Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[osamosamosam]

Najvece svetske misterije: Acambaro figurice ( Mystery of Acambaro,Dinosaur Figurines )

BWMISTERY.BLOGSPOT.COM

---

Blog o poznatim i manje poznatim svetskim misterijama i neobjasnjivim pojavama

 

[osamosamosam]

Поједини који благе везе немају о томе шта све заступају научници креационисти или заступници ИД мисле да је довољно што ће овде да "запљуну" исте те научнике и да је то довољно па да им верујемо. Читајте људи и образујте се ако вас интересује ова тема, пустите пропагандисте, упознајте се сами са тематиком тако што ћете да седнете и читате. Једино тако се може неко упознати на прави начин са овом темом.

Кога мрзи да чита ту су разни видео записи, доста их има и на овој теми па сами донесите закључак.

[Milan Nikolic]

Али грех је читати јеретичке ствари. Какав црни интелигентни дизајн и креационизам. Нема ништа од тога.

Тако исто грех је читати библијске еволуционисте који говоре да су Адам и Ева еволуирали од мајмуна, чак да нису ни постојали као конкретни људи него да су то уопштено називи за почетне хомосапиенсе. Катастрофа.

Утркују се ко су гори, креационисти шестодневци са једне стране и обожаватељи еволуције са друге стране. Две стране исте медаље. И једни и други одбацују Библијско казивање о општем паду творевине и немогућности да научно испитујемо првобитно стање.

А Библија све јасно говори, само ако хоћемо да чујемо. Стварањем је настао биљни свет пре сунца. Значи наука нема шта да говори о библијском стварању. После пада Адама и Еве одмах постоји мноштво других племена људи. Значи еволуција је чињеница палог стања.

Адам и Ева су настали пре палог стања, дакле пре еволуције коју наука познаје, а друга племена су настала еволуцијом коју наука познаје, дакле у палом стању. То су две различите категорије настанка. Адам и Ева су узрочници еволутивних људи падом о којем Библија сведочи, а рођени од Адама и Еве су се измешали са еволутивним људима, о чему све лепо Библија говори, само ако неко хоће да чује.

Пре око десет хиљада година су се Адам и Ева обрели у палом стању, док је остатак творевине прошао еволуцију коју наука познаје. Тачно у то време тамо где су се обрели наука утврђује појаву првог сточарства и пољопривреде. Библија сведочи да су људи називали Адамово племе ,,синовима Божијим''. Сада смо сви помешани и сви смо потомци како рођених од Еве тако и еволутивних људи, сви узроковани Адамом како падом тако и од Еве.

[osamosamosam]

Рећи за књиге које се баве биохемијом, генетиком, геологијом, палеонтологијом итд. да су јеретичке је катастофално незнање и јефтина демагогија. Ако евентуално и има ту неке протестантске теологије што је велика реткост, то само ваља прескочити. Код заступника ИД сигурно нећете наћи тако нешто , а и код креациониста врло ретко. Дакле, слободно читајте ту литературу, пустите приче за малу децу. На овом подфоруму има наслова за препоруку.

Али опет, имате православне ауторе као што су о.Константин Буфејев, о.Тимотеј Алферов( издала је Светигора његови књигу), Велимир хаџи-Арсић,  Серафим Роуз итд. 

[Milan Nikolic]

Кажеш евентуално протестантске теологије. Али све оне глупости су заправо да би се народ привукао протестантизму. Те приче о шестодневљу немају везе са науком. Космичка еволуција траје милијардама година, као и формирање планета и живог света. Наука која то не узима у обзир није наука него будалаштина. Теологија нема везе са тим, јер она објашњава библијско стварање које је било пре пада, а ови твоји разматрају пало стање као библијско стварање и првобитно стање. Зато су твоји шестодневци иста прича као еволуфилисти, само сте замаскирани као две различитости. Шта год да изабереш од вас то је иста прича.

Немаш појма колико су научници који су притом атеисти који исмевају ваш креационизам допринели правом разумевању Божије творевине и њеног кретања из првобитног у секундарно стање. Стивен Хокинг је тако смело пљувао по вашој причи јер је видео да Велики прасак уопште није почетак творевине ни из чега. Постојао је космос пре Великог праска. Тај космос је првобитни космос библијског стварања. Зато је наука буквално немоћна да истражује библијско стварање и првобитну творевину. Време је да престанете да вас просторвреме саблажњава. Пад творевине је уједно пад просторвремена - све је почело да постоји секундарно, у стању пада.

[Bokisd]

пре 43 минута, Milan Nikolic рече

Стивен Хокинг је тако смело пљувао по вашој причи јер је видео да Велики прасак уопште није почетак творевине ни из чега

Милане мајке ми моје предалеко си отишо у тој некој својој причи, тај је пљувао у ствари по хришћанству и Богу, тај је пљувао и по твојој и мојој вери.

