Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[Augustinus]

Што се тиче бесмртности душе владика Игнатије каже оно што и Свети Иринеј,  а то је да само оно што је присаједињено Христу, тј у личности Христа, у телу Христовом  има бесмртност тј вечно постојање. Оно што се не присаједини Христу након Другог доласка сигурно нема вечан живот и то важи и за душу. Наравно душа без тела не може ни да изађе на Страшни Суд јер васкресење је и тела и душе у комплетну личност. Кажемо душа без тела је утвара а тело без душе је леш јер верујемо у Васкрсење а не у бесмртност душе.

Да будемо мало јаснији, да нас не оптуже да смо Адвентисти или Јеховини сведоци. Погледајмо шта каже +Зизјулас, у вези бити/не бити оних који су против Живота/против Христа:

"На питање: "ако се смрт схвати као ништавило-нестанак, шта онда бива са оним човеком који прижељкује или усваја смрт као ништавило?", одговор је следећи: тај човек ће остати вечно слободан да потражује уништење, и другога и своје лично. Али, не могући да оствари, зато што ће макар један човек постојати - Христос (тим пре што ће тај Један бити заоденут Телом Цркве) - он ће се вечно мучити због своје неиспуњене слободе... Пакао представља егзистенцијални простор, у коме су настањени сви они који желе уништење другог а не могу да га остваре. Мржња је по преимућству предукус пакла. Али, то је због тога - на томе желим да инсистирам - не што смрт по дефиницији не представља уништење, него зато што је Васкрсење Једнога од ње одузело њен циљ, објекат, који је творевина. Ако дефинишемо смрт после Васкрсења Христовог, тада морамо да је назовемо "претњом уништења без остварења". Васкрсење је смрт учнило неделатном..."

Део одговора на критике чланка "Христологија и постојање", објављен у часопису Синаксис, бр. 3/1982, стр. 77-82

Управо тако!!!  facenew22222222

[Милан Меденица :)]

јел може Александар да објасни појам тнетопсихизам и део Тачног изложења православне вере од светог Јована Дамаскина, конкретно из 100. главе ''0 васкрсењу'', поготово што ми је нејасно што они који практично исповедају јерес пишу да је душа бесмртна јер онда не би имало поенте васкрсавати:

извор Светосавље

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Tacno_izlozenje_vere/Damaskin100.htm

Верујемо, пак, и у васкрсење мртвих. Јер биће, заиста ће бити васкрсења мртвих. А говорећи о васкрсењу, имамо на уму васкрсење телеса. Наиме, васкрсење је васпостављање онога што је пало; јер како ће васкрснути душе које су бесмртне? А ако смрт описују као раздвајање душе од тела, онда је васкрсење, свакако, поновно спајање душе и тела, односно друго васпостављање разложенога и палога живога бића. Дакле, ово исто тело које је пропало и које је разложено, оно ће васкрснути непропадиво; јер Ономе који га je у почетку из праха земаљског саздао, није било немогуће поново га васкрснути (подићи), иако се оно, по одлуци Саздатељевој, распало и вратило у земљу из које је и узето.[1]

Јер ако нема васкрсења онда једимо и пијмо,[2] и одајмо се животу уживања и задовољства. Ако нема васкрсења, у чему се разликујемо од бесловесних животиња? Ако нема васкрсења, блаженима назовимо звери пољске које воде беспечалан живот. Ако нема васкрсења, нема ни Бога ни промисла Божијег, те све бива вођено и управљано случајем. Јер, гле, видимо многе праведнике да су убоги и да трпе неправду, и да никакву надокнаду у овом животу немају, а опет видимо грешнике и безаконике како пребивају у богатству и благују у свакојаком изобиљу. И који благоразуман човек ћe то примити као дело праведног суда[3] или мудрог промишљања? Биће, дакле, заиста ћe бити васкрсења. Јер Бог је праведан, [4] и узвраћа платом[5] онима који уз Њега остају. Ако се душа сама подвизавала у борбама врлине, сама ће бити и украшена венцем победе. ? ако се сама ваљала у уживању, сама ће бити достојно кажњена; али пошто се душа не обраћа ни врлини нити злоби одвојено од тела, обоје ће заједно и награде примити.

И божанско Писмо сведочи о томе да ће бити васкрсења мртвих. Јер Бог вели Ноју после потопа: Све вам то дадох као зелену траву. Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв; јер ћу и вашу крв, душе ваше, искати; од сваке ћу је звери искати; из руке самога човека, из руке свакога брата његова искаћу душу човечију. Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек; јер је Бог по својему обличју створио човека.[6] Како ће затражити крв човечију из руку свих зверова, него тиме што ће васкрснути тела умрлих људи? Јер звери неће умрети уместо човека.

И опет вели Бог Мојсију: Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, u Бог Јаковљев. Бог није Бог мртвих[7] односно оних који умиру и неће их више бити, већ живих, чије душе живе у Његовој руци; а тела ћe васкрсењем опет живети. И бого-отац Давид вели Богу: Узмеш им дух, гину, и у прах свој повраћају се.[8] Ево, реч је овде ? телима. Затим додаје: Пошљеш Дух свој, постају, и понављаш лице земљи.[9]

А пророк Исаија, пак, вели: Васкрснуће мртви, и устаће они који су у гробовима.[10] Јасно је, наиме, да се у гробове не полажу душе, већ тела. ? блажени пророк Језекиљ каже: Тада стадох пророковати, како ми се заповеди; а кад пророковах наста Глас, и Гле потрес, и кости се прибираху свака ка својој кости. И погледах u гле, по њима изидоше жиле и месо, и ОЗГО се кожа навуче.[11] Затим учи, како су се, заповешћу Божијом, повратили духови. А божански Данило вели: A у то ће се време подигнути Михаило велики кнез, који брани твој народ; и биће жалосно време, каквога није било откако је народа дотада: и у то ће се време избавити твој народ, сваки који се нађе записан у књизи. И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни а други на срамоту и прекор вечни. И разумни ће се сјати као светлост небеска, и који многе приведоше правди, као звезде вазда и довека.[12] А говорећи: Много оних који спавају у праху земаљском, пробудиће се, јасно је да се указује на васкрсење телеса; јер нико не може рећи да душе почивају у праху земаљском.

И сам Господ je у свештеним Јеванђељима врло јасно предао истину о васкрсењу: Сви који су у гробовима, вели, чуће глас Сина Божијега; и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда.[13] Хоће ли ико разуман икада рећи да душе почивају у гробовима?

