Усамљеност - тегоба "једнине" - етички аспекти

[JESSY]

Usamljenost - bolest savremenog doba

 

Da bi neko živeo kvalitetno mora imati i kvalitetne odnose sa ljudima, mora biti povezan sa njima jednom vrstom ljubavi. I to je najvažnije, jer je ljubav alternativa usamljenosti.

Koliko samo mladih danas tumara našim ulicama usamljeno, "tupih" pogleda i sa osećajem da ih niko ne shvata, ne čuje i ne voli - ne zna se pouzdano. Koliko se njih sličnih "teši" kraj kompjutera sa virtulenim prijateljima - naslućuje se.

Tek, o problemu usamljenosti među mladima se sve ćešće može čuti iz usta zabrinutih stručnjaka. Procenjuje se, inače, da je od 10 do 15 odsto svetske populacije hronično usamljeno, što je između 29 i 45 miliona ljudi, a i u poslednje vreme, naučnici otkrivaju sve više socijalno izolovanih osoba na svim stranama sveta.
Usamljenim osobama nedostaju neke važne međuljudske veze i osobe s kojima mogu biti  istinski bliske i otvorene a ne broj ljudi kojima su okruženi pa zabluda da usamljeni ljudi ne mogu imati veliki broj prijatelja samo usporava razresenje ovog problema.

[JESSY]

Usamljenost opasna u studentskom periodu

 

Psihoterapeut Zoran Milivojević objašnjava da je usamljenost specifično osećanje da nismo sa onim ljudima sa kojima bismo želeli da budemo, sa kojima smo emocionalno povezani ili najkraće rečeno sa ljudima koje volimo. Kako navodi, važno je uvideti razliku da biti sam i biti usamljen nije isto, jer biti sam može biti i veoma prijatno. Mnogi ljudi posebno oni koji su tokom dana u intenzivnom kontaktu sa drugim ljudima prosto vape da budu sami. Takođe, moguće je biti usamljen i kada je neko okružen velikim brojem ljudi.  "Studentsko doba je, upravo, doba kada se mladi intenzivno druže, jer tako zadovoljavaju mnoge svoje potrebe, koje su u skladu sa razvojnom fazom. Među drugim studentima i studentkinjama se pronalaze prijatelji, emocionalni partneri, dobijaju se različite potvrde identiteta i društvene uloge. Upravo je u tom periodu druženje važno i zato je tada hronična usamljenost veliki problem", upozorava on. Kako još dodaje, usamljenost je problem prvenstveno onih koji su napustili svoj grad i samim tim i ljude koje vole, a obreli se u nekom univerzitetskom centru. Tada ponekad nastaju problemi biti prihvaćen od "domorodaca", koji su često aristokratski uzvišeni i arogantni. Većina obično uspe da se adaptira i u novoj sredini okruži nekom grupom važnih ljudi. Međutim, ističe naš sagovornik, postoje i oni koji nemaju dovoljno socijalnih veština, spretnosti i koji stoje sa strane i osećaju stid da priđu i da se upoznaju. Oni misle da je veliki rizik od toga da budu odbijeni, neprihvaćeni i zato vreme provode u samoći, boreći se sa svojim osećanjem usamljenosti.
            Milivojević veruje da je današnje stanje takvo kakvo je, jer živimo u uslovima u kojima su ljudi sve više usmereni na same sebe, svoje ciljeve, porodicu i nemaju vremena za druženje. On objašnjava i da kada se teško živi i kada od drugih zavisi preživljavanje, tada nastaju snažne emocionalne veze, koje se dugo neguju. "Ali kada smo preživeli, postaje važan kvalitet života i uživanje. Menja se priroda međuljudskih odnosa, pa ljudi počinju jedni druge sve više da koriste kao objekte. Zbog toga danas živimo u društvu koje je otuđeno, u kojem se povećava distanca i odnosi postaju usmereni ka kraktoročnim ciljevima. Mladim generacijama koje ne znaju kako je bilo nekada je prosto nemoguće da zamisle da može i drugačije", zaključuje on.

            Milivojević kao jedan od najvećih uzroka za usamljenost kod omladine vidi i njihovo verovanje da nemaju perspektivu, bilo da je to jer ne vide kako da ostvare postavljene ciljeve, ili što uopšte ne znaju kako da ih zacrtaju. Naš sagovornik "ne predviđa" svetlu budućnost. Čini mu se, kako kaže, da su društveni uslovi takvi da će se povećavati individualizam, distanca, ali istovremeno i neka vrsta hedonizma. Ljudi će biti upućeni jedni na druge kroz zabavu, koja će, takođe, biti pomalo praznjikava, smatra on. Ipak, ističe sledeće, što je ujedno i poruka za mlade: "Najvažnije je da shvate da je život nešto drugo od onoga što vide na ekranima televizora i kompjutera. Kao što pornografski filmovi i sadržaji ne mogu da zamene pravu bliskost i intimu, tako ni virtuelni prijatlji ne mogu da zamene prave prijatelje. Ljudi treba da se trude da koriste tehnologiju, a ne da tehnologija koristi njih. Da bi neko živeo kvalitetno mora imati i kvalitetne odnose sa ljudima, mora biti povezan sa njima jednom vrstom ljubavi. I to je najvažnije, jer je ljubav alternativa usamljenosti".