[Milan Nikolic]

@Bokisd

Знам то, али је њега Бог употребио да открије нешто што ће свима запушити уста, како агресивним атеистима тако и заблуделим хришћанима. Не знам да ли разумеш, живимо у добу када је сачињен прелазак као некада из геоцентризма у реалну астрофизику. Сада је дефинитивно јасно физичарима да наш космос није започео Великим праском него је постојао и пре њега.

Како је заиста настала творевина, физичарима је сада јасно да о томе не могу ни да расправљају. Заоставштина апсолутизованог бигбенга сада је оптерећење за хришћанско гледиште. Саветујем ти да озбиљно схватиш математичке очи којим физичари гледају, њима је увек све тачно предвиђено у науци. Од црних рупа, позадинског зрачења, космолошке константе итд.

[osamosamosam]

Не треба наседати на ове јефтине приче, слободно читајте креационисте и ИД заступнике. Креационисти углавном пишу инспирисани одбраном општехришћанских вредности, а ако баш и наиђете на било какву неправославну теологију једноставно прескочито то. Моје искуство из ишчитавања ове литературе је да сам врло, врло ретко наилазио на такве теме. На пример ово су две књиге које је препоручио један такав врхунски интелектуалац какав је иначе вл.бачки Иринеј( у својој књизи везаној за причешћивање у време короне):

 

 

А ово је наслов који препоручујем од Светигоре, поменуо сам га већ:

Овај свештеник који је писао ту књигу је и физичар по професији иначе.

[osamosamosam]

Такође, оптуживати заступнике Интелигентног дизајна за протестантизам или за шта већ је тежак дилентатизам и незнање. Мајкл Бихи је нпр. римокатолик, али кад би сте прочитали његову књигу која је иначе постала бестселер, не би сте знали шта је по вероисповести јер се човек бави науком и разбија еволуционистичке бајке у парампарчад. Када говорим о еволуцији, мислим на свеопшту еволуцију, не на микроеволуцију.

 

 

Ова књиге од Мејере су такође бестселери, али нису још преведене на српски језик.

 

[Milan Nikolic]

@osamosamosam

Није у реду да провлачиш биохемијске креационисте са оним што је наводио владика Бачки. Оно што је владика поменуо из тих књига тиче се много дубљих ствари науке као што је квантна механика и немогућности да наука испитује Бога.

Управо о тој дубини науке говорим сво време, а ти нећеш да слушаш и опет помињеш владику Бачког. Он у свом тексту наводи те књиге и најављује да ће у наставку из њих ,,преузети још неколико релевантних чињеница и теза''.

Зашто ти не наводиш те аргументе владике Бачког? Он управо говори о ,,савременој квантној физици'', ,,увидима великана квантне физике (са елементима метафизике!)'', ,,квантној суперпозицији'', ,,квантном тунел-ефекту''.

А ти опет наводиш на своју воденицу антиеволуционог биохемијског креационизма. Препоручујем ти да се манеш тих ћоравих посла и да се озбиљније позабавиш својом православном вером, ако си уопште православан јер не знамо ко си ти.

[osamosamosam]

Него шта да сам православан. А ко си па ти да "оцењујеш" да ли је неко православан или не? Неки самозвани инквизитор који се крије иза православља или шта већ. Додуше, не чуди ме твој безобразлук јер су ти иначе поруке јефтине и досадне тако да нећу више да се осврћем на то, ионако сам довољно губио времена.

Ове обе књиге које је поменуо владика бачки, очигледно не случајно( чак је навео и преводиоца, издавача, место и годину издавања!), препоручујем јер сам их и ја прочитао и одличне су. Исто што важи за др Бихија важи и за ове две књиге-ту нема никакве протестантске теологије као што причају поједини јефтини клеветници. У следећој поруци ћу изнети неколико пасуса из њих па нека читаоци ове теме сами процене да ли говорим истину или не. Уопштено речено, види се да наводим конкретне податке, чињенице, научнике, доказе итд. за разлику од неких који сем свог времена хоће да губе и туђе. А то што се владика бачки надовезује касније квантном физиком није ни у каквој колизији са оним што сам ја поменуо-као што ми се јефтино импутира. Према квантној физици имам велико поштовање као и према свим оним научницима које помиње поменути владика. И управо зато што говори о областима које су науци недоступне треба наћи мотив за читање ове литературе коју сам поменуо. То је оно што ја управо све време заступам, а што заступају и креационисти чији рад наводи на Створитеља чија суштина је недосежна.

