Интернет и духовна борба

[Ignjatije]

Интернет, вечност и страшни суд

 

Постоји један рат у којем се не пуца, не разарају градови, не лије људска крв и не загађује природа, у којем не учствују ни авиони ни тенкови ни бродови ни подморнице. Ипак, тај рат односи на милионе људских душа и небројене сате и дане у којима би човек могао учинити нешто за себе, за своје спасење и вечни живот.

 

 

Шта је савремени рат? Ево, чујте. Сваког дана на стотине милиона људи у целом свету – и деце, и младића, и жена, и мужева – седи испред монитора и игра се рата у његовим различитим модификацијама. Сатима. И апсолутно их је немогуће одвојити од ове забаве. «Играње рата» је, наравно, услован појам, али се неки заиста играју рата и чини им се да су брутални и непобедиви војници; други се баве мање милитаризованим стварима, али је главно да су заузети. Противнику је то главно.

 

 

 

Зато што је у току рат за људске душе, а за непријатеља је главно да веже душу, да је заокупи нечим што је бескорисно за вечност и да је тако погуби без иједног хица. Овде меци уопште нису потребни, зато што смрт тела ради истине, ради одбране правде, смрт, условно говорећи, од злог метка – оваква смрт човекову душу чини учесницом у највишој истини и духовном блаженству, а управо то је оно што наши непријатељи нипошто не желе да дозволе. И они воде други, колико год је то могуће неприметан и тајни рат. Који изазива распад. Уосталом, он остаје тајна само за оне који не желе да размишљају о себи, о циљу свог постојања у овом свету и у вечности. А циљ је једноставан – човек овде треба да се потруди у послушању Богу како би у вечности наследио Царство Божије. Дефиниција је једноставна, али да би се схватили њени дубина и смисао треба се много потрудити, зато што ризнице духовног живота Господ открива онима који су Му послушни, који Га упорно траже и подстичу себе на свако добро дело. 

 

Дакле, све оне стотине милиона људи различитог пола, година и карактера, који сате проводе на интернету, изгледају себи као учесници у великим догађајима, победама и открићима, а заправо... заправо су људи уморних, измождених лица, црвених очију, погрбљени људи који данима и ноћима непокретно седе испред информационих идола. И онај ко влада овим идолима побеђује људе без иједног хица. Чини их беспосличарима који ни за шта нису способни, који су умислили да су, ако не господари судбине, у сваком случају људи који живе разноврсно и богато. Живот ових људи је отрован маглом, опседнутошћу, духовним сном, који им извесно време даје слатке снове, али стварност, која је паралелна сну, у међувремену постаје све мрачнија и безизлазнија. Зато што је у питању рат. И његов циљ је да се непријатељ учини неспособним на сваки начин. А затим да буде погубљен. 

 

Ако се саберу сви сати које свако од ових људи свакодневно проводи у свом виртуелном свету, добиће се... страшно је чак и помислити колико је то година убијеног времена. И то је за само један дан. А таквих дана има на десетине, стотине и хиљаде... А земаљски живот је тако кратак... И кад се «рат» заврши, човек ће пред Страшним Судијом морати да одговара како је потрошио ове драгоцене и, авај неповратне године земаљског живота. А оне су драгоцене управо зато што овде, на Земљи, човек бира своју вечност. И бира је само својим односом према Истини. Он може да је игнорише, да је занемарује, да је исмева и не признаје. Не може само једно – да се коначно сакрије од Истине, зато што ће сваки човек, био он добар или зао, богат или сиромашан, верујући или не, - пре или касније морати да стане пред Истину. И суд који ће се тада десити, биће заиста страшан управо зато што човек неће моћи ни да се сакрије, ни да га избегне, ни да се оправда. А главно питање упућено души биће апсолутно јасно: а шта си у свом животу учинио из љубави? И у светлости праве истине љубављу неће моћи да се назове нешто друго, што смо у свом безумљу и помрачености или због наивности или заблуде сматрали љубављу. И испоставиће се да наше победе нису она наводна достигнућа и победе који су бескорисно радовали нашу таштину и који су нас укоренили у уображености и страстима, већ победе љубави над мржњом, пажње према ближњима над равнодушношћу, марљивости над леношћу, вере над неверовањем, уздржање над сластољубљем... И управо ове победе, немогуће без помоћи Божије, биће у страшном часу главно наслеђе и садржај наше личности, нашег живота у вечности. 

 

А ако ових победа не буде било или ако њихов број буде ништаван, ма колико других победа да смо освојили у стварним или виртуелним биткама, мораћемо да искусимо највећи и најтужнији поразу свом животу. Пораз протраћеног живота. И «победник» у овом рату ће бити онај, ко ће сам због своје «победе» над милијардама душа бити у паклу сопствене злобе и мржње. 