[JESSY]

Nije za sve kriv Fejsbuk

            Kako psiholozi navode, svakako da savremeni način života, nove društvene vrednosti, ali i moderne tehnologije utiču na smanjenje realnih socijalnih kontakata i druženje u stvarnom životu. Ipak, same po sebi virtuelne socijalne mreže nisu ni dobre, ni loše i različito mogu uticati na različite mlade osobe. Prema nekim istraživanjima i teorijama, osobe koje u stvarnom životu imaju više prijatelja i koje su otvorene mogu, čak, i profitirati od socijalnih mreža, dok neke druge teorije smatraju da ovaj oblik komunikacije više odgovara povučenim i stidljivim sobama, jer im internet okruženje pruža osećaj veće kontrole nad komunikacijom.
Usamljenost je složen fenomen i iskustvo koje dožive manje više svi ljudi u nekom periodu svoga života. Kod mladih ona može imati različite uzroke, objašnjavaju psiholozi. Pod određenim okolnostima može biti očekivana reakcija, ali je i znak emocionalne patnje koja može voditi ozbiljnim psihološkim problemima. Odrastanje u nestabilnim uslovima, počev od širih društvenih prilika, pa sve do specifičnih porodičnih okolnosti i odnosa između deteta i bliskih osoba, može da uslovi pojavu određenih stavova i nepoverenja prema drugima, ali i prema sebi. Takođe neki iznenadni stresni faktori mogu uticati na povlačenje u sebe i osamljivanje. Mladi su tokom razvoja i formiranja identiteta često skloni da na stresne situacije reaguju povlačenjem, iako imaju izraženu potrebu za kontaktom sa vršnjacima.
 Usamljenost se ne može rešiti povećanjem broja prijatelja, već kvalitetom veze sa njima, upozoravaju psiholozi. Ona utiče na celokupan kvalitet života mlade osobe i čini ih ranjivijim u odnosima sa drugima, a nekada i pod većim rizikom za prihvatanje negativnih oblika ponašanja i delovanja. Usamljenima može pomoći i osoba iz okruženja, jer je nekada dovoljna i samo jedna osoba, koju osećamo bliskom i koja ima razumevanja za nas. Ipak, psiholozi upozoravaju, treba prepoznati i kada je potrebna stručna pomoć i rad na promeni stavova i ponašanja, kao i  učenje određenih socijalnih veština.

 

http://vox-magazin.com/index.php/clanci?layout=edit&id=89

[Danijela]

Тегобан живот „у једнини”

Људи су створени да живе у заједници и друже се, а за то им нису довољни интернет и мобилни телефони. Повезаност са другима дубоко је укорењена у генима човека и омогућава му да опстане и развија се. Кад изостане, настаје болест...

 

 

У Србији је све више старачких самачких домаћинстава у којима живе жене

 

 

Свако пето домаћинство у Србији чини само један члан, рапортирају статистичари и додају: више од пола милиона људи у нашој земљи, од којих половина старијих од 65 година, и то махом жена, живи самачким животом. То, наравно, не значи и да су сви они усамљени. Напротив, многи воде активан друштвени живот, имају дивне пријатеље и комшије са којима се свакодневно виђају, брижне чланове породице који их редовно посећују…

Неки се чак могу похвалити квалитетнијим међуљудским односима од оних које остварују њихова деца и унуци.

 

Па ипак, све је више усамљених, не сопственим избором одвојених од својих најближих и најмилијих те свега онога што су некада радили и што би желели опет раде, али не могу због здравствених, економских и неких других околности у којима су се нашли.

 

Драстично се повећава и број младих који се осећају усамљено чак и ако не припадају статистичкој групи „самачких домаћинстава”. Зашто?

 

– Због опште промене у друштвених односима. Породице више не броје неколико десетина чланова.Људи неупоредиво више путују, селе се из града у града, државе у државу, стичу нове пријатеље, имају по неколико бракова... Све чешће подређују живот каријери, па им не остаје времена за развој и неговање односа. Отуда епидемија усамљених, мада изузетно успешних младих људи – каже за „Магазин” др Александар Димитријевић, психотерапеут, доцент на Филозофском факултету у Београду и члан Београдског психоаналитичког друштва.

 

Усамљеност може да погоди, и погађа, особе из свих категорија, додаје наш саговорник, али се оне с њом носе на другачије начине и она на њих оставља другачије последице. Највећи проблем је кад су деца запостављена, пошто то омета читав њихов даљи развој, али и усамљени или изоловани одрасли, мушкарци и жене, услед усамљености пате и чак развијају соматске или менталне поремећаје.

 

– Све је више истраживања која показују да усамљеност, то јест одсуство социјалне подршке, може да доведе не само до пада квалитета живота, радне ефикасности и успеха у послу, већ и до прераног старења, повишене стопе оболевања и смртности, те до споријег и некомплетног опоравка – примећује др Димитријевић, који је као уредник едиције „Имаго” у „Клију” недавно објавио књигу „Усамљеност” америчких аутора Џона Касиопа и Вилијама Патрика. Она, поред осталог, објашњава зашто су самци група са највишом стопом смртности и како то хронични осећај усамљености (не онај повремени, пролазни, који свакога понекад снађе) угрожава духовно и телесно здравље људи.

 

Последице друштвене изолованости, пишу аутори, упоредиве су са последицама високог крвног притиска, гојазности, пушења и мањка физичке активности, а често су и њихови (не)посредни изазивачи. Осећај друштвене повезаности, дубоко уткан у човекову структуру, у оно што јесмо, помаже регулисању наше физиолошке и емотивне равнотеже, повољно утиче на неуронске и хормонске сигнале, док његов изостанак подрива ту равнотежу и способност да јасно размишљамо. Усамљеност утиче на настанак депресије, срчаних обољења, напредовање Алцхајмерове болести, а једна од новијих студија показала је и да може да ослаби општу одбрамбену способност тела, тако што мења ДНК запис у ћелијама човековог имуног система.