[osamosamosam]

Сложеност ока

 

 

 

Веома сложене врсте очију, као што су наше, представљају чудесно координиране делове који раде заједно и омогућавају нам да видимо. Ретина садржи више од 100 милиона ћелија осетљивих на светлост, које делимо на две врсте: штапиће и чепиће. Штапићи служе за посматрање при слабој светлости, док три врсте чепића при јачој светлости омогућавају запажање боја. Део сваког штапића и чепића, усмерен према задњем делу ока, садржи више од 1.000 дискова са пигментом осетљивим на светлост. Када светлост доспе до пигмента, она подстиче вишестепену биохемијску “лавину” која доводи до промене наелектрисања мембране штапића или чепића. Наелектрисање се преноси на нервне ћелије и коначно долази до мозга.

Подједнако сложен систем покреће биохемијску лавину код штапића да би се они поново припремили за примање више светлости. Ми видимо веома оштро у нашем центру за вид, региону фовее. Ово подручје, око пола милиметра у пречнику, има неких 30.000 штапића и чепића. Са предње стране већег дела ретине, иза подручја фовее, налази се комплекс од више врста нервних ћелија које започињу обраду информација од штапића и чепића. Нервне ћелије носе визуелну информацију у позадину ока кроз 1,2 милиона влакана оптичког нерва, све до мозга. Милиони штапића, чепића и нервних ћелија треба да буду адекватно повезани да би дали кохерентну слику у мозгу.

Осим сложених физичких и биохемијских промена у штапићима, чепићима и нервним ћелијама ретине, наше очи поседују неколико других, независних система. Зеница, кроз коју светлост улази у око, може да се скупља и шири у зависности од количине светла и растојања, што смањује одступања код сферних сочива и повећава дубину визуелног поља. Да би систем за контролу износа светла које улази у око еволуирао, морају да постоје бар три компоненте: (1) центар за анализу у мозгу, за контролу величине зенице заснован на количини примљеног светла; (2) нервне ћелије које повезују мозак са дужицом (обојени део наших очију); и (3) мишићне ћелије које изазивају промене у величини зенице. Сваки део мора бити присутан и спојен на прави начин. На пример, спајање нервних ћелија задужених за ширење зенице са мишићима који треба да скупљају зеницу било би, наравно, контрапродуктивно. У ствари људско око је чак много сложеније. Ту постоји и систем за координацију оба ока, тако да она раде заједно. Слична сложеност карактерише и систем брзог аутоматског фокуса који мења облик сочива. Још се у потпуности не зна како овај систем функ ционише, али знамо да га мозак контролише кроз дуплу структуру која укључује комплексне нервне везе.

Са стране и иза сваког ока налази се шест мишића који контролишу његове покрете, омогућавајући нам да видимо у различитим правцима без покретања главе. Исти мишићи такође помажу при другим визуелним функцијама, укључујући и способност усмеравања наших очију једног према другом када гледамо на објекат у близини, тако да се оба ока могу усредсредити на исту тачку. Могу ли случајне мутације прво произвести мишић који покреће око на леву страну, што би било од мале користи пошто нам је такође потребан супротан мишић који помера око на десну страну, као и нерве који стимулишу мишиће и контролни центар у мозгу за координацију активности оба мишића.

Путања горњег косог мишића ока такође подупире концепт дизајна. Жила која је са њим спојена пролази кроз систем завоја назван трохлеа, напрежући са стране и према напред сферу ока. Да би поједноставили случај за еволуцију, неки могу претпоставити да је већ постојећи мишић могао бити моди фикован у такав систем завоја. али како могу случајне промене произвести било шта функционално, и то одједном, тако да се обезбеди потенцијал преживљавања? Да ли се прво жила мишића толико издужила да би могла да прође кроз завој, или је завој прво еволуирао, или је прво настао механизам за увијање жиле у завој? Ово асоцира на класичну дилему - шта је старије кокошка или јаје. Потребна је промена контролног система у мозгу да би дошло до прилагођавања новом правцу истезања мишића. Такође, потребан је (као слика у огледалу) идентичан систем за друго око. Без свих ових фактора који су координирани систем не може адекватно функционисати. тешко је замислити да сви они могу доћи на своје место случајно, без интелигентног дизајна.

Али ово је само почетак приче. Много сложенији и мање разумљив је систем нервних ћелија у ретини који обрађује информације од штапића и чепића. Још компликованији је систем обраде података помоћу којег мозак трансформише информације из ретине, тако да добијамо оно што називамо вид или визуелна перцепција.  Ми не видимо директно од наших очију, мада интуитивно то мислимо. Информација која се преноси од наших очију до мозга пролази кроз сложену обраду при формирању менталне слике. Различити делови мозга примају милионе битова информација од очију, анализирају различите компоненте одвојено у исто време и претварају их у интергрисану слику. Компоненте које су укључене, између осталих, јесу: осветљеност, боја, кретање, облик, дубина. Мозак макаки мајмуна има више од 20 главних зона које функционишу приликом гледања, док људи поседују још више. Обрада информација је изузетно компликована и невероватно брза. Мозак такође интегрише информације са оба ока. Задњи део мозга садржи многобројне низове ћелија у правилном распореду, где сваки од њих опслужује једно око.

