Морфологија људског бића

[Иван Ивковић]

"Јер је жива ријеч Божија, и јака и оштрија од свакога мача оштра с обје стране, и пролази до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем." (Јевр. 4, 12)

 

"А сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа." (1.Сол. 5, 23)

 

Како су свети оци сагледали човека осим на личносном плану? Које су то законитости које одликују сваког од нас?

 

Добар увод у истраживање ове области даје нам ђакон Александар Јовановић у предавању "Анатомија молитве".

[Иван Ивковић]

Ослободивши се од страсти и уздигавши се к Богу, ум још овде почиње да живи блаженим животом, примивши залог Светога Духа. По одласку одавде, са бестрашћем и истинским знањем, он се настањује у светлости Свете и Божанствене Тројице, заједно са Божанственим анђелима сијајући у векове векова.

Душа је троделна: у њој се налазе три силе: помисао [словесност], раздражајност и жеља. Уколико је у раздражајној [сили] љубав и човекољубље, а у желатељној чистота и целомудреност, онда је помисао светла. А, ако је у раздражајној [сили] мржња према људима, и у желатељној разврат, онда је помисао тамна.

Када су му страсти потчињене, разум је здрав, целомудрен и светао, те духовно сагледава међусобан однос Божијих твари, и уздиже се ка Светој и Блаженој Тројици.

Раздражајност се, такође, креће на природан начин када љуби све људе, када се не жали ни на кога и када не памти зло.

И жеља одговара природи када уздржањем, смиреноумљем и неграмжљивошћу умртви страсти, тј. телесно задовољство, тежњу ка користољубљу и пролазној слави. Јер, жеља има тројако стремљење: или према плотским задовољствима, или према празној слави, или према обмани богатства. Услед тог стремљења које је противно разуму, она не брине о Богу и Божијим заповестима, заборавља своје сопствено благородство, постаје сурова према ближњима, помрачује помисао и не дозвољава јој да се уздигне ка истини.

Онај, пак, ко је стекао виши образ мишљења, још овде, као што је речено, предокушава Царство небеско, почиње да живи блаженим животом, очекујући блаженство које је припремљено онима који љубе Бога. Нека бисмо га се удостојили и ми недостојни, по благодати Христовој.

 

Свети Јефрем Сирин - Подвижничке поуке о врлинама и страстима

[Иван Ивковић]

Видети тему Душа и мозак.

[Иван Ивковић]

 

преузето из књиге Терапија душе по Светим Оцима, В. Невјарович

[Иван Ивковић]

Живот је јединство и свеза ума, душе и тела. Смрт, пак, није њихов нестанак, већ раздвајање њиховог знања. Јер, све то Бог чува и после раздвајања.

 

Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодан ум предухитрује душу и саветује је да презире привремено, вештаствено и пропадљиво, а да љуби вечна, непропадљива и невештаствена добра. тако човек живи у телу, а умом схвата и сагледава оно што је на небесима и што је око Бога. Према томе, богољубив ум је добротвор и спасење човекове душе.

 

Нашавши се у телу, душа се одмах помрачује тугом и уживањем, те пропада. Туга и уживање су као животни сокови тела. Богољубиви ум, међутим, делује супротно. Он жалости тело, а спасава душу, поступајући као лекар који сече или сажиже [делове] тела.

 

Душе које не обуздава словесност и којима не влада ум путем задржавања, савлађивања и усмеравања њихових страсти, тј. туге и уживања, пропадају као бесловесне животиње. Код њих страсти за собом вуку словесни [део душе], као што коњи [понекад] савлађују кочијаша.

 

Највећа болест, погибаo и пропаст за душу јесте непознавање Бога, који је све саздао за човека и даровао му ум и слово. Помоћу њих он узлеће ка Богу, сједињује се са Њиме, поима га и слави.

 

Душа је у телу, у души је ум, а у уму је слово. Преко њих се поима и слави Бог. Преко њих Он обесмрћује душу, дарујући јој непропадљивост и вечну сладост. Бог је, наиме, свим створењима даровао биће једино по Својој благости.