И није Господ само својом беседом објавио васкрсење телеса, него и својим делом. И то најпре васкрсавши четвородневног и већ, пропадивошћу и непријатним мирисом, начетога[14] Лазара; јер није васкрсао душу лишену тела, већ и тело заједно са душом, и није васкрсао неко друго тело, већ оно исто које је било начето пропадивошћу. Јер како бисмо спознали или се уверили у васкрсење умрлога, ако то не би било потврђено карактеристичним својствима његове личности? Лазара је, међутим Господ подигао из мртвих да би показао своје божанство, те да би потврдио своје и наше васкрсење, иако је било извесно да ће се овај опет вратити у смрт. Сам Господ је, пак, постао првенац[15] савршеног и сада већ смрти неподложног васкрсења. Због тога је, дакле, и божански апостол Павле говорио: Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера наша, још смо у гресима својим.[16] И заиста је Христос устао из мртвих те постаде првенац оних који су умрли.[17] Те вели: Прворођени из мртвих[18] Па затим: Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ћe и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим.[19] ? рекавши тако, мисли онако како је Господ васкрсао.

Јасно је, наиме, да је васкрсење Господње представљало сједињавање тела, неначетог пропадивошћу, и душе (јер то двоје је било разлучено); јер Господ је рекао: Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи.[20] А свештено Јеванђеље је веродостојан сведок да је Он о сопственом телу говорио. Опипајте ме и видите, вели Господ својим ученицима који су мислили да виде утвару, да сам ја, и да се нисам изменио, јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам.[21] И ово рекавши, показа им руке и ребра своја и пружи их Томи да их опипа.[22] Није ли ово довољно да нас увери у васкрсење телеса?

Вели опет божански апостол Павле: Јер треба ово распадиво да се обуче у нераспадивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.[23] Те затим: Сеје се у распадивости, устаје у нераспадивости; сеје се у бешчашћу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно, односно вештаствено и смртно, устаје тело духовно,[24] као што је тело Господње после васкрсења, које је кроз затворена врата пролазило,[25] и било неуморно, и није имало потребу за јелом, сном и пићем. Јер ће бити, вели Господ, као анђели Божији[26] неће више бити брака, нити рађања деце. ? божански апостол Павле вели: Међутим, name живљење је на небесима, отуда очекујемо и Спаситеља Господа Христа, који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове;[27] што не подразумева преображавање тела у друго обличје - далеко било - већ прелазак из пропадивости у непропадивост.

Али рећи ће неко: Како ће устати мртви?[28] О, каквог ли неверја! ? каквог ли безумља! Зар Онај који је само заповешћу своје воље прах земаљски преметнуо у тело, и који је заповедио да мала кап семена расте у утроби мајчинској и да сачини тај многоврсни и многообразни орган тела, зар неће, тим пре, васкрснути својом вољом оно што је постало и што се разложило? И у каквом ће телу доћи, безумниче!, ако ти окорелост твоја не допушта да верујеш речима Божијим, веруј бар речима Његовим. Оно што ти сејеш неће оживети ако не умре; и што сејеш не сејеш тело које ће настати, него Голо зрно, било пшенично или неко друго. ? Бог му даје тело како хоће, и свакоме семену своје тело.[29] Сматрај, дакле, да су семена у браздама, као у гробовима, закопана. Ко је тај који им је подарио корење и стабљике и листове и класје и танушно осје? Зар није то Саздатељ свега? Није ли то подарила заповест Онога који је то саздао? Тако, дакле, да ћe се и васкрсење мртвих збити вољом и мигом божанским; јер сила Божија прати вољу Његову.

Васкрснућемо, дакле, тако што ће се душе опет сјединити са телима која су стекла непропадивост и одбацила пропадивост, и приступићемо страшном судишту Христовом;[30] и предаће се ђаво и демони његови, и човек његов, односно Антихрист, а бешчасни и грешници биће предати огњу вечном,[31] не вештаственом, какав је наш, већ ономе кога Бог зна. A они који су добро чинили, засјаће као сунце [32] скупа са анђелима у животу вечном, заједно са Господом нашим Исусом Христом, вечно Га гледајући [33] и бивајући гледани, и наслађујући се бесконачно радошћу Његовом, славословећи Га скупа са Оцем и Светим Духом, у бесконачне векове векова, Амин.

НАПОМЕНЕ:

  1. Пост 3,19.

  2. 1. Кор 15,32.

  3. Рим 2,5.

  4. Пс 11,7.

  5. Јев 11,6.

  6. Пост 9,3-6.

  7. Мт 22,32; Изл 3,6.

  8. Пс 104,29.

  9. Пс 104,30.

 10. Ис 26,19.

 11. Јез 37,7-8.

 12. Дан 12,1-3.

 13. Јн 5,28-29.

 14. Јн 11,38 н даље.

 15. 1.Kop 15,20.

 16. 1. Кор 15,16-17.

 17. 1. Кор 15,20.

 18. Кол 1,18.

 19. 1. Сол 4,14.

 20. Јн 2,19.

 21. Лк 24,37-39.

 22. Јн 20,20.

 23. 1. Кор 15,53.

 24. 1. Кор 15,42-44.

 25. Јн 20,26.

 26. Мт 22,30.

 27. Фил 3,20-21.

 28. 1.Kop 15,35.

 29. 1. Кор 15,36-38.

 30. Рим 14,10.

 31. Мт 25,41.

 32. Мт 13,43.

 33. Отк 22,4.

[Александар Милојков]

Хајде да, барем разумнима, коначно отклонимо фаму око питања свих питања - бесмртности душе. Шта је то живот? Шта је смрт? Шта значи да ће неки бити вечно живи а неки вечно мртви? Ево, наводим комплетан одговор +Зизјуласа, из часописа Синаксис (позивам и г. Родољуба Лазића да ово прочита, па ако хоће да прокоментарише - када му прође време бановања). Текст је митрополитово појашњење чланка "Христологија и постојање":

Тема бесмртности душе

На последњој тачки свог писма г. Шерард прелази на једно произвољно тумачење

мог чланка. Каже да инсистирам да "идеја бесмртности душе јесте једна погрешна идеја, зато

што душа није вечна, него створена, а све што је створено подлеже смрти". Али ја нигде у

свом чланку или свом писму не кажем да душа није или не може да буде бесмртна. Потребна

је заиста огромна фантазија да се у мом чланку пронађе "тнитопсихизам"

(схватање и смрти душе). О другим стварима говорим у својим текстовима, и жалим што

се, уместо оног што сачињава кључну идеју мог чланка, изводе закључци о идејама

које нисам тврдио/подржао. Због тога захваљујем г. Ш. што ми даје прилику разјасним

једном за свагда следеће:

а) Идеја бесмртности душе, иако и није хришћанског порекла, ушла је у предање Цркве

и натопила и саму химнографију нашу. Нико то не може порећи, а да се не нађе изван

поднебља самог богослужења Цркве.