Теоретичари из овог подручја коментаришу да “простији визуелни задаци, као што је уочавање боја и препознавање лица, захтевају детаљне прорачуне и мноштво нервних веза које не можемо ни да замислимо”. Такође је зачуђујуће да се цео процес визуелне анализе и синтезе одвија без грешке, а да ми тога скоро нисмо ни свесни. Међутим, гледање је само почетак. препознавање и разумевање онога што видимо је такође интегрисан процес невероватне сложености.

У еволуцији визуелног процеса ми можемо поставити питање: Шта је прво настало, напредно око или напредан мозак? Независни делови су бескорисни једни без других. Такође можемо питати да ли је прво настала способност анализирања слика, или способност њиховог комбиновања у један визуелни лик?

Можемо поставити мноштво сличних питања. Таква питања показују да Пели и његова једноставна натурална теологија (аргумент за дизајн) од пре 200 година, нису далеко од истине.

 

 

 

Др Ариел Рот, из књиге Постање, повезивање науке и Библије

[osamosamosam]

Неки примери фине подешености у универзуму

 

 

Током последњих четврт века, у космолошокој заједници развио се један чврст и важан тренд. То је признавање да многе чињенице указују на “баш праву” врсту универзума која тако адекватно обезбеђује постојање живота, бар у неким деловима какав је Земља. Мало њих негира врло необичну природу тих физичких параметара, чије се постојање тешко може објаснити простом случајношћу. Табела 2.1 сумира неке од тих налаза. Морале би се замислити најневероватније случајности да би се сматрало да су се ти фактори, и некад и њихови крајње прецизни односи, десили просто случајно. Многи виде у тој финој подешености у универзуму отисак високо интелигентног плана. Други, наравно, не знају о чему се ту ради, али врло мало њих не признаје да се дешава нешто крајње необично.

Неки од тих необичних фактора најбоље се разумеју преко вероватноће. Бројке вероватноће се некад злоупотребљавају, нарочито погрешним тумачењем њиховог значења, али кад се користе исправно оне нам могу дати врло тачне представе о случајностима које су у њих укључене. Не мора се бити професионални математичар да се схвати да ако баците новчић, имате шансу један према два да падне “глава”, а код коцкице је шанса једна према шест да падне са бројем пет на врху. Ако у врећици имате један жути кликер, а 99 плавих, шанса је само један према 100 да ћете извући жути кликер из врећице из првог пута, без гледања.

Вероватноћа, која је у ствари шанса да се неки исход деси, драматично опада кад размотрите више невероватних догађаја заједно. Да бисте математички исправно комбиновали невероватне догађаје, морате помножити невероватност једног са невероватношћу другог, итд. На пример, шанса да добијете петицу из једног бацања коцкице је један од шест; шанса да добијете петицу на свакој од две коцкице је само један од 36 (1/6 x 1/6); за петицу на свакој од три коцкице шанса је један од 216 (1/6 x 1/6 x 1/6); а за петицу на свакој од четири коцкице у једном бацању шанса је један од 1296 (1/6 x 1/6 x 1/6x 1/6). Другим речима, ако стално бацате по четири коцкице, све четири ће показати петицу на врху, у просеку, само једном у 1296 бацања. Комбиноване вероватноће које налазимо за универзум су незамисливо мање. Следи неколико примера невероватноћа у нашем универзуму.Сунце. Живот не би био могућ без Сунца, јер би наша Земља била ужасно хладна. Ми сматрамо Сунце нормалном ствари, и ретко кад ценимо “благодат” која се преко њега испољава снабдевајући нас топлотом и светлошћу. Светлост Сунца нам кроз процес фотосинтезе у биљкама даје неопходну храну. Орбита Земље изгледа да је баш на правом месту да би нам дала температуру коју наш, на угљенику засновани, живот захтева. Да смо ближе или даље, ускоро би температуре на Земљи биле неподношљиве. Површинска температура планете Венере, која је ближа Сунцу, износи око 460оЦ, а Марса, који је даље од Сунца него Земља, је -23оЦ. Процењено је да би, да је Земља само 5% ближа или даља од Сунца, то на њој уништило сав живот. Сунце производи своју енергију комбинујући водоник да би се формирао хелијум. У том процесу фузије, око 0,7% масе водоника претвара се у енергију. То је иста врста процеса као она која се дешава кад експлодира водонична бомба, и тако наше Сунце можемо сматрати контролисаном експлозијом такве бомбе. Соларна фузија нам обезбеђује праву количину топлоте и светлости за врло дуго време, и процењује се да наводно може потрајати још пет милијарди година. Сунце је врло врело на површини, а наши модели тога шта се дешава у њему указују да је тамо још врелије. На његовој површини стално се појављују драматичне Сунчеве пеге и пламенови, и указују на његову експлозив ну активност. Сунце је изгледа у равнотежи између силе гравитације која вуче његову хладнију површину ка унутра и спољашњег притиска који потиче из нуклеарне активности у Сунчевој утроби. Те силе, нарочито њихове основне константне вредности су, као што ћемо даље видети, изгледа на врло критичним нивоима.