 

св. Антоније Велики

[Иван Ивковић]

Епископ Николај - Царев завет

 

Глава IV - У којој весник небески одговара Лазару на питање: шта је најпотребније за човека да проси од Бога

 

Рече Лазар: тек сад увиђам колико сам грешан и неук. Ево на самрти сам, а још не знам шта треба од Бога просити. Парбим се са Творцем својим као некада Јов око ствари, које су ван моје власти и домашаја. Научи ме, слуго Свевишњега, шта је најпотребније за човека на самрти да проси од Бога свога?

 

На то му одговори ангел Божји:

- На крају и на почетку земаљског пута, као и на сваком кораку тога пута, најважније је за земаљског путника просити у Бога две ствари: прво - опроштај грехова, и друго - даривање Духа Божјега. Све што се пуни, прво се мора испразнити да би се напунило, и прво очистити па онда украсити. У кућу напуњену демонском робом греха, Дух Божји не улази, и дом нечист Он не украшава присуством Својим ни даровима Својим небеским. Човек је дивно сложен од тела, душе и духа. Дух је покретач и господар целог бића човечијег. Какав дух онакви покрети душе и тела. Какав дух онакав и човек. Дух покреће душу, а душа тело. "Дух је оно што оживљава, тјело не користи ништа". Кола и војске ангелске у небеском царству живе и крећу се само Духом Божјим. Од тог Духа за нас ангеле извиру она четири потока сласти: истина, љубав, живот и радост. Исто је тако и прародитељ рода вашег живео и кретао се Духом Божјим, слично нама ангелима. Но када се безумно одвојио од правде и Љубави небеске, у њему је наступила једна битна промена. По изгледу он је остао исти, али је у њему извршена битна промена. О тој промени до данас мало се шта зна у свету. То је тајна најређих, најћутљивијих, најпросвећенијих. Али ти, велики бесмртниче, треба да знаш, у чему се ова битна промена састојала, да би онда могао докучити и све остало што ти срце жели знати. Јер ово сазнање полазна је тачка свеколике мудрости и истинског знања. У чему је стварно одговор на сва мучећа питања људска, па и на твоја.

 

Чуј, дакле, најславнији кнеже у овом нараштају земном! Битна промена била је у томе, што је увређени Створитељ тргао из човека Свој Свети Дух, а човека оставио само са створеном душом и природним духом његовим. С тим природним духом, који је створен, а не удахнут од Бога, отпали човек је осуђен "у зноју лица свога јести хлеб", слично мравима и пчелама и зверињу. Тако се човек спустио до животиња, господар изједначио са слугама својим, цар уравњао са поданицима својим. Човек бог, постао је човек животиња. Но то није најгоре. Јер су животиње у свом чину чудесне и красне. Најгоре је то што се човек животиња брзо отиснуо до човека демона, по свом слободном избору. По свом слободном избору, поставши нечист суд за Духа Светога, он је одвргао и свој природни, створени дух, и прихватио је у себе трећи дух, дух нечисти, богоотпадни, богоборни, дух адских ангела. Јер кад је човек изгубио Духа Светога, он је остављен на раскрсницу, где влада створени дух природни, и где се сударају два супротна духа: дух светлости и дух таме, или: Дух Божји и дух адски. На тој раскрсници, где влада дух природни, и где дувају два супротна духа, многи су се људи окренули лицем ка духу таме и смрти, док су се само неки окренули лицем ка Богу. Овим последњим милостиви Бог даровао је поново Свога Духа Светога. То су они дивни праведници, којима је дато обећање и проречено спасење, како њима тако кроз њих и свему будућем роду човечијем, уколико се овај одржи на раскрсници окренут лицем ка Богу живота. Кроз хиљаде година они су били једини људи богови усред људи животиња и, што је најгоре, људи демона. Боговима и синовима Божјим они су назвати не због смртног тела свога и природне душе и духа него због Бога Духа Светога, који је њима поново дарован, због тога што је лице њихово на раскрсници духова било окренуто са вером и чежњом, ка Духу Божјем Светом. Због тога је и удахнуо Бог у њих од Себе Светога Духа, те су се удостојили назвања богова и синова Божјих. Јер све што величанствени Творац наш даје живим створењима Својим, Он даје од Свога или од Себе. Када даје светлост, дажд, плодородност, здравље, успех, познање природе - даје од свога, то јест даје нешто што је Он створио, што је Његово, али што није Он. Када пак дарује Духа Свог Светога - дарује Себе самога. То је својство савршене, божанске Љубави, да дарује не само Своје него и Себе.

