Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[osamosamosam]

 

[osamosamosam]

On 7. 10. 2019. at 18:43, Ana B. рече

 

James M. Tour, a synthetic organic chemist, received his Bachelor of Science degree in chemistry from Syracuse University, his Ph.D. in synthetic organic and organometallic chemistry from Purdue University, and postdoctoral training in synthetic organic chemistry at the University of Wisconsin and Stanford University. After spending 11 years on the faculty of the Department of Chemistry and Biochemistry at the University of South Carolina, he joined the Center for Nanoscale Science and Technology at Rice University in 1999 where he is presently the T. T. and W. F. Chao Professor of Chemistry, Professor of Computer Science, and Professor of Materials Science and NanoEngineering. Tour’s scientific research areas include nanoelectronics, graphene electronics, silicon oxide electronics, carbon nanovectors for medical applications, green carbon research for enhanced oil recovery and environmentally friendly oil and gas extraction, graphene photovoltaics, carbon supercapacitors, lithium ion batteries, CO2 capture, water splitting to H2 and O2, water purification, carbon nanotube and graphene synthetic modifications, graphene oxide, carbon composites, hydrogen storage on nanoengineered carbon scaffolds, and synthesis of single-molecule nanomachines which includes molecular motors and nanocars. He has also developed strategies for retarding chemical terrorist attacks. For pre-college education, Tour developed the NanoKids concept for K-12 education in nanoscale science, and also Dance Dance Revolution and Guitar Hero science packages for elementary and middle school education: SciRave that later expanded to a Stemscopes-based SciRave. The SciRave program has risen to be the #1 most widely adopted program in Texas to complement science instruction, and it is currently used by over 450 school districts and 40,000 teachers with over 1 million student downloads.

Professor Tour has over 785 research publications, over 130 granted patents and over 100 pending patents. He has an h-index = 170 with total citations over 133,000. In 2021, he won the Oesper Award from the American Chemical Society which is awarded to “outstanding chemists for lifetime significant accomplishments in the field of chemistry with long-lasting impact on the chemical sciences.”  In 2020, he became a Fellow of the Royal Society of Chemistry and in the same year was awarded the Royal Society of Chemistry’s Centenary Prize for innovations in materials chemistry with applications in medicine and nanotechnology.  Based on the impact of his published work, in 2019 Tour was ranked in the top 0.004% of the 7 million scientists who have published at least 5 papers in their careers. He was inducted into the National Academy of Inventors in 2015. Tour was named among “The 50 Most Influential Scientists in the World Today” by TheBestSchools.org in 2019; listed in “The World’s Most Influential Scientific Minds” by Thomson Reuters ScienceWatch.com in 2014; and recipient of the Trotter Prize in “Information, Complexity and Inference” in 2014; and was the Lady Davis Visiting Professor, Hebrew University, June, 2014. Tour was named “Scientist of the Year” by R&D Magazine, 2013. He was awarded the George R. Brown Award for Superior Teaching, 2012, Rice University; won the ACS Nano Lectureship Award from the American Chemical Society, 2012; was the Lady Davis Visiting Professor, Hebrew University, June, 2011 and was elected Fellow of the American Association for the Advancement of Science (AAAS), 2009. Tour was ranked one of the Top 10 chemists in the world over the past decade, by a Thomson Reuters citations per publication index survey, 2009; won the Distinguished Alumni Award, Purdue University, 2009 and the Houston Technology Center’s Nanotechnology Award in 2009. He won the Feynman Prize in Experimental Nanotechnology in 2008, the NASA Space Act Award in 2008 for his development of carbon nanotube reinforced elastomers and the Arthur C. Cope Scholar Award from the American Chemical Society for his achievements in organic chemistry in 2007. Tour was the recipient of the George R. Brown Award for Superior Teaching in 2007. He also won the Small Times magazine’s Innovator of the Year Award in 2006, the Nanotech Briefs Nano 50 Innovator Award in 2006, the Alan Berman Research Publication Award, Department of the Navy in 2006, the Southern Chemist of the Year Award from the American Chemical Society in 2005 and The Honda Innovation Award for Nanocars in 2005. Tour’s paper on Nanocars was the most highly accessed journal article of all American Chemical Society articles in 2005, and it was listed by LiveScience as the second most influential paper in all of science in 2005. Tour has won several other national awards including the National Science Foundation Presidential Young Investigator Award in Polymer Chemistry and the Office of Naval Research Young Investigator Award in Polymer Chemistry.

Professor Tour is the founder and principal of NanoJtech Consultants, LLC, performing technology assessments for the prospective investor. Tour’s intellectual property has been the seed for the formation of several other companies including Weebit (silicon oxide electronic memory), Dotz (graphene quantum), Zeta Energy (batteries), NeuroCords (spinal cord repair), Xerient (treatment of pancreas cancer), LIGC Application Ltd. (laser-induced graphene), Nanorobotics (molecular nanomachines in medicine) Universal Matter Ltd. (US) and Universal Matter Inc. (Canada) (flash graphene synthesis), Roswell Biotechnologies (molecular electronic DNA sequencing) and Rust Patrol (corrosion inhibitors).

