни њен

смисао изражава бригу да они који су неутешни и који горко плачу не запоставе

храну, будући прогутани жестином туге, те да вином укрепе исцрпљене снаге, као

што се и хлебом укрепљује срце оних што су склони потиштености. Винољупци и

пијанице не ублажују своју жалост, него једно зло замењују другим и, поставши

лукави посредници, замењују болест тела болешћу душе. Подражавајући оне што

изједначавају тежину на теразијама, они утолико умањују жалост уколико

увећавају сластољубље. Уосталом, сматрам да вино треба да помаже природи.

[dmsk012]

БЕСЕДА МЛАДИМА О КОРИСТИ ОД ЈЕЛИНСКИХ СПИСА

Ја се дивим Диогену због презирања свега људског. Он је доказао да је богатији од

великог цара, с обзиром да је имао далеко мање потреба у животу. Нама, међутим,

не би било довољно ни да имамо златних таланата колико и Питије Мисијски, нити

да имамо десетине и десетине земље и небројено мноштво стоке. Мислим да нама

приличи да уопште не желимо богатство уколико га немамо. Уколико га, пак,

имамо, не треба да мислимо да је његово поседовање нешто велико, него, напротив,

начин његовим располагањем. Једном се Сократ исправно изразио о једном

богатом човеку, који се хвалио због новца. Сократ је, наиме, рекао да му се неће

дивити све док не сазна да ли уме њиме да се користи. Да су се Фидија и Поликлит

гордили златом и слоновачом (од којих је један Тројанцима начинио Дија, а други

Аргивцима Иру), били би исмејани као они који се поносе туђим богатством,

запостављајући уметност услед које и злато постаје угодније и драгоценије. Зар

ћемо ми, уколико сматрамо да људска врлина није довољна да послужи као

[човеков] украс, чинити мање срамну ствар? И опет, зар ћемо, презревши богатство

и ниподаштавајући телесна уживања, почети да тежимо ласкању и улагивању,

подражавајући лукавство и препреденост Архилохове лисице? За смисленог човека

је најважније да избегне да живи ради славе и да се саглашава са мишљењем

већине. Он треба [да настоји] да му здрав разум постане вођа у животу. Чак и кад

би се десило да је принуђен да противуречи свим људима или да због добра

претрпи презир и опасност, он не треба да се одлучи на извртање онога што је

спознао као исправно. У супротном, [човек] се уопште неће разликовати од

египатског софисте, који се по својој вољи претварао у биљку, животињу, ватру,

воду и другу твар. Уколико се нађе пред поштоваоцима праведности, он ће хвалити

праведност, а уколико се, пак, нађе пред онима који одобравају неправду, говориће

сасвим супротно, као што је уобичајено за ласкавце. За полипа се каже да мења

боју зависно од боје земље која је испод њега. И он ће мењати своје мишљење у

зависности од става људи који су пред њим. О [реченоме] ћемо се боље поучити из

наших Писама. За сада ћемо описати само неку [врсту] сенке врлина по

спољашњим учењима. Онима који брижљиво сабирају корист од сваке ствари,

природно са свих страна притиче много тога, као што притиче и у велике реке.

Песник [тј. Исиод] је исправно веровао да се изрека: "Додај мало на мало", не

односи само на раст сребра, него и сваког знања. Стога је Вије, када га је његов

син, одлазећи Египћанима, упитао шта треба да учини да би му угодио, рекао:

"Стекни залиху за старост". При томе је он под залихом подразумевао врлину,

описавши је са мало речи. Уосталом, он је корист која проистиче из врлине

ограничио само на људски живот. Кад би ми неко навео Титонову или

Аргантонијеву старост, или дуговечност самог Матусалема (за кога се каже да је

живео хиљаду без тридесет година), па чак и кад би набројао све време од настанка

људи [хотећи да истакне дуготрајност], ја бих се насмејао његовом детињем

разуму, с обзиром да имам у виду нестариви век, коме нашом мишљу не можемо

сагледати границе, као што се уосталом не може замислити ни крај бесмртне душе.