 

 

Материја је високо организована у преко 100 врста елемената који међусобно делују формирајући све ствари, од минерала планета до високо комплексних молекула организама. Атоми тих елемената састављени су од субатомских честица које имају прецизне карактеристике. На пример, да је маса протона другачија само за хиљадити део, не би било ни атома ни елемената.

Елемент угљеник, тако суштински важан по живот, има ниво резонанције увелико повољан по његов настанак. Да је тај ниво резонанције 4% нижи или даје ниво резонанције кисеоника само 1% виши, угљеника буквално не би уопште било.

Сунце нам верно обезбеђује баш праву количину светлоти и топлоте потребну за живот на Земљи. Да је Сунце само 5% ближе, или 1% даље од Земље, на нашој планети не би било никаквог живота. Јака нуклеарна сила држи на окупу делове језгра ато ма. Да је та сила 2% јача, не бисмо имали водоник и према томе ни сунце, ни воду, ни живот. Да је 5% слабија, имали бисмо само водоник, и ништа друго.

Слаба нуклеарна сила контролише део радиоактивног распада атома. У Сунцу она контролише фузију водоника у хелијум. Да је та сила само мало јача, хелијум се не би формирао. Да је само мало слабија, у Сунцу не би остало водоника. Ова сила утиче на наелектрисане честице какве су електрони, и тако контролише хемијске промене између атома. Она је врло важна компонента светлости. Да је незнатно јача, звезде каква је наше Сунце биле би црвене звезде и много хладније; да је незнатно слабија, звезде би биле крајње кратко вечне вреле плаве звезде.

Гравитација држи на окупу галаксије, звезде и нашу Земљу. Прецизан однос њене снаге и снаге електромагнетног поља је критично важан. Да иједна од тих сила варира и за најмању количину, то би било катастрофално по звезде каква је наше Сунце.

 

 

 

Пореко угљеника.

 

Угљеник је екстремно многостран елемент који формира хемијску “кичму” живота на Земљи; специфично, органских молекула које налазимо у живим организмима, укључујући ДНК, протеине, угљоводонике и масти. Испоставља се да постоји значајно случајан сплет околности наклоњен постојању тог суштинског елемента. Кад су космолози први пут проучавали формирање елемената фузијом у звездама, приметили су да те реакције фаворизују само најсићушније количине угљеника - али је угљеник четврти најчешћи елемент у универзуму!

Британски научник Фред Хојл је претпоставио да угљеник мора да има нарочит ниво енергетске резонанције, који олакшава његово формирање из комбиновања језгара атома хелијума и берилијума. Резонанција је слагање различитих фактора (енергетских нивоа и тачке дејства) која допушта да се ствари дешавају. То је помало као прави замах палице за бачену лопту у бејзболу. Тако и прави ниво резонанције помаже формирању нових атома. Резонанција увелико појачава шансу да се берилијумово језгро, које формирају два језгра хелијума, комбинује са другим хелијумовим језгром да би формирали атом угљеника (слика 2.2).

Без ове резонанције би хелијум и берилијум просто наставили да постоје и понашају се нормално као да се ништа није десило. Кад су Хојлове колеге на Калифорнијском технолошком инсититуту потражили ниво резнанције угљеника, он је био управо онај који је Хојл предвидео. Један од њих, Вили Фаулер, касније је добио Нобелову награду за своја проучавања у тој области.

Следећи елемент у овом претпостављеном низу синтезе био би кисеоник, који би се формирао додавањем једног хелијумског језгра угљеничном језгру (слика 2.2). Испоставља се да угљеник има ниво резонанције тик испод онога што се производи, тако да се мало угљеника мења у кисеоник, и тако потребни угљеник опстаје. Џон Бароу из Астрономског центра Универзитета Сасекс зове ово “скоро чудесним”. Израчунато је да, у случају да је ниво резонанције угљеника 4% нижи, или да је ниво резонанције кисеоника 1% виши, угљеника буквално не би уопште било. По некима, изгледа као да је Бог нарочито волео атом угљеника!