[Иван Ивковић]

И тако, прославитељу Бога, знај, да постоје три врсте духа: Свети Дух Божји, дух природни и дух демонски. Понављам ти: какав дух у човеку, онакав и човек. Три брата са три различита духа тако су далеко један од другога као три света: свет небески, свет земаљски и свет адски. Ето, зато је човека могуће правилно ценити само по духу, који је у човеку. Јер дух је покретач и душе и тела. И све мисли, и жеље, и осећања душе као и дела телесна зависе потпуно од духа, који је у човеку.

 

Са овим знањем о духу као са тајанственим кључем уђи сада у одаје душе човекове. Какав дух онаква и душа. Душа није тако проста као дух. У њој су три моћи: умна, осећајна и делатна. А све то троје јесте као тесто, коме је дух квасац. Какав квас, онакво и тесто, онакав и хлеб. Ако је квас Дух Свети, онда су и мисли у човеку свете и божанске, и осећања света и божанска, и дела света и божанска. Ако ли је квас дух природни, онда су и мисли у човеку природне (земаљске). Осећања природна, и дела природна. Ако ли је пак, квас дух демонски, онда су и мисли у човеку демонске, и жеље и осећања демонска, и дела демонска.

 

Са овим знањем о духу и души као са тајанственим кључем уђи сада у тајне тела човечијег. Каква душа, онакво и тело. Тело није тако просто као душа, још мање као дух. Многобројни органи и радње тела символични су за каквоћу и моћ душе. Ако је душа заквашена Духом божјим, онда је и тело, као инструмент такве душе, харфа Божја, која изражава оно што богонадахнута душа мисли, осећа и хоће. Ако ли је душа заквашена духом природним, онда је и тело, као инструмент такве душе, израз природе, природних мисли, природних осећања и природних хтења. Ако ли је пак душа заквашена злобним квасом адског духа, онда је и тело таквог човека, као инструмент душе, весник адских сила, демонске воље и демонских дела.

 

Без овог основног поимања и различења, како ће се појмити човек и оно што се с човеком збива у свету? И како ће се разумети судба једног народа и све оно што се догађа једном народу? Без тог основног поимања и разлучења, највећи витеже овога дана, не може нико од смртних сватити оно што се данас збива на овоме пољу битке. Само онај ко није задахнут демонским духом и ко се узвисио над обичним природним земаљским духом, у стању је мирно гледати у ово кидање ткива као у ново ткање, и видети у овом болном хаосу космички поредак, и у овим крвавим страхотама од рушења - правилно уметничко стројење.

 

Није ли ти јасно из овога, што је дужност сваког човека просити од Господа, како у часу самртном, тако и у сваком часу и на сваком кораку земног путовања Духа Божјег Светога? А Бог је пун милости и љубави, те из преобилне љубави дарује и самога Себе онима, који Њега љубе и с љубављу Њега од Њега ишту? Као што вам је речено из најсветијих уста:"кад ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више отац небески дати Духа Светога онима који ишту у њега" (Лк. 11, 13).

 

Светосавље

[Иван Ивковић]

Александар Милојков: Разум, ум и срце – трагедија емотивности             

 

Човек је икона Божија. Биће слично Надбићу. Нешто је у човеку што га издиже изнад, са оне стране овога света. Човек – биће физичко и биће метафизичко. Изучавајући Оце Цркве, нађох да они икону Божију у човеку виде у ово троје: слобода, ум и разум.

 

Некада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.

Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.
Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.

Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.
Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.

Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.
Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.

Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа ка своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.

 

Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.

 

Сродна тема: Емоције или страсти?

[Иван Ивковић]

Божије опредељење је да се душа утолико више испуњава умом уколико расте тело, како би човек између добра и зла изабрао оно што му је угодно. Душа, пак, која не одабира добро, нема ума. Према томе, сва тела имају душу, али се за сваку душу не каже да има ума. Богољубив ум се налази код целомудрених, преподобних, праведних, чистих, благих, милостивих и побожних. Присуство ума њима помаже [да се приближе] Богу.