„Као што дијабетес ремети нашу способност да сами регулишемо ниво шећера у крви, тако усамљеност може пореметити нашу способност саморегулације у спољашњем, друштвеном окружењу…. па се усамљени појединци свакодневно, свуда, понашају на начине који само оснажују њихову усамљеност”, пишу Касиопо и Патрик.

 

И славни пате од самоће

 

Људи су створени да живе у заједници. Повезаност са другима, не само физичка већ и емотивна, омогућили су им да опстану, развијају се, стварају велике цивилизације, културу и уметност, загосподаре планетом на којој су настали и крену да освајају свемир… Додуше, и самоћа, али као изабрано стање, а не наметнуто, може имати предности. О томе у књизи „Самоћа” пише психијатар Ентони Стор. У самоћи настају значајна дела, важне одлуке, окрепљујућа игра, пресудни увиди... Само неки људи, међутим, имају капацитет да издрже самоћу, а он се развија у поузданим и предвидљивим раним односима с родитељима, објашњава наш саговорник.

 

Еволуција је удесила нам везе са другима доносе осећај задовољства,   безбедности, па и среће, пишу аутори „Усамљености”. А наука је доказала да су та осећања повезаности и припадности укорењена у најдубљим деловима нашег мозга, онима на које се не може свесно утицати, а који утичу на све остале процесе у организму. Отуда је и њихов изостанак толико погубан.

 

Губитак породице, пријатеља, брачног партнера, па и промена друштвеног окружења јачају негативне емоције изолованости и одбачености, које у почетку наводе људе – у жељи да их превазиђу – да оставе на друге добар утисак, да стичу нова пријатељства и буду спремнији да праштају туђе грешке. Али ако је жеља за повезивањем осујећена дуже време, они се све више повлаче, затварају, губе самопоуздање, али и поверење у друге, окрећу се калоричној храни, телевизији, алкохолу, цигаретама, претераном сексу… што још више нарушава њихово здравље и удаљава од основне жеље за блискошћу.

 

Могу ли развијени друштвени односи (са пријатељима, колегама, истомишљеницима) успешно да надоместе недостатак одговарајућих партнерских и породичних односа, како се човек не би осећао усамљеним? Може ли, другим речима, квантитет да замени квалитет?

 

– Рекао бих да све више људи верује да могу. Осим тога, нема никакве гаранције да се неко и усред партнерских и породичних односа не осећа усамљено – каже др Димитријевић. Та врста очајничке усамљености унутар брака коришћена је много пута као мотив у уметности, од „Мадам Бовари” до „Породице Сопрано”…

 

Чак ни слава и милиони обожаватеља не могу да буду заштита од субјективног осећања усамљености, што показују тужне судбине Мерилин Монро, Џуди Гарланд, Џенис Џоплин, принцезе Дајане, Марлона Бранда…

 

Потреба за другима, односно степен рањивости на прекид друштвене везе (који се наслеђују од родитеља) и очекивања од других код неких људи су довољно ниски да могу без много стреса поднети удаљавање од пријатеља и породице, али има и супротних примера, кад гени и окружење тако обликују појединца да му је потребна свакодневна друштвена блискост да би био добро.

 

Како превазићи осећај усамљености и страх од самоће?

 

Када сте гладни – једете. Кад вас заболи стопало, уклоните трн. Када сте усамљени, потражите друштво друге особе, наводе Касиопо и Патрик.

– Вероватно ће свака особа којој се догоди да изгуби партнера, породицу, посао или пријатељско окружење да се осети одбачено и непотребно. Та је осећања ипак могуће превазићи. Човек мора да учи, усавршава се, развија... Па, онда и да среће нове партнере и налази нове послове. Живот је борба и то не зависи од нашег узраста. Важно је да се од осећаја усамљености не бежи, да се с њим суочимо. То је тешко, пошто су бројни начини којима савремени људи покушавају да себе обману да нису усамљени, као што су, рецимо, различити облици зависности. Али, ако снаге за то има, у том суочењу морао би да се појави и путоказ. Колики је пут пред неком особом и колико трновит, то све зависи од индивидуалног случаја – каже др Димитријевић.

 

Неки се од усамљености бране одласком код психолога и психотерапеута, на медитацију или у теретану, други прихватањем вере и редовним одласком у цркву, укључивањем у разне хуманитарне друштвене активности или бригом о кућним љубимцима (не каже узалуд стара изрека да „помажући другима, помажете себи”)… Младима је, кажу стручњаци, лакше да се носе са усамљеношћу јер она (још) није оставила траг „истрошености” на њиховом организму. Старији људи, показала су истраживања, схватили су да имају мање времена на траћење, па се више не узбуђују око свих оних ствари које су их некада узнемиравале и концентришу се на аспекте живота који доносе највеће задовољство – а то су управо друштвене везе. Тако, заправо, постају срећнији. Остају, дакле, они средњих година, који брину о каријери, финансијама, деци, родитељима… и, наравно, о томе каква их будућност чека.

 

Кад стари живе сами

 

А какву будућност су дочекали највремешнији житељи Србије? Готово половину укупне популације наше земље, према подацима Републичког завода за статистику, а на основу последњег пописа становништва, чине ониизнад 65. Међу њима петина живе потпуно сами (278.121 особа), чешће у градским срединама, где је и иначе већа концентрација становника. У сеоским срединама 122.398 старих опстаје у самоћи. Већина њих су жене, којих је и иначе више у укупној популацији старијих.