б) За сваког проучаваоца историје првих векова јасно је да Црква није усвојила

ову платонску идеју без ограничења и предуслова. Ови предуслови обухватају између

осталог три основне ствари. Једна је та да душе нису вечне, него створене. Друга је да

душа ни по ком основу не сме да се поистовети са човеком. А трећа — и најважнија

— да се бесмртност човека не заснива на бесмртности душе, него на Васкрсењу Христовом

и будућем васкрсењу тела. Од ова три ограничења, прво не треба расправљати.

Идеја вечне преегзистенције душе, која је била прихваћена и од Оригена, званично је осуђена

на Петом Васељенском Сабору. Друга два ограничења, међутим, повезана су

директно са мојим чланком и због тога ћу покушати да их анализирам у примедбама

које одмах следе.

в) Душа човекова није човек. Једно је душа друго је човек. Како верују сви

Оци од Апологета и Иринеја до Атанасија и Максима, душа је део човека, али не човек,

који је психосоматски ентитет. Када се ово узме у обзир озби л јно, тада су његове

последице према бесмртности ч овека несагледиве. У свом чланку тврдио сам да идеја

бесмртности душе не може представљати основу бесмртности човека. А то је не због

тога што душа није бесмртна, него због тога што душа није човек. Да би постојао појам

човека, потребно је и тело, које се тело разлаже смрћу. Тиме се објашњава зашто у

одељцима које сам навео од Св. Атанасија у свом претходном писму — најјасније и

до тачке саблазни појединих, не наравно од мене него од речи Светог оца — смрт се

посматра као повратак у пратворбено "  " (не-битије), док исти Отац у другим одломцима

прихвата бесмртност душе. Навикнути, какви јесмо, да поистовећујемо душу

са човеком не можемо да разумемо зашто не постоји никаква противречност у мисли

св. Атанасија. Атанасија интересује бесмртност човека — не само душе. И у смрти он

види разлагање бића које се зове човек (ср. речи св. Јустина: "када се разруши ова хармонија,

душа напушта тело и човек не постоји,     , Диал. 5-6). Због тога Атанасије

Велики, иако прихвата бесмртност душе, не задовољава се њоме као решењем

проблема смрти. С обзиром да појам човека, да би постојао, неопходно обухвата

људско тело, Атанасије трага за решењем проблема у областима другим од бесмртности

душе: у Оваплоћењу Логоса и Васкрсењу, који обоје обухватају тело човека.

Потребно је да свесно затвори очи онај који чита спис "О Оваплоћењу" па да не види да,

док је тамо тема смрт и избављење од ње, нигде нема позивања на бесмртност душе

него само на Оваплоћење и Васкрсење Логоса.

Закључак је управо оно што тврдим у мојим претходним текстовима. Бесмртност

душе се не одбацује нити од Атанасија Великог нити од овим мојих текстова. Оно

што се одбацује јесте вера да је, будући да је душа бесмртна, тиме решен проблем смрти

као претње уништења човека. То би се дешавало, природно, кад би се душа поистовећи139

вала са човеком. То се десило у платонизму који није сматрао тело неопходном саставницом

човековог идентитета. То се, на жалост, десило и код многобројних хришћана

који на један или други начин теже да поистовете човека са душом. Али то, кад би се усвојило,

а) учинило би сувишним свако ишчекивање васкрсења тела (: пошто се идентитет човека

налази у души, и душа је бесмртна, зашто да ишчекујемо васкрсење тела? Напросто

да би се побољшало постојање човека или да би постојао појам, ентитет човек?) и б)

учинио сувишним и самога Христа, Његово Оваплоћење и Васкрсење (:пошто бесмртност

душе обезбеђује нашу бесмртност, не видим шта нам то коренито — које је питање

постојања човека — пружа Христос). То је оно што сам желео да нагласим у

свом чланку: да убедим његове читаоце да не заснивају наду бесмртности на једном

природном својству душе него на једној личности, на Христу и Његовом Васкрсењу.

Да ли ту има места за парерминеиу?

г) Али постоје и дубљи разлози за овај мој став. Бесмртност душе не може да пружи

решење проблема смрти, не само зато што човек као пуни појам и ентитет не постоји

без свога тела, него и због тога што бесмртност душе представља једну природну бесмртност,

и према томе нужну (принудну) за човека. И осуђени на пакао ће живети

вечно на основу бесмртности душе, али њихово постојање, управо зато што је принудно,

јесте једна "смрт". Не ради се овде просто о мучењу и патњи. Пакао је област

мртвих, управо зато што што из њега одсуствује лични идентитет који даје личност,

позитивни однос са Богом, признање нас као бића од Бога. То је стање оног "не познајем

вас", а не кажњене деце која испаштају своју казну. Мучење оних у паклу се

описује у Светом Писму и код Отаца речима не само емоционалним (туга, стењање,

шкргут зуба итд.) неко и онтолошким (погибао, уништење, пропаст итд). Управо се

због тога и моли Црква преко својих епископа Богу "не дај да створење твоје прогута

погибао". Изрази "пропаст", "уништење" итд. су библијски (вид. Мт. 7,13; Рм. 9, 2; Фил. 1,

28; 3,19; 1Тим. 6, 9; 2Петр. 2, 1 итд.). Ови изрази немају преносно значење, како их

најчешће тумаче проповедници, него онтолошко. Ради се о губитку личног идентитета

који даје однос ( ) са Богом "у Сину" Његовом. Карактеристично је да се на помену

наших мртвих Црква моли најусрдније да им буде "вечан спомен" (вјечнаја памјат).

Због чега ово? Због тога што је пребивање у памћењу Божијем једнако постојању:

ако нас заборави Бог, ако каже "не познајем вас", тада падамо у погибао

( ). Однос, а не природа по себи, даје ипостас (припазимо колико је онтолошка,

тј. ипостасна ствар однос-личност) човеку; он ипостазира његову природу (као и саму

природу Бога, чија би природа била непостојећа, не-ипостасна, без Тројичних односа). У

овом смислу "душе" се помињу у Цркви као и м е н а , дакле као идентитети који се дају

у контексту једног односа (не постоје имена тамо где не постоји однос). То су имена

која се дају не на нивоу природе (са биолошким рођењем), него у Крштењу, у синовском

односу (усиновљење) који се ствара у слободи.

