Усамљеност - тегоба "једнине" - етички аспекти

[Баба]

Благослов за пустињаштво добијају ретки и то после најмање 10 година општежића док не савладају основне технике хришћанске аскезе и медитације

[Милан Б]

Па ако су талентовани, клима која тренутно влада у друштву их може усмерити на тако нешто...

[Данче*]

како знаш да и пре људи нису били такви?

 

Предпостављам да је тако било, ја сам живела у кући где нас је било шесторо и увек је владала  пријатна атмосфера,имало се поштовање, разумевање, љубав(било је и оно када некоме пукне филм али се то брзо решавало)  а сада људи теже да живе сами и на тај начин се усамљују, удаљавају се од других. И мислим  да код већине породице (раније)  која су била скупа, било је љубави, саосећање, пожртвовање. Сад сви би нешто сами, нико, никога не трпи и сви кукају како су усамљени.

Не ослањам се потпуно на лично искуство већ и на  окружење у коме си живео, живиш то ти је најбољи показатељ.

[feeble]

Предпостављам да је тако било, ја сам живела у кући где нас је било шесторо и увек је владала  пријатна атмосфера,имало се поштовање, разумевање, љубав(било је и оно када некоме пукне филм али се то брзо решавало)  а сада људи теже да живе сами и на тај начин се усамљују, удаљавају се од других. И мислим  да код већине породице (раније)  која су била скупа, било је љубави, саосећање, пожртвовање. Сад сви би нешто сами, нико, никога не трпи и сви кукају како су усамљени.

Не ослањам се потпуно на лично искуство већ и на  окружење у коме си живео, живиш то ти је најбољи показатељ.

Jedan pokazatelj je i da ima npr. sve manje moba. To je kod nas ranije bilo masovno, sami ljudi dolaze kad se pravi kuca. A sad ti neprijatno zvati komsije da pomognu...

[Млађони]

Jedan pokazatelj je i da ima npr. sve manje moba. To je kod nas ranije bilo masovno, sami ljudi dolaze kad se pravi kuca. A sad ti neprijatno zvati komsije da pomognu...

 

Мени скоро комшија дао двоја колица дрва....  

[nana]

Ali smo i mu usamljeni, nista nesto bolji od ostalih po tom pitanju (mozda nisam dobro shvatio sta si rekla...). 

 

Баш сам хтео исто да напишем.

Неки од најусамљенијих људи које знам (и које се жале на усамљеност) долазе управо из неких од најактивнијих хришћанских заједница.

 

Бојим се да је Црква данас један од најусамљенијих кутака у свемиру.

Izvinjavam se morala sam da odsustvujem pa zato kasnim .

Ja ovakvo iskustvo imam i nisam govorila uopšeno što je možda doprinelo nerazumevanju.

Ušla sam u Crkvu iz  već sasvim obesmišljenog svetovnog života (i svog i okruženja)..takoreći,iz jedne  obesmišljenosti čitavog našeg društva i još šire...civilizacije. Gonilo me pitanje ..šta se to događa sa ljudima/čovečanstvom, prijateljima, rodbinom, ovim društvom....

Našao me Gospod,pomilovao, pozvao i ja dođoh. Tada mi je On bio više nego dovoljan da ne osetim usamljenost i naravno uz to pride, da razaznam i smisao kretanja čovečojeg roda i što šta drugo..Blizu dvadeset godina je od tada. 

Sve oko mene, u svetu, je ostalo isto (poznanstva, manjak pouzdanih prijateljstava,posao,druženja,poslovna poznanstva, porodica, teškoće, lepota, sitne i krupne radosti...ma sve) ali mene to više nije doticalo tom silinom kao pre. Ali, nikome nisam ni "trubila"  i objašnjavala, davila ih niti verom niti svojom iznenadnom i  ogromnom srećom. Uz Njega zaista nema usamljenosti.

Nije mi žao niti mi nedostaje nijedno poznanstvo/prijateljstvo koje je prestalo (  iako su takvi slučajevi malobrojni) samo zbog toga što sam ja u Gospodu stekla svog pouzdanog prijatelja.

Čak mogu reći od nekih sam se i ja vremenom sama povukla. Jednostavno počeli smo mnogo da se razlikujemo i nismo više mogli da održimo bliskost.

Za uzvrat i možda najlepše od svega u tome, dosta se novih duša iz " iste mase mojih sugrađana" pojavilo i osvedočilo kao neko ko mi je vrlo blizak.

Budući ipak malobrojni, lako smo se "zapazili" u Crkvi a kasnije prepoznavali u običnom , svakodnevnom životu i polako započinjali druženje.Neko kvalitetnije, neko manje kvalitetno i sadržajno ali nisam nailazila na onakva druženja od kojih sam se iz sveta povukla.

Eto, odužih, nadam se samo da sam uspela da pojasnim svoje slaganje i oduševljenje sa prvim Željkovim postom   

[Лазар Нешић]

nadam se samo da sam uspela da pojasnim

 

Леп пост, али мени и даље то није објашњење за чињеницу да су и хришћани у својим црквеним заједницама подједнако усамљени као и савремена цивилизација ...

Ако си ти лично победила усамљеност кроз живот у Богу, како онда гомила сабраће није? (о њима сам писао) ... А ваљда је то тај исти Бог и иста Црква? Чиме си ти успела? Зашто они не успевају?

 

Ја лично никада нисам био усамљен, не знам уопште шта то значи ... тако да у овој конкретној расправи не полазим од себе, већ од неких туђих прича и проблема.