 

– Живот старијих житеља сеоских средина није једнообразан.Ситуација је повољнија код оних чије је здравље очуваније, финансијска ситуација стабилнија, а породични односи чвршћи (кад их млађи сродници који живе у граду или у другим сеоским срединама често посећују и помажу им). У бољој су ситуацији старији који живе у равничарским сеоским срединама или онима ближим градовима. Стање је драматично лошије код старијих, а нарочито жена, који живе сами у забаченим брдско-планинским селима југа и југоистока, па и запада Србије – каже за „Магазин”Нада Сатарић, председница Удружења грађана „Снага пријатељства – Амити”.

 

Те особе живе изоловано, муче их усамљеност и немаштина. У њиховим селима махом су остала старачка домаћинства и мали је укупан број становника, што је поред осталог резултирало затварањем здравствених станица и амбуланти због економичности организовања тих услуга, и њиховим премештањему суседна.

 

– Неки немају паре да плате превоз или немају коме да плате да их одвезе, а неки и физички не могу да оду јер су тешко покретни. Путеви у тим селима се не одржавају редовно, па су често куће неприступачне. У селима су затворене и поште, уколико их је и било, и продавнице, аутобус долази једном дневно, а у поједина села само једном или два пута недељно. Они старији који још могу нешто да раде, мада не да ору или копају у башти, чувају овце или козе, гаје кокошке и убирају дивље плодове сезонског воћа. Њихова имања су запуштена јер не могу да их обрађују, зарасла су у коров, а то ствара додатне проблеме јер им често ненадани гости буду дивље животиње из околних шума – прича Нада Сатарић.

 

Из разговора са старијима, додаје, сазнају да их деца не посећују или то чине једном, двапут годишње, а као оправдање наводе да су незапослени, немају паре да плате превоз, а немају више шта са села да понесу јер стари нису у стању да нешто произведу. Како кажу, долазили су док је било сира, кајмака, свиња... А сада дођу да посеку шуму, како би обезбедили дрва за зиму за себе или како би их продали, па да нешто пара од тога узму. Највећи страхови старијих који живе потпуно сами јесу да не умру „без свеће”.

 

Тамо где у селима постоје домаћинства са млађим члановима или старијим који су виталнији, постоји сачувана комшијска солидарност, па се они немоћни углавном ослањају на комшије да им донесу нешто од хране, помогну у набавци намирница, плаћању рачуна, ситним поправкама око куће, чишћењу снега током зимских месеци... У неким општинама организације Црвеног крста организују повремене волонтерске акције одласка у села, понегде са представницима Дома здравља, када пођу и лекари како би измерили притисак или прегледали болесне. Тек у малом броју сеоских средина постоје организовани сервиси помоћи (геронтодомаћице) од стране локалних самоуправа, односно државе.

 

„Амити” се труди да кроз пројекте обезбеди средства од донатора како би помагао најугроженијим старијима који живе у самачким домаћинствима у руралним срединама најсиромашнијих општина у Србији. Одлазе у села, окупљају старије, охрабрују их да се боре да остваре права из социјалне и здравствене заштите која им по закону припадају.

 

– Већина старијих жена са којима смо причали не зна која права имају. Често, изузев физичког насиља, не препознају друге облике, попут експлоатације, коју над њима неретко врше управо они који су им најближи, као и различитих видова психолошког, односно емотивног насиља – прича председница удружења „Амити”. Те жене углавном, тамо где имају сроднике, не располажу својим пензијама, већ то чине сродници у њихово име. На оставинским расправама након смрти супружника одричу се свог дела наследства у корист млађих сродника, па неретко после тога буду потпуно занемарене и запостављене. Често се одричу наследства својих родитеља у корист браће, што их, такође, ставља у подређени положај и у ситуацију зависности.

 

Најтеже је помоћи у ситуацијама кад се субјективни осећај усамљености удружи са болешћу и објективним положајем друштвене изопштености, сиромаштва, небриге...

 

А таквих је случајева, нажалост, у Србији све више.

 

-------------------------------------------------------

Пећински и „фејсбук” људи

 

Интернет, фејсбук, мобилни телефони и остале „паметне справице”, које људима 21. века толико олакшавају комуникацију са другима и привидно отклањају осећање усамљености, ипак не могу да надоместе значај непосредног контакта. „Иако смо радикално изменили своје окружење, наша физиологија је остала иста као пре. Ма колико да је богато и технолошки вешто постало наше друштво, испод површине ми смо иста она осетљива бића која су се пре шездесет хиљада година стискала једно уз друго у страху од грмљавине – пишу Џон Касиопо и Вилијам Патрик у књизи „Усамљеност”.

-------------------------------------------------------

 

Самачка насеља

 

Према званичним резултатима последњег пописа становништва (2011), од укупно 2.487.886 домаћинстава у Србији, чак 555.467 или 22,3 одсто, сачињено је од свега једног члана. У претходном попису (2002) тај је проценат био нештомањи, 20 одсто. Самачка домаћинства су, истовремено, друга најзаступљенија у укупној популацији, одмах иза оних двочланих (којих је 638.091 или 25,6 одсто), а испред трочланих (19,2 одсто). Посматран према регионима, удео самачких домаћинстава у укупном броју највећи је у Београду, где их има 149.000, односно 24,6 одсто од укупног броја. У скоро 200 насеља у Србији више од половине домаћинстава је самачко. Свако друго једночлано домаћинство у Србији је старачко, за разлику од развијених земаља, у којима у самачким домаћинствима већином живе млади.

 

Александра Мијалковић

објављено: 17.11.2014.

 

http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Tegoban-zivot-u-jednini.sr.html

[Караконџула]

Evo jednog lijepog primjera o neophodnosti "množine", da se tako izrazim, u skladu sa naslovom ove teme.

Nikada prevaziđena, originalna "Zona sumraka" autora Roda Serlinga i njena prva epizoda koja upravo govori o tom fenomenu.