Тако стижемо до смисла речи "спаси душе наше", које се понављају на богослужењу

Цркве. Многи виде спасење душе само у томе да се не мучи вечно а не у нечем

онтолошком. Пошто смо изгубили појам личностне онтологије, не разумемо да лични

однос, љубав, даје битијност ( ), постојање природи а не чини је просто срећнијом

и бољом. Али душа, иако је по природи бесмртна, има потребу, да би постојала, да се

уипостазира у једном односу, у једној личности, да стекне један вечни идентитет, другачији

од оног који има као природа. Овај идентитет даје Бог у контексту једног односа

који слободно (=као аскезом слободе као љубави и обратно) стиче човек у Цркви

— том простору слободе, и љубави. Дакле, ништа не користи души њена природна бесмртност.

Ако се не "спаси" задобијајући овај нови идентитет, сада на нивоу личности — не

природе — испашће из памћења Божијег, пашће у оно "не познајем вас" и због тога

140

— упркос својој природној бесмртности — за Бога неће постојати. То је она такозвана

"духовна смрт", како је названа управо зато што сачињава губљење с обзиром

на памћење Божије, пад у природну анонимност, у "идентитет" који није дат од испостаси-

односа са Богом, него од природе.

д) На тај начин можемо разумети Христа као спаситеља и самих анђела, на које

се осврће г. Ш. у свом писму. Анђели су бесмртни по својој природи (иако нису сасвим

бестелесни, како лепо показује г. Атанасије Папатанасију у свом писму у претходном

броју Синаксиса). Следствено томе, будући да по својој природи живе вечно, неко би

могао рећи да они немају потребу за Христом онтолошки. Али осим тога што они нису

сасвим бестелесни (то наравно овде не игра улогу, јер је тело Христа искључиво тело човека

а не анђела) оно што пресуђује за њихову бесмртност јесте не природна, него

њихова лична бесмртност. Уколико не зажеле и они, као и људи, да се слободно укључе

у однос који Христос као личност ствара између створеног и нествореног, њихова природна

бесмртност ничем не користи — и они ће пасти у анонимност земље мртвих. Христос

је спаситељ целокупне творевине (и анђела), јер постојање сваког створења вечно

јесте ствар односа са Богом, слободног и љубавног односа, и њега даје, ипостазира га,

само Христос, не кроз једну природно-нужну бесмртност, него кроз један слободни

однос у сплету односа Цркве, у који се уклапају и анђели. Тако, и за анђеле и за људе и

за све светове који постоје (као што је обичавао да каже вечне-успомене отац Јустин

Поповић), природа какве год видове бесмртности имала неће имати ипостас сем једино

ако се уипостазира у однос Оца и Сина и Светога Духа. А то како и зашто природа не по

себи него само као однос-личност може да постоји, то ћемо тешко схватити уколико не

прихватимо да однос (=слобода и љубав) стварају бића, ипостаси, чак и из ништавила. Према

томе потребна нам је у сваком случају једна онтологија љубави као слободе а

не као природе.

В. Епилог расправе

Нека ми буде дозвољено, пре него што закључим (барем са моје стране) расправу

коју је изазвао мој чланак, да изразим неколико општих мисли. Због чега су су ставови

које сам развио горе имале потребу за толиким разјашњењима и кристализацијама?

Није ли посреди, дакле, само недовољна јасност са моје стране и недостатак једне философије

која даје онтолошки приоритет слободи? Или су то можда дубљи разлози који чине да

тако основне истине проблематизују чак и православне савести? Бојим се да се дешава и

ово друго. А то треба сваког одговорног човека да заинтригира, барем на простору

Православља.

Савремена православна мисао пролази један период теолошке конфузије. С једне

стране схоластичка западна теологија са неоспорним утицајем да новију православну

догматику, створила је један стерилни/бесплодни догматизам, од кога се данас ослобађа

и сама западна теологија. Овај догматизам се креће у "формулама", које пригрљујемо,

а да никад не тражимо њихов егзистенцијални смисао. Таком, ако неко покуша

да повеже догмате са постојањем, бива сучељен са сумњом "нових демона". Али

постоји и нешто друго што појачава конфузију. Ради се о корозији/нагризању коју је претрпело

савремено Православље од једне врсте "духовности", која поруку о слободи и

љубави налази за тврду, и тражи егзистенцијална искуства вере у идејама које "успокојавају"

душу и пружају јој безбедност и сигурност. У овом контексту не избегавају се само

догматске проповеди него и када дође до њих, не откривају сву динамику догмата,

која је повезана са љубављу и слободом, са смелошћу личног идентитета. "Природа"

пружа сигурност, док личност као слобода крије опасности.

Унутар овакве атмосфере научили смо да се успокојавамо у идејама, попут бесмртности

душе и да не жудимо (то ће рећи "ишчекујем") васкрсење тела. Колико је вер141

ника који живе са жудњом за будућим васкрсењем? Колико их је који се не успокојавају

бесмртношћу душе до тачке да, ако их неко пита шта би то суштинско додало њиховој

срећи васкрсење тела (што значи: шта им то суштинско одузима последњи непријатељ

који се зове смрт), не би одговорило — ако би били искрени — просто и јасно, да

имају све као што је сада (дакако, уколико живе светотајинским животом Цркве) и према

томе васкрсење тела неће друго учинити сем малу разлику у њиховој срећи? На тај начин,

нити их њихова смрт брине нити ни кашњење васкрсења мртвих, које би прве хришћане

подтсицало да буду у агонији, да га "ишчекују", доминира у њиховом животу на одлучујући

начин и не просто као једна догма, коју треба да прихвате као једну свету

формулацију истине, али без последица на њихово постојање.

Дешавало се да будем на службама на сахрани, на којима је беседник клирик говорио

како је "лепа" смрт, та "степеница у вечност" речима које су апсолутно подсећале

на опис Сократове смрти у Платоновом Федону. А то је не само у потпуној антитези

са начином на који су трагичан догађај смрти доживљавали оно који су се нашли на сахрани;

не само са снажном контрадикцијом са виђењем смрти као последњег непријатеља

Божијег од Апостола Павла и од самог Господа у гетсиманијској агонији — него и у

вапијућем судару са тропарима Св. Јована Дамаскина који су се чули у храму. Речи

"Плачем и ридам (врло тешке речи), када помислим на смрт" нису имале никакве везе,

као наравно ни са Федоном Платоновим, али ни са проповеђу клирика. Личило је као да

долазе из неких других светова, тако заборављаних, дотле да је неко упутио примедбу

том клирику да тиме што је рекао "платонствује" (говори као платоник), суочио би се са

највећим изненађењем, ако не и протестом.