[Тања1]

Па није само једна врста самоће. Постоји много различитих врста усамљености. Човек може да буде сам у болници и страху за операцију од сутра, да живи у великом бетонском комплексу, а да не познаје суседе, изгубљен у страном граду где га нико не разуме – и без новца, да се стиди себе и жели да је неко други, кад се пресели у непознатом граду, почне нови посао, добије отказ – изненада изгуби контакт са колегама, избрисан са дневног реда и протеран, изостављен и брутално малтретиран, да жели да успостави контакт, или сматра да је „други“ толико другачији од њега, да је превише избирљив – или да у суштини увек мисли да је у праву, да понавља свој пораз, да му се ништа не дешава – јер не зна шта жели више, не нада се и не верује, итд, итд,  може да постоји много добрих разлога да се човек осећа усамљено!

[nana]

Леп пост, али мени и даље то није објашњење за чињеницу да су и хришћани у својим црквеним заједницама подједнако усамљени као и савремена цивилизација ...

Ако си ти лично победила усамљеност кроз живот у Богу, како онда гомила сабраће није? (о њима сам писао) ... А ваљда је то тај исти Бог и иста Црква? Чиме си ти успела? Зашто они не успевају?

 

Ја лично никада нисам био усамљен, не знам уопште шта то значи ... тако да у овој конкретној расправи не полазим од себе, већ од неких туђих прича и проблема.

Stvarno sad ne znam     

Nema mi samo mesta ovom  " valjda je to isti".   Naravno On jeste isti al mi, mi smo na hiljadu načina različiti i na hiljadu načina slični.(ovo slično kako i Dragana razmišlja)

 

Nisam ušla u Crkvu da lečim usamljenost, verujem, tada mi je neophodan bio mir, smirivanje od zakovitlanog života, koji nisam razumevala (mogu slobodno reći i duša i mozak su me boleli od toga)

I to sam našla stavši pred Gospoda i ušavši u  Crkvu.

Ako čemo baš u detalje,..jedini osećaj usamljenosti i zapitanosti imam oko toga što ne znam  zasigurno da l sam i "čije sam ja rebro u stvari " ...ali i ta vrsta usamljenosti i ta zapitanost je izgubila svoju silinu i značaj , baš mi više i nije neko pitanje oko koga se cimam     Otac zna kroz šta me vodi, ja Njemu  verujem i predajem se koliko je meni moguće i mir mi i u duši i o tome kada razmišljam.

 

[Млађони]

Леп пост, али мени и даље то није објашњење за чињеницу да су и хришћани у својим црквеним заједницама подједнако усамљени као и савремена цивилизација ...

Ако си ти лично победила усамљеност кроз живот у Богу, како онда гомила сабраће није? (о њима сам писао) ... А ваљда је то тај исти Бог и иста Црква? Чиме си ти успела? Зашто они не успевају?

 

Ја лично никада нисам био усамљен, не знам уопште шта то значи ... тако да у овој конкретној расправи не полазим од себе, већ од неких туђих прича и проблема.

 

Усамљеност полази од саме особе. Просто и једноставно. Може човек живети на пустом острву и не осећати се усамљено може живети међу људима и осећати се усамљено. Све је то у глави.

 

Како и само хришћанство, суштина је у томе како гледш на свет око себе. То је суштина хришћанства. 

[nana]

суштина је у томе како гледш на свет око себе. То је суштина хришћанства. 

Znaš onaj test "Poverenja". Kao.... zažmuriš i slobodno, opušteno se baciš unazad....znajući da je iz tebe osoba za koju znaš,kojoj u stvari veruješ... da će učiniti sve da te prihvato i da ne padneš ko pljoštac.

Za mene je biti Hrišćanin biti onaj sa punim poverenjem u Gospoda....(bleda senka, ali taman tako ko što su ovi smislili test pa ko se usudi i ko veruje on i pristane da se testira, da se suoči sa svojim verovanjem).

[Млађони]

Znaš onaj test "Poverenja". Kao.... zažmuriš i slobodno, opušteno se baciš unazad....znajući da je iz tebe osoba za koju znaš,kojoj u stvari veruješ... da će učiniti sve da te prihvato i da ne padneš ko pljoštac.

Za mene je biti Hrišćanin biti onaj sa punim poverenjem u Gospoda....(bleda senka, ali taman tako ko što su ovi smislili test pa ko se usudi i ko veruje on i pristane da se testira, da se suoči sa svojim verovanjem).

 

Upravo to. Na to sam i mislio. 

[Vaske]

http://youtu.be/glwQMz8PDK8

[Aquilius Cratus]

Resenje toga je iskljucivo u instrospekciji. Posto ima mnogo ljudi koji su sami ali nikad usamljeni i obratno.

[Vaske]

Resenje toga je iskljucivo u instrospekciji. Posto ima mnogo ljudi koji su sami ali nikad usamljeni i obratno.

 

Baš tako. Možda svi ljudi ne funkcionišu po istom principu ali recimo u mom slučaju, samoća je uslov susreta sa drugima. Samoća i to ona voljna, ne mora nužno da znači bijeg od ljudi, već možda tek potragu za istinskim susretom, potragu za tišinom u kojoj će se najzad i čuti drugi i razumjeti i ono neizgovoreno drugog. Usamljeni su isključivo oni koji se nisu okrenuli drugom, a biti okrenut ka drugom ne znači biti sa drugim već za drugog. Sa drugima se može biti, čak i najčešće biva, usred isključeve okrenutosti sebi. Dok biti za drugog, u dobroj mjeri znači biti oslobođen sebe, a to opet teško biva bez bez samoće koja znači tišinu osluškivanja drugog i pravljenje mjesta za istog.