Professor Tour has served as a visiting scholar at Harvard University, on the Chemical Reviews Editorial Advisory Board, the Governor’s Mathematics and Science Advisory Board for South Carolina, the Defense Science Study Group through the Institute for Defense Analyses, the Defense Science Board Chem/Nano Study Section, the Department of Commerce Emerging Technology and Research Advisory Committee and the MD Anderson Cancer Research Center’s Competitive Grant Renewal Board. He has been active in consulting on several national defense-related topics, in addition to numerous other professional committees and panels.

 

James M Tour Group

WWW.JMTOUR.COM

 

[osamosamosam]

 

[osamosamosam]

 

[osamosamosam]

Горепоменути др Милан Петровић је аутор ове књиге:

 

[osamosamosam]

 

Научна биографија др Петровића

[osamosamosam]

Ево и његовог интервјуа:

Или Стварање или еволуција, одговоре видети у следећем интервјуу.

На чему се заснива теорија еволуције?

Теорија еволуције почива на три стуба. То су мутације, миграције и селекција.

Шта су мутације?

То је нека промена (грешка) која се деси на делу ДНК, а који садржи информације у виду низова база: аденина, тимина, гуанина и цитозина (скраћено А,T,G и C). Низови ове четри базе чине генетски код на основу кога живот функционише. Када се овај код напише словима, обично изгледа као дугачак, бесмислен низ слова, нпр.: ATGCCTAAATCTG…

Ту може, просто речено да дође до замена неких база самим тим и до појаве аномалија на нивоу фенотипа, тј. на нивоу онога што ми видимо код неке јединке (нпр. деси се да животиња има краћу ногу, или има само једно око и сл.).

Tехничким језиком речено, мутације увек производе фалш, дакле производе јединку која је мање способна од осталих што је у супротности са теоријом еволуције која каже да у борби за опстанак побеђују супериорније јединке, које како кажу настају мутацијом, а мутација заправо производи „минус варијанте“ које немају шансе против осталих… То је један од проблема који заговорници теорије еволуције не умеју да реше и нису умели да предвиде. Врло често такве јединке не могу да се репродукују даље и у коначном не преживљавају.

Заговорници теорије еволуције би се у овом тренутку вероватно позвали на милионе година…

Да, они ће рећи: могуће је да се деси нека мала мутација која не направи тако велику грешку на организму, па се онда она даље преноси на потомство, па се у једном тренутку догоди друга мутација и тако милионима година… То је толико смешно, да ми је помало и бесмислено да о томе говорим… Одговор је у ствари веома једноставан, знају га и људи који нису стручни у области биологије, а који ће питати: па где су сада ти полу-мајмуни?

Или замислите сада ову ситуацију, змија треба да „пређе“ у птицу (тако еволуционисти уче). И, у једној фази током „милиона година“ она добије нека крилца која нису још увек крила, дакле не може да лети. Са друге стране то више није ни змија. Нити може да лети, нити може да гмиже. Како она може бити супериорнија у односу на „обичне“ змије како би дошла до плена, или до женке, та крилца ће јој сметати! То је једна илузија…

Ако се даље иде у палеонтологију, палеозоологију, открићемо да тамо нема тих прелазних облика. Значи, нигде у светским природњачким музејима нема фосилизованих остатака прелазних форми између појединих врста, што значи да ако негде налазимо гуштере, то су гуштери, змије су увек змије итд… Постоји додуше „чувена“ птица Археоптерикс која служи као манипулација еволуциониста, али то је само једна обична птица која је постојала у прошлости…

Како је онда могуће да је ова теорија тако добро и дубоко прихваћена у свету? У чему је овде заправо проблем?

У томе што све то уопште није тако. Што је од почетка стварања те теорије све погрешно постављено и измишљено… Значи није било никакве еволуције, није било никаквих милиона година, било је стварање света и живота у њему, а касније се десила страшна катаклизма и сви ти фосили који се данас налазе јесу резултат те катаклизме. Постоје бројни докази да се животиње проналазе групно, сабијене негде, затрпане муљем… Што је преживело, преживело је.

Ако је неки пар диносауруса и преживео, он не би могао да опстане у новонасталим околностима, јер је земља после те катаклизме била потпуно окована мраком и ледом. Опстанак организма зависи од спољних услова, од средине, а услови нису увек и свуда били исти. Ако је читав препотопски свет био џиновски, значи услови живота су то омогућавали. То је било једно тропско подручје са хипербаричним условима живота.[1] Само у таквим условима је могао да постоји диносаурус, у данашњим условима, он би угинуо. Не би могао да упумпава довољну количину кисеоника која му је потребна да би снадбео све ћелије за кратко време!

Говоримо о Библијском потопу?