 

Али док битка још није завршена, док још теку дани нашег земаљског живота, имамо срећну наду и шансу да постанемо учесници у заиста великој победи. А за то је потребно само да изаберемо за свог војсковођу Истину и да идемо за Њом на свим путевима свог срца. И премда ће овај живот бити тежи од виртуелног, он ће зато бити Прави. А у животу је управо то – главно.

 

Наравно, ја нисам против интернета. И сам га користим. И кад завршим с писањем овог текста вероватно ћу га електронском поштом послати у редакцију, али... Схватам да виртуелни живот може и треба да буде само део мог правог живота, и притом мали део. Али то још није све. Испоставља се да овим малим делом треба да умем да управљам, иначе ће он почети да управља мноме, па ће овај мали део постајати све већи, док ме потпуно не прогута и не учини робом. Односно, у виртуелном свету онај рат о којем смо говорили, - рат за људску душу – не престаје, и свако ко улази у информациони свет треба то да има на уму и да се бори како треба. Тачније, једноставније говорећи, треба да користи интернет како би служио Богу и људима, а не да дозволи интернету да га користи у борби против Бога и људи. Интернет је одлично помагало у правом животу! Пре свега као информатор, приручник, библиотека, и наравно, као средство за комуникацију. Али ништа више од тога... Уверен сам у то да нам је пре прикључивања на интернет потребна молитва. 

 

На пример: «Господе, заштити мој ум и моје срце за време рада на интернету како бих га користио разумно ради служења Теби и мојим ближњима!» 

 

Оваква молитва изражава нашу слободну вољу, нашу жељу да и у виртуелном простору остајемо с Богом и да чинимо добро колико можемо. Ипак, и овде постоји опасност, зато што лукави људску душу најчешће осваја управо под маском добра, тако да човек, опет, може дане и ноћи да проводи седећи без покрета испред светлећег екрана, мислећи да непрестано чини добро, а заправо ће бити у ропству демона. Ево зашто живот на интернету треба обавезно да чини само једну кап нашег стварног живота (осим живота професионалних «компјутераша»). И човек треба да уме да искључи свој компјутер и да остане у тишини... да се моли и да гледа са стране... да делује и живи у стварном, делатном животу, који захтева од нас и веру, и трпљење, и истрајност у доброчинству. И управо на овом попришту – стварног живота са свим његовим борбама, падовима, али и покајањем и устајањем – остварује се дело служења Богу и људима, дело стицања вечног благодатног живота. 

 

А пошто, хвала Богу, још нисмо умрли, пошто можемо да се одвојимо од монитора и да се осврнемо унаоколо, да размислимо о онима којима су потребни наша помоћ и наше саучешће – наш рат није завршен. И још увек, уз помоћ Божију, можемо из њега да изађемо као победници. Ако будемо умели да схватимо изузетну важност трезвености, уздржања и самоограничења, између осталог, и кад је у питању људски изум – интернет. Употребимо драгоцено време, слободно од интернета, за пажљиву молитву, за читање речи Божије и дела светих отаца, за дела милосрђа и љубави – и сами ћемо видети како ће очигледно почети да се мења наш живот. Да се мења духовно.

 

 

Има ли тајни у овоме? Да, и оне су једноставне. Треба да заволимо тескобу и тугу и бол, који се појављују онда кад почињемо да ограничавамо своје тело – односно телесног човека са свим његовим «страстима и похотама», јер чим почнемо да се одричемо свега оног слатког и о чему маштамо, на шта смо навикли, - одмах почињу бол и туга. Управо у томе је тајна, што не треба бежати од овог бола, већ га треба заволети као спасоносну и светлу одећу, обуће се у њега и чак га заволети, ма како чудно то звучало.

Јер управо после овог бола тела које ограничава, следи неизрецива радост душе, која ступа у духовну област послушања Богу. И то нису измишљотине, нису неке бајке. А свако онај ко то жели, може да искуси и сам. 

 

И док имамо то на уму, док покушавамо то да испунимо с молитвом и уздањем у помоћ Божију – нико не може да нас назове побеђеном војском, већ непобеђеном војском. И нека то за нас буде извор радости, надахнућа и наде. Наде у прави живот. 

 

Свештеник Димитриjе Шишкин

Извор: pravoslavie.ru

 

http://www.prijateljboziji.com/_Internet,-vecnost-i-strasni-sud/38143.html

 

 

[Млађони]

     

 

 

Kako vole da prenaduvavaju probleme.... pa to je uzas...

[Н И Н Е]

Треба да заволимо тескобу и тугу и бол, који се појављују онда кад почињемо да ограничавамо своје тело – односно телесног човека са свим његовим «страстима и похотама», јер чим почнемо да се одричемо свега оног слатког и о чему маштамо, на шта смо навикли, - одмах почињу бол и туга. Управо у томе је тајна, што не треба бежати од овог бола, већ га треба заволети као спасоносну и светлу одећу, обуће се у њега и чак га заволети, ма како чудно то звучало.