[Srdjan Kotur]

Ja sam krenuo na vreme da se pripremam

[Grizzly Adams]

Не знам да ли сте чули за феномен "anechoic chamber". То су просторије потпуно изоловане од околине, тако да никакав звук ни вибрација од споља у њих не доспева нити постоји рефлексија звука - зидови упијају све.

 

Е сад, фора је у томе што човек не може да издржи боравак у таквој просторији дуже време... Неподношљиво је.

 

[Дијана.]

jesam cula... covjek ne moze bez komunikacije, definitivno; zato pocinje govoriti sam sa sobom; a bez zvuka ni to ne moze, psihoticno iskustvo. 

[Данче*]

Са ким превазићи самоћу

„Самоћа ме прогања“

Осећај самоће бива различит, а понекад може да буде и лажан. Сретао сам људе, који су имали много пријатеља, али су се ипак осећали усамљени. Некада је то повезано с тиме, да човек жели да му се посвећује много пажње, да га воле, а он сам не уме да живи животом других људи, не тежи да их воли, егоцентричан је, упућен само на себе и хипертрофира своја осећања, невоље и преживљавања.

Постоји, наравно, и реалан осећај самоће. У Библији је написано, да је Господ, створивши првог човека, рекао: «Није добро човеку да буде сам» (Пост. 2:18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге онда му постаје веома тешко. Понекад дођем кући после тешког дана, у коме су се десиле неке непријатности: например, сазнао сам за тешке грехе духовних чеда или сам просто јако уморан, - и уз чај свом зету испричам све те невоље, а он ме утеши и на души постаје лакше.

Мислим да су пре Христовог доласка у свет сви људи били несрећни, сви су страдали: били они ожењени или не, богати или сиромашни, гладни или сити, болесни или здрави, - страдање је било неизбежно. Грех је изопачио свет. Господ је дао Адаму жену – и човеку је постало добро, али када је у свет ушао грех, човекова душа, чак и оног који има жену и децу, не може да нађе мир, и овде се пројављује не проблем усамљености, већ проблем греха. Ако се човек бори са својим грехом, ако он тражи Христа, сједињује се са Христом – усамљеност може да се савлада, као и нека друга трагедија у овоземаљском животу: сиромаштво, глад или смртна болест, - ако човек познаје и тражи Христа, ако тражи духовно, а не материјално. Знамо да је међу светитељима било много они који су били тешко болесни, они су често пуно страдали, много су трпели – и поред свега су били радосни и задобили су блаженство, нашли су срећу не само на небу, већ и у овоземаљском животу. Било је много мученика који су пострадали за Христа и у XX веку, али у те новомученике Господ убраја, према речима старца Пајсија, и инвалиде, и тешко болесне, децу лишене утехе, и људе које постижу страдања и болести. Ако човек уздајући се у Бога подноси све невоље које му се шаљу, не ропће, то му се узима за мучеништво.

Наћи тога, коме је горе

Када човек престане да живи за себе и почиње да живи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак и интересантан веома многим људима. Постоје такви људи који живе сами, а које сви пуно воле. Запамтио сам например како је умрла једна жена. Дешава се веома често нажалост да када умре човек који нема блиске рођаке, ми дуго не можемо да нађемо некога да нам помогне у свим нашим делима и бригама. Тако када је та жена умирала, људи су стајали у ред да би подежурали код њеног кревета, тако им је свима с њом било радосно и добро. И због тога је очигледно: вома често човек се налази у тешком стању усамљности само зато што не зна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, а само непрекидно тражи нешто од других.

У таквом случају треба научити живети за друге. Ако имаш неку невољу, ако си сам и упао си у униније, треба да нађеш човека чија је усамљеност још већа него твоја, коме је још горе него теби и да му помогнеш – и твоја самоћа и униније ће сигурно нестати. Како је рекао свети праведни Јован Кронштатски светом праведном Алексеју Мечеву, када је овај изгубио попадију: «Иди к људима, и помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу». Тако је и овде: када човек подели невоље својих ближњих, када помаже другима у њиховим болестима и тугама, онда његова сопствена невоља постаје много мања.

Например, неудата девојка која страда од усамљености може да оде у школу и да ради као учитељица и да цео живот посвети својим ученицима: да заволи ту децу која често имају свакојаке тешкоће, да их прими у своје срце, да се брине о њима, и служи им. Такав подвиг, иако веома тежак је и радостан, ако постоји љубав. Ако се научи да воли, тада неће бити никакве усамљености. Ја не мислим да се отац Јован (Крестјанкин) пред своју смрт осећао усамљено јер су га други људи толико пуно волели. Али су га волели – јер је он волео. Обично људи расуђују овако: «Заволите ви мене, и ја ћу заволети вас». Не, ти заволи, и тада ће други заволети тебе! Ти се научи да волиш – и тада ће твоја самоћа нестати, други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав.

Зашто ми Бог не даје женика?

Сматрам, да увек, када нас постиже нека невоља, када се у животу сусрећемо са неким непријатностима или трпимо недостатак у нечему – ми треба не само да молимо и тражимо олакшање од Бога, већ и да се замислимо и о узроку тога што нам се дешава. Не треба само просто молити од Бога: «Дај ми женика», већ се треба замислити: «А због чега ми га Бог не даје? Можда треба нешто да научим, пре него што ми Бог пошаље супруга? А можда је мој пут друкчији и можда ме Господ зове на неки други подвиг? Можда сам потребна другим људима, а не само једном човеку?» Например, директор нашег дечијег дома је жена која живи сама. И кад би она имала мужа, ми вероватно не бисмо имали дечији дом, јер је све на њој. Неко треба да жртвује своју личну срећу ради тога да би служио другима, ако смо хришћани. То је за некога Божија воља! А то што је понекад тешко – то је нормално, јер се без невоља ништа не може научити. Једна старија болничка сестра је говорила, да када има проблема на послу, препреке, искушења (не жели да иде у болничку собу, уморна је од бриге за пацијентима – медицинске сестре имају многе тешкоће) и ако се томе преда да буде у тако лоше настројењу, онда јој бива још горе. А ако себе превазиђе, ако се помоли Богу замоли Га да јој да снаге и потруди се да се према своме служењу односи одговорно, озбиљно као и раније – онда задобија још већу радост, даје јој се још већа благодат од Бога и открива нове снаге.