Да. То није била само поплава, то су биле и страшне вулканске ерупције. Ја мислим да се тада и та Пангеа, првобитни јединствени континент раздвојила. Од Пацифика до Јужне Америке на пример разна племена чувају предање о потопу, црној киши (а црна киша настаје као последица ерупције вулкана)…

Мишљења сам да су и препотопски људи били џиновског раста.  Постоје чак и  фотографије фосилних остатака на интернету, али је проблем у томе што се појављују фалсификатори… Људи су могли да се бране од диносауруса јер су били много вишег раста него што смо ми данас! И у Библији се помињу дивови… све је било другачије и тај свет је нестао и након тога су почеле и мутације.

Мене је занимало како је то некада могло да дође до мешања међу сродницима како описује Библија, без последица, а данас то не може. Сада сви имамо штетне гене које наслеђујемо и који су резултат промене климатских прилика и појачаног штетног космичког зрачења који оштећује ДНК. Око земље је остала само атмосфера и озонски омотач, раније није било тако.[2] Данас је проблем што имамо исте штетне гене, а гени се налазе у паровима. Сваки ген има свог пара, то су тзв. два алела. Обично је један оштећен а други је доминантан и он функционише, док је други прикривен и нема функцију. Ако би у сродству дошло до укрштања рекомбинацијом би се спојила два штетна као један пар гена, а када су они заједно онда се јавља и долази до изражаја штетна особина. Временом су то људи схватили и то је забрањено. Ноје је живео око 900 година, његова деца око 600 па до 100 и нешто док се није свело на ово…Услови на земљи више нису благотворни као што су били. Да ли по казни …?

Шта каже данашња наука, физика на пример?

Теорија еволуције није могућа ни са аспекта данашње квантне физике, која каже да је у Универзуму све повезано! Ако би се променила једна врста, морало би све да се мења, јер је све у вези. О томе учи и грана биологије која се зове екологија, а која проучава однос живих организама између себе и организама и средине. Ако нпр. уништиш претерано врапце, намножиће се гусенице и сл., дакле ако нешто еволуира, мора читав Универзум да се мења, све се помера, мења…

Шта се у ствари догодило? Деду Дарвина ставили на брод, послали га на Галапагос, он видео да тамо врапци имају дуже кљунове и закључио: то је еволуција! Постоји у генетици такозвана варијабилност, нпр. ми у Институту за сточарство имамо овце различитих раса. Неке имају дуже уши, неке краће и сл. То је могуће и он је то у ствари видео.

Теорија еволуције се и данас учи код нас у школама и ако је предходна министарка просвете Др. Љиљана Чолић пробала да је избаци из уџбеника биологије. Након само неколико дана она је смењена. Због Дарвина?  Значи, то не сме да се чачка, то мора да живи, ако то извучеш пада све, комплетно се урушава систем и глобални поредак где је природно да јачи напада слабијег ради опстанка.

Еволуционисти се финансирају богато и код нас на биолошком факултету, где се  малтене само тиме баве. Тако је један наш еволуциониста написао да је аргумент за еволуцију неки бели енглески мољац који је живео у једној области у чијој близини су направили велику фабрику. Након одређеног времена услед утицаја смога и дима њему је пигмент потамнео и он каже то је еволуција… Па то и мало дете зна да је то од чађа, смога, да је он и даље остао исти мољац, исти организам са истим функцијама…

Шта је са другим стубом теорије еволуције – миграцијама, како су оне могле утицати на организме?

Постоји само адаптилност или адаптибилност, а то је прилагођавање организама на одређене спољашње услове живота. Услед промене одређених услова могућа су померања чак и на нивоу фенотипа, али су она увек у оквиру исте врсте.

Ту долазимо и до трећег „стуба“- природне селекције?

Селекција у природи постоји, а ми научници је и вештачки производимо у лабораторији тако што из постојећег генофонда бирамо вештачким путем особине које ће бити испољене код биљака и домаћих животиња.

Код дивљих животиња (то су тзв. природне популације) дешава се да се оне свађају, бију, скачу једна на другу… Једноставно нека животиња је „килавија“ од осталих она угине друга победи, али то се опет дешава унутар исте врсте, не могу тигрови да постану медведи… То је немогуће!

Ако се иде дубље, и са филозофског и религијског аспекта то је тотална бесмислица.

И где је то данас? Не постоји нигде на планети неки мајмун, неки организам, он би требао да постоји, јер милиони година се настављају ако је то тако, он би требао да буде у некој прелазној форми, није се еволуција одједном завршила!

А да не говоримо о Милеровим експериментима који су били покушај да се докаже да је настанак живота могао да се деси случајно у пребиотичкој води услед електричног пражњења. Наиме, Милер је синтетички у лабораторији произвео две аминокиселине, а један протеин има двадесет аминокиселина. Где је осталих 18?

А, друго све те амино киселине треба да се поређају тако специфично да би дале одређени протеин, да то људски ум не може да замисли колико је то компликовано и да се то случајно деси…

Срећан сам што сам познао ту највећу цивилизацијску заблуду, али она на жалост мора да постоји.

Да ли си на овај начин размишљао и током својих студија?