И ја бих вама саветовао да стекнете залиху за вечност, покречући, како каже

пословица, сваки камен који вам може донети неку корист. Не би требало да се

устручавамо стога што је [речено] тешко и што захтева велики труд. Напротив,

сетимо се онога ко нас је саветовао да свако треба да изабере најсавршенији живот

и да очекује да нам га навика учини угодним, те се подухватимо напредовања. Јер,

срамота је да изгубимо садашње време. Наиме, нама никакво јадиковање неће

помоћи када се касније будемо трудили да вратимо оно што је прошло. Нешто од

онога што сматрам најважнијим рекао сам вам сада, а нешто ћу вам саветовати

током читавог живота. С обзиром да постоје три [врсте] болести, немојте пројавити

да болујете од неизлечиве, и немојте показати да је болест воље слична оној од које

су болесни они што страдају телесно. Јер, они који су оболели од незнатних

болести сами иду код лекара. Они, пак, који су тешко оболели, позивају лекаре код

себе. Међутим, они који страдају од неизлечиве болести потиштености не

допуштају да им лекар приступи. [Пазите] да се и вама у садашњости не деси да

избегавате оне који имају исправне помисли.

[dmsk012]

Ово претходно од Светог Василија Великог скрипта није одмах прихватила, па сам сада додао. Надам се да ћете уживати.

[oLjuba]

Увек једно и те исто. Душа је смртна или бесмртна по овом или по оном. Без смисла и континиуитета и већ ужасно заморно. Иста збрка иста смутња.

Тварна смрт се позанје само у времену свом а душа је бсмртна у тварној смрти. Зар је то толико тешко? Смрт као смрт познаје само у времену и материји, јер је једино она пропадљива.

Духовна смрт је алегоријски појам смрти са којим се описује стање богоборства а тиме и богоостављености. Наша физичка смрт нам даје могућност да опишемо колико је то трагично или лоше, али не значи да постоји неко умирање душе као њен нестанак.

Они који робују софистичкој логици у егзистенцијализму траже одговоре за Онотолошко. Али постоји проблем како у Онтолошком да се опише тварност, а да она остане духовни и нефизички појам. Рекох да су св. Теофан и Игњатије управо запали у овај проблем.

Св. ап. Павле у свом искуству није знао да објасни а где је он у ствари био и шта је он видео. Не постоји језик нити речник за то. А егзистенцијалисти управо њега траже или пак "стварају" па се поштапају физичким појмом смрти.

Типично западни приаз у односу на ово православно, рецимо што св. Максим говори.

[Guest - . . .-]

Мислим да је сасвим довољно. Но, више бих волео да чујем шта мисле и сами посетиоци форума, ово како је сада постављено може да се схвати као "завршена прича" и да ми немамо потребе ишта да размишљамо јер су, наравски,свети Оци све рекли за нас.

Да ли је и свети Јустин, мученик и философ- Свети Отац? Шта ћемо онда са оним његовим: Ако ко исповеда да је душа бесмртна, тај исповеда најгору јерес?

И опет постављам питање, пре него ли навале нови и нови цитати:

Ако кажемо да је душа и тело бесмртно по благодати Божијој, то свакако подразумева живот вечни, зар не? Тодаље имплицира живот у пуноти у Царству Небеском. Но, неће сви наследити Царство. Шта је са њима? Мислим да је недолично рећи да је и њихова душа и тело бесмртни по благодати јер каква је то благодат (благо дато од Бога) ако није остварено у Царству? Дакле, они хоће бити бесмртни али не по благодати него по нечем другом. Да ли по природи, по нужности свеопштег васкрсења? Онда је заправо та бесмртност, у ствари, вечна смрт?

[Augustinus]

Мислим да је сасвим довољно. Но, више бих волео да чујем шта мисле и сами посетиоци форума, ово како је сада постављено може да се схвати као "завршена прича" и да ми немамо потребе ишта да размишљамо јер су, наравски,свети Оци све рекли за нас.

Да ли је и свети Јустин, мученик и философ- Свети Отац? Шта ћемо онда са оним његовим: Ако ко исповеда да је душа бесмртна, тај исповеда најгору јерес?