Хојлово значајно предвиђање и експериментални доказ да је то било тачно јесте један од најзначајниијх догађаја у космологији, који се, по некима, “не може пренагласити”. Такви догађаји илуструју како наука може да предвиђа. То је наука у свом најбољем виду, и научници теже да осигурају да се такви догађаји не превиђају. И сам Хојл, који одбацује идеју Бога и библијске религије, био је помало запањен тим резултатима. Изјавио је да “здраворазумско тумачење чињеница сугерише да се један суперинтелект поиграо са физиком, као и са хемијом и биологијом, и да у природи нема слепих сила вредних спомена. Бројке које се израчунавају из чињеница су тако запањујуће да је овај закључак скоро неспоран.” Космолози као што су Џон Грибин и Мартин Риз, који, као и Хојл, не сматрају да је универзум настао Божји стварањем, такође су импресионирани, тврдећи да “нема бољег доказа у прилог тврдњи да је универзум планиран за нашу добробит - скројен за човека.” Било да се мисли да се угљеник формирао у звездама, како то многи космолози верују, или неким другим процесом,тешко је избећи сугестију да су нарочити фактори повезани са његовом кључном улогом у живим организмима.

 

Јака нуклеарна сила.

 

У физици знамо за четири основне силе. Снаге њихових основних константи значајно одговарају њиховим функцијама. Најмоћнија је јака нуклеарна сила, која повезује кваркове у протоне и неутроне, а њих у језгра атома. Срећом та силе делује само на врло кратким дистанцама у језгру атома, иначе би универзум био само једна безоблична маса коју на окупу држи јака нуклеарна сила, и не би било појединачних атома, звезда или галаксија. Изгледа да јака нуклеарна сила мора бити у уским границама да би исправно функционисала.

Да је 2% јача, не бисмо имали водоник, а без водоника не бисмо имали: Сунце за топлоту; воду која је суштински важна по живот; и никакве живе организме, чија органска једињења имају обиље водоника. Да је јака нуклеарна сила само 5% слабија, имали бисмо у универзуму само водоник и све ствари би биле једноставне и врло досадне!

 

Слаба нуклеарна сила.

 

Ова сила је хиљадама пута слабија од јаке нуклеарне силе. Она делује на извесне честице у језгру атома и контролиш е неке форме радиоактивног распада атома. Слаба нуклеарна сила помаже контроли горења водоника на Сунцу тако да оно може да траје доста дуго уместо да експлодира као бомба. Да је мало јача, хелијум, производ фузије на Сунцу, не би се формирао, а да је мало слабија, у Сунцу не би остало водоника.

 

 

Електромагнетна сила.

 

Ова сила делује изван језгра атома и међусобно реагује са наелектрисаним честицама. Она је врло повезана са принципима који управљају хемијским променама. Функционише тако што води електроне док они круже око језгра атома, и кад ти електрони мењају орбите они могу ослобађати део своје енергије у облику видљиве светлости. Ова сила је врло умешана у светлост коју добијамо од Сунца. Да је мало јача, звезде какво је наше Сунце биле би црвене звезде и превише хладне да би нам дале потребну топлоту. Да је мало слабија, звезде би биле кратковечне екстремно велике плаве звезде, и имали бисмо много топлоте, али само на кратко време.

 

Гравитација.

 

Насупрот трима другим силама које смо споменули, гравитација је крајње слаба. Јака нуклеарна сила је запањујућих 1039 пута јача од гравитације. Међутим, насупрот јакој нуклеарној сили, која делује само у језгрима атома, гравитација је екстремно далекосежна, испољавајући своју привлачну силу чак и међу галаксијама. Гравитација држи галаксије на окупу, води звезде у њиховим орбитама, и држи на окупу материју звезда. Она је крајње важна сила која мора бити подешена на врло прецизну вредност да би нам дала уравнотежен универзум. Физичари су покушали да установе везу између четири основне силе и дођу до такозване велике уједињене теорије, али се до сада није дошло ни до какве потврде о узрочној повезаности гравитације са другим силама. У ове четири силе налазимо да је свака од њих изгледа на правом нивоу за врло специфичну функцију коју врши и за њен однос према функцији других сила.