Рекао сам ја не знам, не разумем то. Учио сам толике године и докторирао у тој области али мени то није јасно до краја. Дај да видим сада, након толико година морам да разјасним себи…И, онда сам сакупио сву могућу литературу, домаћу, страну… Нема ту ничега…Многи светски познати еволуционисти и генетичари су се одрекли те теорије, али се о томе мало говори и пише…

Стварање света и живота у њему треба објаснити на врло једноставан начин: прихватајући реалност и оно што пише у Библији и појашњавајући како се то десило…

Еволуционисти говоре о леденим добима! Каква ледена доба, било је само једно ледено доба и то после потопа! Такозвана „огрлица“ (има је и по Старој планини),  је разбацано камење и стење унаоколо настало након отапања када су се урушавале стене после поплаве…Она је остала око планете…Трагови те поплаве се налазе на сваком кораку, на целој планети земљи…

Постоје огромне грешке у геологији код тзв. геолошких епоха. То је тотална заблуда, зашто онда нпр. у кенеозоику налазимо нешто из палеозоика? То је све било разнешено, расејано по планети за време те катастрофе.

Постоје два велика разлога зашто се световни геолози супротстављају „потопној геологији“:

1) Потоп би пореметио униформистичке поставке које су неопходне за еволуцију. Потребни су им милиони година „геолошког времена“ да би еволуцији дали времена да се евентуално случајно догоди;

2) не допада им се што је Потоп Божја пресуда безбожним људима. Али, колико год да се људима не допада идеја суда, то је реалност.

И на крају, по твом мишљењу, да ли су еволуционисти понекад острашћенији од верских фундаменталиста?

Када би све ово испричао еволуционисти, било би као да си руку ставио у осињак! Разапели би те! Ми смо мајмуни и готово!

Требало би да овде деца у најмању руку у уџбеницима имају обе теорије (креационистичку и еволуционистичку), што на жалост није случај, али на срећу имају од скора веронауку.

[1] Атмосферски притисак био је виши него данас, сматра се око 2,18 Атм, што је додатни фактор за ондашњу дуговечност људи (око 900 година). Данас се у хипербаричним коморама високи притисак користи за лечење сенилности и мождане капи. Развијена је Хипербарична хирургија, јер је откривено да ране заздраве много брже под високим притиском и већом количином кисеоника, као што је било пре Потопа.

[2] Прим.аут.:Када је створена планета Земља, на целој њеној површини била је вода. Бог је другог дана стварања (Стари завет, Прва књига Мојсијева) атмосфером одвојио воду на површини планете од воденог омотача изнад атмосфере (свода). Дакле, постојао је водени омотач око наше планете изнад атмосфере. Велики део данашњих океана био је изнад нашег ваздушног омотача. Тај омотач је стварао ефекат стаклене баште, тако да је температура на Земљи била уједначена и пријатна на целој планети. Гренланд је зато и данас задржао име Зелена Земља, јер је у наслагама леда на половима пронађена гигантска фосилизована суптропска вегетација (Contact: Gertie Skaarup [email protected] University of Copenhagen) .

Постоје докази да је тропска клима била и на половима: налазишта угља у поларним регионима показују да су бујне шуме некада расле тамо где је сада само снег и лед. Нађени су фосили тропског биља и животиња. На Аљасци је нађен фосил палме, а на Новосибирским острвима нађено је воћно дрво висине 30м, са зрелим плодовима и зеленим лишћем, где сада расту само 2,5 м високе врбе.

То дрво је затрпано пре него што је повукло хлорофил из лишћа, и пре него што су плодови опали са њега. Нађени су смрзнути мамути који имају у устима и желудцу биље које расте у суптропским условима, којег сигурно нема у снегу и леду на половима. У Арктичком тлу нађени су остаци преко 60 животињских врста (носорог, камила, коњи, тигрови, антилопе) помешани са корењем дрвећа. Тамо где је некад бујао живот, данас је снег и лед, као што је и описано у Библији.

Пре Потопа због уједначене температуре није било ваздушних кретања (ветра), прашине, ни кондензације у атмосфери, па није падала киша него је роса натапала земљу. Влажност је била велика па је вегетација била бујна. И сада кад отворимо 2.главу 1.Књиге Мојсијеве, видимо да стварно постоје стихови који говоре о томе. И говори се о томе како је Бог створио свет, и онда се каже: „И сваку биљку пољску докле још не беше на земљи, и сваку травку пољску, итд, јер Господ Бог још не пусти дажд на земљу, али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.“

Дакле, у 1.Књизи Мојсијевој, у 2.глави, 5. и 6-и. стих говори о томе да у почетку није падала киша, него да се само дизала пара са земље, која се највероватније због дневно-ноћних промена температуре кондензовала и стварала росу. (Роса настаје због испарења. Нпр. лети ако је ноћ тиха и мирна, ујутру кад устанемо видимо да се на земљи појавила обимна роса. Али када има ветрова онда нема росе, зато што и ако је земља хладна, због циркулације ваздуха нема толике разлике између тла и атмосфере која је захваћена воденом паром, и не долази до кондензације).