 

св. Антоније Велики

[Иван Ивковић]

                 Дух и душа                                          

 

 

У савременој религиозној литератури стално се мијешају два различита појма: "дух" и "душа", што доводи до многих нејасноћа и недоумица. Зато бисмо се хтјели кратко зауставити на овом питању.

 

Дух је око душе, усмјерен према вјечности; душа - то су унутрашње очи човјека усмјерене према области земаљског битисања у свим његовим многоструким аспектима.

 

Од манифестација човјечијег духа треба именовати прије свега религиозно осјећање као способност директног преживљавања реализма духовног свијета и интуитивног проницања у метафизички свијет, то је осјећај унутрашње вјеродостојности духовног опита. Он се буди, он се оживљава у човјеку дејством благодати; Његов почетак је покајање, а крај љубав.

 

Религиозно осјећање присутно је у човјеку. Човјек се разликује од животиња прије свега тиме што је он религиозно биће. Ово осјећање може бити изопачено, као што су изопачени ликови на неравној површини огледала, оно може бити потиснуто и ублажено човјечијим страстима, он се може сакрити у дубину подсвијести, али апсолутно нестати не може. Друга манифестација духа то је "унутрашњи логос", то је спознајна сила, која дјелује на нивоу идеја и суштина. Треће - то је способност проматрања упућености човјека према Божанству, када богоопштење постаје слободни акт човјечје личности. У самој основици проматрања леже патње као способност концентрације сила духа на проматраном предмету и реактивна сила, која штити дух од вањске агресије.

 

Душа ипак у себи има следеће силе. Прва је разум и расуђивање. Она се манифестује двојако - кроз лексично и живописно мишљење: она не прониче у суштину ствари, она је одвојена од духовног свијета; она изучава само појаве и особине. У палом стању разума оно постаје узурпатор Логоса и оних спознајних сила, које су Свети Оци назвали умом. Душевни разум се прогласио као јединствени инструмент гносиса, он претендује на решење метафизичких питања која леже иза граница његових могућности, он се убацио у област религије и хоће да буде тамо диктатор. Он гледа себе као на господара свијета, сматра да су безгранични његова сила и моћ, он је створио науку и цивилизацију - тј. нову вавилонску кулу. Одвојивши се од духа, човјечији разум је постао главни извор гордости - тајног или јавног богоборства. Када га, пак, осјени благодат, тада он види своју мјеру и своје границе и покорава се духовним виђењима. Тада он у овом земном бивствовању види творевину Божанске премудрости, у материјалном свијету - не само узрочно-последничне везе, већ и симболе и ликове духовног свијета. Спојивши се са Логосом он очитује његова откровења и профористичкој (вањској) ријечи, духовна знања он доводи у одређене логичке системе кроз земне ликове, и открива сакривено.

 

Друга сила душе је - жеља. Одвојивши се од религиозног осјећања, из духовних преживљавања она се претвара у пожуду, тежњу ка наслади, у мрачне страсти, извитоперену (нестварну) осјећајност. Ова сила је највише повријеђена претходном. Разум, који је усхићен својим видљивим успјесима и достигнућима, није постао цар већ роб пожуда. Сјединивши се кроз покајање са духовним осјећањем жеља престаје бити невиђена и импулсивна. Она помаже уму да тежи према добру, она види у овом свијету сјенке изгубљеног раја. Жеља као сила душе сјединивши се кроз благодат са силама духа, претвара се у носталгију за Божанском љепотом.

 