Овде, на земљи, сви ми у овом или оном степену страдамо, па тако и од самоће, осећања које за човека може да буде веома мучно, али ако он носи свој крст благодушно, без роптања, - то за њега постаје подвиг. Најважније је да после доласка Спаситеља у овај свет, имамо Онога Који Себе назива нашим Пријатељем, - Христа, - Тога, Кога, певајући тропар великомученици Екатерини, називамо Небеским Жеником. И општење са Христом помаже човеку да превазиђе усамљеност, и радост пребивања са Христом је далеко већа, него радост пребивања са најблискијим човеком. И човек то, што му недостаје по обичним законима овога света, надокнађује натприродним општењем са Христом. Савлађује је природна усамљеност, и човек задобија много више од пријатеља, женика, жене и деце, - задобија Самог Бога у својој души.

Мислим да осећај самоће настаје када човек не осећа Божију љубав и очекује да је добије од других људи, али људи никада не дају човеку то, што може Бог да му да. А Јеванђеље нам каже: не чините добро онима који вам узвраћају за то, већ чините добро онима који не могу да вам узврате (погл. Мт. 5:44-47). У Јеванђељу се не говори да ће нас други људи волети, оно нас позива да се научимо безинтересној љубави, да се уздигнемо над природним поретком ствари.

Веома је тешко научити ходати. Пужеш, покушаваш да устанеш, падаш. Али ако само пузиш четвороношке онда никада нећеш научити да ходаш, већ треба да покушаша да устанеш. Понекад је тешко научити и говорити, као и писати. А да не говоримо о неким натприродним стварима: о љубави, о истинској вери, - то је увек веома тешко. Али када их човек задобије – онда тешкоће нестају и више га не смућују.

„Све воли и свих се бој“

Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и даље осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећањем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: «Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе». Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало правилно душевно настројење.

У наше време срећемо други греховни преокрет – ћовек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. «Ја, - кажи они, - се још нисам нашетао, ништа у животу јо нисам постигао. Када све своје задовољим – тада ћу тражити себи супругу». Све то је наравно егоизам.

Постоји још и потреба стремљења за «дружењем» са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно «старих», постаје пројатељ свештеника, или боље речено, пријатељски елемент улази у те односе: свештеник с њима негде путује, одлази у госте, притом односи остају са пуно страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима човека са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузимају време – значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у духовнику нађу пријатеља: почињу да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која се не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник – није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да са њом води дуге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, они су онда неправилни, и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дешава да када се девојка уда, сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће.

Старац отац Павле Груздев је говорио: «Све воли и свих се бој». Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у општењу са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили, треба да се затворимо у своју клет, да останемо само и да се у самоћи обратимо Богу (погл. Мт. 6:6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се многим пословима.

Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде с Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке – да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божију вољу.

Ако живимо са Богом и Богу се молимо – све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи тако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом.

Пријатељско општење је нормално и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем (погл. Јн. 11:11). Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је веома тешко да живи, јер се душа изопачује. Например, деца која су провела своје детињство по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејдзерским годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримо о правим пријатељима – они се могу наћи и на послу, као и за време студија. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Психолошки фактор је у другом плану: често се дешава да потпуно различити људи постају сјајни пријатељи. Православни млади људи треба да траже своје пријатеље на местима где се налазе људи који желе да служеближњима, и који стреме ка подвигу.

протојереј Аркадије Шатов

http://www.prijateljboziji.com/_Sa-kim-prevazici-samocu/39910.html

[JESSY]

Усамљеност – пут к Богу или реализација сатанине молитве?

Говоре ми да су се људи одаљили једни од других. У суjети овог света проблем људске усамљености стоји, чини се, тако оштро као никад раније. У исто то време све је лакше срести оне, који ка усамљености свесно стреме – оптерећују их односи с друговима, не желе да саздавају породицу и битишу у сопственом одељеном унутарњем пространству, где им је комфорно и чак радосно. Зашто је за једне усамљеност мука, а за друге – блаженство? О томе како хришћанин треба да се  односи према усамљености, размишља редактор журнала игуман Нектариј (Морозов).

Беда или благо?

Када реч иде о усамљености, често се сећамо речи Библије: Није добро да је човек сам(Постање. 2, 18). По мени то не треба да се схвата буквално: увидео Господ Њиме створеног Адама и схватио да му нешто недостаје, и саздао за њега помоћницу Еву. И Адам, и Ева су били у првоначалном творческом замислу Бога, који је постојао још пре стварања света или било чега другог, што је потом почело бити (Јован 1.2). Ми не можемо да објаснимо зашто је то произашло управо тако и зашто су управо двоје, он и она, били створени. Може се претпoставити, људски расуђујући, да би једном човеку било веома тешко после одпадања од Бога. Неко може да каже: видите ли да је управо Ева искушала Адама, а то значи, да без ње ни грехопада не би било. Свеједно је очигледно да једном човеку уопште није обавезан други да би био искушан. Адам је испочетка носио у себи могућност пада и зато би змија нашла други пут ка његовом срцу. А већ после грехопада самом се извући из тог стања, у којем се човек нашао, било би вероватно доста теже, показало се да су зато Адам и Ева и били потребни једно другом.