Једна од примећених деликатних равнотежа је прецизни однос који постоји између гравитације и електромагнетизма. Физичар Пол Дејвис коментарише: “Израчунавања показују да би промене у снази било које од тих сила од само једног 1040-тог дела изазвале катастрофу за звезде каква је Сунце.” Под таквим условима не би било нашег доброг Сунца да нас греје. Један 1040-ти део је тако сићушан део да га је тешко и замислити. Можда нам у томе помогне један хипотетички пример. Узмимо да имате гомилу дрвених шибица, огромну кружну гомилу, већу од целе запремине Земље не милион, већ милион милиона пута, толику да би једва могла да стане између Земље и Сунца. Узмимо и да само једно од свих тих палидрваца има главу, а остала су без ње - дрвца без главе, а вама је врло хладно и треба вам то једно дрвце са главом да бисте запалили ватру. Ваша шанса да из те гомиле извучете дрвце са главом из првог покушаја је мања него 1040. Већа је шанса да нађете право дрвце него да гравитација има праву вредност.

Колико су поуздане такве бројке? Физичари некад чак говоре и о мањим вероватноћама за друге односе у универзуму, као што су то један према 1050, 1060, или 10100. Пре неколико година су такве бројке помогле да се установи концепт да је универзум заиста фино подешен, и те бројке су данас генерално прихваћене. Али треба имати на уму и да су те дедукције засноване на врло компликованим подацима и тумачењима, и да се закључци некад и оспоравају. И најмање промене у тим силама, или с њима повезаним факторима, могу дубоко променити закључке. Са друге стране, имамо посла са тако много  прецизних односа да је тешко не закључити да постоји значајна фина подешеност у нашем универзуму. Како би могле четири горе споменуте силе изабрати своје баш праве вредности у невероватном распону од 1039 пута које имају од најслабије до најјаче; а затим имати одгворајуће области функције у којима делују, све просто случајано, а што резултира баш исправним универзумом, који изгледа тако добро подешен да подржава живот?

 

Маса субатомских честица.

 

Већ смо споменули да у атому протон има много већу масу него електрон; неутрон је незнатно тежи од протона. Прецизност те незнатне разлике је кључна. Стивен Хокинг истиче “да та разлика није отприлике једнака двострукој маси електрона, не би се добило око пар стотина стабилних нуклида елемената и њихових изотопа који сачињавају елементе и основа су хемије и биологије.” Другим речима, само незнатна промена у маси протона или неутрона, и не бисмо имали хемијске елементе, хемичаре, нити било какве веће ствари какве су планете, сунца и галаксије. Маса протона не може варирати чак ни за један хиљадити део.

 

Тродимензионални простор.

 

Ми многе ствари сматрамо нормалним саме по себи. Једна од њих је и број димензија које простор има; али зашто три? Не можемо замислити никакву димензију као тачку; једна димензија даје нам линију, две површину, а три чврста тела. Време зовемо четвртом димензијом, али оно није димензија простора. Теорија струна постулира и до 11 димензија, али многе од њих увија у невидљивост и/или безначајност. Теорија струна није сасвим конзистентна и у суштини јој недостаје директна искуствена потврда. Опет, зашто простор има само три димензије? У првобитној конфигурацији универзума, зашто нисмо завршили са две или четири, или са много више њих? Дводимезионални универзум био би врло бизаран.

Дводимензионална мачка би се расцепила, а ни дводимензионална кокош не би остала на окупу, а камоли давала дводимензионална јаја за дводимензионалне, екстремно пљоснате кајгане. Интелигентан живот са било каквим степеном комплексности не би могао да постоји у две димензије; њему је потребан тродимензионалан универзум. А испоставља се да су и четири димензије (не укључујући време) такође катастрофалне. Сила гравитације држи нашу Земљу у њеној орбити око Сунца уместо да крене право у космос како би се очекивало. У четворо-димензионалном универзуму, “орбитирајућ а планета која је успорена - чак и незнантно - пре би јурнула све брже ка Сунцу него што би се само померила у мало мању орбиту, ... и обрнуто, орбитирајућа планета мало убрзана брзо би спирално кренула напоље у таму.” Овај однос је давно уочен; теолог Виљем Пејли истакао је овај нарочити доказ Божјег планирања још пре два века. Испоставља се да бисмо на атомском нивоу, у четвородимензионалном универзуму, имали исти проблем, јер не бисмо имали стабилне орбите за електроне око језгра, и “не бисмо могли имати атоме какве знамо.” Одакле закони природе? Већина научника осећа дубоко поштовање према законима природе. Ти закони чине науку могућом, разумљивом, логичном и крајње фасцинантном. На пример, гравитација и елекромагнетне силе покоравају се такозваном закону обрнутог квадрата. Они опадају квадратно са растојањем од извора силе. Ако удвостручите то растојање, њихова сила износи само четвртину силе каква је била напрвобитном растојању, што објашњава зашто светлост свеће тако брзо постаје мутна кад се од ње удаљавате. И многи други закони следе врло прецизне и компликоване математичке односе. Како је могло доћи до такве прецизности? Одакле закони природе који често представљају специфичне вредности и компликоване односе? У натуралистичком контексту, у којем нема Бога, мора се постулирати изузетно много прецизних случајних дешавања и околности.