Трећа сила душе код Светих Отаца назива се осјетљивост. То је заштитна сила душе. Она треба да чува душу од зла и гријеха, као имунолошки систем човјека -од инородног тијела. Њена најбоља манифестација је света мржња према ономе што разлучује душу од Бога, ипак, послије пада у гријех сила осјећања окренула се против онога што омета испуњавање страсних жеља; у овоме случају ова сила личи на мач, који је добијен да се штити од непријатеља, али је душа овај мач окренула против себе и непрекидно наноси њиме себи све нове ране. Реактивна сила, повријеђена гријехом, не манифестује се као очување личности, већ као потврђивање човјекова егоизма, на вањском плану она се манифестује као огромна амплитуда: од стране љутње и нетрпјељивости у породичном кругу (синдром ситног бијеса) до људских катомби које врше тирани (пир сатане). Раскорак између жеље и могућности изазива и храни осјећај љутње и злобе: човјек прима сав свијет као непрекидну неправду у односу на њега, као да се читаво човјечанство договорило да би узнемиравало њега. Такав човјек личи на бомбу напуњену прљавштине, која ће, ако се неопрезно додирне, експлодирати. Овај осјећај, појачавајући се, може довести човека до страшних душевних стања, излити се у садизам и незадрживу тежњу за убијањем.

 

Када се кроз покајање и благодат, раздражива сила душе сједини са духовним осјећањем обраћености према Богу, онда она постаје динамичко одрицање од гријеха, самокритичности, мржње према демону, осјетљивости према убацивању мрачних импулса у човјечију душу, ефикасним оруђем у чишћењу срца од страсти.

 

У овом питању сударили су се међусобно Исток и Запад. Исток јасно разграничава област духа и душе, запад их стапа у душевни монизам. Осим тога западна антропологија говори о гријехопаду човјека само као о губитку Божанске благодати при очувању природног стања душе. За источну антропологију гријехопад представља дубљу драму у историји свијета: човјек је испао из центра свога живота, на мјесто Бога он је ставио себе. Богоборачки импулс раскинувши савез човјека за његовим Творцем, деформисао је саму човјечију природу. Дух је постао одвојен од душе, будући да је одвојен од Бога, душевне силе су се такође разишле међу собом: разум, осјећање и воља час се слажу, час противурјече једно другом. Зато је источни аскетизам борба за човјечје срце, зато источни подвижник не вјерује себи, не вјерује својој души, његов је циљ покорити душу духу, а дух благодати. Зато је основа аскетике Истока - покајање, тај плач о гријесима кога не схвата свијет, сматрајући га слабошћу, малодушношћу и болесном сузљивошћу. Западни подвижник почиње од оштрог изазова тамним силама пакла, са којима је спреман борити се, као витез са горостасима. Основа овога подвижништва није покајање, већ част и љубав; али каква љубав? ...

 

Архимандрит Рафаил (Карелин)

[Иван Ивковић]

Свештеник Бранко Чолић - о Срцу

 

 

Емисија БЛАГОВЕСНИК, 19. децембар 2015. године

Гост: Бранко Чолић

Уредник и водитељ: Јадранка Јанковић

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

Архимандрит Јован Крестјанкин - О срцу човечијем

 

„Сине, дај ми срце своје" (Приче, 23,26)

 

Бесмртна и разумна душа, која нам је од Бога дарована, пребива у срцу, јер је срце духовни центар живота и наше душе. Свети оци Цркве, на основу личног духовног искуства, сведоче да је управо срце, а не разум, орган богопознања. Знамо из Светога Писма да је срце орган наших жеља, воље, добрих и злих намера. Сагласно жељама и намерама срца дешава се избор животнога пута.

 

По Светом Јовану Дамаскину: „Срце је центар сила множења, храњења, раста, и других"; а Свети Василије Велики у „Шестодневу" каже: „Срце је корен живота".

 

Најновија научна достигнућа дају доказе да је срце не само орган крвотока, него пре свега орган осећања. А Свето Писмо о срцу човечијем говори више и боље од било које науке, показујући да је оно више и дубље од органа осећања, зато што: „Ништа није дубље од човечијег срца", сведочанство је праведног Јова. Срце је најважнији орган познања, мишљења и воље - оживотворење свих духовних дејстава. Господ тражи наше срце: „Сине мој, дај ми срце своје!“ (Приче 23,26), јер ако је његов центар у Богу, онда су и све остале душевне силе.

 

Срце је место сусрета човека с Богом, пут познања вишег света; срце има способност да општи с Богом, да препозна деловање Божије, јављање и откривење Божије, - а што је човек духовнији то је у њему ова способност наглашенија.

 

„У срцу моме као да се огањ разгорео", каже пророк (Јер. 20,9). Какав огањ? Ево шта каже Свети Јефрем Сирин: „Недоступан уму улази у срце и обитава у њему. Земља не може да издржи стопе Његове, а чисто срце Га носи у себи." Созерцава га без очију, по речи Христовој: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети".