Баш хтедох да питам шта би пинк православци рекли на ово кад Млађа се јавио.

Иначе свиђа ми се текст. Игрице су порок ако се претерује. Говорим из личног искуства, велики део младости сам протраћио на играње игрица.

[Млађони]

Баш хтедох да питам шта би пинк православци рекли на ово кад Млађа се јавио.

Иначе свиђа ми се текст. Игрице су порок ако се претерује. Говорим из личног искуства, велики део младости сам протраћио на играње игрица.

 

Jeste slazem se ja sa time, medjutim ovaj tekst prenaduvava pricu. Citajuci isti dobijam utisak da je to neki ogroman i strasan problem, ustvari je jako mali problem jako malog broja ljudi. 

[Grizzly Adams]

Добар је текст. Заиста људи знају да претерају са овим стварима. Од којих сам први ја...

[Melhisedek88]

Jeste slazem se ja sa time, medjutim ovaj tekst prenaduvava pricu. Citajuci isti dobijam utisak da je to neki ogroman i strasan problem, ustvari je jako mali problem jako malog broja ljudi. 

Sta te briga Mladjo,ti imas samo 25 000 poruka na ovom forumu.Ova tekst se ne odnosi na tebe.Ni u kom slucaju.Jeste, predimenzioniran je tekst!

[зеленизуб]

Дакле, све оне стотине милиона људи различитог пола, година и карактера, који сате проводе на интернету, изгледају себи као учесници у великим догађајима, победама и открићима, а заправо... заправо су људи уморних, измождених лица, црвених очију, погрбљени људи који данима и ноћима непокретно седе испред информационих идола. И онај ко влада овим идолима побеђује људе без иједног хица. Чини их беспосличарима који ни за шта нису способни, који су умислили да су, ако не господари судбине, у сваком случају људи који живе разноврсно и богато. Живот ових људи је отрован маглом, опседнутошћу, духовним сном, који им извесно време даје слатке снове, али стварност, која је паралелна сну, у међувремену постаје све мрачнија и безизлазнија. Зато што је у питању рат. И његов циљ је да се непријатељ учини неспособним на сваки начин. А затим да буде погубљен.

"The empires of the future are the empires of the mind" - Sir Winston Churchill, Speech at Harvard University, September 6, 1943, in The Oxford Dictionary of Quotations (1999), Knowles & Partington, Oxford University Press, p. 215 ISBN 0198601735

"Nase dve zemlje su te koje kontrolisu sudbinu sveta, koje kontrolisu nauku i tehnologiju, koje kontrolisu kulturu. Buduce imperije bice imperije uma. Kontrolisati ono sto covek misli nudi vece dobiti od oduzimanja zemlje i provincija drugih naroda ili njihovog iscrpljivanja eksploatacijom"  - rekao je jos 6. septembra 1943. Vinston Cercil, obracajuci se anglofilima na Harvardskom univerzitetu.

[Ignjatije]

Добар је текст. Заиста људи знају да претерају са овим стварима. Од којих сам први ја...

 

Ти си још и прави подвижник по том питању. Знаш месецима да се не појавиш на форуму. Тај степен огромна већина нас није спровела на себи.

 

Буди задовољан собом. Ниси патолошки случај. Кад ти ја кажем.

[Млађони]

Sta te briga Mladjo,ti imas samo 25 000 poruka na ovom forumu.Ova tekst se ne odnosi na tebe.Ni u kom slucaju.Jeste, predimenzioniran je tekst!

 

Pa na mene se odnosi, ali koliko ovde ima takvih ko ja? Jedan ja.. i to je to... a tekst pise ko da je vas 100 ovde takvih.. 

[Bokisha]

Pa na mene se odnosi, ali koliko ovde ima takvih ko ja? Jedan ja.. i to je to... a tekst pise ko da je vas 100 ovde takvih..

Misli globalno a ne lokalno.....verovatno sa šireg aspekta i područja razmatrano tekst deluje sasvim objektivno i realno bez kurir blic alo pumpanja

[Млађони]

Misli globalno a ne lokalno.....verovatno sa šireg aspekta i područja razmatrano tekst deluje sasvim objektivno i realno bez kurir blic alo pumpanja

meni deluje ko duhovni kurir iskreno..

 

Kao jedna monahinja koja je rekla mladom paru koji nije u braku da su bludnici i da zive u bludu ... bese pisao neko po forumu.. 

 

e isti mi je takav ovaj tekst..