Ако ово није теолошка конфузија, онда шта је? А када, наравно, суочавање са смрћу

без туге и страха ("да не тугујете као они који немају наде") бива са позивањем

на Васкрсење Христово и надом васкрсења мртвих, као што је случај у апостолској перикопи

која се чита на свештеној служби, као и код Светих Отаца, онда ово суочавање

добија своје право значење. Али када бива на основу идеје бесмртности душе, као што

није случај у овој апостолској перикопи, тада заиста, из разлога које сам анализирао у

овом свом писму, конфузија постаје опасна.

На ову ситуацију су упућени ставови које сам развио у свом чланку. То је један

покушај да се да Платону Платоново а Христу Христово. Надам се, иако не сада, некада

у будућности да ће ови ставови бити удостојени разматрања.

Са благодарношћу за гостопримство. Ј.З.

[w.a.mozart]

nikad bolje....    fenomenalno  smej.gif smej.gif smej.gif

[oLjuba]

Да ли је моја последња порука нестала приликом овог хаковања или је она случајно или намерно избрисана?

Послата је као одговор оцу ђакону Младену. Постоји ли неко објашњење зашто је нема?

Хвала

[Милан Меденица :)]

нема ниједне поруке после 8/9. фебруара до јуче, због хаковања.

[w.a.mozart]

[ouk]

Lep video ,na žalost ,pretpostavljam da je forum miniran i da je to delo nekog deteta koje nema baš mnogo veze sa životom .

Opet mislim da je taj mali Čačanin nagovoren  od nekoga da uradi ovo .Zaista mi je bilo žao zbog svega .

Na žalost oče Ivane ne možete mu ništa .

Bavim se time i znam recimo ako neko ubaci i pokuša da nađe moje podatke  status ,kontrole ,šifre rutera  dobiće sasvim desete podatke  .

To je teško dokazivo pogotovo ako ima i malo smisla da se sakrije .Pre par godina sam radio tako što sam provaljivao na servere i kasnije sam podatke o provali u saradnji sa timom koristio da izgradim odbranbeni sistem.

Naravno da nikada nisam obarao sajtove a PHP i nije baš što se zaštite tiče top ten .

Međutim kao i kod svakog kriminala mora postojati motiv ,za baš ovaj trenutak .

Mislim da bi nalogodavca ovom detetu trebalo tražiti na ovom forumu i to na konkretnim temama ,gotovo sam siguran da je nalogodavac tu .

Uklonili smo posledicu ali uzrok je i dalje tu

[ouk]

Recimo na moje pitanje da li sebe doživljavate kao ličnost,prirodu ili dušu ?

Većina "baba marinih" teologa će reći pa kao dušu,i onda razvesti neku platoničarsku misao koja veze nema sa Hristom .

Ili gde je granica između tvoje prirode i ličnosti ?

Pojma nemaju šta ih pitam .

Nije nerazumevanje koliko tvrdoglavost i bezobrazluk imaju prisustvo kod "baba mareinih" teologa

Na žalost Crkva je puna takvih danas ,to su kreature koje uče pogrešno jer nisu u stanju da prihvate  Hrista i reše problem ovaploćenja .

[oLjuba]

Ako je tako, onda je ponovo saljem:

Драги оче ђаконе Младене,

Све што је црквеноградитељско можемо са највећим ентузијазмом да разговaрамо оче ђаконе. Управу сте, ја се до сада нисам вама обраћао, него знате како је све ово испало, и та стихија нељудског, нечовечног, некултурног и даље не јењава. У првој поруци обратио сам се брату Александру, а у другој само насловљавање говори коме, а посебно зашто. Дакле, нисам писао вама. Заузет сам ова два-три дана и опростите за овај недостак времена који се показује, и желим да знате да ово није израз хладноће и неповерења зато што ћу на copy-paste начин да вам одговорим. Али бићу врло јасан.

Кажете:

Оче Љубо проблем и јесте у платонистичком схватању ''душе''. Да душа не познаје смрт, као што је телесна или смрт која је крај материји као пропадљивој, разуме се. Али нажалост веровање у бесмртност душе не долази из Васкрслог Господа Слова и Спаса нашег, већ поједини изводе из њене суштине, из њене самобитности, из њеног самобића без додира са Извором.

Ово можемо прагматично да сагледамо. Видите оче ћаконе,  ја сам из религиозне сељачке куће познате као такве већ два века, и никада, ама баш никада нисам чуо нити добио сазнање да душа сама од себе битише и да нашим умрлима није потребно васкрсење. Извињавам се, али наш црквен народ не врује у то, док онај формално верујући и нееклисијални верује и у политичке лидере и вукодлаке. Можда је то "пост СФРЈ" искуство када су се људи идеолошки изграђени тако исто идеолошки и "враћали" Цркви а не и суштински.Треба поменути и то да се све дешава у неспремности нас свих, да после пада богоборачког политичког система да се реорганизујемо као Црква, онако како су то друга православна браћа урадила. Мислим да се код нас управо појављује неогностицизам, то стање трансформације и адаптације, оно које видимо мало испред Миланског едикта, када људи покушавају да се поистовете са хришћанством а са задржаним старим идејама и праксом живота. У томе се данас огледа сукоб тзв. традиционализма са тзв. модернизмом. Болотов пише: "Гносис се појавио као опит измирења незнабоштва и хришћанства, интелегентни незнабожци су предлагали хришћанству сагласност". Данас је то измирење западног модерног "губитобожтва" путем ителкетуалних акробација кроз екуменистичке идеје са нашим православним хришћанством. Идентично са оним шта се дешавало испред Миланског едикта.   

Опет да будем искрен и кажем, ја не разумем сврху вашег поруке, осим што исто понављате то што сам рекао, само са фокусом на неоплатонизам и гностицизам као потребан  филтер за изношење овакве проблематике.

Кажете: Душа се не доводи у везу са Васкрсењем и да без Васкрсења нема живота/есхатолошке реалности, већ се посматра као део човека који неометано после пропасти тела настави да обитава ''тамо негде''...

Па ни св. Јован Дмаскин "не доводи душу у везу са Васкрсењем":  "Говорећи о васкрсењу ми разумемо васкрсење тела", оно је "без сваке сумње поновно сједињење душе и тела" (Тајно излагање Православне вере гл. 27).

Без васкрсења нема постојања човека, а не душе, и намерно овде избегавам мисао "живот". Јер ни ово није "живот", него процес умирања (св. Григорије  Богослов), јер смо по Откровењу давно, давно умрли. Ипак сам ја то лепо објаснио св. ап. Павлом: узалуд је све ако нема васкрсења. То је тако једноставно и неспорно, и понаваље те ме. Како може Црква да каже, ти вековно обожавани људи у њој, химнолози које је она прихватила, да је душа "ствар бесмртна" ван појма васкрсења њене Главе, Господа Исуса Христа? То би једноставно био апсурд.