 

Свети арх. Лука пише: „Срце се састоји од мноштва осетљивих, тананих струна за све добро и истинито, које се не саглашавају ни са чим што је зло и неискрено". Управо због своје прeфињености многоструно срце има способност општења с Богом у молитвама и откривењима, јер оно чује тихи глас савести који му говори.

 

Срце, које је корен живота, подстиче на делатност све остале душевне силе, јер је њему дата власт над управљањем животом. Страсти одвлаче срце на погрешне путеве, и зато само људи очишћени и слободни од страсти, могу чинити оно што је исправно, по вољи свога чистога срца. „Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер је у њему извор живота", саветује премудри Соломон.

 

Срце је и корен греха. „Из срца излазе зле помисли..." (Мт. 15,19). Огреховљеном срцу тешка је помисао на Бога. Срце рањено грехом не може волети Бога, јер га се боји. Њему су очи ума помрачене и затворене, оно не чује глас савести која јасно сведочи о Богу, и веома често доводи човека до безумља. „Рече безумник у срцу своме: нема Бога" (Пс. 13,1).

 

Срце је центар физичке и душевне делатности, и пошто обједињује душевне способности, оно има спознајну моћ и силу делања. Срце је тајанствена оса која држи у јединству духовни и телесни сасатав човека. Оно је бездан дубоки који везује човека с Богом и ближњима. Хришћанска љубав извире из срца, и она се разликује од сваке друге љубави, јер је благодатна.

 

Преподобни Макарије Велики о овоме каже следеће: „Срце влада свиме, и када благодат захвати све поре срца, и загосподари над свим помислима душевним - тада можемо видети да ли је на таблици срца написана благодат закона духа." У срцу се формира личност човекова, и кад је душевни живот у хармонији, тада срце наступа као регулатор сила добра и зла.

 

У тајним дубинама срца скрива се врлина или порок. Духовно опитни људи знају да при добром и благодатном настројењу срца осећају тиху радост, дубоки мир, топлоту и светлост... који се умножавају творењем добрих дела и молитвеног духа. Насупрот овоме деловање на срце духа злобе рађа у њему смућење и жалост, некакву успаљеност или хладноћу, неутешно неспокојство.

 

Срце прима реч Божију, разуме је и осећа. Сам Господ каже да је оно њива на коју се семе речи сеје. У читању и слушању Светог Писма управо срце добија то осећање да се дотичне речи односе на нас.

 

Срце не само да прима дејство Духа Божијег, него, као центар нашег духовног живота, оно усавршава и уподобљава Богу. Срцем се испољава виша функција духа човечијег: вере и љубави. Срце је центар љубави: „Добри човек из доброг срца свога износи добро", (Лк. 6, 45). У срцу се рађају добродетељи: смирење, кротост, милосрђе, трпљење, праштање, вера, љубав. Чисто срце је највеће богатство човеково, јер је оно наша слава у Господу. Управо зато се оно  јавља као место пребивања душе. Зато се молимо: „Срце чисто саздај у мени Боже, и дух прав обнови у утроби мојој" (Пс. 50,12). Чисто срце - храм Божији, а дух прав - Дух Божији у њему.

 

Срце је непрозирно, недоступно чулима, и не само туђем, него и нашем погледу, јер је срце сфера, а не центар. Човек срцем воли, верује, нада се. Човеково срце води спољашњи живот, кад: "Уста говоре од сувишка срца" (Мт. 12,24), и унутрашњи, „унутрашњи човек срца" (Ап. Павле), који сједињује у себи свет природни и свет натприродни.

 

Питање срца је питање слободе. Слобода самоопредељења је дубља од свести, јер закони не делују у сфери срца. Отуда је немогуће забранити да се воли, мрзи, хоће, неће, верује, не верује. Судбина човекова, његове најинтимније одлуке решавају се у дубини бића, у срцу, па и иза срца, у благу - које је Бог! „Где је благо ваше, онде је и срце ваше". У овој сфери је човек Божија слика.