Водени свод је штитио и од ултраљубичастих зрака Сунца, па вероватно није било радијације, ни Ц14 радиоактивног угљениковог изотопа који се данас користи за датирање старости, бар не у данашњем облику. Тек после Потопа почело је стварање Ц14, тако да препотопски материјал изгледа много старији него што јесте, јер пре Потопа није било стварања Ц14 због воденог омотача.

 

Аутор је др микробиологије 

[Н И Н Е]

Свакако је могуће да смо створени овакви и да није било еволуције човека али је много вероватније да смо имали истог претка као мајмуни и да је у неком тренутку Бог дао душу и памет првим људима. Ипак смо ми део природе. Хранимо се животињама и биљкама и оне нама и њихови атоми постају наши и обрнуто.

[Milan Nikolic]

У палом стању је могуће да смо еволуирали од хоминида, антропоморфних мајмуна итд. Али важно је да Адам и Ева као првостворени и конкретни људи нису настали еволуцијом коју наука објашњава. Настали су пре пада. А то значи да су настали пре целокупног постојања у палом стању, то јест пре почетка садашњег космоса, што значи пре научног Великог праска.

Морамо се упознати са модерном космологијом. Сви физичари већ говоре да је космос постојао пре Великог праска, да је могуће да је било Велико сажимање па онда Велики прасак. То је исто као са геоцентризмом, тада се веровало да је наша Планета средиште космоса, а сада, то јест до скоро, се веровало да је Велики прасак првобитни почетак. Па су несмирени религиозни људи то изједначили са библијским почетком. А очигледно није тако. Библијски почетак је био у првобитном космосу, то јест пре Великог праска, а наука о том првобитном космосу нема начина да говори, као што и Библија наводи о тој немогућности.

Нема више смисла говорити о библијском почетку из научне перспективе. То је све на верској бази. Битно је да наука дозвољава ту могућност (о првобитном и секундарном космосу), да не може да је одбаци, не може је негирати, а то је за верујуће људе више него довољно и треба благодарити Богу на томе, јер то је заиста велика благодат, да имамо научну перспективу која нам дозвољава да се држимо вере.

[Bokisd]

Ма шта има ту неке приче, ТЕ и вера нису компатибилне, то је јасно као дан, и то је то. 

[osamosamosam]

пре 14 часа, Bokisd рече

Ма шта има ту неке приче, ТЕ и вера нису компатибилне, то је јасно као дан, и то је то. 

Управо тако. Многи наивни и неупућени верници мешају непобитну микроеволуцију( у оквиру врсте) са свеопштом макроеволуцијом( ТЕ) и одатле настаје збрка. 

Овде су до неколико година виленили продавци магле који су из петних жила покушавали да наивчинама продају бајковиту причу о свеопштој еволуцији. Као и свака демагогија и ова није прошла јер је управо на овој теми наведено мноштво аргумената против ТЕ.

[osamosamosam]

Ненад Тешовић: ПОРЕКЛО ЖИВОТА – ГРАДИВНИ БЛОКОВИ ЋЕЛИЈЕ

22. јануара 2022. у 23:55

 

Како је настао живот? Како је од неживе материје настала прва жива ћелија? Важно питање о коме ретко ко озбиљно размишља, иако од одговора на њега зависи наш однос према свету и људима. Особа која је уверена да је живот производ пуке случајности неће увек донети исту одлуку као особа која верује да ја свет створио Бог пред ким смо одговорни за своје поступке.

DNA / Фото:the-dna-universe.com

Увод

Многи верују да је наука већ дала довољно добар одговор на питање порекла живота и због тога уопште не размишљају о овој теми. У школи се учи да је живот настао у пребиотичкој супи, док се на телевизији приказују анимације молекула који се самоорганизују и доводе до стварања првог живота. Изгледа као да је све јасно и стиче се утисак да само необразоване особе још увек не знају да постоји научно објашњење абиогенезе.

 

Иронично, у стварности је ситуација обрнута. Испоставља се да наука нема објашњење за настанак живота из неживе материје, већ да у то верују они који се никада нису бавили органском хемијом и истраживањем порекла живота. До тога је довело интензивно промовисање идеје о абиогенези. Телевизијске емисије не одражавају научне ставове већ се примарно стварају у циљу забаве. То је донекле и очекивано, али у последње време неосноване тврдње којима се афирмише абиогенеза почеле су се јављати и код појединих академика који су неопрезно прихватили популарне медијске приче. Све је отишло предалеко. Циљ овог чланка је да покаже да је мишљење које преовладава у друштву (веровање у спонтану абиогенезу) погрешно и да није засновано на научним чињеницама.

Градивни блокови

Приказ пребиотичке Земље према опису из школских уџбеника и емисија које популаризују науку. / Фото: YouTube – DrJamesTour – Abiogenesis Hypothesis

Прича о настанку живота коју већина памти из основне школе гласи отприлике овако: “Постојала је пребиотичка супа са мноштвом хемијских супстанци. Највероватније удар грома доводи до стварања сложенијих молекула, а затим и до стварања живота – прве једноставне ћелије.”