Осећање усамљености – је последица грехопада, до њега човек је био способан да постојано осећа непосредно присутство Бога у свом животу, што данас успевамо веома-веома ретко и у најминималнијој мери. Само што је човек раскинуо своје јединство с Богом он је постао усамљен.  Зато, ма колико около било помоћнiка или блиских људи, нека га они и истински воле, нека су и пажљиви, брижни, – свеједно док човек живи на земљи, усамљеност ће у неком степену да буде његов удео. Јер и најблискији и најдражи људи, који нас разумеју и дају нам тако неопходну  топлину, не могу да постојано буду поред нас, не могу нас у потпуности избавити од усамљености.   Зато што у срцу сваког постоји таква дубина, на коју заједно с њим ни један други човек се не може спустити. И та дубина није дубина радости коју ми ипак можемо с неким поделити. То је дубина скорби. Када осећамо скорб, гранични душевни бол, тада се нађемо један на један с бездaном сопственог стрaдајућег срца. Но управо тамо човека среће Господ, и при том сусрету с Богом, при пребивању с  Богом исчезава усамљеност.

Може се рећи да способност човека да се осети  усамљеним, јестe огромно благо (богаство) – јер управо то осећање треба да га приведе Богу. Блажени Августин је писао: „Бог нас је створио за Себе, и мучиће се срце моје, док се не успокоји у Богу моме“. Бездну човечијег срца може да напуни само бездна Божанства, и само Бог може дати човеку све, за чим тај осећа потребу. Тако је чудесно створен човек – он ће свегда или да тражи Бога и у Њему да налази излаз из своје усамљености, или ће се мучити и страдати од усамљености.

Не против замисла

Библијске речи да човеку није добро бити самом, односе се у првом реду на брак, но свеједно се могу и требају разумевати и шире. То што је човек сам и да нема никога, веома често значи да он никога не воли, живи сам у себи и сам за себе. Онај ко воли људе и уме да их високо цени, као правило, чак и ако је сам у овом животу, од усамљености не страда, зато што је пред њим сав свет и он осећа јединство с тим светом, којег је створио Бог. А када је човек сав управљен на себе самог и не примећује оне који су поред, он заиста постаје болесно усамљен.

Бива наравно и тако, да се човек истински пожљиво односи према људима, има много блиских и другова, но не може да нађе за себе супругу(а) и страда. Такву усамљеност је тешко назвати благом. Ствар је у томе, да о свеком човеку, без изузетака, у Бога постоји неки замисао. И тај замисао се није појавио једновремено са рођењем тог човека на свет, него је постојао првобитно, још до стварања васељене. У томе се и састоји вечност сваког од нас: ја не само да ћу постојати свагда, него сам, у неком смислу, свагда и постојао – присутствовао у замислу Божијем. Зато мучење човека због одсуства нечега или некога у његовом животу происходи због тога што он покушава да живи противно плану Господа о њему. Постоји воља Божија која нам даје најбољу из могућности коју би могли стећи у овом животу. И ако ми нешто не примамо, онда је једно од двоје: или је у Бога неки други план у односу на нас, или у нама самим постоји нешто што смета Богу да нам да оно што желимо и молимо.

Понекад човек живи с јасно одређњним задацима, које је сам себи одредио: дужан сам да оснујем породицу, одгојим децу, засадим воће, купим кола, стан, достигнем то и то на послу. И никако не може неке од тих задатака да испуни, и мучи се од бесплодног усиља. А други се просто стара у свему што му је дао Господ, и на шта се његове могућности распростиру, да се у максималном степену раскрије. И све происходи само по себи: и животни сапутник се среће, и на послу све успева, и у осталом је задовољан. Просто, када се фиксирамо на нешто, па нека је то и нужно и важно,  и почнемо да то од живота и од Бога пошто пото требујемо, ми то не добијамо. Потребно је умети примати те дарове које нам даје Господ, бити благодаран за њих, и он ће нам дати далеко више – а можда, између осталог, и оно што смо толико желели. А у томе што човек беспоговорно хоће нешто, што Господ још за њега не сматра корисним, састоји се суштина неверности Богу.

Како доћи до тога да усамљеност осећамо као благо а не муку? Пут ка томе је један, означен апостолом Павлом: ономе ко воли Бога све помаже на добро (Римљанима 8,28). Једне те исте ствари могу човека и изграђивати и разрушавати у зависности од његових способности или неспособности да види у ономе што са њим происходи руку Божију, дар Божији.

Усамљен, и сам

То што су данас многи људи фатално усамљени том болесном и не благом усамљеношћу, од које с ума силазе, завршавају живот самоубиством и гину, – није илузија. Свет стари и, овако или онако, приближава се свом крају – блиском или не баш, – и природно је да је тај ток испуњен свим тим процесима на које је Господ упозоравао у Еванђељу: и умањењем вере, и оскудношћу љубави. Наше време није карактеристично само по цветању самољубља него, заправо, болесном заљубљеношћу људи у самих себе. А што чевек себе више воли, то је више усамљен. Нежељење примећивати никога око себе – јесте, може се рећи, реализација сатанине молитве у животу човека. Сећамо се тако називане првосвештеничке молитве Христа Спаситеља у којој Он говори: Оче (…) да двоје једно буду (Јован 17,21). Воља Божија се састоји у томе како би људи које је створио једнаке по природи, били исто тако једо у љубави, у својој вери у Њега и да чине једно цело – Цркву. Но ми знамо да је сатана просио власт да веје те људе, саздане за јединство, као пшеницу (Лука 22,31), то јест да нас расејава на разне стране, како не би пребивали једно с другим у Христовој љубави. Зато онај ко сам себе одбија од јединства, заправо испуњује ту сатанину молитву и, безусловно, пада у веома лоше погубно стање.

