Претражи Живе Речи Утехе

"Јер је жива ријеч Божија, и јака и оштрија од свакога мача оштра с обје стране, и пролази до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срдачнијем." (Јевр. 4, 12) "А сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа." (1.Сол. 5, 23) Како су свети оци сагледали човека осим на личносном плану? Које су то законитости које одликују сваког од нас? Добар увод у истраживање ове области даје нам ђакон Александар Јовановић у предавању "Анатомија молитве".

Архимандрит РАФАИЛ Карелин „БЛАГОДАТ ЧИНИ ПРАВОСЛАВНИМ НЕ САМО УМ, ВЕЋ И ЧОВЕКОВО СРЦЕ“ (интервју за Православие.ру) – Оче Рафаиле, проживели сте дуго, били сте сведоци различитих политичких епоха. Сваку од њих карактеришу посебне духовне немоћи. Шта је главна духовна немоћ нашег времена? – За главну духовну немоћ нашег времена сматрам лаж и дволичност који постају животни стил савременог човека. Религија већ престаје да буде доминанта у животу човека и главни императив његовог понашања, она више служи задовољавању одређених душевних потреба, слично естетском задовољству које пружа уметност. Религија заправо у многоме представља дело воље. Унутрашњи живот хришћанина представља непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету који, по Христовим речима, „лежи у злу“. Ова борба је мучна за многе савремене хришћане и зато њихова религиозност поприма спољашње форме и у њима обамире. Другу немоћ нашег времена представља изолованост људи и њихова емоционална хладноћа. У веку технологије човеку је све мање потребна помоћ другог човека, а мање му је и стало до ње – машина замењује човека. Средства масовних комуникација доприносе стандардизацији мишљења. Телевизор, компјутер и друга техничка достигнућа све више замењују живи контакт: човек одлази у виртуелни свет који постаје његова друга стварност. У том свету он нема одговорност, осећа себе слободним од обавеза и брига – илузорни свет ништа не тражи од њега. Духовна отуђеност често прелази у аутизам. Човек осећа сопствену усамљеност, али и у том случају телевизор и компјутер нуде му општење на даљину, виртуелне везе без љубави, некакво мртво општење налик на општење сенки. Техника смањује физичко растојање међу људима, али их у исто време међусобно дистанцира на емоционалном плану. Човек престаје да воли другог; ближњи постаје далек. Особа губи жељу да се види са пријатељима, удобније му је да седи пред компјутером. Овде привидна удобност своди људско општење на ниво прагматичног. Емоционална хладноћа и отуђеност прерастају у моралну кризу која је много опаснија од економске. Овај процес се у различитим облицима појављује свуда, при чему је у технички развијеним земљама он снажнији и разорнији.