 

Дакле, срце а не ум - мисли, спознаје, закључује, одлучује. Преподобни Исак Сирин тврди да је „ ум једно од душевних чувстава, док срце обухвата и садржи у себи сва унутрашња чувства". Срце поседује способност да задобије из духовног света осећања вишњег поретка и да их преда уму. Дар интуиције која је у сфери срца, осећа и зна много тога што је уму несхватљиво и необјашњиво. Интуиција је: познање суштине ствари и бића, не умом него срцем.

 

Исихастички пут: ум у срцу, показује да није ум последња дубина бића, него срце. Али, ум се шири срцем, а срце се просветљује умом. Љубав се рађа у срцу од познања ума о Богу. Кад срце узљуби Бога оно стреми Њему, и човек све више и више стиче познање о Богу. За познање тајних дубина Божијих неопходно је срце чисто, колико је то сазданом бићу могуће, осетљивом на Красоту коју прима. „Дубоко је срце човеково и ко ће га испитати?" (Пс. 64,6)

 

Срце има способност да љуби, а љубав има способност да позна Бога, јер „Љубав је Бог". Срце које љуби утврђује вољу, просветљује ум, дарује утеху на тешком животном путу, подстиче човека да твори добро ближњима, пријатељима и непријатељима. Само је љубав способна на задивљујући подвиг самопожртвовања. Срце је престо на коме седи Господ.

 

Свети Јован Кронштадски: „...Ти знаш како срце бистро, јасно и далеко види, нарочито предмете света духовнога, што је приметно у сваком познању, а нарочито у духовном, где се много тога вером познаје, (виђењем срца); а срце је око бића човечијег - и што је оно чистије, тим боље, даље, и јасније види. Код светитеља је ово духовно око доведено до оне висине и чистоте, са које свети Божији људи виде јасно, широко и далеко, виде наше духовне потребе." Толико о срцу човечијем.

 

http://mojepravoslavlje.blogspot.rs/2013/06/2326.html

[Иван Ивковић]

Вреди послушати! Излагање које обухвата и проширује тему:

 

 

Ожиљци и опомене: проф. Милан Милић, психијатар                              

 

Са професором Милићем смо разговарали о његовој књизи „Острва свести“ која представља пишчев начин промишљања тема које су изазов његове стручне, али и научничке каријере: лаж, истина, егоизам, правда, добро и зло, љубав... Писац тумачи „уплићући“ своје психијатријско искуство и знање на користан и приступачан начин, користећи и своју ерудицију великог распона. Тако нам књига сугерише да су многи психијатријски изазови и ставови садржани у делима Сенеке, Шопенхауера или Унамуна. И у нашем разговору професор Милић је својим поукама и цитатима философа и писаца расветлио разне проблеме данашњег човека. Аутор: Спиридон Булатовић.

 

http://www.svetigora.com/audio/download/18236/29.01.2016_prof.dr-Milam_Milic.mp3

 

Преузмите аудио датотеку

 

Извор

[Иван Ивковић]

Свакоме заинтересованом за ову тему препоручујем да проучи дело О стварању човека св. Григорија из Нисе. Ово се тематски, а и квалитативно сматра наставком "Шестоднева".

[Иван Ивковић]

О ЧОВЕКОВОЈ ДВОЈСТВЕНОСТИ, О ОБУЧАВАЊУ, О МОЛИТВИ И КЛЕТИ

 

Човек је двојак: спољашњи и унутрашњи, телесан и духован. Спољашњи је видљив, телесан, а унутрашњи је невидљив, духован, или по речима апостола Петра, "потајениј сердца человјек в неистљенији кроткаго и молчаливаго духа" (1 Петр. 3, 4). И свети Павле објашњава двојственост човека говорећи: "Ашче и вњешниј наш человјек тљејет, обаче внутрењиј обновљајетсја" (2 кор. 4, 16). Овде апостол јасно говори о спољашњем и унутрашњем човеку. Дакле, спољашњи човек се гради од многих удова, а унутрашњи постаје савршен умом, пажењем на себе, страхом Господњим и благодаћу Божијом. Дела спољашњег човека су видљива, а унутрашњег невидљива, као што каже Псалмопојац: "Приступит человјек, и сердце глубоко" (Пс. 63, 7). И апостол такође говори: "Кто бо вјест от человјек, јаже в человјецје, точију дух человјека живушчиј в нем?" (1 Кор. 2, 11). Само Онај Који испитује срца и утробе зна све тајне унутрашњег човека.