А шта наш народ као општа целина мисли бојим се и да покушам да откријем, док у последње време чак и не мисли, јер је ударио у све врсте дна неразмишљања.

Кажете: Када дође до представљења (како кажете исти однос се подразумева са оба појма), наш човек не посматра да душа одлази у заједницу са Извором, Творцем и једином Истином која окружује све, већ посмтра као ''пресељење'' на неко ''боље и реалније место'' или на неко место где је одсуство било какве идеалности (пакль).

Шта је то реалније место; и како ми ми њега одгледамо - у реалности чега? У односу на ову смрћу преображену "долине плача"?

Реалност је да смо умрли, и да смо том смрћу променили нашу славну природу. Од тога увек треба да пођемо оче ђаконе. И није баш тако како кажете.

Верујући у својој црквености каже: "представио се у Господу" ! Додуше нема их много, а ми у клиру то не желимо да признамо. А они "други" су говорили: "преминуо", а ми "сахрањен" = сачуван, од "сохрањит". Сачувати зашта? Па тело за васкрсење. Иако је тело већ разложено на елементе земаљске, на прах, идеја тог чекања је у народу жива, јер кажу: "Јово Курсула је сахрањен пре двеста година испред старе цркве у Цветкама". Појам "сахрањен" потпуно одбацује вашу мисао да је наш прост човек измалтретиран неким мислима платонизма. Сачуван је за васкрсење, ето то је народски појам сахране, а и теолошки је тако дубок. То је народна мисао црквеног човека, и док је он живео Црквом он је њу стварао (уопште није био глуп како то неки сада желе да кажу), јер се руководио реалним црквеним образовањем и обожењем.

Треба гледати опасност у "разбожењу" нашег човека, чега смо и ми део те стихије, ако ми не живимо потпуним и предањским црквеним животом у том едуактивном језику Цркве. Наш народ је разбожен одсуством црквености и недостаком наше пастирске делатности, а не због доктринарних углова и прилаза питањима догмата вере. Дакле, у овом "представио се у Господу", ми видимо да народ не верује у такву душу о којој ви говорите. Друго је питање основне катихетизације наше Србије, и ви се управо њега несвесно дотичете.

То што изнад 95 процената не разуме Православље, а и уопште ту  идеју хришћанства као философски појам, ми можемо да откријемо у нееклиосајлности, у одсуству подвига као и  побожности, на коју се ништа мање у последње време погрешно не напада. Одсутни смо од вековног едукативног односа Цркве, који је увек "стварни", т.ј. Литургички, у том потпуном схватању и примању едукативне Литургије ("освештавање дана", како га је Господ осветио после стварања, а ми то данас обелжавамо пуним богослужбени кругом химнографије теолошке садржине, почев од Вечерње). Ми овде често откривамо плитку одбојност према црквенословенском (једини народ који се стиди нечег својг "класичног"). А то је ампутација могућности црпљења богословских истина директно из доксолошке Цркве као сабора народа, као гаранта тачног или саборног учења. Због тога и видимо ово што видимо, и жалосно чујемо. Нису преведне богослужбене књиге (када кажемо нешто богослужбено неким то изгледа јадно и поросто, назадно, наравно као и то њихово реално знање, јер не схватају да ради богословске науке треба да знају тај језик ); поред тога ми не скраћујемо него касапимо богослужења, и тим се удаљавамо до саборно учеће Цркве и упиремо погледе на трибине и предвања, иза којих не стоји жива Црква да усмери или коригује. Слави се интелектуални човек а одабацује се учећа Црква. Ето, то је то.

Кажете: Виша сила или енергија која даје смисао свему, постојању, егзистенционалним потребама нема директну везу са Извором живота душа. Она коегзистира са том Силом по својој сили а не из Њене. Сетите се шта Платон каже за безобличну масу (материју) и Демијурга? Какав је њихов однос? Чега се он то гнуша, и шта то коегзистира са њим? Категорије времена и простора нису изван, него паралелно постоје са Демијургом и светом идеја. Њихова бесмртност не може се довести у питање јер не постоји узрок који је изван свега, и по чијој вољи све постоји.

Ви и превише убризгавате Палтона у све ово, а као што смо и видели непотребно. Њихова бесмртност не постоји у реалном односу на узрок. Дакле, и то понављате што сам реако, јер са хришћанске стране гледишта она је бесмртна, а номолошким поривима човек је тражио Бога и на свој неоткровењски начин решевао питање живота (не кажем да је и решио али је "Нешто" тражио, петљао, натуцао, јер је њега природни закон инспирисао на то). Номолошко осећање Живота душе није јуридичко, као да је све апсолутна  неистина ван старозаветне каноничности? То сведоче "маги" са истока, то сведочи и појава Мелхиседека, царица Савска ... Платонистичка идеја "бесмртне душе" се открива у отсуству Богопознања, као и Откровења. Зато они погрешно схватајући душу тако уче. Платонисти и гностици погрешно уче а не славословна Црква. Разумете ли?

Кажете: За нас хришћане без воље Творца јесте једина реална смрт, и ништа не би постојало, ништа не би ''дисало'' да није Његове воље. Ако Господ ствара и даје ''животни дах'' (нефеш) човеку, зар је потребно постављати питање: Коме Господ проповеда у аду?

Шта је ад, шта је рај?

Ми немамо однос према вољи Творца, јер је она, та воља, и она чини Бога Богом над нама и у нама. Воља Творца је заснована у Истини као атрибуту Божанства. Воља Творца је наш Живот, али загарантован Његовом Истином о нама, што није то наше "нестајање" у било којој форми брате мили. Наша Истина је наше постојање.  Проповед  у аду је личностни однос са градитељским поривама Божанства: "говорећи онма у узама" (Октоих, гл.5, субота на вечерњи) . То кажем зато што се овде појавило питање личности: а да ли она нестаје, умире ли или не? А пакао је одсуство заједнице са Богом, а ја сам вама то исто рекао у мојој поруци митрополитом Антонијем - та богоостављеност. Као да не читате? Једноставно методика и језик је другачији али суштина је иста.

Погрешно питање старозаветног шеола као присуства Божијег може да уведе у заблуду. Питање присуства Божијег на местима која су вољом Божијом "богоостављеност", непричастност људи коју су изабрали није баш део ове теме. То је другачија проблематика за теологију. Бог стварно пороповеда у старозаветном шеолу ради благовести која треба да се од "неког" личносно прими. Бог не проповеда Самом Себи?

