Усамљеност - тегоба "једнине" - етички аспекти

[Дијана.]

[Рада.]

http://www.manastir-lepavina.org/cms/slike/upload/duhovne_pouke_23.jpg

 

 

[Gordana .]

Закључај статус, хохохо

[JESSY]

Данас се човек веома оповршинио, а и динамика живота доприноси томе да остајемо на површини, не успевамо да се удубимо ни у један догађај који нам се десио у току дана јер има много дневних догађаја, немамо прилику да се удубимо у сусрет са самима собом. Зато човек мора да проба да се дистанцира од јавног живота, да се повуче у тишину, сваког дана, макар пола сата. Најбољи пример за то нам даје Исус. Он је непрестано био са народом, али се често и повлачио у пустињу, на гору, у осаму, да би се сусрео са Самим Собом. Ту се онда јављају многа питања, а најдоминантније питање је питање Бога, са тим се треба срести у клијети срца свога. Човек мора да се запита да ли има смисла то чиме се бави, што ради. Бог упућује човека стално на многе људе и ситуације, како би се суочио са собом. Таква је прича о болеснику у бањи Витезди: "Немам човека." Човеку је потребан човек, а он сигурно постоји у нашем окружењу, питање је времена само када ће се он десити. Свако има прилику да се определи за Бога, а то подразумева одрицање од задовољстава, одрицање од комфора, страсти, подређивања свега око себе свом егоизму, а прихватање крста као модела живота. Кад човек почиње да узраста у Христу, добија такву храну и дарове да све што је пре тога представљало сладост и задовољство постаје безначајно, без сока. Црква нуди подвиг, а не мучење, а то значи одсецање болести модерног живота, Црква на тај начин нуди исцељење. (Епископ јегарски Порфирије)

[feeble]

Jos jedan tekst koji konstatuje stanje, ali izgleda ce popravka ici tesko.

 

"Živimo u dobu usamljenosti"

 

GUARDIAN

Pisac i filozof Džordž Monbajot napisao je kolumnu za britanski Gardijan u kojoj konstatuje da živimo u dobu usamljenosti, koje će skupo koštati čovečanstvo. Mi vam je u celosti prenosimo:

 

 

Antropocen, kako su naučnici nazvali epohu u kojoj živimo, doba je čovekovog ogromnog uticaja na biosferu, ali se po malo čemu razlikuje od ranijih doba. 

 

Ipak, jedna razlika je očigledna: ovo je doba usamljenosti. 

 

Kada je Tomas Hobs tvrdio da je u prirodnom stanju, pre nego što je čovečanstvo iznedrilo autoritete, koji će ga kontrolisati, vlada “rat svih protiv svih”, nije mogao više pogrešiti. 

 

Od starta smo društvena bića koja u potpunosti zavise jedna od drugih. Naši preci sa istoka Afrike nijednu noć nisu mogli da prežive jedni bez drugih. Mi smo oblikovani i to u većoj meri od bilo koje druge vrste, kontaktom s drugima. 

 

Doba u koje ulazimo, u kom postojimo potpuno nezavisno jedni od drugih, drugačije je od svih ostalih. 

 

Pre tri meseca objavljena je vest da je usamljenost postala epidemija među mladim ljudima. Nedavno je isto rečeno za starije. 

 

Ebola nikad neće ubiti toliko ljudi kao ova opaka “bolest”. Društvena izolacija može dovesti do prerane smrti, koliko i pušenje 15 cigareta dnevno, a istraživanja pokazuju da je usamljenost dva puta smrtonosnija od gojaznosti. 

 

Demencija, visok krvni pritisak, alkoholizam i nesreće postaju učestaliji kada se prekine komunikacija među ljudima. Sami ne možemo. 

 

Tačno je da su se fabrike zatvorile, da ljudi češće putuju automobilima nego autobusima, da više gledaju Jutjub nego što odlaze u bioskope, ali te promene ne uspevaju da objasne brzinu urušavanja modernog društva.