 

Ово обучавање бива двојако - спољашње и унутрашње: спољашње је у књигама, унутрашње у богомислију; спољашње је у љубави према мудрости, унутрашње је у љубави према Богу; спољашње је у говорништву, унутрашње је у молитвама; спољашње је у оштроумности, унутрашње је у топлини духа; спољашње је у уметностима, унутрашње у топлини духа; спољашњи "разум кичит" (1 Кор. 8, 1), унутрашњи се пак смирава; спољашњи је радознао желећи да зна све, унутрашњи пази на себе и не жели ништа друго осим да познаје Бога говорећи Му с Давидом: "Тебје рече сердце моје, Господа взишчу" (Пс. 26, 8). И још "Имже образом желајет јелен на источники воднија: сице желајет душа моја к Тебје, Боже" (Пс. 41, 2).

 

Молитва такође бива двојака - спољашња и унутрашња: она која се твори јавно и она која се твори тајно; саборна и она у осамљености; обавезна и слободна. Обавезна, саборна молитва која се твори јавно по црквеном уставу, има своје време: полуноћницу, јутрење, часове, литургију, вечерњу и повечерје, и на таква мољења се људи позивају звоном, јер их, као данак који припада Цару Небеском, морају давати свакога дана. Молитва која се твори тајно јесте слободна и нема одређено време, твори је кад ко пожели, без икаквог позивања, само по надахнућу самог духа. Прва, то јест црквена молитва има одређени број псалама, тропара, канона и других песама и дејстава јерејских, а друга (тајна, слободна), пошто нема одређено време није одређена ни бројем молитава, јер се свако моли колико хоће, понекад кратко, понекад дуго. Прва се изговара гласно устима и гласом, а друга - само умом. Прва се изговара стојећи, а друга не само када човек стоји или када хода, већ и када почива на постељи, речју, увек када се догоди да свој ум упери ка Богу. Прва, саборна, твори се у храму Господњем, у цркви или због неког разлога у некој кући у којој се окупи неколико људи, друга је осамљена, твори се у затвореној клети, по речима Господа: "Јегда молишисја, вниди в клијет твоју, и затворив двери твоја, помолисја Оцу твојему, Иже в тајне" (Мт. 6, 6).

 

Опет, и клет бива двојака - спољашња и унутрашња, материјална и духовна: материјална је од дрвета или камена, духовна је пак срце или ум или (по речима светог Теофилакта) тајна мисао. То је исто (Тумач. на Мт. глава 6). Зато материјална клет увек стоји на истом месту, а духовну човек свагда носи са собом: ма где да се нађе, увек је са њим његово срце у којем може, својим умом, сабравши мисли своје, да се затвори и да се моли Богу тајно, без обзира да ли је међу људима или беседи са многима. Унутрашња молитва (ако некоме буде дато да налазећи се међу људима буде на њу подстакнут духом) не захтева ни уста, ни књигу, не користи покрете језика, ни глас из грла (иако се и ово и дешава кад је човек сам), већ само узвођење ума према Богу и удубљивање у себе, што се може чинити на сваком месту.

 

Материјална клет човека који тихује у њој оставља човека самог са собом, а унутрашња, духовна, смешта у себе и Бога и сво Небеско Царство, у складу са јеванђељским речима Самог Христа: "Царство Божије внутр вас јест" (Лк. 17, 21). Ово Макарије Египатски објашњава следећим речима: срце је мали сасуд, али оно смешта у себе све ствари, тамо је и Бог, тамо су Анђели, тамо је живот и Царство, тамо су небески градови, тамо је ризница благодати.

 

Човек треба чешће да се затвара у унутрашњу, срдачну клет, него међу зидове и да тамо сабравши све своје помисли, препусти свој ум Богу и да Му се моли тајно са свом топлином духа и живом вером, а уједно и да се поучава у богомислију, како би било могуће да израсте у мужа савршеног.

 

Схиигуман Харитон Валаамски