Ова прича је заснована на научним чињеницама колико и бајка о жаби која постаје принц. Погледаћемо тренутне научне домете у синтези градивних блокова живих ћелија, релевантне за пребиотичко окружење, који нам могу указати на потенцијалне начине њиховог самогенерисања.

Наведимо пре свега основне градивне блокове сваке живе ћелије и њихове основне делове који представљају њихове сопствене градивне блокове:

• ПОЛИСАХАРИДИ (угљени хидрати)
◦ ОСНОВНИ ДЕО: моносахариди
• ПРОТЕИНИ
◦ ОСНОВНИ ДЕО: аминокиселине

 

• НУКЛЕИНСКЕ КИСЕЛИНЕ (РНК и ДНК)
◦ ОСНОВНИ ДЕО: нуклеотиди – азотне базе везане за пентозни шећер који је повезан са фосфатном групом
• ЛИПИДИ
◦ ОСНОВНИ ДЕО: масне киселине, глицерол, фосфати, етаноламин

Градивни блокови ћелије и њихови сопствени градивни блокови

Да бисмо дошли до градивних блокова ћелије морамо претходно дати одговор на то како се њихови основни делови могу створити. Многи већ на почетку упадају у замку замишљајући дугачке периоде времена током којих се врше бројне хемијске реакције, а добијена једињења се еволутивним процесом природне селекције одабиру све док се на крају не дође до живе ћелије. Звучи лепо, али је бесмислено. Бесмислено је јер еволутивни процеси могу деловати од тренутка када се створи живот, а не пре њега. У пребиотском тј. пребиолошком свету није било живота. Постојали су само молекули, а молекули не маре за живот и не утркују се да га створе.

Хомокиралност

Особина заједничка за све градивне блокове ћелије је хомокиралност – у живим организмима користи се само један од њихових енантиомера. Свака хемијска реакција која производи одређено једињење, производиће све његове енантиомере подједнако па се поставља питање како издвојити баш онај који нама треба. Одговор је – веома тешко. Енантиомери имају исту тачку топљења, исту тачку кључања и једнако су растворљиви у води. Уобичајене методе раздвајања овде не постижу никакав резултат.

Молекули који представљају своје слике у огледалу, а истовремено се не могу преклопити, називају се енантиомери.

Број различитих енантиомера зависи од броја асиметричних атома угљеника, који се обично називају стереогени центри, по једнакости 2n. Један такав атом значи 2 енантиомера, два атома значе 4, три значе 8, итд. Што је више стереогених центара, то је више енантиомера, а издвајање траженог је експоненцијално теже.

Генерално решење је привремено претварање мешавине енантиомера у мешавину дијастереомера. Лабораторијске методе којима се то постиже су веома компликоване, а неке од њих су: кирална хроматографија, формирање дијастереомерне соли, селективна кристализација. Ови процеси се морају прилагођавати свакој класи једињења, и сваком једињењу посебно. Раздвајање енантиомера није нимало једноставан посао чак ни у најсавременијим лабораторијама и помоћна једињења која се користе морају бити високог степена прочишћености како би се избегло добијање нежељених енантиомера. Због тога ове методе немају значаја у анализи пребиотског окружења.

Дијастереомери су стереоизомери који не представљају своје слике у огледалу.

Потребно је наћи објашњење које је релевантно за пребиотско окружење. Једна од популарнијих тврдњи говори да у природи може доћи до спонтаног раздвајања енантиомера аминокиселина: “Прекристализација рацемске[1] мешавине аминокиселина са незнатним вишком аспарагина узрокује кокристализацију аминокиселина исте конфигурације. Добија се чврсто једињење које садржи само један енантиомер.” Када се погледа научна литература из ове области, види се да ствари нису баш онакве како се представљају. Пре свега, јасно се наглашава да рацемске кристализације чине огромну већину у односу на формирање конгломерата хомокиралних кристала. Остају само појединачни кристали код којих долази до жељеног ефекта, али су и код њих резултати катастрофално лоши. Једна од студија[2] наводи резултате експеримената: мање од 1% добијеног кристала садржао је дату аминокиселину (остатак од преко 99% је аспарагин), а од тога је максимални проценат хомокиралних молекула био 22%. Крајње неефикасан процес, а пре свега крајње нетачне тврдње. Нити се ради о незнатном вишку аспарагина (он у ствари чини 99% смеше), нити се добија једињење које садржи само један енантиомер (добија се 1% једињења од чега је мање од 22% циљани облик).

 

Синтеза одређеног енантиомера је један од највећих проблема синтетичке хемије и у најсавременијим лабораторијама, а нерешив проблем за пребиотичке услове. Поменуте храбре тврдње су крајње непрецизне и изазивају забуну многих јер се позитивни ставови о абиогенези свуда промовишу.