 

 

Ove strukturne promene prati ideologija koja se protivi životu i koja podstiče i slavi našu izolovanost od društva. Rat svih protiv svih - kompetitivnost i individualizam - postao je religija modernog doba, koju opravdava mitologija o usamljenim rendžerima, samoizgrađenim ljudima, samostalnim preduzetnicima… Za najdruštvenija od svih stvorenja, koja ne mogu preživeti bez ljubavi, društvo više ne igra nikakvu ulogu - samo herojski individualizam. Važno je samo pobediti, a ostalo je kolateralna šteta. 

 

Deca u Britaniji više ne žele da budu vozači autobusa ili medicinske sestre - više od petine reklo je da samo “žele da budu bogati”. Bogatstvo i slava su jedine ambicije za čak 40 odsto ispitanih. 

 

I jezik se menja u skladu s tim. Najuvredljvija reč postala je “gubitnik”. Više ne govorimo o ljudima, nego o individuama. 

 

Jedan od tragičnih ishoda usamljenosti jeste to što se ljudi okreću televiziji, kao utesi. Čak dve petine starijih ljudi smatra TV svojim najčešćim društvom. 

 

Ovo samolečenje pogoršava simptome bolesti. 

 

Istraživanje ekonomista Univerziteta u Milanu pokazalo je da televizija podstiče takmičarski duh i paradoks visokog dohotka: naime, to što nacionalni dohodak raste ne znači da raste i sreća stanovništva. 

 

Naučnici su otkrli da su osobe koje često gledaju TV manje zadovoljne svojim prihodima, od onih koje ga gledaju retko. TV ubrzava pokretnu traku hedonizma i primorava nas da još više radimo, kako bismo imali identičan nivo zadovoljstva. 

 

Šta je poenta? Šta dobijamo iz tog rata svih protiv svih? Konkurencija podstiče rast, ali rast nas više ne čini bogatijim. Čak i da je to istina, ne bi nas učinila srećnijim. 

 

Čak ni jedan procenat svetskog stanovništva, u čijem je vlasništvu 48 odsto svetskog bogatstva, nije srećan. Istraživanje Koledža u Bostonu pokazalo je da osobe sa prosečnim godišnjim primanjima od 78 miliona dolara sebe ne smatraju zadovoljnim, nego paralisanim anksioznošću, nezadovoljstvom i usamljenošću. 

 

Mnogi su rekli da se osećaju finansijski nesigurnim: da bi stali na čvrsto tle, veruju oni, potrebno im je, u proseku, oko 25 odsto više novca. Da ga kojim slučajem dobiju, verovatno bi im bilo potrebno još 25 procenata. Jedan ispitanik je rekao da se neće smiriti dok ne bude imao milijardu dolara na bankovnom računu. 

 

Za ta osećanja rastrgli smo prirodu koja nas okružuje, degradirali uslove življenja, predali svoju slobodu i zadovoljstvo kompulsivnom hedonizmu bez zadovoljstva u kom, pošto smo progutali sve ostalo, počinjemo da vrebamo sebe same. Zbog toga smo uništili samu suštinu čovečanstva - našu povezanost. 

 

Ako želimo da prekinemo taj ciklus i ponovo se udružimo, moramo se suočiti sa sistemom koji nas žive jede, a koji smo sami napravili.

 

 

http://www.b92.net/zivot/novodoba.php?yyyy=2014&mm=10&dd=16&nav_id=912406

[Candy Butcher]

"Živimo u dobu usamljenosti"

 

Najgore je to što nas ta usamljenost jede, a mi i dalje to guramo kroz "privatnost" 

[-Владимир-]

http://ispovesti.com/ispovest/1085585

[Баба]

То нам је омогућила цивилизација. Заправо цивилизација нам је омогућила да будемо онакви какви смо  - грешни = себични и егоистични, такви да не желимо никога другога јер се не уклапа у нашу слику света, због тог егоизма а захваљујући цивилизацији све смо више усамљени.

 

Пре овакве цивилизације и најгори људи у заједници су морали и прихватали другога и гушили свој егоцентризам, јер им је од тог другога зависио лични опстанак. Сада више не морају.

 

Што више цивилизација напредује то се више показује хришћанска доктрина о човеку као саможивом умишљеном богу( за себе) као тачна.