Кажете: Не прихватње слободним својим пристанком Христово Васкрсење, а рај управо се огледа у том прихватању. Ту не постоји слобода да се детерминистички изузме пакао и престави као ''реална смрт''. Све је пропадљиво и све је смртно, јер све има почетак, али све је и бесмртно јер је почетак у Бесмртности Јединог Извора. "Та бесмртност се огледа у заједници а не у овом логичком низу".

Бесмртност се огледа у Телу Христовом, Земаљске и Небеске цркве КОНКРЕТНО, као Заједници, онако како то Литургија сведочи и ЖИВО спаја човека живог и мртвог, али душе бесмртне у односу на категорију коју она познаје као смрт. Однос молитве Цркве је динамичан и личностан: "омиј, Господе, светом крвљу Твојом грехе свих овде поменутих".

По доктору богословља краја 19 и почетк 20 в. чувеном Александру Павловичу Лопухину ми сазнајемо: "Идеја која лежи у основи библијске приче о стварању садржи се у намери да се уздигне човек као веза два света - света видљивог, физички видљивог и невидљивог (св. Григорије Богослов исто говори), духовног, и показати га као царем природе и образ (лик, ипостас) самог Бога на земљи, и утврди истину бесмртности људске душе. А језик са којим је израђена тако апстрактно-узвишена идеја - то је језик икона и слика, на којима је стварно  у сличним случајевима мислило древно човечанство. Најглавнија мисао је у томе да је човек причастник Божанственог живота, и налази паралеле и на другим местима Светог Писма (Јов16, 4; 33, 4; Еккл. 12, 7; Д.А. 17, 25)".  До овог навода он раније говори о идеји тварног физичког света и тварног духовног света, који их човек у себи спаја, и зато разлагањем тог "сасуда" видљивих елемената света остаје душа жива у оном невидљивом, као паралела постојања у односу на нестајање. Друга категорија, али која овде човеком није повређена, јеста та да је и невидљиви свет саздан у Богу (Кол 1, 16), који личностно у односу на Њега живи. Тај свет није видео Адамово трулење, али је видео морално и етичко трулење као неку врсту космолошке динамике, дешавања, као раније зло које је покренуло Адама у смрт. Душа у том свету се сусреће, или поистовећује са оним што је у слободној вољи изабрала, са добром или са злом као процесу препознавања личности човека. Код нас кажу: ма лоша му нарав! Та нарав и јесте грубо описивање изграђене личности, јер "нраствено" значи морално.

Дакле, чудна је наша дилема о постојању душе и на сав тај њен однос у духовном свету, када ми знамо да у духовном свету такође постоје личности у лицу анђела, као и пале богоборачке личности у лицу сатане. Личност не престаје, грешна или обожена, она не нестаје. Супротно да се деси било би фантастично за грешнике, они који руше човека као појам и осталу творевину Божију.

Кажете: Међутим, човек као психосоматско биће, да ли може да изузме само један део себе и да га класификује као бесмртни део човека, који не познаје крај?

Не, може човек да калсификује, јер то није у његовој власти. Човек познаје свој физички крај, али не познаје нестајање у духовном свету са својим атрибутима који га поистовећују са њим, дакле душом. И она тамо ништа мање не ствара однос од оног који садржи личностно уређени духовни свет. Човек је грехом преображен, умро је - добио је "тешко тело" (Св. Григорије Богослов), али та кохезија односа оргиналног човека и духовног света нама је непозната, као што је нама непознато тело Богочовека које ишчезавало или кроз материју пролазило. Знамо да је саздао човека ван Едена и да га је касније настанио у њему. Где је до тада био и у којем "онтолошком периоду" битисања ван њега ми не знамо. Смрт није издвојена категорија свог финалног остварења, него је она почетак као покретач мењања наше природе у смрт, која је одмах у магновењу (трену) изгубила ту способност коју смо угледали код васкрслог Новог Адама. Тада смо ми губитнички умирали, па се чудим оволикм бригама за сусрет са смрћу и нестајањем тела у елемнте земаљске? За чиме да жалимо? Однос човека до грехом преображеног тела (тог "тешклог тела") са оним духовним светом вероватно је био у неком другом духовном исксутву. (Св. Григорије Богослов, љути борац протви платонизма мисли да је рај "небески живот"). Тело умире и губи способнсти које смо видели у васкрслом, а душа не подлеже томе као нестајању, и у томе се садржи та њена бесмртност.

Ви овде говорите о неком бесмртном "делу" човека а ја говорим о бесмртној души, онако како то света Црква исповеда. Ипак говоримо о разним стварима.

Кажете:  Шта се каже у Федону, шта су идеје, која је њихова улога, и од чега оне зависе? А опет не можемо да избегнемо питање шта ми то подразумевамо под душом? Да ли у то идеје, мисли и сећања, осећаји, осети, представе и фантазије (појаве) једног бића! Да ли је то енрегија, воља или чисто апстрактивни остатак нечег што је егзистирало у датом времену! Ми певамо на канону Св. Андреја Критско: Душо моја, душо моја устани што спаваш, крај се приближио! Чији крај, и чега? Душе, тела или човека као синергије те две целине.

То је морални и етички призив на поправљање, и тако се тај кондак огледа кроз ту великопосну суштину канона. Приближава се "крај човека" са позивом души на устајање из духовног спавања, на покрете покајање и исправке о чему сав богослужбени Велики пост вапије и зове.

Али и то сам објаснио, да Црква химнолошки подразумева и тело и душу, а некад конкретно само душу.  И зато, личност изграђена у послушању овом позиву, или неизграћена, путује са душом, за коју нисмо баш сигурни каква је она (св. Јован Дамаскин се решава на то). И зато она треба да се прене ("воспрјани убо"), да се пробуди из духовне чамотиње, да се промени та личност у учешћу човека, а не смо душе. "Коњец" је духовна смрт, богоостављеност. Зато тридневним  преношењем благе вести у ад, ми знамо да она личносно и свесно заснива свој однос према речима и мислима. Она не губи свој идентитет у  неком уливању или нестајању у Њему, или ван Њега. Посотоје две крајности овог проблема: тврдња да душа истиче из Бога па је зато бесмртна, и трдња да она губи личност и као таква нестаје у Богу до и "њеног васкрсења", и од оваквих неправославних ствари стардају "оба табора". Не треба души васкрсење него човеку, зато што је човек умро а не душа, а сама душа платонистички не постоји, ЈЕР ПОСТОЈИ васкрсење човека, који је као такав из душе и тела. 