Промотери абиогенезе радо помињу Соаијеву реакцију која у одређеној мери заиста производи хомокиралне молекуле. Оно што прескоче да кажу је да је у питању реакција откривена пре 25 година и да је до данас остала једини такав пример у органској хемији. Ево коментара из једне од најновијих студија[3] о томе, објављене у часопису Nature Chemistry:

Соаијева реакција остаје једини потврђени случај киралне амплификације у аутокатализи, али њена хемија није применљива на сценарио порекла живота. Још увек нису откривене реакције које укључују киралне молекуле под пребиотички прихватљивим условима. Важно је напоменути да је Соаијева реакција сама по себи сингуларност, не само у свом (до данас) јединственом капацитету да појача енантиомерни вишак, већ и по својој запањујућој аутокаталитичкој ефикасности и постојаности.

Наука једноставно нема одговор на то како је могућа синтеза хомокиралних молекула.

Дизање буке

Медији воле сензационалистичке наслове па није неуобичајено видети наслов који тврди да су научници решили загонетку порекла живота.

Један од бројних примера вести које преносе да су научници решили загонетку порекла живота[4], а у ствари купљена су два готова градивна блока, узета из природе, која су спојена хемијском реакцијом.

Дизање буке не долази само од медија. Бука се диже и од стране многих научника који су неопрезно усвојили овакве смеле тврдње као тачне.

 

На слици је приказ чланка из водећег научног часописа – Nature – чији је аутор Џек Шоштак, професор генетике са Харварда и добитник Нобелове награде из медицине 2009. године. Назив чланка је: “Како је почео живот” и као одговор даје кораке у којима се помиње прича из основне школе – смеша различитих једињења и удар муње који ствара супу реактивних хемикалија.

Следи корак у коме се каже да “неки научници верују да се РНК појавила директно из тих реактивних хемикалија!” Крајње неприкладна изјава јер наука апсолутно нема одговор на то. Ако неки научници верују у тако нешто, то је више део проблема него решења загонетке.

Као следећи корак наводи се да су се: “нуклеотиди, градивни блокови РНК, најзад формирали и међусобно повезали правећи ланац РНК. Неке кораке у овом процесу још увек не разумемо добро”. Друга реченица је тачна – наука не познаје начин да се то изведе. Нико није успео да формира нуклеотиде на тај начин, а они се састоје од пентозног шећера за кога такође нико не зна како се може створити (осим унутар ћелија живих организама користећи код записан у ДНК). Међусобно повезивање нуклеотида се свакако не дешава спонтано, а подједнако је нејасно и како могу остати повезани знајући узроке нестабилности молекула РНК.

Наредни корак помиње масне киселине без икаквог разјашњења како су се оне могле формирати. Одакле су оне дошле? Наука нема одговор на то питање.

Наслов чланка из часописа Science који сугерише да су научници направили вештачке ћелије.[5]

Уз часопис Nature, на самом врху научних часописа је и Science. На слици је приказан један од новијих научних радова под насловом: “Биолози су створили најреалнију вештачку ћелију до сада”. Звучи узбудљиво! Погледајмо шта су урадили: “ДНК, рибозоми, иРНК, ензими и реагенси су купљени или изоловани из живих система, додати на медијум са глином и убачени у пластичне капсуле. Очекиване хемијске реакције довеле су до синтезе протеина.”

Све неопходне компоненте су узете из живих система. Купљене су готове, узете из природе. Одједном више не звучи тако узбудљиво. Ради се о стандардној процедури синтезе протеина која се ради у бројним лабораторијама широм света, само што су у овом случају купљене компоненте сместили у пластичне капсуле. Уместо живота, добили су хемијску реакцију. Добијени протеини су након формирања дифузно напуштали капсуле кроз њихове поре. Ово највероватније и јесу најреалније вештачке ћелије до сада, али то само потврђује чињеницу да нико никада није пришао ни близу стварања живота.

 

Чланак објављен на сајту NASA са заваравајућим сензационалистичким насловом.

NASA је објавила текст под спектакуларним насловом: “NASA студија је репродуковала порекло живота на океанском дну.” Чланак почиње овако: “Научници су у лабораторији репродуковали како су се састојци живота могли формирати дубоко у океану пре 4 милијарде година. Резултати нове студије нуде наговештаје како је отпочео живот на Земљи.” Незамислив број часописа и других медија су преузели ове реченице и објавили као ударне вести. Иако сам рад говори о хемијским процесима који су простији и мање значајни чак и од Милер-Јуријевог експеримента из 1952. године, чланак је завршио у престижном научном часопису “Proceedings of the National Academy of Sciences”, показујући да научни часописи саучествују у овом бесмисленом ширењу лажног утиска да знамо како је настао живот.

Примери су бројни, али би ових пар примера требало да буде довољно да се стекне утисак о чему се ради. Почетак дизања буке долази од самих научника, а медији затим већ преувеличане тврдње додатно надувају и тако долазимо до данашње ситуације у којој преовладава веровање у спонтану абиогенезу иако ниједан од њених бројних корака нема објашњење, нити је оно на видику. Афирмативне тврдње о абиогенези нису засноване на научним чињеницама, већ на необјашњиво великој жељи појединаца да је потврде, и нестрпљивости медија да све преувеличају и што помпезније објаве.