Зашто та молитва коју нам је Господ дао почиње речима  «Оче наш»? Мноштво тумача су на то обратили пажњу – управо «наш». Не само «мој» – не, него наш. Ми смо – породица. Само схватајући то, осећајући то човек стаје на пут спасења, а док важи «мој», «моје», «мени», «мене»,  он остаје ван спасавајућег пута.

Аутор – Игуман Нектариј

https://poznajsebe.wordpress.com/category/игуман-нектариј-морозов/

 

[JESSY]

Крик агоније и усамљености: „Немам човека!”

Јоанис Каравидопулос

Усамљеност често није одсуство људи, већ и присуство многих у нашој близини који су равнодушни и фокусирани на себе, на свој проблем.

Жалба човека већ 38 година парализованог о којој говори прича из Јовановог Јеванђеља (5, 1-15) је заиста потресна: „човека немам, да ме спусти у бању када се вода узбурка”. Он се не жали на своју дуготрајну болест, већ зато што је немоћан и сам. Његове речи су крик бола и муке због његове усамљености и имају ванвременску вредност, јер се и данас, упркос многим медијима и телекомуникационим мрежама, многи људи осећају усамљено. Многи људи не налазе свог ближњег поред себе кад им је потребан. Жалба парализованог је крик агоније многих људи нашег доба. Ако је наша вера само вертикални однос с Богом и нема хоризонталну димензију сусрета са ближњим, када смо му заправо потребни, онда се морамо озбиљно запитати да ли је та вера истинска и стварна.

Иако се није пронашао нико да помогне парализованом из приче, помоћ ипак долази и то тако да му се пружи на најдрастичнији, најефикаснији и најаутентичнији начин. Онај који је постао човек не само да би нам открио ко је Бог већ и ко је – тачније ко (какав) би требало да буде – прави човек. Једна стихира у недељу на вечерњој служби раслабљеног (парализованог) наводи као Христове речи следеће: „тебе ради сам постао човек, тебе ради сам тело обукао, а ти кажеш немам човека: узми одар свој и ходај”. Христос на један аутентичан начин исцељује болесног. „Господе“ – каже слава на хвалитех – „парализованог не излечи бања, већ га твоја реч обнови”.

Као што је стваралачка реч Божија створила свет ни из чега (према опису Књиге Постања), тако и моћна реч Сина Божијег пресаздава и обнавља створење уништено грехом и болешћу. Такође, моћна реч Исусових ученика, у апостолској проповеди која се чита тог дана (Дап 9, 32–42), тачније на призив имена Исусовог од стране његовог ученика Петра, исцељује се већ осам година парализовани Енеј у Лиди Палестинској и устаде (васкрсну) Тавита (што преведено значи срна) у Јопи.

Реч Христова даје живот, она је животворна. Довољно је да човек са вером и поверењем прихвати ову аутентичну реч која се с разликује од људских речи. Реч Христова не напада већ помаже, не уништава већ ствара, дарује живот и васкрсење. „Ко прихвата моје речи, каже Господ, и верује у Онога који ме је посао, има живот вечни и неће се суочити са последњим судом, него је већ прешао из смрти у живот.” (Јн 5,24)

Ове божанске речи „остају у векове”, без промене или слабљења током времена и губитка своје важности. Јер нада у живот и победу над смрћу остаје вечна жеља људи, на које не утиче технички напредак или културни развој, који чине човека још већим заробљеником његових сопствених послова и остављају га беспомоћним пред најдубљим потребама његових ближњих и њега самог. У мноштву удобности и машина које олакшавају живот споља лако се утврђује одсуство ближњих, сарадника и помоћника.

Заиста је чудан начин на који људи често прихватају Божије речи. Јеврејске верске вође у нашој причи су огорчене, јер је Исус учинио чудо у дан суботњи и затражио од оболелог да устане, да понесе свој одар и крене кући излечен након 38 година болести! Својим ускогрудним менталитетом, верски представници били су заробљени у слову Закона и нису видели Духа Божијег којег је Христос открио човечанству. Сматрали су да се читав религијски систем законских одредби и забрана урушава, управо када је Исус понудио љубав и живот човеку који пати.

У свету који, с једне стране, чине људи деформисани болешћу и грехом, а с друге, верске вође тог времена које карактерише ускогрудна тиранија у сфери верског живота и негирање божанског порекла Исуса – објавио се Бог не као онај који кажњава и судија свих, већ као спаситељ који све искупљује од болести, ослобађа сасушених закона, даје живот људима и греје наду у васкрсење, пошто сâм Син Божији својом смрћу побеђује смрт и тријумфује над силама пропадања и разарања.

У ове три главне тачке данашњег јеванђељског одломка можемо видети како Христос преусмерава курс човечанства:

1. Исправља искривљену људску природу која одводи у пропаст, уништење и смрт, враћајући је у ток живота који води у свет васкрсења.
2. Ослобађа од устаљеног нељудског придржавања слова Закона, откривајући Божију љубав према човеку и заповест љубави сваког човека према ближњима.
3. Даје реч истине која, без обзира на честе људске лажи, ипак сведочи о истинотој божанској сили. Ко верује у његове речи побеђује смрт и већ од сада улази у царство стварног, божанског и бескрајног живота. Он је постао човек којег је парализовани толико тражио. Он је постао човек за сваког коме је потребан.

 

https://teologija.net/krik-agonije-i-usamljenosti-nemam-coveka/

 

[Božena]