И опет постављам питање, пре него ли навале нови и нови цитати:

Ако кажемо да је душа и тело бесмртно по благодати Божијој, то свакако подразумева живот вечни, зар не? Тодаље имплицира живот у пуноти у Царству Небеском. Но, неће сви наследити Царство. Шта је са њима? Мислим да је недолично рећи да је и њихова душа и тело бесмртни по благодати јер каква је то благодат (благо дато од Бога) ако није остварено у Царству? Дакле, они хоће бити бесмртни али не по благодати него по нечем другом. Да ли по природи, по нужности свеопштег васкрсења? Онда је заправо та бесмртност, у ствари, вечна смрт?

Амин.  girl_jumping

[Augustinus]

Драги оче ђаконе,

мислио сам на духовну смрт анђела, јер је он дух. Да одмах на почетку избегнемо сваку забуну.

Поздрав

Хвала Оче.

Поздрав.

[Милан Меденица :)]

ево одговора ЗАШТО је душа бесмртна, и зашто смртна:

СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН

ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

26. О човеку

...

Душа је, пак, живо суштаство, просто и бестелесно, по својој природи невидиво духовним очима; словесна је и умна и неизобразива; пребива у органском телу и дарује му живот, раст, чула и способност рађања. Она нема ум који би био нешто друго у односу на њу саму, него ум представља њен најчистији део, као што је, наиме, око најчистије у телу, тако је ум у души; слободна је, поседује вољу и енергију, промењива је, односно, мења се по својој вољи, јер је створена. Све то је по природи задобила благодаћу Онога ко ју је створио, којом је задобила и биће и такво стање своје природе.

Каква све може бити бестелесност? Оно што је бестелесно и невидиво и безоблично схватамо на два начина. Једне схватамо таквима по суштини, а друге по благодати; једна су таква по природи, а друга у поређењу са масивношћу материје. О Богу се, наиме, говори као о бестелесном по природи, а о анђелима. о демонима и о душама, као о бестелеснима по благодати и у поређењу са масивношћу материје.

...

17. О анђелима

...

Свети Атанасије Велики у својој Беседи (одељак 5, РG 28,257) тврди да сатана није отпао од небеса због блуда или прељубе или крађе него због своје гордости. Јер овако је рекао: Уздићи ћу се и поставићу престо свој испред Бога и бићу једнак са Вишњим. Овде свети Атанасије очигледно користи речи Светога писма (Ис 14.13). И неки од светих Отаца такође налазе символику сатаниног пада у оним речима које говоре о уздизању вавилонскога цара (Ис 14,12) и у речима које говоре о цару Тира (Јез 28,12-18).

Он не може имати покајања јер је бестелесан; док човек може да стекне покајање кроз слабости свога тела. Бесмртан је, не по својој природи, него по благодати, јер све што има почетак, природно је да има и крај. А само Бог постоји вечно, чак и изнад сваке вечности, јер творац времена није под влашћу времена него је изнад времена.

...

дакле, душа је без Бог смртна, а само по благодати опстаје бесмртна.

zasto mora da ima telo da bi mogao da se pokaje, kakve veze ima????

не мора да има тело, неопходно је да има слабост и да завапи ка Богу.

то је признање сопствене грешности, погрешивости, слабости, да си креација, а не самодовољан.

не можеш да се обожиш ако си самодовољан, не можеш научити ако ''све знаш'', пуна чаша се не може допунити.

једноставно, укида однос и са човеком и са Богом, као и са било каквом творевином.

[Милан Меденица :)]

Duša je besmrtna po blagodati Božijoj, ali je smrtna bez blagodati Božije. Duša je po prirodi besmrtna jer stvorena za zajednicu sa Bogom, u zajednici sa Bogom, dakle, duša večno živi; ali je po svojoj suštini smrtna, jer nema ničeg što je po svojoj suštini besmrtno osim jednoga: a ovo je Bog!

тачно, као што је човек направљен да има (потенцијалан) однос са човечицом и да се остварује тим путем кроз телесно до духовног, тако човек има (потенцијалан) однос са Богом остварује се тим путем кроз духовно до телесног, у оба случаја обожујући други део своје природе.

допуњавање је заједница, дељење.

управо је то Господ показао кад се отелотворио, јер је морало кроз тело (пала природа) доћи обожење, освећење и васкрсење.