Неко овде помену тропар Успења и литургичку мисао Цркве: "представиласа (прешла) јеси Животу", а можемо да приведемо и оне прве речи на господи возвах: " Бесмјертним успјенијем Божија матере..." Ја у име те Цркве све ово говорим и тако њу и исповдам, а немам "свој теолошки став" као то један брат овде рече (какви наши теолошки ставови?). Управо поробљеност логики показује се у аутоматизму (детерминизам), у тој тврдњи, да ако је човек умро логички и све категорије ("категорије" по Хегелу и Канту) његове умиру. Ми можемо да се са овим дијалктички играмо да безсвести, али нама Црква каже: душа је бесмрна у односу на категорију смрти коју човек познаје. За послушног то је довољно.

Кажете: Зар онда може постојати етичка бесмртност као и онај огањ вечни, као иглене уши, која како кажете Црква износи човеку, или се се све огледа у заједници Љубави где је сваки почетак и крај, и где је једини ЖИВОТ!!!

Опет ћу да поновим. Заједница у Љубави обухвата сав космос и оне пределе Онтолошког. Та наша Литургија јесте Онтолошка заједница, људи, и анђела, тог видљивог и невидљивог света. Нигде Откорвење не говори да душа у пределима постојања безтелесних сила нема своју причастност. За неке је неосновано спорно, али Предање учи, а и кроз иманентне оце - богослове Цркве, да је душа причасна анђелима, и да са њима комуницира, и да чак по св. Григорију Богослову динамично битише: "И сад је Василије на небесима , и тамо, како ја мислим, за нас приноси жртве и моли се за народ (јер и оставивиши нас није нас сасвим оставио)". Још сликовитије то приписује души св. Атанасије Велики када каже да је "душа и бесмртна", управо према категорији смрти о којој ја стално говорим. У "Слову о незнабожцима" (платонистима) он пише да је "смрт последица разлучења душе од тела..., уздиже се према светим и Анђелима..., и беседи са њима" . Ако свети Јустин Нови на Проскомидији учи да треба да се помињу бестелесне силе раније до светог Претече, то само потврђује да душе, анђели и људи пребивају у тој Заједници о којој ви говорите.

А васкрсење је увек васкрсење тела, а са повраћеном душом у њега као обновљеном и исцељеном сасуду, а са свим тим заједно и самог човека.

Са поштовањем, љубављу и поздравом 

[Guest O.Ugrin]

12 ''Cekam Vaskrsenje mrtvih i zivot buduceg veka. Amin''

Da li pod ''mrtvi'' se podrazumeva da su umrli? Ako su umrli da li to znaci da su u stanju smrti? Ako nisu, kako su to onda MRTVI? Polumrtvi? Dve trecine mrtvi? Umalo mrtvi? Klinicki mrtvi? Kako mrtvi???

I, ovde, neka se vise ne pisu traktati vec koncizni odgovori ili pitanja, nevezana za autora vec za temu pitanja, odnosno, odgovora. U suprotnom....  

[oLjuba]

Да, без трактата. Чека се васкрсење мртвог човека. Човек је умро. И тако у круг...

[Guest O.Ugrin]

Да, без трактата. Чека се васкрсење мртвог човека. Човек је умро. И тако у круг...

Napokon, jasan odgovor! Tacno, i ja bih se slozio sa ovim: Covek je umro. Covek ce Vaskrsnuti o Drugom i slavnom dolasku Hristovom. U to verujemo, to ispovedamo... to je i saborski definisano (Carigrad 381.).

Hvala, o. Ljubo!

Mir Vam, U.

[oLjuba]

Тачно оче Угрине. Али уз то не смемо прескочити ни ону другу литургичку истину коју Црква исповеда: "душа је бесмртна". То чујемо и то доксолошки исповедамо као и Символ вере. То је наша саброна мисао и исповедање, и сагласност у вери са другим црквама и "временима", а и нашом плеромом. Ако другчије радимо погрешно радимо у односу на учећу Цркву. Бесмртност душе као стална категорија не постоји у односу на промисао Божији о човеку, дакле ту одпада и тај "наш платонизам". Њена бесмртност је само у односу на категорију смрти коју човек познаје.

Много има неискрених људи који жонглирају оваквим и сличним хипотезама и збуњује људе. Ово је чак једноставно питање којем се даје и превише пажње.

Нека је Господњи мир и радост и са вама.

искрено

олм

[Augustinus]

Оче Љубо слажем се у већини са Вашим текством. Међутим, црквене породице или оцрковљене породице данас постају ''насушни хлеб'' у Србији. Не ради се о томе да ли ћемо ми признати да их је све мање или не! Наравно да ће верник рећи ''представио се'', ''упокојио'' или ''сахрањен је'', али под тим појмом нажалост неће подразумевати оно што сте Ви изнели. Овим појмовима народ констатује крај, крај ЖИВОТА (не само у материјалном смислу, већ и у онтолошком). Народ говори: ''Постоји нека виша сила... нико се није вратио да каже како је тамо''! За њега је реалност да неког више нема, да је покопан, и да нема никакво сазнање о даљем... све остало су наводи и фантазије (не у изворном облику, ПОЈАВЕ и ПРЕДСТАВЕ, већ измишљотине), које се крећу од идеологије до митологије (политеизам а највећим делом пантеизам). Душа би требало да је нешто апстрактно, нематеријално и да обитава негде у ''облацима''. Она има облик, црте и лик човека у потпуности одговарајући његовом природном изгледу и моменту када је наступио крај.

Речи јеванђеља: ''А Исус одговарајући рече им: Варате се, не знајући Писма ни силе Божије. Јер о васкрсењу нити се жене нити удају, него су као анђели Божји на небу. А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи: Ја сам Бог Аврамов, и Бог Исаков, u Бог Јаковљев? Бог нuje Бог мртвих, него живих. И народ чувши дивљаше се науци његовој'' (Матеј 22, 31-33), немају утемељење код народа, већ су прекривени сујеверјем. Из тога би следило да ''бесмртна душа'' најбоље одговора астралима и астралним проекцијама. Најбољи приказ народног веровања у бесмртност душе дају Душан Ковачић и Горан Марковић у свом делу ''Сабирни центар''. Таква представа веровања нажалост живи у нашем народу, без обзира на његову образованост и положај.

Неоплатонизам није био мој одабир или хир, нити покушај да убризгам у ''просто народно веровање'', већ да прикажем да се такво учење о бесмртности душе у потпуности поклапа са једним философским становиштем, које је исувише имплементирано у целу причу.