Погледајмо сада детаљније шта нам наука заиста говори о синтези градивних блокова ћелије.

Синтеза полисахарида (угљених хидрата)

Полисахариди су неопходни јер се помоћу њих праве нуклеотиди од којих су изграђени РНК и ДНК. Морамо прво направити рибозу, пентозни шећер чијим се уланчавањем добијају полисахариди. Рибоза се добија од формалдехида формозном реакцијом. То је реакција којом се ствара молекул са три стереогена центра што значи да ће њен производ бити осам различитих изомера међу којима има енантиомера и дијастереомера, и сви су кирални (њихова слика у огледалу се не поклапа са њиховом стварном структуром). Добијамо осам различитих молекула, а биолошки системи су хомокирални и користе само један од њих. Као што је на почетку поменуто, хомокиралност је нерешив проблем.

Од осам пентоза са слике, за прављење РНК и ДНК потребна нам је искључиво Д-рибоза

Како се онда у лабораторијама синтетишу РНК и ДНК? Како се праве моносахариди и нуклеотиди од којих се они граде? Одговор је – не праве се. Купују се готови, узети из живих система. То се ради не зато што је тако лакше, већ зато што их људи не могу генерисати. Само живе ћелије имају њихов код и апаратуру којом их могу направити. Главни проблем код њиховог генерисања у лабораторији је њихова хомокиралност. Не постоји начин за генерисање траженог енантиомера већ се хемијским реакцијама добија рацемска смеша. Непремостив проблем, али идемо даље.

Ненад Тешовић

Синтеза моносахарида је немогућа, а њихово повезивање у полисахариде је још теже. Поред хомокиралности постоји још један бесконачно тежак проблем. Полисахариди представљају низ моносахарида који се међусобно могу повезати на огроман број начина па је јако тешко исконтролисати хемијске реакције тако да се добије баш оно што је потребно.

Као да ситуација већ није довољно обесхрабрујућа, постоји и трећи велики проблем. Формозна реакција којом се врши претварање формалдехида у шећере, одвија се истовремено са Канизаровом реакцијом којом се они разграђују.[6] Катализатор реакције за синтезу угљених хидрата је истовремено и катализатор реакције која их разграђује. Формозна реакција мора бити пажљиво контролисана како алкални услови не би покренули Канизарову реакцију над алдозама.

 

Наставиће се…

[1] Рацемска смеша садржи исту количини свих енантиомера

[2] Kojo S, Uchino H, Yoshimura M, Tanaka K. Racemic D,L-asparagine causes enantiomeric excess of other coexisting racemic D,L-amino acids during recrystallization: a hypothesis accounting for the origin of L-amino acids in the biosphere. Chem Commun (Camb). 2004 Oct 7;(19):2146-7. doi: 10.1039/b409941a.

[3] Hawbaker, N.A., Blackmond, D.G. Energy threshold for chiral symmetry breaking in molecular self-replication. Nat. Chem. 11, 957–962 (2019). https://doi.org/10.1038/s41557-019-0321-y

[4] James Urton, Researchers Solve Puzzle of Origin of Life on Earth, University Of Washington, August 12, 2019

[5] Mitch Leslie, Biologists create the most lifelike artificial cells yet, Science, 19 Nov 2018, doi: 10.1126/science.aaw1173

[6] R.F. Socha, A.H. Weiss, M.M. Sakharov, Homogeneously catalyzed condensation of formaldehyde to carbohydrates: VII. An overall formose reaction model, Journal of Catalysis, Volume 67, Issue 1, 1981, Pages 207-217, ISSN 0021-9517, https://doi.org/10.1016/0021-9517(81)90272-4.

[7] 

Formose reaction - Wikipedia

EN.WIKIPEDIA.ORG

 

Ненад Тешовић: ПОРЕКЛО ЖИВОТА - ГРАДИВНИ БЛОКОВИ ЋЕЛИЈЕ · Hronograf.net

HRONOGRAF.NET

---

Како је настао живот? Како је од неживе материје настала прва жива ћелија? Важно питање о коме ретко ко озбиљно размишља, иако

 

 

 

 

[Milan Nikolic]

[osamosamosam]

On 17. 10. 2023. at 9:22, osamosamosam рече

Ненад Тешовић: ПОРЕКЛО ЖИВОТА – ГРАДИВНИ БЛОКОВИ ЋЕЛИЈЕ

 

Наставак:

 

Ненад Тешовић: ПОРЕКЛО ЖИВОТА (2) - СА ТЕОРИЈЕ НА ПРАКСУ · Hronograf.net

HRONOGRAF.NET

---

Погледајмо сада у пракси домете науке у решавању овог изазовног проблема. Са теорије на праксу Један од најугледнијих органских хемичара

 

[Sun14861]

On 17. 10. 2023. at 12:10, Milan Nikolic рече

Ovo je ona polovina Srba što se moli Darvinu