[Bokisha]

е па братић Млађо,чек да прође мало време па искуство знаш колко ће да буде  ...колко  ош....али Богу хвала па има и више протока позитивних информација тако да може и да научи неко нешто корисно...пре поприлично  времена  и сам сам користио  компјутер ,,антистрес`` терапију-игрице углавном ...и могу ти рећи промашај,заборавиш на проблем ал оста недоречен-нерешен...гурнут под тепих  само чека да груне...Богу хвала ако је Његова милост толико са тобом да си отпоран на лоше утицаје...и не заборави нису сви ко ти братић ...има их одметнутих,заборављених,заблуделих....лично би волео да сам имао прилику да прочитам вако нешто пре 15-16 година....а успут твоје ме подећа на исто моје  по питању неких тематика од пре15-20 год...па је временом  сазнањем прешло у :fmqmtx:...  

[Arsenija]

e isti mi je takav ovaj tekst..

 

Tekst je dobar. Tekst je veoma dobrar. Teskt je izuzetan.Ima mnogo dobrih tekstova.Mozemo da ih citamo danima ,iznova i iznova ...  Nije problem u tekstu. Ako je prejak,onda nam sluzi kao primer nekog ideala... A ja licno smatram da nije prejak,vec da smo mi preslabi.  I da moramo mnogo vise da radimo na sebi . 

 

 

 

Има ли тајни у овоме? Да, и оне су једноставне. Треба да заволимо тескобу и тугу и бол, који се појављују онда кад почињемо да ограничавамо своје тело – односно телесног човека са свим његовим «страстима и похотама», јер чим почнемо да се одричемо свега оног слатког и о чему маштамо, на шта смо навикли, - одмах почињу бол и туга. Управо у томе је тајна, што не треба бежати од овог бола, већ га треба заволети као спасоносну и светлу одећу, обуће се у њега и чак га заволети, ма како чудно то звучало.

 

 

... tesko meni . Meni nema pomoci .  

[Иван Ивковић]

https://radiosvetigora.wordpress.com/2015/04/20/%D1%84%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%B1%D1%83%D0%BA-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BC-%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88/

 

Фејсбук прети брисањем налога свештенства и монаштва који не желе да своје име на профилу промене у рођено име, саопштио је познати православни мисионар и свештенослужитељ из Америке.

Иако су познати по својим монашким и свештеничким титулама, као што су „свештеник, игуман, монах, јеромонах, игуманија итд“, Фејсбук од недавно захтева да ова лица на својим профилима користе своја „цивилна“ имена.

„Време је да се Фејсбуку каже да су отишли предалеко“, каже игуман Трифун из Манастира свемилостивог Спаса на острву Вашон у Сједињеним Америчким Државама, који је, након што је и сам погођен новим правилима ове друштвене мреже, одлучио да покрене петицију, којом је за два дана сакупио 5000 потписа.

 

„Можда је тешко поверовати, али Фејсбук је постао основно оруђе у мојој служби“, каже он.

 

Фејсбук оца Трифуна повезује са хиљадама људи којима је потребно његово духовно руковођење. То су, по његовим речима, људи који се суочавајау са „злостављањем, насиљем, зависношћу и другим тешкоћама“.

 

„Фејсбук је често једини начин на који се они одваже да комуницирају“, истиче игуман.

Скоро сваког дана он добија позиве за помоћ преко Фејсбука, али ови позиви сада остају без одговора, а Фејсбук прети да потпуно избрише његов налог, као и све профиле православног свештенства и монаштва.

 

 

„Пре више од тридесет година, када сам дао завете и постао православни монах, добио сам име Трифун и одрекао се свог првобитног имена, и од тада га нисам користио“, каже игуман Трифун.

„Чак ме и породица зове игуман Трифун, и то је име које сам користио на Фејсбук профилу“.

Монах каже да је Фејсбук одбио да поново активира његов налог, иако је доказао свој идентитет.

„Казали су да ми је забрањено да користим Фејсбук док не будем користио своје старо име“.

По речима игумана Трифуна, његова прича о деактивацији налога без упозорења није једина: „Индијанцима, свештенству других религија, чак и жртвама насиља речено је да користе своја рођена имена на Фејсбуку. Фејсбук мора променити своју политику“.

„Бојим се да људи мисле да сам их напустио“, каже о. Трифун за своја духовна чеда, додајући да је свестан да је сврха ових правила безбедност корисника, ипак, „само тражимо да нам се дозволи да користимо алтернативно име када постоји добар доказ да је ово прави идентитет особе“, каже он.

„Фејсбук може истовремено да штити своје кориснике и да нам допусти да поштујемо своје завете и традиције“.

 

Са енглеског: Александар Орландић

 

Извор: theorthodoxchurch.info

[Adelaida]

meni nije jasno kako neko moze da se zove : Swatka Mawa ili Mawa maca kuca meda a ne moze Iguman Trifun...? :.mislise.