Могло би се сугерисати да су ти закони просто произашли из неопходности постојања, али је ово шпекулација великих размера. Зашто не постоје само неорганизиване безобличне масе у универзуму? То је оно што би се очекивало од насумичне активности, али није и оно што налазимо. Уместо тога налазимо кваркове и свакакве друге субатомске честице које реагују једне с другима формирајући више од стотину организованих врста елемената који могу реаговати једни с другима на врло важне начине. Те интеракције понекад ослобађају енергију, као у случају Сунца, или резултирају свакаквим виталним хемијским променама неопходним за живот, као што је то производња хормона. Ти замршени атоми формирају ствари мање од молекула воде, а и велике као што су сунце, галаксије и цели сами универзум. Организација материје је врло замршена, координирана и врло многострана.

Како је могао организовани универзум произаћи ни из чега и просто случајно имати законе потребне за његово постојање? То све изгледа супротно тенденцији ка дезорганизованости коју виђамо у природи. Активне ствари теже да се помешају, не да постану организованије.

Кад киша падне на прашину, или торнадо носи кровове с кућа, ствари теже да буду све “помешаније”. Оне не теже да се организују ништа ише него што експлозија у штампарији тежи да произведе речник. Ови римери илуструју неке последице другог закона термодинамике који истиче да промене у природи теже ка дезорганизованости, ка мешању ствари, и што више времена прође више ствари ће постати хаотично. Та дезорганизованост се зове ентропија. Што се више ствари мешају већа је ентропија, и обрнуто, што су организованије - мање је ентропије. Ја често примећујем повећање ентропије на мом столу како књиге чланци, пошта, ЦД-и и факсови све више пристижу и мешају се једни са другима. По другом закону термодинамике, универзум је усмерен ка максималној дезорганизованости или ентропији, и то указује да он мора да је био организованији на почетку него што је сад. Било да верујете да је универзум настао Великим праском или неким другим моделом, Други закон термодинамике указује да универзум има и почетак и организатора. Да он постоји “одувек”, очекивали бисмо да би до сад био врло дезорганизован, али он је још увек врло организован, што сугерише прилично скорашњи настанак.

Вероватноћа да би се организованост универзума могла десити просто случајно процењена је, и испоставља се да је она далеко мања од било каквих нормално схватаних вероватних могућности. Роџер Пенроуз , физичар-математичар са Оксфордског универзитета, у погледу вероватноћа каже: “Колика је била запремина космоса у првобитној фази ... коју је Створитељ морао да планира да би обезбедио универзум компатибилан са другим законом теромодинамике и с оним што сад видимо? ... Циљ Своритеља мора да је био: прецизна до тачности од један према 1010(123).” Ово је невероватно мала вероватноћа. Такве бројке подразумевају да без Створитеља, организован универзум какав имамо представља једну шансу напрема броју у којем јединицу следи 10123 нула. Да покушате да напишете тај број стављајући нулу на сваки атом у познатом универзуму, остали бисте без атома много пре него што бисте исписали нуле. Универзум има само 1078 атома. Такве невероватноће би требало да подстакну сваког да потражи друге алтернативе, а не пуку случајност, за настанак универзума. Многи научници препознају такву невероватност, али нису дали никакве реалистичне алтернатитве које би се уклапале у ограничења материјалистчких тумачења која искључују постојање Бога.

 

 

Ариел Рот, Наука открива Бога

 

[Milan Nikolic]

@osamosamosam

Али какве везе има ово што цитираш од Рота са биохемијским креационистима Бихијем и осталима које подмећеш? Оно што наводи владика Бачки нема никакве везе са твојом биохемијско-креационистичком причом.

Све од Рота на шта владика указује имамо и код Брајана Грина много опширније, што сам више пута прочитао и свима препоручујем. То нема никакве везе са твојим подметањем биохемијских креациониста.

Хтео си тако у пакету да провучеш и владику и Рота и биохемијске креационисте. Исту ствар раде и еволуфилисти, они узму еволуциону биологију па је провлаче кроз Библију да би добили своје изопачено тумачење.

[osamosamosam]

Пази ово-"подмећем" . Твој безобразлук нема краја човече. По овој јефтиној логици и владика бачки "подмеће" кад није поменуо Грина него Рота . Занимљиво да на овом линку упоређују Грина са Докинсом, то би ваљда требала да му буде предност ... Од Грина имам "Ткање свемира" и допада ми се како човек пише, ја нисам острашћен недораслим предрасудама као ти.

И морам признати да сам се предомислио, твоје јефтине поруке ме забављају