[nana]

То нам је омогућила цивилизација. Заправо цивилизација нам је омогућила да будемо онакви какви смо  - грешни = себични и егоистични, такви да не желимо никога другога јер се не уклапа у нашу слику света, због тог егоизма а захваљујући цивилизацији све смо више усамљени.

 

Пре овакве цивилизације и најгори људи у заједници су морали и прихватали другога и гушили свој егоцентризам, јер им је од тог другога зависио лични опстанак. Сада више не морају.

 

Што више цивилизација напредује то се више показује хришћанска доктрина о човеку као саможивом умишљеном богу( за себе) као тачна.

 

facenew22222222  ....to je to u tri pasusčića!   facenew22222222   

Zato valjda i mi ( Pravoslavni ) delujemo ostalom svetu tako isčašeno. U tome svet vidi da smo kao slabi, neprilagođeni današnjici, ne shvatamo to civilizacijsko "dostignuće" ......

[feeble]

Zato valjda i mi ( Pravoslavni ) delujemo ostalom svetu tako isčašeno. U tome svet vidi da smo kao slabi, neprilagođeni današnjici, ne shvatamo to civilizacijsko "dostignuće" ......

 

Ali smo i mu usamljeni, nista nesto bolji od ostalih po tom pitanju (mozda nisam dobro shvatio sta si rekla...). 

[Лазар Нешић]

Ali smo i mu usamljeni, nista nesto bolji od ostalih po tom pitanju

 

Баш сам хтео исто да напишем.

Неки од најусамљенијих људи које знам (и које се жале на усамљеност) долазе управо из неких од најактивнијих хришћанских заједница.

 

Бојим се да је Црква данас један од најусамљенијих кутака у свемиру.

[Guest]

Баш сам хтео исто да напишем.

Неки од најусамљенијих људи које знам (и које се жале на усамљеност) долазе управо из неких од најактивнијих хришћанских заједница.

 

Бојим се да је Црква данас један од најусамљенијих кутака у свемиру.

 

Можеш мало ово да појасниш? Није ми јасно написано.

[Баба]

Баш сам хтео исто да напишем.

Неки од најусамљенијих људи које знам (и које се жале на усамљеност) долазе управо из неких од најактивнијих хришћанских заједница.

 

Бојим се да је Црква данас један од најусамљенијих кутака у свемиру.

 

Има основа ова прича, јер црквен човек је додатно изолован из друштва пошто се у већину форми не уклапа...

[Лазар Нешић]

Можеш мало ово да појасниш?

 

Прво ово је тачно:

 

црквен човек је додатно изолован из друштва пошто се у већину форми не уклапа.

 

А друго и ово:

 

Из неког личног дугогодишњег искуства причам: нећу да причам о номиналним хришћанима. Ту је јасно зашто је неко усамљен и зашто нема доживљај заједнице. Једноставно не практикује своје хришћанство и то је то. Већ причам о другима: наиме, пуно је људи који су активни хришћани у активним заједницама (људи који се активно труде, посте, причешћују, образују у хришћанству и који се уче кроз литературу, праксу и разговоре), са добрим и ревносним свештеницима; међутим, многи међу њима јако страдају од усамљености. Како? Зашто? Чини ми се да ту онда нешто фали и да није у реду. Не само у личности која пролази кроз то (субјективни осећај), већ и да релано нешто не штима (објективне ствари у заједницама).

 

Зато је Црква усамљени кутак: издвојена од света, од друштва, углавном састављена од људи на маргини (изузев владика и пар изузетака). Не помаже ни то када се Црква активно труди да буде присутна у друштву, јер се не може уклопити. Мислим да је то у неку руку и добро, јер Црква не треба да буде што и свет. Али, проблем усамљености остаје.

 

Звучаће шаблонски и превише јефтино и једноставно, али моја теорија како усамљеност може да се лечи јесте: само Бог може да излечи усамљеност бића као што је човек. Међу људима, светом, па чак и црквеном заједницом смо увек сами. СУштинску, дубоку и патолошку усамљеност може да испуни само Други.

[Number15648]

Свијет је данас пун и препун душегубаца, није ни чудо што се неко удаљује од њега.